Филм говори о полицијским лажима, намештаљкама, подметачинама и прогону Српског Народног Покрета 1389 и њиховог портпарола Мише Вацића.

Као једини конститутивни народ ускраћен уставом загарантованог права на самоопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини крајем двадесетог века, и као једина држава изложена притисцима да прихвати право мањина на самоопредељење почетком двадесетпрвог, Срби и Србија су у јединственом положају двоструког губитника. Додатно томе, демонизација српског народа и ревизија историје се наставља, предвођена лажима о дешавањима око Сребренице.

Број?

Било какво пребројавање жртава се често карактерише као „покушај релативизације“ од стране дежурних бораца за „људска права“. Истовремено, када се реалност не поклопи са фантазијама антисрпских пропагандиста – као у случају укупног броја жртава рата у БиХ, званично процењен на мање од 100.000, и лажи о 250.000 муслиманских жртава – могу се чути протести да „број није битан, злочин је злочин“.

Ако број заиста није битан, већ само злочин, зашто дежурни борци милитантно инсистирају на крајње непоузданом броју жртава злочина у Сребреници? Петнаест година трагања, прекопавања и премештања лешева наводних жртава сребреничког масакра још увек не може да поткрепи насумице изабран број од 8000 жртава. Број „пронађених“ лешева, процене мисије Црвеног крста, процене независних посматрача на терену за време ратних операција, и често појављивање „несталих“ на бирачким списковима и у иностранству демантују „нову истину“ а тешко доказују страдање и пола званичног броја, а камоли више.

Међутим, упркос немогућности главних пропагандиста „нове истине“ да докажу број жртава та лаж добија покриће у пресудама (квази)суда у Хагу. На основи небулозних сведочења људи попут Дражена Ердемовића (Хрвата осуђеног на 5 година затвора због наводног убиства 70 муслимана, мање од месец дана казне по жртви) тај суд доноси пресуде које касније служе као „доказ уместо доказа“. Међусобно поткрепљивање, где антисрпске (невладине) организације доказују своје тврдње на основу пресуда суда који оснива своје закључке на тврдњама тих истих НВО и сведока које су они припремили, је невероватан метод обмањивања јавности и пропагирања лажи.

Геноцид?

Осим броја погинулих, друга значајна лаж о дешавањима у Сребреници је проглашавање тих злочина геноцидом. Такво омаловажавање појма геноцида, који значи планско истребљивање народа или етничких група, је само по себи монструозно. Проглашавати акцију Војске Републике Српске – у којој је обезбеђен превоз цивила (укључујући свих жена и деце) из Сребренице – покушајем истребљења једне етничке групе, која притом не постоји само на том простору него и у широј околини, представља одступање од елементарне логике.

Такође, разводњавање критеријума по ком се неки злочин проглашава геноцидом може само да умањи монструозност почињених геноцида из прошлости, попут Холокауста; никако да увећа значај злочина око Сребренице (што је намера такве квалификације).

Шта је резолуција и зашто је опасна?

Недавно, председник Демократске странке и Републике Србије, Борис Тадић, изразио је намеру, мимо својих надлежности, да натера Народну скупштину да усвоји резолуцију која осуђује „геноцид“ у Сребреници. Оваква резолуција би била наставак пропагирања лажи, косила би се са националним интересима Србије (чија одговорност за „геноцид“ би поново била доведена у питање) и задала би ударац Републици Српској и српском народу у БиХ.

Колико владајућа „елита“ мари за национални интерес биће очигледно ако резолуција о осуђивању геноцида буде стављена на дневни ред у Народној скупштини. Борба за истину ће се, свеједно, наставити, али усвајањем такве резолуције лаж би још једном била поновљена, и тиме „нова истина“ ојачана.

Више о овој теми можете прочитати на сајту Грађанске иницијативе за истину о Сребреници.

О слободи
Џон Стјуарт Мил

Посрбио:
Петар A. Карађорђевић (Краљ Петар Први)

I. Увод
II. О слободи мишљења и говора
III. О личности, као основи људског благостања
IV. О границама власти друштва над појединим човеком
V. Примене

Оригинал – на енглеском језику – можете наћи овде, а латинички превод овде.

Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортскимприредбама

Члан 1: Овим законом утврђују се мере за спречавање насиља и недоличног понашања на спортским приредбама, као и обавезе организатора и овлашћења надлежних органа у спровођењу тих мера.

Члан 2, став 3: Време одржавања спортске приредбе, у смислу овог закона, је временски интервал од једног часа пре почетка спортске приредбе до једног часа након њеног завршетка, односно, кад се одржавају спортске приредбе повећаног ризика, временски интервал од 120 минута пре почетка спортске приредбе до 90 минута након њеног завршетка.

Члан 4: Под насиљем и недоличним понашањем на спортским приредбама, у смислу овог закона, сматра се нарочито (9) уношење у спортски објекат и употреба алкохола или других опојних средстава.

Члан 18: Забрањена је продаја и конзумирање алкохолних пића у спортском објекту и на удаљености до 1 километра од њега у Београду, Крагујевцу, Нишу и Новом Саду, а у осталим местима до 300 метара, за време одржавања спортске приредбе и три часа пре и после њеног завршетка.

Члан 23: Казном затвора до шездесет дана или новчаном казном од 30.000 до 50.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако (5) за време одржавања спортске приредбе уноси у спортски објекат или употребљава алкохол или опојна средства (члан 4. тачка 9) овог закона); (7а) конзумира алкохолна пића супротно забрани (члан 18. овог закона).

Тако смо ових дана добили нови феномен, казну без злочина, можда као покушај равнотеже злочину без казне (прва асоцијација: агресија, нажалост, није једина). Ухапшени су: припадници покрета СНП 1389, укључујући портпарола те организације Мишу Вацића; Радојко Љубичић, вођа свакодневних протеста на Тргу Републике; Младен Обрадовић и други активисти из Образа. Њихов злочин? Окупљање без дозволе. Казна? 30 дана затвора, уз пуну подршку свих добро познатих бораца против људских права, по новоговору познатијих као борци за људска права.

Да би режим оправдао овај преседан у борби против неистомишљеника, и очит реваншизам због отказивања педербала, медији су радо ускочили не би ли помогли у борби против хулигана, ултрамегагига десничара, клерофашистоидних нациразбојника и осталих неевропских (о ироније) елемената нашег друштва. Без страха од новог Закона о инфомисању и последица тако очигледних лажи и клеветања. У држави у којој је закон једнак за све, осим када је „једнакији“ за неке, ово ни не чуди. Грађани су били изложени свим методама режимске пропаганде, од спајања неповезаних догађаја, позивања квази стручњака и потпуном једноумљу у политичким и информативним програмима.

Примера ради, јавност се информише о хапшењу „изгредника“ у истом чланку који описује нападе на странце у Београду. Да ли постоји и један доказ, или индикација да су ухапшени повезани са тим нападом? Да ли је толико невероватно да се у граду од 2 милиона људи деси неки покушај крађе, туча или нешто слично? Исто тако доводи се у везу туча навијача – честа појава у градовима широм Европе и света – и насиље на улицама Београда (које махом изазивају батинаши Драгана Ђиласа и његових пријатеља тајкуна у обрачуну са радницима/Ромима/демонстрантима) са протестима националистичких, десничарских и других организација, све без основа и доказа. Колико глуп човек мора бити да падне на тако површну, очигледну и покварену пропаганду: кривицу (измишљеном) асоцијацијом? Довољно је прегледати коментаре на сајту РТС-а или Б92 и уверити се колико глуп…

Епилог оргијања угрожене власти, њихових слина новинара, слуга полицајаца и осталих апарата репресије у Србији је тамничење младића који никога нису напали и који су користили Уставом гарантовано право на окупљање и слободно изражавање. Они су осуђени експресно, мимо процедуре и без присуства њихових адвоката на 30 дана робије. Међу њима, неки који су већ по други или трећи пут на удару диктаторског режима, сваки пут кажњавани због ненасилних протеста. Врхунац мора бити изговор за затворске казне: наводно кршење забране окупљања у центру Београда. Како ће онда наши празноглави диктатори објаснити одржавање најављеног дочека кошаркаша, у сред Београда, у коме је окупљање забрањено? Онима који су поверовали у све лажи до сада, без проблема.

Када се ти безмозговићи, становници Београда – они који верују у акције, фијат, визе, ссп, хулигане и еУропу – питају зашто је Србија још увек фактички изолована од тековина цивилизације, иако отворена и крајње жељна пажње и укора од „цивилизованог“ Запада, не разумеју да су они највећи кривци за тренутно стање. Ти, заправо малограђани, коче Србију, држећи нас у њиховој фантазији где је незнање снага. Помоћу те снаге малограђанског заноса општепристуног у нашој престоници (попут тапшања Марсељези) Србија остаје колонија великих сила, наших фамозних „стубова“ репресије и ропства које гајимо и чувамо „као мало воде на длану“. Из те ограничене и затуцане клике извиру проблеми који сваким даном постају све озбиљнији. Ако се ова хистерија, репресија и опште умоболно стање настави, остаћемо заробљени у фантазији без граница која се данас зове Србија: непослушни иза решетака, послушни заробљени сопственом глупошћу.

Велики број грађана Србије још нису заменили стару личну карту. Када је усвајан Закон о личној карти средином 2006. године, почела је кампања против обавезних чипова на новим личним исправама. Захваљујући покретима као што су Двери српске и За живот без жига, Правилником о новој личној карти из јануара 2007. године грађани су добили право да траже нове личне карте без чипа.

Ово је представљало велику победу над покушајима власти да на грађане наметну својеврсни експеримент у походу ка информатичком друштву, и тако отворе пут ка могућим значајним ускраћењем права на приватност и заштиту података, и осталих слобода. С обзиром да је поседовање и ношење личне карте обавезно у Републици Србији, сваки корак ка евентуалном електронском „таговању“ грађана је ништа мање него напад на слободно друштво, још један у низу од стране овог режима.

Скептици могу себи поставити питање, чему чип? Неки од основних аргумената за чип су лажни; заштита од фалсификовања на пример, електронске личне карте ће само олакшати фалсификовање, никако отежати, због пружања лажног осећаја сигурности службеницима, који ће сматрати да су електронски подаци сигурно тачни (управо супротно је истина). Такође, аргумент о бржем приступу подацима; да ли је толико теже укуцати тринаестоцифрени број од убацивања личне карте у читач и чекања да га он протумачи, да то оправдава коришћење чипа? Наравно да не.

Који су онда могући мотиви? Када се једном уведу ти, за сада, беспотребни чипови, следеће генерације личних карата ће – уз једноставан прелазак на РФИД технологију, без потребе измене закона и прописа – омогућити посредно праћење грађана… Прочитајте више о томе у чланку Е-тоталитаризам на нашем сајту.

Зато Вас позивамо да искористите своје право и – када будете мењали личне исправе – тражите личну карту без чипа. Имајући у виду да су нове личне карте очигледно привремено решење, пошто се издају на само 5 година, што буде већи број грађана који у овом циклусу тражи личну карту без чипа, то ће бити лакше оправдати притисак на власти да не промене правила приликом следећег циклуса обнова, и ојачаће нашу позицију да се електронске личне карте у потпуности укину.

Искрористите Ваше право, тражите личну карту без чипа!

Најзначајни акти који регулишу положај мањина у Србији су Устав Републике Србије и Закон о заштити права и слобода националних мањина[1].

Према слову Устава (који читав Други део посвећује људским и мањинским правима) држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета (чл. 14.). Ова уставна одредба је потпуно у складу са највишим међународним стандардима мањинске заштите, према којим оправдани захтеви припадника мањина могу бити само они чија је сврха очување националног идентитета и самобитности. Приврженост поштовању међународних стандарда у овој области Устав потврђује тако што прописује да се људска и мањинска права зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права непосредно примењују, и да се тумаче у складу са међународним стандардима у овој области, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (чл. 18.). Достигнути степен људских и мањинских права се не може смањивати (чл. 20.) Устав забрањује дискриминацију (чл. 21.). Људска и мањинска права се могу ограничити само, ако то ограничење допушта Устав, али без задирања у суштину зајемченог права. Уз то, при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. (чл. 20.) Уставом је зајамчена слобода изражавања националне припадности (чл. 47.).

У погледу посебних мањинских права Устав напомиње да се поред права која су Уставом зајемчена свим грађанима, припадницима националних мањина јемче додатна, индивидуална или колективна права, односно  права која се остварују појединачно, или у заједници са другима(чл. 75.). Устав забрањује насилну асимилацију, као и вештачко мењање националног састава становништва на подручјима где припадници националних мањина живе традиционално и у значајном броју (чл. 78.).

Чланом 79. обухваћена је група права које обезбеђују право на очување посебности. Набројана су: право на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом.

Припадници мањина имају право да оснивају своја културна и просветна удружења, као и да одржавају везе са сународницима који живе изван Србије (чл. 80).

Устав обавезује државне органе да развијају дух толеранције и међукултурног дијалога (чл. 81).

Закон о заштити права и слобода националних мањина одређује појам националне мањине. То је „свака група држављана Србије која је по бројности довољно репрезентативна, иако представља мањину на територији Србије, припада некој од група становништва које су у дуготрајној и чврстој вези са територијом Србије и поседује посебна обележја као што су: језик, култура, национална или етничка припадност, порекло или вероисповест, по којима се разликује од већине становништва, и чији се припадници одликују бригом да заједно одржавају свој заједнички идентитет, укључујући културу, традицију, језик или религију“ (чл. 2.). Ова дефиниција се готово у потпуности поклапа са оном у Препоруци 1201, Парламентарне скупштине Савета Европе из 1993. године.[2]

Закон гарантује слободу националног опредељења и изражавања (чл. 5.), забрану дискриминације (чл. 3), као и серију права на очување посебности, у које спадају право на избор и употребу личног имена, на употребу матерњег језика, службену употребу језика и писма, право на неговање културе и традиције, школовање на матерњем језику, употребу националних симбола и јавно обавештавање на језицима националних мањина (чл. 9 – 17.).

Представљање националних мањина према овом закону се остварује кроз избор националних савета. Они броје од 15 до 35 чланова у зависности од укупног броја припадника националне мањине и бирају се на период од 4 године. Савет представља националну мањину у области службене употребе језика, образовања, информисања на језику националне мањине и културе, учествује у процесу одлучивања, одлучује о питањима из тих области и оснива установе из ових области (чл. 19.).

Од значаја за положај мањина су и још неки закони, којима се регулише област јавног информисања, локална самоуправа, кривични поступак и др. Закон о државним и другим празницима у Републици Србији[3] прописује да запослени имају право да не раде у дане верских празника. Римокатолици и остале хришћанске заједнице, на први дан Божића и у дане Ускршњих празника почев од Великог петка закључно са другим даном Ускрса, припадници исламске заједнице на први дан Рамазанског и први дан Курбанског бајрама, а Јевреји на први дан Јом Кипура (чл. 4.).

Из свега наведеног се може закључити да су националне мањине у Србији добро правно заштићене, али сасвим сигурно постоји велики број проблема који погађају њихове припаднике. Политичка и друштвена клима у Србији, ма како несређена била, ипак не подстиче мржњу нити било каква негативна осећања према припадницима мањина, напротив. Ниједна озбиљна политичка организација,  културна установа, медијска кућа или било која утицајна организација која делује у Србији не промовише ставове којима би се негирала основна мањинска права. Чини се да једино маргиналне скинхедс и неонацистичке групе, које процентуално у Србији имају неупоредиво мање поклоника него у осталим европским државама, баштине идеје мржње и нетрпељивости према припадницима мањинских група, поготово Ромима.

Српски народ нема традицију прогањања, истребљивања или насилног асимиловања[4] народа над којима је доминирао. Бурних деведесетих, Србија иако неправедно оптужена за сва зла која су се тих година дешавала, није променила етнички састав свог становништва на штету мањина, за разлику од неких других држава, које су то постигле извршењем геноцида. Чак и у ситуацији када је дивљао шиптарски сепаратизам на Косову и Метохији, Србија није организовано примењивала репресивне или било какве друге мере засноване на дискриминацији према лојалним припадницима те националне мањине, ма колико неки покушавали то да јој наметну последњих година.

Са високим степеном сигурности се може тврдити да највећи део проблема са којима се сусрећу припадници националних мањина нису условљени њиховом припадношћу мањинској заједници него укупном друштвено економском ситуацијом, која погађа већину грађана Србије, без обзира на националну или етничку припадност.

Ипак, треба рећи да се у најтежем положају налази ромска популација, али то нажалост није никаква специфичност Србије, већ је таква ситуација у већини европских земаља у којима су Роми настањени. У току је Декада Рома (2005-2015), видећемо да ли је у питању маркетиншки трик неких међународних и невладиних организација које желе да се представе као борци за људска права или ће се незавидан положај Рома заиста поправити, 2015. није тако далеко.

Србија спада у ретке земље у којима се већински народ налази у тешком положају, када је у питању очување националне самобитности. Питање ћириличког писма, односно његова маргинализација, затим систематски напади на институције које представљају кохезиони фактор српског народа од стране злонамерних појединаца и организација, само су неки од показатеља ове чудне појаве. Не треба крити и то да у појединим деловима Србије, попут Рашко-полимске области, није упутно носити неко обележје које асоцира на припадност српском народу. Косово и Метохија, као окупирани део наше земље је посебна прича, нечовечно понашање тренутно доминантних припадника мањине, над тренутно подређеним припадницима већинског српског народа[5], се по размерама и бруталности убраја у најмонструозније злочине модерног света. Пред очима и под патронатом САД и Европске уније чини се геноцид над српским становништвом Косова и Метохије и уништава вековима стварана српска културна баштина на тим просторима.  И поред свега тога, наша земља је на мети многих држава, међународних и невладиних организација у погледу, наводно, недопустиво лошег положаја мањина у Србији.

Као изразито национално шаролика земља, Србија, односно њена духовна и политичка елита мора да пронађе механизам како да на најбољи начин задовољи оправдане интересе мањина и да их у потпуности интегрише у српско друштво, а да притом не наруши легитимне државне интересе. У супротном, припадници мањина ће и даље бити подложни инструментализацији од стране непријатеља наше земље.

[1] „Сл. лист СРЈ“, бр 11/2002
[2] Миодраг Јовановић, Колективна права у мултикултурним заједницама, Београд, 2002, стр. 269.
[3] „Сл. гласник РС“ бр. 43/01
[4] Штавише, нашем народу није пошло за руком да након Балканских ратова и дефинитивно придобије национално дезоријентисано становништво Старе Србије, које има несумњиво српско порекло.
[5] Ма како то чудно звучало, докле год је Косово и Метохија део Србије, Срби ће бити већински народ, а Албанци мањина.

Хелсиншки одбор за људска права је члан Међународне хелсиншке федерације, која окупља организације из преко 40 земаља, чији је зајднички циљ заштита и промоција вредности садржаних у принципима који су унети у Завршни акт КЕБС-а, усвојеног 1. августа 1975. у Хелсинкију. Неки од тих принципа су: неповредивост граница; поштовање територијалног интегритета држава; забрана мешања у унутрашње послове других држава; поштовање људских права и основних слобода укључујући слободу мисли, савести, вероисповести и убеђења.

Имајући то у виду, од представника Хелсиншког одбора у Србији би се између осталог могло очекивати да промовишу неповредивост граница Србије и поштовање њеног територијалног интегритета. Било би логично да дигну глас против мешања челника страних држава и међународних организација и њихових дипломатских представника у Србији приликом састављања владе Србије, у предизборним кампањама и другим унутрашњеполитичким процесима. Такође, очекивано би било да се ставе у заштиту оних који заступају идеје које тренутно у Србији немају довољну медијску пажњу, као нпр. противљење војвођанској аутономији, чланству Србије у ЕУ, НАТО-у и др.

Ипак, у горепоменутом годишњем извештају, денунцирани и стигматизовани су управо они који се залажу за територијални интегритет Србије, који се противе мешању страних држава у унутрашње ствари Србије, и заступају ставове који су у нескладу са циљевима владајуће гарнитуре. Чак се изражава забринутост због ионако мизерног медијског простора који се даје носиоцима оваквих идеја, и доведи у питање њихов униврезитетски статус, не оспоравајући стручност, већ ставове које заступају као припадници интелектуалне елите. Није заборављен ни захтев за цензуром универзитетских уџбеника. А вероватно најсликовитији приказ „поштовања“ Хелсиншких принципа од стране ове организације представља насловна страна њиховог извештаја на којој је представљена Србија без територије Косова и Метохије.