Уз претње полиције, сви окупљени припадници СНП 1389 су се разишли осим Игора Маринковића, који је појео сладолед у корнету, а затим истакао заставу Републике Србије, која му је затим одузета од стране „снага безбедности“, а сам Маринковић, активиста СНП 1389, је убрзо и ухапшен. После привођења у полицијску станицу Стари Град одведен је пред истог истражног судију као и Миша Вацић, који је био приведен 20. септембра због истог кривичног дела, забране одржавања организованог скупа, уз присуство истих сведока као и код Мише Вацића. Одређен му је затвор од 15 дана и одмах је упућен на издржавање казне. Нејасно је да ли је оптужница подигнута и због сладоледа или због истицања заставе Републике Србије у њеном главном граду.

Акција је затим, на симболичан начин, одржана у једној шуми у центру Београда, далеко од радозналих погледа корумпираних припадника МУП-а.

Вест на сајту СНП1389

Вечерас се окупило преко 100, углавном младих људи који су поред качења нове заставе на тзв. граници, блокирали симоблично пут на 15 минута и истакли транспарент дугачак 10 метара са натписом „Неће моћи, неће проћи“. После протестне шетње скуп се зауставио у центру Нове Пазове, када је дошла полиција са 5 аутомобила и легитимисала преостале учеснике мирног протеста, а оне без исправа привела и наплатила им казне од 100 евра.

Српска омладина се није уплашила, већ ће и сутра покушати да се окупи у што већем броју како би мирно исказала протест против покушаја „сецесије“ још једног дела Србије.

Последице отказивања педербала оставиле су дубљи него очекиван траг. Иако је властима било јасно – недељама унапред – да се парада неће одржати, медији су дизали тензије да би режим имао изговор за већ донету одлуку. Хистерија малограђана (првог реда) која је уследила након одлуке о отказивању поменуте манифестације натерала је режим да додатно оправда своју одлуку и уследила су хапшења, претње, забране и нова оркестрирана хистерија медија усмерена против „екстремистичких елемената“ кривих за све од навијачких туча до лошег имиџа Србије у свету. Тако је трагичан случај Бриса Татона постао симбол борбе против „ектремиста“.

Нажалост, смрт француза дошла је као кец на десетку фрустрираним политичким и квазиневладиним организацијама којe у једном узалудно изгубљеном младом животу виде прилику за личну промоцију. Већ су почеле иницијативе за: дан жалости за Сребреницу, осуду „прогона“ хомосексуалаца, дељење Србије на грађане првог и другог реда, забрану свих неистомишљеника, промоцију странака. Заправо, неукусна је злоупотреба Татона коме домаћи људождери не дозвољавају да почива у миру. Њима је више стало да изграде своју причу – газећи преко мртвих као увек – него да се испитају узроци насиља, као што су фрустрације младих због непостојања перспективе и опште кризе друштва и државе. Друштва и државе коју ти исти људождери воде већ скоро деценију.

Организовано нарицање већ је најављено. Шта рећи за „шетњу против насиља“ најављену упркос забрани јавног окупљања? Због те забране већ четворо људи – Миша Вацић, Младен Обрадовић, Радојко Љубичић и од пре неки дан Борка Миланков – који су покушали да организовују мирне протесте леже у затвору. Јасно је као дан, организације које праве своје ненасилне шетње уз помоћ и заштиту насилног државног апарата говоре све о себи. Где су биле те организације и странке након смрти Ранка Панића или Ђорђа Зарића?

Два догађаја која су ми урезана у памћење ме неодољиво подсећају на случај Татона, уз неколико битних разлика. Први, када сам гледао како припадници жандармерије скачу по глави једног младог момка, не старијег од 16 година, који је доживео ту несрећу да се оклизне док је бежао од кордона. Ово се догодило 18. фебруара 2008. године код парка изнад зграде Владе Србије, а одрасли мушкарци под пуном опремом су – њих десеторица – остали иза кордона да покажу овом младићу ко је сила. Након вишеминутног иживљавања над беживотним телом младића „жандари“ су одлучили да се мало нашале, усмеравајући пендреке са којим су га довели до ивице смрти ка њему имитирајући онанију. На вриштање неколико девојака, и апеле једног младића и мене су одговорили да ћемо добити исто ако не одемо одмах, а командир који је остао после са онесвешћеним дечаком и самном док смо чекали амбуланту је објаснио да се то дешава „када не бежиш од кордона“. Тада сам се први пут у животу питао, која је разлика између пандура и хулигана, по принципу „шта је старије, кокошка или јаје“.

Други догађај је убиство двојице француских студената у Лондону, у јуну 2008. године. Они су студирали биохемију на истом универзитету који сам завршио само годину дана раније. Ова двојица перспективних младих људи су заробљени, мучени, избодени ножем и запаљени током вишесатне пљачке у сопственом стану. Вредни, мирни, паметни студенти убијени у туђем граду. Паралеле постоје, додуше Татон није дошао у Београд као студент, него навијач, убијен је мучки али није заробљен, опљачкан и потом избоден па спаљен. Ипак, због трагедије Татона се проглашава дан жалости у престоници Србије, док у Лондону то није био случај. Нико није прогласио Енглеску за ксенофобичну земљу због овог догађаја нити су се становници Лондона забринули за њихов имиџ у свету као што се ради у Београду.

Знајући то, питам се, зашто смо толико опседнути нашим „имиџом“? Какве су то бајке које сами себи причамо да је некога у свету брига за дешавања у Србији, и колико је уопште морална та брига за имиџ у овом тренутку, када је очита позадина тих излива туге обична материјалистичка мотивација – за визе, туристе, „интеграције“ – а не саосећање са страдањем младића на улицама нашег града. Сада ће цео Београд имати прилику да види крокодилске сузе круга двојке, чији бол је више у вези са визама него са убиством младог Француза. Колико ће још трагедија да нам се деси, и колико бабарога ћемо „забранити“, пре него што схватимо да се свет не врти око Србије и да никога није брига за наше малограђанске заносе (дане жалости, ненасилне шетње, плесове са европом и сл), да не можемо градити здраво друштво на темељима труле државе и да нас овај поданички, колонијалистички режим(медији) уништава?

Тако смо ових дана добили нови феномен, казну без злочина, можда као покушај равнотеже злочину без казне (прва асоцијација: агресија, нажалост, није једина). Ухапшени су: припадници покрета СНП 1389, укључујући портпарола те организације Мишу Вацића; Радојко Љубичић, вођа свакодневних протеста на Тргу Републике; Младен Обрадовић и други активисти из Образа. Њихов злочин? Окупљање без дозволе. Казна? 30 дана затвора, уз пуну подршку свих добро познатих бораца против људских права, по новоговору познатијих као борци за људска права.

Да би режим оправдао овај преседан у борби против неистомишљеника, и очит реваншизам због отказивања педербала, медији су радо ускочили не би ли помогли у борби против хулигана, ултрамегагига десничара, клерофашистоидних нациразбојника и осталих неевропских (о ироније) елемената нашег друштва. Без страха од новог Закона о инфомисању и последица тако очигледних лажи и клеветања. У држави у којој је закон једнак за све, осим када је „једнакији“ за неке, ово ни не чуди. Грађани су били изложени свим методама режимске пропаганде, од спајања неповезаних догађаја, позивања квази стручњака и потпуном једноумљу у политичким и информативним програмима.

Примера ради, јавност се информише о хапшењу „изгредника“ у истом чланку који описује нападе на странце у Београду. Да ли постоји и један доказ, или индикација да су ухапшени повезани са тим нападом? Да ли је толико невероватно да се у граду од 2 милиона људи деси неки покушај крађе, туча или нешто слично? Исто тако доводи се у везу туча навијача – честа појава у градовима широм Европе и света – и насиље на улицама Београда (које махом изазивају батинаши Драгана Ђиласа и његових пријатеља тајкуна у обрачуну са радницима/Ромима/демонстрантима) са протестима националистичких, десничарских и других организација, све без основа и доказа. Колико глуп човек мора бити да падне на тако површну, очигледну и покварену пропаганду: кривицу (измишљеном) асоцијацијом? Довољно је прегледати коментаре на сајту РТС-а или Б92 и уверити се колико глуп…

Епилог оргијања угрожене власти, њихових слина новинара, слуга полицајаца и осталих апарата репресије у Србији је тамничење младића који никога нису напали и који су користили Уставом гарантовано право на окупљање и слободно изражавање. Они су осуђени експресно, мимо процедуре и без присуства њихових адвоката на 30 дана робије. Међу њима, неки који су већ по други или трећи пут на удару диктаторског режима, сваки пут кажњавани због ненасилних протеста. Врхунац мора бити изговор за затворске казне: наводно кршење забране окупљања у центру Београда. Како ће онда наши празноглави диктатори објаснити одржавање најављеног дочека кошаркаша, у сред Београда, у коме је окупљање забрањено? Онима који су поверовали у све лажи до сада, без проблема.

Када се ти безмозговићи, становници Београда – они који верују у акције, фијат, визе, ссп, хулигане и еУропу – питају зашто је Србија још увек фактички изолована од тековина цивилизације, иако отворена и крајње жељна пажње и укора од „цивилизованог“ Запада, не разумеју да су они највећи кривци за тренутно стање. Ти, заправо малограђани, коче Србију, држећи нас у њиховој фантазији где је незнање снага. Помоћу те снаге малограђанског заноса општепристуног у нашој престоници (попут тапшања Марсељези) Србија остаје колонија великих сила, наших фамозних „стубова“ репресије и ропства које гајимо и чувамо „као мало воде на длану“. Из те ограничене и затуцане клике извиру проблеми који сваким даном постају све озбиљнији. Ако се ова хистерија, репресија и опште умоболно стање настави, остаћемо заробљени у фантазији без граница која се данас зове Србија: непослушни иза решетака, послушни заробљени сопственом глупошћу.

Српски народни покрет 1389 наставља са организацијом журке и позива све недевијантне грађане да у што већем броју изађу на улице у недељу ујутру. Видимо се на Платоу у 8 сати!

Јасно је да без ових категорија нема здраве, нормалне породице, која није основна ћелија друштва, већ једина средина у којој јединка стасава у оно што зовемо човеком, најпре у вредносном смислу. Нажалост, данашњи свет, узев у обзир сва средства јавног информисања и делања, а и савремену психологију и педагогију, као да се труде да ове три категорије што више удаље једну од друге, свесни или несвесни шта тиме заправо чине. Зашто је то тако не желимо да нагађамо. Оно што ми желимо јесте да својим активизмом, као појединаца и удружења, понудимо једну другу, лепшу слику света.

Породичном шетњом, јединственим догађајем у Србији, желимо да пренесемо поруку да сами бирамо свет у коме ћемо живети. Желимо да поручимо заједно са свим људима добре воље да породица није превазиђена друштвена категорија, већ заједница најискренијих људских односа, да брак није парче папира, већ тајна сједињења мушкарца и жене, да имамо своје легално и легитимно право да чувамо сваки нови живот, своју децу, своја уверења и свевремене вредности.

Сабирно место је Храм Светога Саве, као симбол Београда и Србије са свим њеним грађанима, без обзира на верску и националну припадност. Зато позивамо све наше суграђане, али и становнике других градова у Србији, да прошетамо заједно за ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ и ПРОМОЦИЈУ ЖИВОТА!!!

За вечите вредности! За маму и тату! За сваки нови живот!

Београд, 12. септембар 2009, плато испред храма Светог Саве у Београду! Имамо право!

Породичну шетњу организују Двери српске, више можете прочитати о овом догађају на њиховом сајту.

Смрт Ранка Панића уследила је као последица полицијског иживљавања на митингу због хапшења Радована Караџића. Панића су 29. јула – током разбијања протеста које је наредио министар Ивица Дачић – претукли припадници полиције, шутирајући га чизмама у стомак од чега му је пукло дебело црево после чега је 15. августа преминуо на ВМА.

Захтеви протеста, који су почели после срамног хапшења бившег председника Републике Српке Радована Караџића, су:

1. измена Закона о сарадњи са Хашким трибуналом у циљу прекида свих изручења овом трибуналу;
2. Због слања окупационе мисије ЕУлекс на Косово и Метохију мимо одлуке Уједињених нација и Републике Србије , као и признања независности јужне српске покрајине од стране већине земаља Европске уније прекинути преговоре о уласку Србије у ЕУ, затворити владину Канцеларију за европске интеграције;
3. Канцеларију НАТО пакта изместити из Министарства одбране и прекинути одмах све процесе усмерене ка интеграцији Војске Србије у НАТО пакт.

На Тргу Републике свакодневно се потписује и петиција против уласка Србије у Европску унију као и петиција за смену министра унутрашњих послова Ивице Дачића због бруталног полицијског убиства демонстранта Ранка Панића на митингу Српски сабор 29. јула.

Почивај у миру Ранко. Никада те нећемо заборавити!

Демократије је страдала на улицама Београда.

Полиција + Медији = Репресија!