На централну тему ПРАВОСЛАВЉЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА говорили су: Ненад Вукићевић, главни уредник веома посећеног сајта “Српски националисти”, Бранко Радун, уредник такође посећеног сајта и однедавно магазина “Видовдан”, Александар Арсенин, стручњак за информационе технологије, и сам аутор књиге у име Српског сабора Двери.

У пријатној августовској ноћи, уз веома занимљива и чињенично поткрепљена обраћања, гости су се дотакли најбитнијих сегмената из домена савремене глобализације, а о чему је доста посведочено и у самој књизи. Говорило се о глобалистичком и неоколонијалном пројекту Европске уније, о опасностима стварања електронског технотроног резервата у који нас мимо наше воље убацују и сл.

На трибини је било речи и о катастрофалном учинку и антисрпском деловању садашње власти у Србији. Указано је да уколико се нешто у блиској будућности не уради и не промени национална и државна агонија и дезинтеграција биће настављене у убрзаном ритму. Зато је задатак свих национално свесних снага да буду на нивоу историјске одговорности и пруже активнији отпор владајућем беспоретку и сервилном бескичмењаштву који нам се као пожељан систем вредности нуде са највиших позиција у држави.

Епидемија некритичког размишљања прешла је са политичких на спортске новинаре. Поново смо ускраћени за неопходне критике. Поред напорних вувузела, морамо да трпимо баналне анализе и неосновану „наду“ стручњака јавног сервиса. Потребан нам је вентил, па макар то био истомишљеник у телевизијском студију који би говорио искрено о учинку и домету наше репрезентације. Али тог вентила нема. О непристојном и насилничком надметању спонзора, и кич-патриотизму којег промовишу, да не говоримо. Ко заиста очекује да плаћамо претплату да бисмо гледали пола сата реклама? Тешко је побећи од реалности, чак гледајући и фудбал.

Наравно, овај текст није о фудбалу. Овде се ради о неподношљивој лакоћи са којом се наше друштво разара, а држава претвара у резерват понижених, некреативних и немислећих полуљуди. Не знам више ни ко је гори, предводници (мало)грађанске Србије за које је су Палма и Дачић постали узорни, еманциповани грађанин, или присталице све присутнијег квазипатриотског блока. Ова релативно нова појава – у облику стереотипичних навијача са реклама, умишљених клинаца наложених на фашизам и хулиган-православље, или шупљих напредњака предвођених човеком без харизме и образовања (али важније, што смо прекасно сазнали, и без уверења и морала) – све више иритира. Ове две групе, екстремне по неукусу и недостатку суштинског садржаја, се намећу као главни чиниоци нашег друштва. Да ли је заиста то наша реалност?

Атак на здрав разум, али и на опипљива права и слободе, је постаo свакодневница. Недавно смо сазнали од „заштитника“ грађана да служба државне безбедности – БИА по новоговору – жели да нас прислушкује по вољи. Не чуди таква тежња тајних служби, већ потпуни недостатак одговора јавности. Јасно је да пролазимо кроз неку врсту националне капитулације, међутим, питање грађанских слобода није питање које дотиче искључиво националисте. То је универзално питање свих нас, без обзира на политичко опредељење. Ипак, сви вајни борци за људска права и слободе данас ћуте. Свакоме ко познаје њихову верзију „слободе и права“ је јасно зашто.

Међутим, поставља се питање, где је јавност? Како демократија може постојати у одсуству критичке јавности? Да ли је могуће да недостатак слободних медија може у потпуности да убије свако размишљање? Како грађани могу „казнити“ политичке чиниоце на изборима ако не разумеју колико штете одређене одлуке наносе и њима лично и држави у целини? Имамо политичку елиту која се хвали укидањем сваког вида приватности, слободе мишљења и изражавања (Чанкови закони против „ратних злочинаца“), једностраном применом штетног међународног споразума, лажним резолуцијама и сецесионистичким актима; и грађане који такву политику потврђују на изборима, гласајућу за власт или њихове кло(в)нове у опозицију.

Доживљавамо економски, бирократски и друштвени колапс, истовремено укидамо слободе загарантоване уставом, а критике нигде. Ко има живце да гледа дневник европског сервиса, има прилику да види тај апсолутни недостатак критичког односа према било чему. „Новинари“ те пропагандне куће стварају виртуелну реалност неке непостојеће државе, и успевају у томе. Мене излуђује када Ђелић обећава милионе за повратнике „експерте“, станове, куле и градове, а ја више од три месеца чекам нострификацију дипломе једног од водећих светских Универзитета, без које не могу ни да се запослим како треба. Безрезервно хвале реформу правосуђа, а по свој прилици вратили су га у камено доба. Министар одбране се хвали реформама, а авиони само падају. Никада нисмо имали бољег министра полиције, ни више криминала. Месецима се водила дискусија „да ли увести евро“, и то у тренутку колапса еврозоне и сумњи у опстанак јединствене монете. Исти ти „стручњаци“, који су агитовали да уведемо туђу валуту, иако нам не би дозволили и да смо желели, још увек просипају памет на медијима. Србија – зона сумрака.

Заправо, опште лудило које овде влада, наизглед насумично, поприма опасне обрисе тоталитарног система. Док оперативне елементе тог тоталитаризма чини примена модерних технологија за индоктринацију и праћење грађана, без додатних напора да се униште институције попут правосуђа, образовања и парламента, тешко да би такав систем могао да заживи. Зато „елита“ постепено уводи једноумље путем медија и законских ограничења, и урушава све што се урушити може. Истовремено, ова поплава бесмисла коју нам сервирају медији, одлично служи да замаскира стварање неког савременог тоталитаризма.

Велики број грађана Србије још нису заменили стару личну карту. Када је усвајан Закон о личној карти средином 2006. године, почела је кампања против обавезних чипова на новим личним исправама. Захваљујући покретима као што су Двери српске и За живот без жига, Правилником о новој личној карти из јануара 2007. године грађани су добили право да траже нове личне карте без чипа.

Ово је представљало велику победу над покушајима власти да на грађане наметну својеврсни експеримент у походу ка информатичком друштву, и тако отворе пут ка могућим значајним ускраћењем права на приватност и заштиту података, и осталих слобода. С обзиром да је поседовање и ношење личне карте обавезно у Републици Србији, сваки корак ка евентуалном електронском „таговању“ грађана је ништа мање него напад на слободно друштво, још један у низу од стране овог режима.

Скептици могу себи поставити питање, чему чип? Неки од основних аргумената за чип су лажни; заштита од фалсификовања на пример, електронске личне карте ће само олакшати фалсификовање, никако отежати, због пружања лажног осећаја сигурности службеницима, који ће сматрати да су електронски подаци сигурно тачни (управо супротно је истина). Такође, аргумент о бржем приступу подацима; да ли је толико теже укуцати тринаестоцифрени број од убацивања личне карте у читач и чекања да га он протумачи, да то оправдава коришћење чипа? Наравно да не.

Који су онда могући мотиви? Када се једном уведу ти, за сада, беспотребни чипови, следеће генерације личних карата ће – уз једноставан прелазак на РФИД технологију, без потребе измене закона и прописа – омогућити посредно праћење грађана… Прочитајте више о томе у чланку Е-тоталитаризам на нашем сајту.

Зато Вас позивамо да искористите своје право и – када будете мењали личне исправе – тражите личну карту без чипа. Имајући у виду да су нове личне карте очигледно привремено решење, пошто се издају на само 5 година, што буде већи број грађана који у овом циклусу тражи личну карту без чипа, то ће бити лакше оправдати притисак на власти да не промене правила приликом следећег циклуса обнова, и ојачаће нашу позицију да се електронске личне карте у потпуности укину.

Искрористите Ваше право, тражите личну карту без чипа!

С обзиром на ту преокупацију, могло би се с правом закључити да Србија муњевито усваја и примењује стотине хиљада страница регулативе која долази из Брисела, да прати најновије светске трендове, да се труди више него остали да то докаже. Очекивано је да у томе не учествује само држава, него да и народ, фирме, медији, толико опчињени, такође стреме ка „бољем животу“ уређеним „цивилизованим“ светским и западним стандардима. Посебно медији „европске Србије“, Б92, Блиц, РТС, Данас.

Један показатељ примене стандарда може бити и у виртуелном свету, тзв. веб стандарди. Нажалост, као и многи други стандарди у Србији све се своди на шминку и бајке.

Веб стандарди су покушај да се уведе ред у хаотичан свет Интернета. Због начина развоја веб презентација и различитим почетним имплементацијама веб браузера, сајтови данас могу изгледати сасвим различито у разним апликацијама. Најпопуларнији браузери надокнађују ове разлике тиме што се пребаце у тзв. „квиркс моуд“ функционисања, где се разне закрпе укључе да „поправе“ лоше написане веб странице.

Шта то у суштини значи? Како се развијао Интернет, на почетку нису постојале потпуно јасне дефиниције како „правити“ веб странице и како их приказивати, па су главни произвођачи софтвера стварали сопствена решења. То је довело до тога да се сајтови различито приказују у различитим браузерима, да се неки елементи само препознају у једним или другим, кретало се ка хаосу. Срећом разум је преовладао и сада се сви слажу да морају постојати јединствени стандарди за стварање и приказ веб презентација. Институција која предводи ову борбу, и предлаже нове стандарде, се зове W3C (world wide web consortium).

Проблем још увек није решен, главни кривац је Мајкрософт са Интернет Експлорером који, као најпопуларнији браузер, све до верзије 7 није имао ни близу озбиљну имплементацију веб стандарда које прописује W3C. Тактика намерног одступања од прописаних стандарда се вероватно сводила на наду да ће то гушење одржати монопол Мајкрософта на тржишту браузера. Вебмастери нису желели да „покваре“ своје сајтове за огромну већину посетиоца, а посетиоци нису желели да пређу на други браузер који не приказује већину страница како треба. Срећом, великим успехом Фајрфокса овај проблем је решен и Мајкрософт се најзад одлучио да прекине са праксом лоше имплементације стандарда.

Србијa, изгледа, веома заостаје за „светом“. Постоји сервис на интернету за проверавање исправности интернет страница:

http://validator.w3.org/

Упише се адреса и овај сајт прикаже све грешке на лоше састављеним веб страницама. Тако долазимо до следећих резултата.

Зашто не почети од „новог“ сајта јавног сервиса европске Србије? Пуштен у рад пре само неколико месеци, нови сајт једне европске медијске куће би ваљда морао да буде направљен са најновијим стандардима на уму? (као нови сајт Би-Би-Сија).

Овај сајт не само да није „полижио испит“, нешто што и није баш раритет на Интернету, него је на такав бесмислен начин састављен да се сваки озбиљан веб дизајнер може запитати о чему се ту ради.

Првенствено, дизајнер је изабрао да користи „XHTML Transitional 1.0″ стандард и то навео на старту странице. На пример XHTML, за разлику од обичног HTML-a, захтева да се једноструки „тагови“ затварају другачије (са /> уместо само >). Сваки озбиљан програмер би то знао, иначе не би изабрао овај стандард за имплементацију. Креатор овог сајта очигледно то не зна.

Дргуи „озбиљан“ преступ, који се у дизајнерским круговима сматра за неопростиву грешку, је коришћење табела за позиционирање навигације и текста на страници. То су почетничке грешке, које се понављају на већини наших сајтова.

Чак наше омиљено оружје масовне деконструкције (истине), Б5…пардон Б92, води озбиљну битнку са веб стандардима…

…изгледа успешно, разбијају их 286 пута по страници. Ови су барем изабрали HTML, али користе атрибуте попут „leftmargin“, „topmargin“, „marginheight“ и многе друге потпуно неправилне тагове. Страница просто врви од табела и неправлино искоришћених елемената. Запрепашћујуће.

Сличне резултате имају и сајтови Данаса, Блица, Владе Србије, ДС, ЛДП, ФзХП… списак је подугачак.

За разлику од тих напредних грађана европске Србије, снаге мрака и прошлости, попут овог сајта, се држе и промовишу веб стандарде. Тако ћете тестирањем страница овог сајта добити:

Сличне резултате постижу сајтови СРС и Војислава Шешеља. Од „проевропског блока“, једино СПС извлачи просек, њихов сајт је урађен по званичним стандардима (мада само provisional, али боље ишта него ништа), али с обзиром да им је сајт направљен у време док су још увек били „национална опција“ можемо очекивати одступање од правила ускоро.

Примена веб стандарда је само илустрација бајковитог стања у Србији, једној „страни“ су пуна уста стандарда, напретка, будућности. Реалност на терену је сасвим другачија, управо те напредне снаге гуше Србију незнањем да ишта направе како треба, па ни обичан веб сајт.

Ипак, проблем приватности и личних слобода није нов, та борба траје од када је света и века, и свако доба доприноси неку специфичност; бобра за слободу говора, сукоб са робовласницима, борба за право гласа, еманципација жена, рушење расне дискриминације, борба за демократију. Један од највећих изазова модерног доба представља све перфидније деловање масовних медија и корпорација у друштву, њихов интерес вуче ка хомогенизацији, категоријзацији и контроли потрошачког друштва, њиховог извора профита. Уз поход пиватног сектора на обраду личности, и државног на све репресивнију контролу становништва, неприметан прелазак из слободног друштва у строго контролисану заједницу се одвија непримећено, свакодневно, и без јењавања. Сами актери тих процеса често нису ни сами свесни свог доприноса у том глобалном нападу на приватност.

То, више него икада раније, представља изузетну опасност; без критичке осврти „слободних“ медија и политичке елите, или уз њихову прећутну а понекада и гласну подршку, можемо се наћи у технолошки одржаваном тоталитаризму а да нисмо ни приметили како смо дотле стигли. Такав режим би поседовао више моћи него и један сличан у историји човечанства. Једноставно, као што су током Хладног рата развијени нуклеарни арсенали више пута јачи но сво оружје искоришћено до тада на свим ратиштима, тако снага данашњих информатичких технологија пружа моћ владарима као никада до сада да анализирају сваког појединца на овој планети користећи информације о сваком аспекту њиховог живота.

Немар и незнање великог дела становништва укључујући и многих припадника „елите“ о све бржем развоју технологије су неки од разлога зашто све више слобода и права препуштамо технологијама које наизглед служе да нам олакшају живот. Колика опсаност стварно вреба од технолошког напретка без одговарајуће свести друштва које се служи тим технологијама?

Приватност и личне слободе су темељи слободног друштва, како ћемо одржати слободно друштво ако покоримо и подредимо права на приватност машинама и у крајњој линији контролорима тих машина? Ако не обуздамо похлепу мултинационалних компанија, законима, и тежњу свих режима ка чвршћој контроли становништва, демократским процесом, хоћемо ли се наћи у ситуацији нарушених слобода? Да ли ће нам мисли бити последње упориште приватности или ће и њих моћи читати као отворену књигу?

Информатичка револуција, која је одавно у току, пружа до сада невиђену моћ прераде и архивирање података. Драгоценост информација се не повећава, али сада је могућност скупљања и обраде масовне количине података у потпуности доступна користећи већ постојеће аутоматизоване системе. Опасност по приватност лежи у употрељивости крајње анализе.

Ако неки компјутер садржи све информације о човеку, од најбаналнијих, као на пример коју врсту толет папира купује и колико често, до најзанчајнијих као што су подаци о кретању (да ли неким превозом, или пешке), онда тај компјутер с лакоћом може бити програмиран да изврши неку врсту психолошко потрошачке анализе над тим човеком. А када тај систем буде садржао информације о свим грађанима ове планете, онда ће онај у чијој канцеларији се налази тастатура имати потенцијално неограничену моћ манипулације. Спајајући ту моћ са све већом ерозијом права и слобода грађана због новонасталих догми антитероризма, политичке коректности, људских (квази)права, ситуација која се развија заузима алармантне димензије. Губимо слободе, губимо приватност али губимо и могућност да тај процес вратимо уназад.

Може се поставити питање: шта спречава постојеће демократске институције, медије, интелектуалну елиту, па и народ да реагују на евентуално ограничавање слобода и технолошки атак на приватност? То је сложено питање, укратко, што више будемо користили технологију и зависили од ње то ће бити теже да као појединци будемо у могућности да се супротставимо једном интегрисаном и у крајњој линији аутоматизованом систему који унапред зна апсолутно све о нама. Бобра против система који је увек неколико корака испред, система који унапред зна ко су „дисиденти“ и шта раде, који преко медија може истог тренутка да пласира вести о екстремистима и терористима који угрожавају безбедност грађана (читај: систем), борба против таквог система ће захтевати нешто више. Зато, боље спречити него лечити.

Један проблем лежи у  процесу глобализације у комбинацији са масовни медијима који бећ (не)намерно хране грађане наизглед неограниченом количином информација. То делује корисно, али тај прилив информација у суштини служи као зид дима између стварности и илузије коју стварају уредници, спин-доктори и Пи-Ар агенције вођене интересима похлепних акционара, директора и властодржаца. Оружје у њиховим рукама нису увек лажи, мада ни лажи не изостају, већ мултимедијални јуриш на свест потрошача, тај „напад“ просто утапа суштинске информације у море безсмислених. Тако постаје немогуће доћи до правих информација, и суштина се замењује кореографијом спин-мајстора и лажним темама.

Политички, економски, а све више и еколошки проблеми оптерећују грађане, док све слабија и корумпиранија политичка елита многих држава уопште није у стању да се супротсави нечему што не доноси лаке политичке поене или што захтева много труда и ограничава могућност за напредовање њихових политичких интереса. Тако проблем личних слобода и приватности остаје по страни, гурнут на руб политичке дискусије због интереса безбедносних агенција, мултинационалних компанија, незнања. Ко ће се супротставити злоупотреби нових технологија ако те злоупотребе стварају бенефиције за корпорације и политичку елиту? У теорији, народ. У пракси, нажалост, сада као никада раније надзор и контрола грађанства прети да обузда и ту последњу и најјачу одбрану. Када се ова информатичка револуција заврши, ко ће смети да се супротстави свемоћном систему?

Свугде је очигледан утицај нових технологија. Мобилни телефони, интернет, банкомати: користимо их свакодневно. Тешко се може наћи предузеће или домаћинство без рачунара.  Пре само 20 година, комјутерске мреже су биле ограничене на универзитетске лабораторије, мобилни телефони су били скупи тегови, компјутерска меморија се мерила килобајтима. Многа достигнућа од пре 10 година делују праисторијска, а муњевити развој се убрзава сваким даљим напретком, достигнућа хране и убрзавају нова достигнућа, време које остаје за реаговање на новонастале могућности, и опасности, постаје све краће.

Окружени смо технологијама које скупљају информације о нама; кредитне картице, електронске наплатне рампе, мобилни телефони, камере, рфид чипови, апарати чија је намена анализирање и бележење гласа, навика, понашања, кретања. На помолу су чак системи бележења мисли.(1) Због брзине развоја потенцијалне примене многих технологија се тек откривају, исто тако многе могуће злоупотребе још се ни у сновима проналазача не назиру.

Уместо опреза и прагматичности, убрзано и, из аспекта приватности, непромишљено увођење информатичких система заузело је завидну позицију у стратегијама развоја многих светских „демократских“ режима – планира се обнова и повезивање бирократских, транспортних, безбедносних, просветних и здравствених система као и развој информатичке инфраструктуре ради задовољавања ширих интереса елите и маса. Ти планови Србију нису заобишли, Влада Републике Србије, 5. октобра 2006. године, донела је „стратегију развоја информационог друштва“.(2) Та стратегија описује циљеве: „како би се у потпуности искористиле могућности које нам прижају ИКТ неопходно је целокупну популацију припремити за информатичко друштво“.(3)  Колико поверења постоји у народу за нашу политичку елиту, и ко би њима дао да чувају и једну личну информацију, а камоли да сви учествују у групној дигитализацији?

Такође, Влада Србије је, учествујући у изради споразума о стабилизацији и придруживању, прихватила и стратегију Европске уније о развоју информатичког друштва; срећом проблем приватности се много озбиљније разматра тамо, нажалост решеност неизабраних еурократа будуће европске супердржаве ипак није на нивоу. У члану 105 (неважећег) споразума стоји „Стране ће сарађивати у циљу даљег развијања информатичког друштва у Србији. Глобални циљеви подразумевају припремање друштва у целини за дигиталну еру“. Циљеви, у начелу, нису спорни, проблем лежи у неадекватној припреми за такву еру и ове речи само (не)свесно прикривају збир сложених околности које стварају услове за тоталитарно друштвено уређење. Пут у пакао је заиста поплочан добрим намерама.

Тоталитарно информатичко друштво представља систем надзора грађана користећи најсавременије технологије: урушавајући право на приватност у споју са законима који ограничавају слободе мишљења и говора. Такав систем надзора тренутно открива све „преступнике“, и тако сече у корену сваки вид организовања отпора против система, био праведан или не. Додати на то чињеницу да би друштво ускраћених права и строго контролисаних правила одржавано аутоматизованим системима и савременим технологијама било малтене непромењиво, долазимо у незавидну ситуацију.

Ограничавање моћи софистицираних система, који би могли да се користе за манипулацију грађанства, у овом тренутку може да се спроведе законским актима, али само уз свест грађана и елита о могућим злоупотребама.(4) Таква далековидност се одавно загубила, као и осећај за истинску слободу и демократију. Данас се овај кључни проблем разматра са позиција пред-информатичког друштва и старомодног модела приватности, који се онда по аутоматизму одбацује као такав, без адекватног одговора на савремене изазове из области приватности. Срљамо у друштво надзора и контроле главом без обзира.

У случају успостављања тоталног информатичког друштва, лакоћа са којом би владајућа елита могла да манипулише становништвом представљаће свега неколико кликова на компјутерском мишу. Моћ манипулације превазилазила би вишеструко све облике постојећих метода пропаганде преко данашњих масовних медија, које су се и саме показале као веома успешне. Могућност персонализованих и циљаних кампања, савршено обликованих за психолошки профил сваког грађанина, су велики корак даље у ширењу пропаганде. Такви системи, без одговарајућих контрола, би свели спречавање скретања у репресивни модел владавине на тренутне добре намере политичара, снага безбедности и светских моћника, јер ће они, уз подршку великог капитала, контролисати доток информација до сваког грађанина. Увођење репресивних закона без икакве стрепње од организованог народног бунта ће бити реалност, јер ће информатичка репресија бити свеприсутна. Стављамо моћницима прст на дугме којим ће ставити целокупно становништво под своју контролу, очекујемо ли да ће се уздржати?

Свака особа је подложна некој врсти пропаганде, онај ко зна која врста код кога има утицај, тај ће држати сву моћ. Неки ће поверовати у добро „спиновану“ причу, други ће бити опчињени споредним дешавањима, тврдоглави могу бити усмерени и праћени тако да не „таласају“. Када се зна сваки детаљ о нечијем животу, није тешко манипулисати са мишљењем и понашањем тог човека.

У даљем тексту прелазимо на могући модел реализације тоталитарног друштва са технолошког аспекта. Овај модел се представља са три основна стуба информатичке инфраструктуре који су неопходни за успостављање информатичког друштва подложног злоупотребама и тоталитарном моделу владања. Ово је пресек већ постојећих технологија које, у комбинацији са другим савременим достигнућима, стварају  један софистициран систем надзора и контроле.

Први стуб: Идентификација

Први стуб информатичког друштва биће идентификација појединца. Методе идентификације постају све сложеније и прецизније, заснивају се на анализирању биолошких карактеристика. Скупљање и дигитализација оваквих података се зове биометрија. Да би било који систем могао да прати појединца, прво мора бити у могућности да га идентификује.

Биометрија

Биометрија, најновији тренд у безбедносним круговима на Западу(5), је израз који описује скупљање података о човеку ради идентификације: боја очију, висина, облик лица, отисци прстију, ход, глас, па чак и ДНК код. Збир тих биометријских података се може користити у разним сферама, на пример безбедност или здравсто, најпознатији пример у Србију су тзв. „биоментријске личне карте“. Оне ће садржати податке, у електронском облику, о власнику на уграђеном чипу. Светско тржиште биометријских производа је 2006. године износило 2,1$ милијарди.

Неке карактеристике, као потпис или отисци прстију, дуго се користе ради идентификације човека. Нове методе идентификације, омогућене новим технологијама, све више се појављују на тржишту и у општој употреби. У јеку је развој система који користе фузију нових достигнућа и брзих компјутера да омогуће моменталну и „непогрешиву“ идентификацију. На пример, достигнут је степен софистицираности који дозвољава идентификацију и праћење особе у гомили користећи само облик лица и карактеристично кретање.(6) Такви системи показују како скупљање биометријских података већ омогућава, након првенственог уписа у систем, аутоматизовану идентификацију особе преко обичних система камера који се већ налазе у свим великим метрополама, без неопходности интеракције са индивидуом. Увођење обавезних идентификационих система на основу биометријских података, као што су личне карте, би омогућило обавезно скупљање оваквих информација о свим грађанима једне државе.

Постоје многи примери „добровољне“ примене биометриских технологија, Уједињени Арапски Емирати од 2001. године користе систем идентификације на граничним прелазима који захтева скенирање мрежњаче. У Бразилу већ пола деценије у оптицају су личне карте које садрже отиске прстију шифроване у дводимензионални бар код. Ако покушате да уђете у САД, вероватно ћете морати да оставите отиске на граничном прелазу, ако сте сумњиви могуће и ДНК.  Зађите у неке школе у Британији(7), Шведској, САД, Кини, Дубају, Белгији или Ирској и наићи ћете на системе наплате ужина или закључаних личних ормарића који користе отиске пристију деце ради идентификације. И тај тренд се шири, предвиђања су да ће глобално тржиште биометријских технологија достићи 5,1$ милијарди до 2010. године.(8)

Упоредно, у току је и усавршавање технике извлачења, дешифровања и идентификације ДНК кода. Многи судски поступци већ зависе од ДНК доказа да би идентификовали починиоце злочина. Та анализа, иако спора, гарантује скоро сто-процентно сигуран резултат. Могућност идентификације у реалном времену још не постоји, тренутно модерни системи могу идентификовати преко 9200 секвенци на дан.(9) Наравно, увелико се ради на томе да се и тај „проблем“ реши. Још давне 2000. године Бил Клинтон и Тони Блер прославили су мапирање целог људског генома, кулминацију десетогодишњег рада „људског геномског пројекта“ чија достигнућа и даље доприносе развоју генетских технологија. Развој ДНК анализе је велико поље истраживања, глобално тржиште ДНК истраживања има процењену вредност од 3,6$ милијарди годишње.(10)

Генетски код, уникатан за сваку особу (искључујући једнојајчане близанце), потенцијално одређује и открива предиспозицију за многе болести и синдроме. Што више откривамо о генима и њиховим функцијама, више откривамо о људској раси, али и о сваком појединцу, интимне податке које вероватно ни они сами не знају о себи. Манипулисање са информацијама извучених из генетског кода представља велики извор информација о човеку и озбиљно задире у приватност. Проста анализа кода, који не можемо изменити нити бирати, може открити предиспозиције за болести, интелектуалне способности као и потенцијал за физички и ментални развој.

Сабирање технологија за скупљање биометријских података, многих већ у масовној употреби, омогућава стварање комплетне биометријске биографије појединца, која омогућава „непогрешиву“ идентификацију, наравно док нам неко не украде идентитет (у САД сваке две секунде се деси случај крађе идентитета).(11)

Сагледајући искључиво технологију, постојећи информатички системи омогућавају апсолутну фузију информација, само је питање времена када ће стратегија прелаза на информатичко друштво обухватити увођење система у све државне институције, школе, болнице, радна места па и домове. Зашто би користили кључеве или идентификационе картице када компјутер може да нас препозна и отвори нам врата?

Много тога се своди на просто питање, да ли грађани имају право да одлуче које информације ће се чувати о њима, и која правна регулатива спречава државе да састављају овакве системе? Закони о заштити података јемче то право, али само док држава не одлучи да је нешто у суштинском интересу грађана, онда са подацима могу да раде шта хоће.(12) Још једном треба поновити најјаснији пример, ако се уведу електронске личне карте, онда право на приватност које јемчи закон о заштити података не важи јер се лична карта не може одбити.

Треба ли се супротставити овом „напретку“? Скоро непогрешива идентификација појединца свакако има своје предности, првентсвено безбедносних, али и у сферама контроле имиграције и  кретања становништва, лакшег утврђивању идентитета у свакодневним ситуацијама као и откривање починиоца злочина када се пронађе ДНК траг су позитивни аспекти.  Мере  сузбијања криминала и корупције су увек потребне и добродошле, али користити тако моћне системе за решавање проблема који су одраз стања у друштву, уместо рада на спречавању, можда доводи до закључка да другчији мотиви стоје иза увођења оваквих система, од званичних. Вреди ли жртвовати личне слободе ради, у многим случајевима предимензиране, борбе против криминала или тероризма, и где је граница, колико треба жртвовати док сама власт не постане криминална или терористичка према својим грађанима?

Јединствени матични број грађана

Да би идентификација била успешна, особа мора већ бити позната,  а како прецизно идентификовати особу када више људи може имати исто име, презиме, место и датум рођења. Један систем одавно у употреби у Србији је јединствени матични број грађана који се додељује по рођењу. Додељивање идентификационог броја је стандардна пракса у многим државама, у САД на пример се користи ССН (social-security number) који је у старту имао сасвим другачију намену од оне коју данас има. С обзиром да су целе државе организоване око идентификационих бројева, одступање би било равно анархији. Међутим, овај логичан систем за идентификацију појединца, категоризација додељивањем броја, је био први корак у овој авантури, и представља почетак опасности по апсолутно право на приватност. Разматрање тог основног проблема равнотеже између приватности и функционисања друштва може бити изузетно занимљиво, међутим недостатак алтернативног и разумног система који би заменио идентификационе бројеве чини ту дискусију бесмисленом.

Ипак, идентификациони бројеви у информатичком друштву отварају врата све присутнијем феномену „крађе“ идентитета и коришћење украденог идентитета за подизање кредита, отварање текућих рачуна или друге злоупотребе. Биометријски системи идентификације додају један ниво заштите који спречава пуку крађу јер асоцирају број са неким биолошким особинама, али шта се збива када криминалне организације стекну моћ да мењају те податке, било на чипу или у главној бази података? Прети ли појединцу чији се идентитет украде потпуни нестанак, где једноставно без идентитета у информатичком друштву неће постојати? Одговарајућа равнотежа, између технолошког унапређења бирократских система ради заштите идентитета, и задирања у приватност која може довести до потпуног губитка идентитета, се мора пронаћи.

Први стуб информатичког друштва представља опасност за приватност и слободе јер задире у најосновније особине појединаца, оне биолошке, и открива те особине многима око себе. Да бисмо имали комплетнију слику, прелазимо на други стуб информатичког друштва.

Други стуб: Електронски Траг

Свакодневно, власници мобилних телефона остављају у базама података мобилних оператера огромну количину информација о себи, од кретања до информација о свим позивима и порукама који су обављени или размењене, фузија тих информација може чак открити идентитет људи са којима се власник сусретао ако су и они носили своје телефоне. Свако ко користи електронске наплатне картице оставља траг у банци који открива потрошачке навике те особе. Све распрострањеније камере на улицама наших градова бележе кретање људи и аутомобила. Системи за наплату путарина и градског превоза који се могу наћи у већим светским метрополама чувају податке о сваком путовању у јавном и приватном превозу. Где год се крећете, шта год радите или купујете, које год сајтове посећујете и књиге читате, неки компјутер то бележи. Нису у питању тајни системи нити је то у већини случајева злонамерно, ми добровољно прихватамо тај надзор због бенифиција које стичемо.

Обим електронског трага појединца се повећава из дана у дан. Тренутно не постоје системи познати јавности који скупљају на једном месту све ове информације, мада не постоје ни кочнице да еволуција информатичког друштва са собом донесе управо такву могућност: уједињени подаци електронског трага свих грађана једне државе, можда и планете, у јединствен систем надзора. Неке компоненте система надзора се набрајају у даљем тексту.

Видео камере

Велика Британија предњачи по броју камера које прате грађане, свака пета камера на свету је у Британији, и са око 4,2 милиона камера то подразумева 1 камеру на 14 грађане ове државе. Просечан грађанин Британије може очекивати да ће бити снимљен у просеку 300 пута на дан док шета улицама свог града.(13)

Системи који прате гужве у саобраћају, користећи камере, снимају регистарске таблице као референцу и бележе кретање сваког аутомобила, аутобуса и камиона. Пример оваквог система је наплатна зона у центру Лондона. Назире се и смер у коме ће се кретати даљи развој оваквих система: увид у кретање аутомобила кроз центар Лондона имају специјалне антитерористичке јединице(14) које преко компјутера могу да прате било који ауто у тој зони. Користећи нове изуме из поља биометријске идентификације, постојећи систем камера могу аутоматски да прате и појединце док се шетају градом.

РФИД Чипови

Неадекватни системи за пренос информација такође представља препреку ка тоталном информатичком друштву. Да бисмо користили информације морамо на лак начин приступати њима, а да их притом не морамо сваки пут скупљати изнова разним мерењима и анализама. Ради бржег утврђивања идентитета, наравно особа мора већ бити позната систему, корисно је имати технологију за лак пренос већ утврђених података.

РФИД чипови (Radio Frequency IDentification) представљају праву револуцију у преносу и коришћењу информација. То су миниатурни чипови који не захтевају интерно напајање да би чували, обрађивали и представљали информације. Енергију за функционисање црпе из радио сигнала који добијају од читача, и у зависности од система могу функционисати на раздаљини од неколико центиметара до неколико метара. Енергију примљеног електромагнетног таласа користе да би извршили операције над сачуваним информацијама, уписали нове или послали сигнал натраг читачу који садржи тражене информације. Чипови разних могућности су у производњи, у фебруару 2007. године јужнокорејска компанија Хитачи је представила најмањи РФИД чипов на свету, величине 0.05х0.05мм, толико танак да се може уградити у лист папира. Тај чип садржи 128-битни меморијски капацитет (довољно за чување тридесетосмо цифреног броја). Тестови су показали да је могуће приступити информацијама са читачем удаљеним чак неколико стотина метара.

У развоју је и процес масовне производње миниатурних чипова који ће моћи да се расипају неприметно као прашина (пример: полиција на протесту детонира у ваздуху пројектил који садржи овакве чипове, они се потом расипају по свим демонстрантима, у косу и на одећу. Касније, читачи распоређени на разним локацијама бележе људе који на себи имају неприметне чипове и утврђује се идентитет другим системима, да ли камерама, електронским личним картама које одају информације истим читачима или неким трећим системом идентификације). Упоредно овом развоју, ради се и на већим чиповима који могу бити оспособљени да врше операције својствене за компјутерске процесоре и са много већом динамичком меморијом, дакле са много више могућности скупљања и чувања информација.

Примери постојећих система који користе РФИД технологију се могу наћи у јавном превозу у Лондону, Хонг Конгу и Токију. Они су пре неколико година увели наплатне системе карата са уграђеним РФИД чиповима. Ти чипови имају меморију која садржи податке о уплаћеној карти, станици уласка у метро или аутобус, као и информације о попустима и последњих неколико путовања. Да би се потврдиле информације на чипу, ради спречавања злоупотребе, систем је асинхроно повезан са централном базом података која, у случају Лондона, чува информације о кретање у систему превоза и уплате свих корисника осам недеља уназад.(15) Да би подстакли кориснике и регистрацију карата, „Транспорт за Лондон“ нуди попусте и могућност куповине карата на дуже периоде. Без регистрације не може се уплатити карта на дуже од недељу дана, није могућа уплата преко интернета нити се добија попуст. Након регистрације лични подаци корисника се чувају у истој централној бази података, али су доступни и на самом чипу, са већ проваљеним заштитним мерама,(16) тако да свако са читачем за РФИД чипове на фреквенији 13,56МХз може приступити тим подацима, ове информације укључују и последњих десетак путовања.(17) Информације о кретању регистрованих картица се све чешће користе у судским процесима.

Многи црквени извори већ дуже време упозоравају на сличности између „жига звери“ и плановима да се уграђују чипови у људе, овакви планови се дуго одбијају уз образложење да је то научна фантастика. Ипак, на територији Европске уније кућни љубимци морају имати „уграђени“ чип-пасош(18) испод коже ако власници желе да прелазе границу са њима, то је предуслов да би животиње избегле карантин. Полако се јављају и „гласови разума“ у жељи да нам олакшају велике муке које имамо са папирним документима, предлагајући документа која никада не можемо изгубити или оставити негде.
РФИД ће, због ниске цене производње, по свему судећи постати и замена за бар-кодове.

У Јапану, РФИД технологија се уграђује у мобилне телефоне с намером да се пређе на систем електроског новца, где ће информације о тренутном стању рачина бити чуване и на личном РФИД чипу који ће онда заменити папирни новац у свакодневним трансакцијама.(19) Процењује се да је већ 98 милиона чипова и читача за наплатну у оптицају. Потенцијални електронски траг који оставља овакав систем би фактички открио све о кориснику, од кретања до потрошачких навика.

Галилео, ГЛОНАСС и ГПС

Сателитске технологије за лоцирање позиције на земаљској кугли се развијају још од седамдесетих година прошлог века. Систем америчке војске, ГПС, је данас најпопуларнији и у потпуности зависи од воље Сједињених Америчких Држава, чије оружане снаге га могу искључити за „обичне“ кориснике у сваком тренутку. Тај систем се користи за навигацију у аутомобилима, уграђену навигацију у мобилним телефонима, као и за системе морске навигације итд. Руси имају свој систем, ГЛОНАСС, у који се поново улаже, после дуже паузе због економске кризе средином деведесетих година, и планирано је да у потпуности буде оспособљен до 2009. године.

Европска унија ствара сопствени, цивилни, систем за геолокацију користећи сателите, под именом Галилео. Овај систем ће бити прецизнији од америчког и руског, и обећава могућност лоцирања са грешком која се мери у центиметрима.(20)

Ови системи не подржавају праћење корисника јер су једносмерни; сателити служе само као предајници за сигнал који се онда користи за лоцирање на земаљској кугли. Али омогућавају уз помоћ других система, као што су мобилни телефони, веома прецизно праћење. На пример, мобилни телефон који користи уграђене способности за лоцирање користећи сигнале од сателита шаље податке о својој локацији, брзини и смеру кретању свом провајдеру. Ово је много прецизније него класични системи који су користили јачину сигнала да утврде удаљеност од предајника.(21)

Будућност плаћања путарина ће потпасти под шапу ових технологија. Системи који рачунају рачун за коришћење путева на основу егзактног праћења кретања аутомобила се развијају. Ови системи бележе информације о кретању аутомобила и шаљу их у централу која онда прослеђује рачун, који се обрачунава на основу километраже, путева који су коришћени и у ком временском периоду. У суштини, такав систем је ништа друго него праћење и бележење кретања приватних аутомобила.(22)

Мобилни телефони и комуникације

Електронски траг који оставља свака врста електронске комуникације је заиста огроман, то не захтева неку посебну анализу и сасвим је логично да нешто што се одвија у потпуности у дигиталном свету, а сва комуникација данас је у том домену, подлеже ризику да буде негде сачувано и касније анализирано.
Потоје гласине о систему ЕШЕЛОН(23), у развоју још од 1947. године, који снима и анализира све телефонске разговоре на територији САД и УК, заобилазећи законе тих земаља тиме што се посматрање врши у једној земљи за другу, и обрнуто. Наравно постојање оваквог система никада није званично потврђено, мада динамика којом се геополитичка ситуација развија такве „тајне“ више се ни не крију. Влада Британије већ јавно планира стварање система који би радио управо то, бележење и анализа телефонских позива и имејл порука,(24) док је ситуација у САД знатно напредовала и служба државне безбедности одавно скупља такве информације.(25)

Интернет и интернет ТВ

Процењено је да тренутно 1,407,724,920 грађана света има приступ интернету,(26) то представља 21,1% светске популације. Стратегија развоја информатичког друштва подразумева везу за Интернет у сваком дому.

Више него све остале технологије које остављају „траг“, Интернет представља највећу опасност јер потенцијално највише информација о активностима и самој личности открива. Пораст популарности многих сајтова за дружење као МајСпејс, Твитер или ФејсБук (на којима корисници деле своје најбаналније активности) стварају локације у виртуелном свету где се могу наћи многе интимне информације које се не могу извући у потпуности на основу електронског трага кретања или потрошње. Примери скупљања информација о корисницима су познати, велики претраживачи као Гугл, Јаху и Мајкрософт чувају и анализирају податке о кључним речима које корисници користе, и о веб сајтовима које они посећују.(27)

Неки Интернет провајдери учествују у програму анализирања навика корисника, продавајући информације о њиховим активностима компанијама које то користе да би персонализовали рекламне кампање које се потом приказују на разним интернет сајтовима.(28)

Интернет је постао неиздвојив део друштва, нажалост потенцијал за злоупотребу енормне количине информација које свако од нас оставља у облику електронског трага на Интернету је просто непроцењив.

Како се просечна брзина кућних веза повећава тако се отварају нове могућности, као што је Интернет ТВ. Овај вид емитовања програма, где гледаоци бирају који телевизијски програм ће гледати и када, оставља додатне информације о навикама те индивидуе, шта воли да гледа, у које време, којим данима. Када се изврши фузија тих информација,  са онима које се остављају на другим сајтовима и блоговима, о расположењу тог дана, о тренутној животној ситуацији, и додатним информацијама као потрошачке навике и кретање, могућност озбиљног и прецизног психолошког профилисања постаје реална.

Електронска наплата

Додавши на све претходно наведено и постепено увођење електронског новца, тренутно у облику кредитних и дебитних картица, РФИД чипованих картица и слично слика постаје комплетна. Свака трансакција се бележи у некој бази података, укључујући време и место куповине. Банка тренутно не зна шта је неко купио у супермаркету, само зна износ, али зато супермаркет у својој бази података има забележену трансакцију са свим артиклима који су купљени. У једној бази се чувају информације о куповини, у другој лични подаци муштерије. Информације се чувају, само (још) нису повезане (неке самопослуге нуде попусте за сталне муштерије, преко система електронских картица које везују особу за рачун).

Како се електронски траг може користити? Једнам пример:

Господина Х пробуди аларм на компјутеру, то јутро његов фрижидер наручи из локалног супермаркета храну коју је појео за доручак. Господин Х упише статус на Фејсбуку: очекује тежак дан на послу. Градски превоз бележи његово кретање кроз систем. У току радног времена рачунари у фирми бележе сваки тастер који откуцава ради анализе радног потенцијала. Касније, на свом блогу господин Х опише нека мишљења о развоју ситуације у земљи и изрази велике недоумице које осећа због високих пореза који финансирају неки тамо рат, наравно то време му се одузме од плате јер није био продуктиван. Камере га сниме док се враћа кући пешке. Те вечери на Фејсбуку промени статус, више није у вези, очигледно је СМС порука од пре неколико минута пресудила. Касније преко телефона наручи омиљену пицу, 3 пута недељно је купује, одгледа неки хорор филм преко интернета и наручи нови албум једне рок групе и књигу познатог аутора о рату. Пред спавање прочита вести на омиљеном сајту, преносе причу успеха на далеком ратишту, сломљен је отпор зликоваца који не поштују људска права. То вече угаси компјутер у 01:55 и ујутро аларм поново звони 07:45. Епилог, неколико дана касније стиже имејл од пореске службе, грешком су му узели 250 новаца за претходну фискалну годину, која случајност. Свакодневне вести о успесима у рату против зликоваца му полако мењају мишљење, можда тај рат није узалуд. Следеће јутро господин Х мења статус на фејсбуку, очекује леп дан.

Фузија информација, из дана у дан, ствара психолошки профил особе. То пружа могућност предикције и чак обликовања расположења, на основу података који су познати. Када је просечан човек у питању, такве информације могу служити великим и малим корпорацијама да, уместо класичног рекламирања где се циља што шира популација, пласирају посебне рекламе за посебне циљне групе, чак појединце. Систем „Пхорм“(29) који анализира само интернет сурфовање и прилагођава рекламе за различите кориснике управо то већ ради.

Усавршавање таквих система је само питање времена, када ће компјутери сами генерисати рекламе, или чак вести, по укусу потрошача да би се постигао максимални ефекат. С обзиром да се потрошачке навике могу лако пратити преко трага електронске наплате, утицај рекламних кампања се такође може константно посматрати и пропаганда унапређивати, чак из минута у минут.

То подстицање потрошачког друштва ће, по самој природи индивидуалног психолошког профилисања, достићи досада невиђене размере. Константно и аутоматизовано подешавање параметара ствараће скоро савршену пропаганду, која се онда адаптира из дана у дан користећи податке о утицају у претходном периоду. Такви адаптивни системи би се могли искористити и против оних појединаца у друштву који својим деловањем представљају опасност за друштвено уређење, владајућу елиту, неку мултинационалну корпорацију… све једно. У том случају скретање у тоталитаризам представља само један клик.

Трећи стуб: Базе података

Информације које се скупљају, од основних личних и биометријских података, записа коришћења јавног превоза, медицинских картона, полицијских досијеа, пореских уплата, листинг телефонских позива, снимака телефонских позива, све до библиотекарских записа о издатим књигама, се данас чувају у електронским базама података.

Дигитални медији за чување података се проширују, пре 20 година хард-дискови су се мерили мегабајтима, пре 10 рачунари су се продавали са дисковима од око 2 гигабајта, данас се у кућни рачунар може уградити више дискова по 1 терабајт. Чување података постаје све јефтиније, та технологија се брже развија него што се простор може попунити. Количина података која се може чувати је огромна.

Поред технолошког развоја у пољу чувања података, рачунари су доживели праву револуцију у брзини, данашњи просечни кућни рачунари су моћнији него сва техника која је руководила америчким Аполо програмом и слетањем на Месец. На пример, најновији суперкомпјутер „роудранр“ који се налази у Америци има 116.640 процесорских језгара и може обрадити чак 1.026×10^15 операција у секунди; када би се сви становници планете (6,7 милијарди) такмичили са компјутером, сваки човек би морао да обави више од 153.000 калкулација у секунди само да бисмо достигли брзину Роудранера. Постоје и дистрибуирани системи: када се рачунари умреже у довољно великом броју, само користећи време кад нису у употреби, могу се такмичити са најјачим суперкомпјутерима данашњице. Недавно је процењено да само мрежа „плејстејшн 3“ конзола може да обради око 700 терафлопа у секунди, односно 700.000.000.000.000 операција у секунди на бројевима са покретним зарезом.(30)

Спој фактички неограниченог простора за чување података и велике брзине прераде тих података нас већ гура у нову технолошку епоху.

База података која садржи информације о свим телефонским разговорима од 2001. године до данас на тлу САД коју одржава национална агенција за безбедност (НСА) је највећа на свету. Тврди се да та база садржи чак 1,9 трилиона уписа. Друге велике базе укључују и Интернет претраживач Гугл, та компанија чува све уносе у свој претраживач, преко којег се изврши процењених 91 милион претрага на дан, као и копије већине доступних страница на Интернету, и неколико милиона налога електронске поште са милијардама и-мејл порука. Библиотека Конгреса у Вашингтону чува податке о 130 милиона публикација са 10.000 нових уноса на дан. Базе података се могу наћи у свакој већој фирми, у електронском облику се чувају подаци о запосленима, о роби на лагеру као и муштеријама. Несумњиво је да, бар у развијеним земљама, подаци о скоро сваком живом појединцу се налазе у електронском облику, са тенденцијом ка тоталном прелазу на електронско чување података. Ускоро ће се све информације налазити у некој бази, и као што је наведено на почетку текста, те информације могу варирати од боје косе до кретања у јавном превозу или трошење са банковног рачуна.

Чешће и обимније коришћење електронских база података доноси нове опасности, неопходне су и нове процедуре чувања и преношења података ради безбедности самих информација. У октобру 2007. године институција за додељивање дечијег додатка у Британији је изгубила два ЦД-а на којима су се налазиле информације о 25 милиона грађана Британије, укључујући личне податке, кућне адресе и бројеве жиро рачуна.(31) Ако би те информације доспеле у криминалне кругове, огромне малверзације би биле могуће. Те информације нису од краткотрајног значаја, следећих неколико деценија постоји опасност од крађе идентитета свих појединаца у тој „изгубљеној“ бази.

У информатичком друштву, све информације боравиће у некој бази података. Трећи стуб информатичког друштва су управо ове базе; умрежавање тих база, и унификација идентификационих поља, је предуслов информатичког друштва. У Србији јединствени матични број грађана већ представља уникатан идентификациони број, за глобално умрежавање вероватно ће бити потребна нека интероператибилности између државних информатичких система. Искуства са таквим системима постоје, организације као што су Интерпол већ координирају размену информација без обзира на државне границе.

Некада се сматрало да су јединствене базе података (неке супер-базе које садрже све информације о особи које су потребне државној бирократији) под контролом власти увод у нарушавање приватности. Зато је пројекат „Националног дата центра“ планиран у САД ’60их година прошлог века заустављен у старту. Од тада свака институција, фирма и корпорација је развијала своје базе података. Данас у Америци, као што један аутор примећује, „уместо изградње националне базе података, изградили смо целу нацију база података.“(32)

Ова три стуба информатичког друштва представљају само технолошке предуслове за евентуални увод у тоталитарни систем владавине, јер пружају велику моћ онима који имају приступ информацијама.

Анализа

На путу ка информатичком друштву, доступна количина података у електронском облику ће се повећавати; обрада тих података је питање креативности програмера. Аутоматизацијом анализе тих података добијамо системе примењиве на читаве популације. Како ће се користити резултати тих анализа је питање на које одговор још не постоји, није тешко замислити дивљање похлепних мултинационалних компанија, или бахатих режима чији је циљ опстанак на власти. Манипулација популације на индивидуалном нивоу је алатка коју још нико није имао прилику да испроба на локалном, државном или светском нивоу, потенцијал је огроман.

Контрола, закон и информатичко друштво

Задирање у приватност појединца може само да уруши демократију. Унапређење и заштита личних слобода, тема која је толико актуелна у многим јавним и политичким дискусијама, се с правом сматра за напредну тековину цивилизације. Колика је онда штета када се многе политичке партије и НВО, као врхунац лицемерја, декларативно залажу за поштовање људских права, а потајно раде све да би се суштина заташкала. Те организације ретко кад, ако икада, протестују када се ради о суштинским питањима слободног друштва као што је немарно увођење информатичких технологија. С обзиром да најгласније броце за људска права махом финансира велики капитал, запослени у квази-НВО запостављају кључна питања и селективно примењују принципе које пропагирају. Циљеви су различити, не увек злонамерни, али стварају атмосферу у којој прави борци за права и слободе не добијају прилику да истакну своје мишљење, и права борба за слободно друштво се гуши. Таква дискриминација мишљења може само да се продуби са наставком срљања у информатичко друштво, где све мањи број људи контролише све већи.

Колико идеја Интернета доприноси стварању услова за тоталитарно друштво, делом кроз електронски траг који свако од нас оставља користећи компјутер, толико отвара могућности промовисања различитих мишљења, ширења истине и информација. Та најизраженија могућност борбе против тоталитаризма је такође и највећи проблем овог медијума; ефекат сајтова је ограничен, сваки сајт, блог или портал има домет у микрозаједници који ствара око себе. Плурализам мишљења на Интернету манифестује декохезивни ефекат, медијум који пружа толики ниво интерактивности и слободе гуши колективну свест, просто форсира индивидуализам кроз богат избор, ко не воли „екипу“ на једном сајту оде на други, микрозаједнице које се тако стварају немају моћ у броју присталица да утичу на систем, и тако Интернет постаје издувни вентил, декохезивна алатка у рукама елите.

Тек када се појави неки озбиљан проблем је могуће створити јединство целог спектра политичких и друштвених организација, као што је на пример кампања против Лисабонског споразума у којој су се удружили и левичари, десничари, зелени, католици и атеисти, сви уједињени у борби против проширења моћи бирократа у Бриселу. Што будемо даље развијали информатичко друштво тако ће бити мање питања око којих ћемо бити довољно сложни јер ће утицај усмерене пропганде бити све јачи, и ствараће даљи разлаз мишљења и активизма.

Капиталистички модел потрошачког друштва, религијски форсирајући индивидуализам, настоји да профитира на нејединству популације, подели па владај није нов концепт али димензије које заузима у информатичком друштву су огромне. Планета насељена егоистичким потрошачима, под потпуним надзором владајуће елите и контролом глобалних корпорација, звучи као научна фантастика? Нажалост, једина научна фантастика је покушај стварања покрета отпора под тим условима, ако се одговарајуће заштитне мере не предузму на време. Отуд и настојање данашње владајуће елите да разбије сва традиционална упоришта колективизма, са аспекта левица и деснице подједнако: нацију, социјалну правду, радничку солидарност, културу, религију. Осећај припадности и тежња ка удружавању које су створиле колективе се замењују са виртуелним заједницама, „друштвеним сајтовима“ и организацијама које се баве само ограниченим или изврнутим питањима или проблемима, често не суштинским. Интернет ће бити користан за борбу против оваквог епилога док се не успостави информатичко друштво, после ће бити касно.

Постојеће законске регулативе које забрањују дискриминацију и одређују стриктне процедуре руковања са информацијом,(33) и поред декларативне заштите људских слобода и приватности, у пракси представљају мртво слово на папиру. Закон који спречава коришћење, чување или комуницирање личних података без сагласности те особе не значи ништа ако други закон захтева да свака особа носи биометријску личну карту на пример, која у потпуности нарушава приватност личности у информатичкој сфери, избор у том случају не постоји, нити појединац може имати користи од сазнања да нека институција чува податке о њима када право да траже брисање тих информација не постоји. То је криминализација свих грађана, под изговором веће безбедности.

Увођење система надзора, анализе и бележења информација о појединцу узима мах, посебно на Западу, а анонимност података коју захтева закон се лако крши или заобилази тиме што се поштују одредбе закона о заштити података које омогућавају опхођење са подацима у случају чувања виталног интереса појединца или интереса државе,(34) што наравно омогућава широк спектар примена по вољи владајуће елите и корпорација. Откривање кршења закона о заштити података је такође веома сложена ствар, јер транспарентност система коју води нека корпорација је у потпуности под контролом те корпорације.

Озбиљнији приступ овом проблему се алармантно заобилази у данашњем политичком дискурсу, ова питања не добијају медијску пажњу а политичари препуштају „стручњацима“ овај проблем. У Србији покушај – без јавне расправе – да се уведу биометријске личне карте, или да БИА има приступ свим електронским комуникацијама без судског налога, је само индикација смера у ком се друштво креће, слични подухвати се планирају за целу Европу али ми ћемо им бити лабораторија за експерименте.

Борба против развоја информатичке репресије почиње са борбом против урушавања приватности грађана. Постојећи закони о заштити података и приватности морају бити проширени да спрече било који покушај наметања електронског облика идентификације, као и чување и обраде тих података у било којем електронском облику без пристанка те особе, без изузетака. У Србији конкретно то су биометријске личне карте, и приватност електронске комуникације. Глобално гледано, с обзиром да главна опасност вреба управо од глобалистичког похода, антиглобалистичка борба у сржи садржи борбу против информатичког тоталитаризма.

Ненад Вукићевић nenad [at] srpskinacionalisti [dot] com

(1) http://crnano.typepad.com/crnblog/2007/02/mindreading_tec.html
(2) http://www.bos.org.yu/cepit/strategija/nauka_nac_strategija.pdf
(3) http://www.ecdl.co.yu/novosti/nac_strategija.htm
(4) http://www.theregister.co.uk/2008/03/10/uk_gov_data_protection_shambles/
(5) Firms point to biometric future, Dominic Bailey, 26.10.2006.
(6) BAE Systems, Smart CCTV; Извор: scenta.co.uk
(7) Biometrics mean cashless lunches, BBCNews, 6.3.2008.
(8) International biometric group, New York http://technology.inc.com/security/articles/200703/biometrics.html
(9) http://en.wikipedia.org/wiki/DNA_sequencers
(10) http://www.mrc.ac.uk/OurResearch/Impact/ResearchMethodology/DNAresearch/index.htm
(11) 2006 Gartner study
(12) http://www.igreens.org.uk/oppose_the_data_protection_act.htm
(13) http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/6108496.stm
(14) http://www.theregister.co.uk/2007/07/18/smith_n_mcnulty_surrender_to_jihadi_bunglers/
(15) http://www.guardian.co.uk/technology/2006/mar/13/news.freedomofinformation
(16) http://news.bbc.co.uk/1/hi/technology/7516869.stm
(17) http://p10.hostingprod.com/@spyblog.org.uk/blog/2004/02/foiling_the_oyster_card.html
(18) PETS – Pet Travel Scheme
(19) http://www.bobsguide.com/guide/news/2007/Dec/13/Electronic_Money:_Contactless_Payment_in_Japan.html
(20) http://eetimes.eu/products/showArticle.jhtml?articleID=193006064
(21) http://www.travelbygps.com/articles/tracking.php
(22) http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/4610755.stm
(23) http://www.whatreallyhappened.com/RANCHO/POLITICS/ECHELON/echelon.html
(24) http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/7409593.stm
(25) http://www.usatoday.com/news/washington/2006-05-10-nsa_x.htm
(26) http://www.internetworldstats.com/stats.htm
(27) http://technology.timesonline.co.uk/tol/news/tech_and_web/article3705743.ece
(28) http://news.zdnet.co.uk/communications/0,1000000085,39430496,00.htm
(29) http://nakedlaw.typepad.com/naked_law/2008/05/is-it-bad-phorm.html
(30) http://www.scei.co.jp/corporate/release/070425e.html
(31) http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/politics/7103566.stm
(32) Database nation, Simson Garfinkel
(33) http://ec.europa.eu/justice_home/fsj/privacy/index_en.htm
(34) Члан 7 закона о заштити података, EUR-Lex – 31995L0046 – EN