- Ми смо, од трагедије која се десила пре неколико недеља, прикупили податке о раду Министарства одбране, посебно за однос према војним бескућницима. Овде имамо докумантацију према којој се види да се господин Поњингер још 2008.године обратио Министарству одбране с молбом да се побољшају животни услови њега и његове породице. Имам обавезу да тражим ову интерпелацију и зато што сам у јуну ове године лично разговарао са Поњингером, што сте могли да видите на „Јутјубу“. Министарство одбране је после трагедије, у неколико наврата и користећи различите стручњаке, покушавало да умањи своју одговопрност за овај случај.  Међутим, чињеница је да 3000 војних бескућника са око 2000 чланова породица, већ двадесет година живи у војним објектима, а да Република Србије, а посебно Министарство одбране, нису учинили ништа да се услови њиховог живота побољшају. Шта више, у фебруару ове године су почела принудна исељавања војних бескућника из одређених објеката, које је Министарство одбране предвидело занеку другу намену. Морали су да се умешају и судови, који су својим решењима спречили припаднике Министарства да даље наставе са насилним исељавањем војних бескућника уз помоћ војне полиције – каже посланик СРС Божидар Делић.

СРС тражи да Влада Србије достави одговор Скупштини у року од месец дана, да ли у деловању Министра одбране има елемената на основу којих је практично изазвана трагедија породице Поњингер.

Своје учешће на трибини до сада су потврдила удружења: Покрет за Србију, Српски ратни ветерани, Номоканон, Српски народни покрет Наши, Српски Слободари, Образ и Светосавско јединство.

Клуб „Самарканд“ се налази преко пута Факултета политичких наука а у близини Факултета организационих наука. Улица Јове Илића је паралелна са Булеваром Ослобођења и са Улицом Војводе Степе тако да до „Самаркада“ можете стићи аутобусима 47, 48  и 33 као и трамвајима 9 и 14. За додатне информације позовите 064 12 13 931.

Извор: СНП Наши

Пише: Феђа Димовић

Драги лидери мањина, драге моје јавне личности,

Овом приликом вам се обраћам јер сам одушевљен декларацијом „Преокрет“, којом сте ми напросто отворили очи. И ја сам, као већина грађана Србије (никако народа), дуго био у мраку, који су око мене створили јефтини митови и примитивни национализам. Од шкрипе гусала и звекета оружја нисам могао да чујем своје мисли нити да послушам своје срце. Хвала што сте имали храбрости да позовете на отрежњење све нас који смо дуго лутали по лавиринту лажног српства и православља. Јер, ко још верује у Бога у 21. веку? Само лудак и примитивац, који мисли да се духовност маже на ‘леба. Само неки ирационални тип, који мисли да су људи добри и поштени и да се човек понекад може ослонити на другога, уместо искључиво на себе. Чему сви ти силни молебани и одласци у цркву због тамо неког Косова, кад је много паметније провести време у неком лепом тржном центру. Унапред се извињавам што ово писмо пишем грозном ћирилицом и надам се да ћемо ускоро сви писати латиницом – као и сав цивилизован свет. Одавно не видим поенту српског језика. Зашто га у наредном мандату нека одлучнија влада не би укинула? Зашто да ломимо језик нечим што је толико архаично и превазиђено, уместо да сви лепо говоримо енглески, француски и Немачку? Кад наша земља једног дана буде коначно слободна и подељена на интересне зоне великих слободарских сила, можда ће нам се тај сан и остварити.

Ја већ дуго времена сањам исти сан. Сањам како се кроз центар Београда шетам Булеваром Хенрија Кисинџера и скрећем у Кушнерову улицу да попијем кафу у мом омиљеном кафићу „Ал Каида“. Док одбијам димове хашиша из наргиле и пијуцкам кафу из филџана, гледам око себе софистицирана лица НАТО војника, који се смеју и испијају пинте холандског и белгијског пива. У тренутку блажене среће запахњује ме неподношљив смрад и одједном угледам гомилу дроњавих сељака у народним ношњама како тегле кромпир и лук на пијацу …

Ту се нагло пробудим из сна, престрављен језивим призором шајкаче, који ми још увек трепери пред очима. Мука ми је када помислим да делим исти ваздух са тим затуцаним креатурама, уместо да се грлим са прелепим Фламанцима, Валонцима и другим просвећеним народима. На срећу, радује ме то што ће добротвори из „Монсанта“ ускоро прочистити нашу прљаву и загађену земљу својим чаробним ГМО семенкама, па више неће бити потребе да идемо на прљаве пијаце. Хране ће бити на сваком ћошку у изобиљу. Моћи ћемо да је уберемо из сваке жардињере, уместо што нас свакодневно пљачкају којекакве сељачине са Строкави ноктима.

Убеђен сам да је „Преокрет“ најбољи пут да коначно модернизујемо ово заостало и залутало друштво. Да се ​​већ једном ослободимо тог косовског баласта, који нас спутава да идемо напред. А шта уопште значе у савременом свету цркве и манастири ако већ имате брзи Интернет, на коме можете гледати слике и клипове свих светских храмова? Уосталом, ја, као и ви, другови моји, не верујем у тог седобрадог господина који седи на облаку и дели небеску правду. Ја верујем само у науку: математику, физику, хемију, нанотехнологију … Откако смо добили „бели шенген“ више ми није довољно само да путујем, већ хоћу да летим у космос, да обиђем Марс, Јупитер и Сатурн. Интеграције су наша једина будућност, зато сам се и на последњем попису изјаснио као Земљанин-сајентолог, уместо оног трибалног Србин-православац. Можда ћемо једног дана сви бити грађани Галаксије, а потом, ако буде среће, и грађани Космоса? Можда ће нам поћи за руком оно што ни Икару није успело? – Да летимо сами без ракета и авиона. Али Икар је веровао у грчке митове, због чега је и пао у море. А ми сада имамо шансу да се ослободимо своје мрачне традиције да бисмо једног дана научили да летимо!

Наравно, нисмо ми једине будале на овоме свету. Има још пуно залуђеника који се к’о пијани плота држе те гнусне флоскуле: „суверенитет и територијални интегритет“. Држе се за територију као када се српски паор због нужде ухвати за шиљкан. Руси нас још увек смарају Чеченијом, Шпанци Баскијом, Енглези Северном Ирском и Шкотском, Американци не дају Мексиканцима Калифорнију, Кинези траже Тајван, Турци не дозвољавају Курдистан, Израелци не признају Палестину … Чему све то уопште води? Само новим поделама и ратовима, уместо да сви живимо у миру, заједно, у једној држави, под брижним вођством филантропских банака и мултинационалних корпорација.

Опростите ми, другови моји, што ми је требало толико времена да преломим у себи неке ствари. Дуго сам се, као миш, скривао у рупи сопственог незнања и конформизма. Сада, када видим све те сјајне људе који су подржали „Преокрет“, не могу више да забијам главу у песак. Хоћу и ја да будем тако револуционаран и храбар као ове јавне личности које се налазе на том списку истине. Хоћу и ја да кажем „не“ том Косову и „не“ погрешној политици, а „да“ Европи, „да“ у новим улогама, „да“ новим пројектима, позицијама и привилегијама.

Тек сада схватам зашто су ме истерали из истинољубиве „Политике“. Није њено уредништво криво што ме цензурисало и бранило ми да критикујем моћне, крив сам ја зато што нисам хтео да пишем успаванке за народ, као сваки нормалан новинар. Јер народу је потребан свакодневни одмор, да би могао да пружи свој максималан допринос корпорацијама. Не треба ту нека битанга да му својим шкработинама брани да спава. Бранити гладном човеку да преспава своју глад је најгори могући злочин, и ја признајем да сам крив. Криви су и моји другови из Београдског синдиката ато што стално даве са том причом о части и поштењу. Да смо се на време освестили и схватили реалност, можда би и ми сада били богати зачетници „преокрета“. Овако ми остаје да се само придружим већ започетој идеји, наравно, под условом да прихватате мене, блудног сина.

Ја вам свечано обећавам да ћу исправити све своје мане и заблуде. Престаћу да идем на славе код својих старомодних пријатеља. Нећу више конзумирати било шта што има префикс „национално“ – престаћу да једем нездраву националну храну и да идем у националне паркове, где се скупљају хулигани и националисти. Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани „Верона“ зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из „Пројекат Србија“ у „Пројекат Европска унија“. Научићу албански, босански, црногорски и војвођански језик, да бих се боље слагао са комшијама, осим, ​​наравно, са овима из Републике Шумске, које ћу да избегавам у широком кругу.

Пустићу браду да бих личио на лидере „преокрета“ и све друго што је потребно да би ме прихватили. Свестан сам да то није једноставан и брз процес, али бих, уз малу помоћ пријатеља, могао да се променим. Ако бисте ми само омогућили да уђем у ту „хигх-тецх“ капсулу за метаморфозу, из које је управо изашао Вук Драшковић, врло брзо бих се излечио од свих слабости које ме спутавају да будем слободан. А онда, када сутра будете написали „Преокрет бр. 2 „- за признавање независности Санџака (а не Рашке – као што кажу екстремисти), моје ће име бити прво на списку подршке. Можда је боље да прво отцепим Војводину док је још нису упропастили зарђали српском плугови.

Ето, толико од мене, другови, не бих да вам трошим драгоцено време, које можете паметно да потрошите на преокретање. Волео бих да прочитате ово писмо јер имам осећај да једино ви можете да ми помогнете да се и ја преокренем. Надам се да ћемо се ускоро срести на некој новој револуционарној манифестацији у сали „Американа“, или на откривању споменика Лејди Гаги, или на отварању спортског центра „Адем Јашари“. Пре тога, можда се и сретнемо на концерту Дина Мерлина у „Арени“ под условом да успем да набавим карте за ВИП ложу.

Срдачан поздрав од јадника који се још увек (али не задуго) зове Србином.

Извор: Васељенска.com

Колонијална агресија на српски народ и српске државе крајем двадесетог столећа се, у Америци и у чланицама ЕУ, објашњава као позитивни цивилизацијиски корак. Велича се окупација Републике Српске Крајине и Косова и Метохије – те успостављање колонијалне власти у њима (шиптарске и хрватске), а не спомиње се убијање и прогон Срба и Рома, а ни одузимање њихове покретне и непокретне имовине. Велича се и НАТО агресија на Србију и Црну Гору (1999), убијање цивила, рушење путева, мостова, фабрика, болница – тровање животне средине радиоативним бомбама…

А поред овог зла (истоветног оном из Другог светског рата – кад га је спроводила Немачка под управом Адолфа Хитлера), ова колонијална агресија НАТО-а и ЕУ на српске земље изазвала је потпун морални крах код многих српских државника и интелектуалаца, одузевши им могућност најосновнијег поимања. Они више не схватају ни шта је друштвена и верска заједница, шта је држава, шта су међудржавни, међунационални и међуверски односи. Не схватају ни шта је праведно, а шта неправедно. Не поимају, да се последице сваке неправде у међународним односима морају отклањати – па и последице НАТО окупације Косова и Метохије и хрватске окупације Републике Српске Крајине. Овако нарушена свест је у политичким странкама Србије дала резултате. Удружиле су се странке Ненада Чанка, Вука Драшковића и Чеде Јовановића. Оне и отворено програмирају велеиздају. У свакој другој држави би творци таквог програма били ухапшени и било би им суђено. Они траже да Србија призна окупацију Косова и Метохије и да колонијалну администрацију у овој српској покрајини призна за извршну, судску и законодавну власт „државе Косово“. Они се ругају српском народу на Косову и Метохији, који се супротставља отимању српске историјске и етничке територије. Срби то чине без оружја – надајући се да ће светски државници и светско јавно мњење схватити каква неправда је учињена српском народу на Косову и Метохији - уз стогодишње досељавање Шиптара из Албаније на српску земљу. Чинили су то турски окупатори до 1912, Аустсроугари и Немци од 1914. до 1918, италијански фашисти од 1941. до 1943, немачки нацисти од 1943. до 1945. и комунисти Југославије (под руководством Хрвата – Јосипа Броза Тита) од 1945. до 1980. Нико од ових држављана Албаније није примио држављанство Републике Србије, а нико од политичара у Србији не тражи да се ово становништво на Косову и Метохији третира као страни држављани.

За Вука Драшковића, Чеду Јовановића, Ненада Чанка и, нажалост, многе друге у српским земљама је најважније да, свакодневно, изговарају реченице из хрватске антисрпске пропаганде, у којој је измишљено да је рат у Југославији почео зато што су се Срби у Крајини штитили (запречавањем путева пред својим насељима) од хрватских убистава, прогона, минирања српских објеката, избацивања с посла… Вук Драшковић често спомиње да Влада РС Крајине није требало да одбије хрватски план З-4 (Z-4), а добро зна да је тај документ био само амерички и хрватски пропагандни трик, да би се њиме окривили Срби за несарадњу с УН и међународном заједницом и да би се њиме оправдао изгон до 800.000 Срба из РС Крајине и Хрватске (само у хрватској агресији „Олуја“ /1995/ прогнано је око 250.000 Срба из Републике Српске Крајине).

Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

У студију ТВ Мелос, одржан је разговор са Владимиром Кршљанином и Љубинком Ђурковићем из Покрета за Србију у вези актуелних политичких тема у Србији.

Погледај ВИДЕО

Овом акцијом настојимо да укажемо на погубан карактер саме парламентарне демократије као криминалног и паразитског политичког система супротног нашем сопству и нашим интересима, а нарочито позивамо све којима је Србија у срцу да устану против штеточинског деловања (налепницама означених) антисрбских партија, које протеклих година и деценија, у служби својих ционистичких газда, пљачкају и разарају нашу напаћену отаџбину и суровим капитализмом и неолиберализмом израбљују србски народ!

Свима који желе да се придруже нашој акцији омогућавамо да преузму налепнице и да их самостално штампају. Покажимо партијашком антисрбском олошу да његово присуство ни мало није пожељно у нашим градовима и селима! Очистимо Србију од партијашких манипулација и њихове прљаве пропаганде! Подвиг и борба!

СНП Наши позива све родољубиве снаге у Србији да наставе са антирежимском  кампањом и после отказивање Параде срама јер се показало да ће се издајнички режим повући кад год родољубиве снаге покажу јединствен став по неком питању.

Упркос забрани окупљања, активисти СНП Наши који су учествовали у кампањи за отказивање Параде педера окупиће се сутра на београдском излетишту Авала где ће спаљивањем заставе ЕУ прославити победу над режимом. На прилазу Авали биће постављена велика слика америчког амбасадора и геј активисткиње Meри Ворлик на коју ће пролазници моћи да пљуну.

Информативна служба СНП Наши

- Информација коју су пренели медији да је вођа либијског народа Моамер ел Гадафи финансирао председника Српске радикалне странке Војислава Шешеља након смрти Слободана Милошевића, потпуно је нетачна. Ни Војислав Шешељ, нити Српска радикална странка никада нису имали контакте са пуковником Гадафијем, нити су добили било каква финансијска средства од њега. Никада, ниједан једини долар од Гадафија није дошао до Војислава Шешеља или страначке благајне – наводи се у саопштењу Српске радикалне странке поводом медијских спекулација о финасијској повезаности СРС и званичне власти у Либији.

У Српској радикалној странци кажу да треба испитати да ли су Александра Вучића и Томислава Николића, на конто имена Војислава Шешеља, прибављали од Гадафија финансијска средства за себе.  Радикали су упутили захтев министру иностраних послова Републике Србије, Вуку Јеремићу, да хитно наложи представницима наше амбасаде у Триполију да дођу до копије депеша, у којима се, како преносе медији, наводе подаци о финансирању, како би се читава ствар могла испитати.

Према његовим речима, Сједињене Америчке Државе су у Србији створиле доушнички апарат који чине највиши функционери Тадићевог режима и „напредњаци“, који, од формирања СНС крајем 2008. године, редовно достављају извештаје у америчку амбасаду, док демократе то чине дуже. „Викиликс“ наводи да у депеши од 16. октобра 2008. године пише како је Николић тражио да се састане са амбасадором САД да би разговарали о стварању нове странке. Такође, у истој депеши је и потврда да „напредњаке“ финансирају тајкуни Милан Беко и Мирослав Мишковић, и то у договору са Борисом Тадићем. „Викиликс“ наводи: Николић је одлучио да подржи Споразум о стабилизацији и придруживању пошто се у августу састао са председником Тадићем, а састанак је организовао власник „Делте“ Мирослав Мишковић, прецизирао је Алексић.

Од самог доношења одлуке да се гради „словеначки“ мост, било је јасно да ћемо добити финансијског и архитектонског монструма. Гради се на погрешном месту, очигледно нико, па ни пројектант, није размишљао како да уклопи приступне саобраћајнице. Гради га фирма (СЦТ), чији је власник у међувремену осуђен на затворску казну у Немачкој због корупције, и која је банкротирала. Планирани трошкови изградње су се попели са прескупих 118 милиона на ненормалних 400 милиона евра, а да ни пола није завршено. Упркос тако катастрофалним резултатима, српски медији само најпозитивнијим епитетима часте овај подухват.

Шта смо све могли да изградимо

Пошто још увек влада блага еуфорија српских медија (који зависе од Ђиласових рекламних аранжмана) по питању изградње новог моста, предлажем да погледају шта су друге државе, за мање или исто пара, изградиле:

Пенобскот мост, САД

Америчка држава Мејн, мост на реци Пенобскот је изграђен 2006. године, скроман али функционалан.

Дужина: 646 метара
Висина: 136 метара
Цена: 65.000.000 евра

За један мост преко Аде, могло је да се направи шест оваквих, „америчких“, мостова.

Зихоумен мост, Кина

Спаја два острва у области Жоушан, на источној обали Кине. Отворен 2009. године.

Дужина: 2700 метара (најдужи распон 1650м)
Висина: 211 метара
Цена: 289.000.000 евра

Да је мост преко Саве коштао, по метру дужине, као овај кинески, не би прешао 100 милиона евра.

Стоункатрс мост, Кина

Мост „каменорезац“ у Хонгконгу, отворен крајем 2009. године, повезује два острва.

Дужина: 1596 метара (најдужи распон 1018м)
Висина: 298 метара
Цена: 274.000.000 евра

Поново Кинези, овога пута Хонгконг. Оваквом градњом бисмо премостили Саву два пута.

Мост Балинге, Кина

Отворен крајем 2009. године, премошћује долину реке Балинг.

Дужина: 2237 метара (најдужи распон 1088м)
Висина: 375 метара
Цена: 173.000.000 евра

Премостили бисмо и Саву и Дунав неколико пута, да је цена градње била у овим оквирима.

Мост Пумипун, Тајланд

Мост из два дела, повезан саобраћајницом која виси 50м у ваздуху, је отворен у Бангкоку 2006. године.

Дужина: 1284 метара (најдужи распон 398м)
Висина: 173 метара
Цена: 240.000.000 евра

За дупло мање пара, Тајланђани су изградили два моста и спојили их саобраћајницом која лебди у ваздуху. Свака прича о компликованим приступним путевима изгледа смешно после овог моста.

Мост Мијо, Француска

Највиши друмски мост на свету, отворен је 2004. године, део аутопута који спаја Париз и Барселону. Чине га седам пилона.

Дужина: 2460 метара (најдужи распон 342м)
Висина: 343 метара
Цена: 400.000.000 евра

С обзиром да има седам пилона, и најдужи распон сличан мосту на Ади (с тим што је скоро дупло виши), можемо закључити да би Французи премостили Саву најмање седам пута за исте паре колико нас кошта мост преко Аде.

Мост преко Аде, Србија

На крају, Београд, мост преко реке Саве, са једним, јединим, пилоном.

Дужина: 929 метара (најдужи распон 376м)
Висина: 200 метара
Цена: 400.000.000+ евра

Мост преко Аде, скупљи од свих горенаведених мостова. Дакле, најбезобразније и најбесмисленије бацање пара у новијој историји Београда и Србије. Уместо да неко одговара за оволику крађу, вероватно ће добити награду, „најевропљанин“ и сл.