Шта смо имали прилику да видимо? Излизане и изрежиране кадрове уличних сукоба – са одговарајућим аудио-визуелним ефектима – нараторско негодовање због „рушења“ Београда и неколико говорника који су само потврдили да више нико са професионалним интегритетом не може да брани тезе режимског гласила. Уместо истраживачког новинарства, гледали смо површно и селективно изношење већ познатих информација и потпуно необјашњено повезивање насиља са Дверима и Српском Православном Црквом.

Најзанимљивије „откриће“ Инсајдера је било да „екстремисти“ желе да спрече пут Србије ка ЕУ. Добро јутро! Гледаоци би то већ знали када би ова телевизија икада преносила мишљења која се не подударају са њиховим. Такође смо сазнали да Двери и СПЦ имају повремену сарадњу, што бисмо одавно знали да је Б92 икада пустио извештај са било које од њихових изузетно посећених трибина. Сазнали смо и да је црква против промовисања хомосексуализма, а толико година смо били у заблуди. И то је истраживачко новинарство?

Осим чињенице да су Двери организовале конференцију за штампу у циљу заштите права оних којима држава прети језивим одговором, изостало је било какво објашњење о вези између Двери и дешавања на улицама 10. октобра. Зашто нисмо видели величанствену Породичну шетњу у којој је учествовало више од 10.000 људи само дан раније, иако је то било у организацији покрета који је оптужен да стоји иза насиља. Да ли би то покварило поруку о насилницима и рушиоцима Београда? Зар је информација о буџетском финансирању неколико пројеката Двери 2007. године заслужило толико пажње, и зашто нисмо сазнали колико буџетских средстава иде у џепове пропагандиста „друге Србије“, и финансирање медија попут Б92 или „геј“ активиста. На пример, само град Београд издваја више од 1.100.000.000 динара годишње за невладине организације, републичка власт још више, а шта мислите колико од тога иде „патриотским“ организацијама?

Тако претенциозно најављена емисија је морала да оправда оптужбе на рачун Српског сабора Двери, барем толико да открије неки детаљ који Двери саме не објављују на њиховом сајту. На крају, све се свело на покушај да се неистомишљеници етикетирају као екстремисти и насилници, поприлично неуспешно. Само ме занима, ко се још увек одушевљава овом новинарском трешу?

Ако сте незадовољни због нарастајућег насиља, због национализма, фашизма, хомофобије, ксенофобије, расизма и мизогиније у нашем друштву, придружите се симболичној акцији обарања сајта фашистичке организације Српски народни покрет 1389. Акција ће бити изведена деветог новембра, на Светски дан борбе против фашизма, у периоду од 12-15 часова.

Самозвани хактивисти – чији сајт је, узгред, израђен у Ворду – су унапред упозорили учеснике да не приступају нападу са својих рачунара, знајући да су такви напади кажњиви чланом 303 кривичног законика и годином дана иза решетака. Штета што поштоваоци „европских вредности“ савет нису послушали.

Осим порука и планова до којих смо дошли, многи хактивисти су оставили велики број информација о себи на серверу који су неуспешно напали. Занимљиво је и да су неки од њих приступили акцији из Центра за образовне политике (под покровитељством тата Сороша) и преко провајдера Б92. Многи су приступили и са кућних рачунара, и тако судбину препустили на милост „фашиста“ и уздали се у (не)ефикасност српског тужилаштва.

Нисам поборник репресивних закона нити сам опседнут неистомишљеницима (посебно неспособним неистомишљеницима) па се нећу бавити притужбама (као неко ко је дошао у посед многобројних доказа). Наравно, не говорим у име покрета 1389, присталице тог покрета ће сами проценити да ли ће проследити доказе надлежним органима.

Међутим, нисам могао да одолим прилици да напишем коју реч о непостојању приватности и анонимности на интернету, и колико људи нису свесни електронског трага који остављају иза себе. Тако, узимајући за пример једног коловођу овог напада, није било тешко ући у траг јунаку европске Србије, који је херојски напао сајт неистомишљеника. Наиме, овај житељ Вождовца се не разуме најбоље у технологије које користи, или као многи његови истомишљеници из ЕУ, не сматра да је приватност битна ствар „у 21. веку“. Нећу открити више информација, јер мени јесте стало до принципа приватности, осим следеће слике, као илустрације колико мало анонимности постоји на нету.

Ни остали хактивисти се нису боље припремили, оставили су мноштво информација које их могу идентификовати (осветољубиви хакер би им лако узвратио). Али то није битно. Просто, неуспели покушај гашења гласила неистомишљеника говори довољно о сорошевим плаћеницима и лажним броцима за људска права.

„Не оправдавамо насиље, али неко ко је пустио из затвора Илију Јуришића (оптуженог за учешће у убиству више десетина војника ЈНА у Тузли) нема никакво морално право да њих држи у затвору“, рекао је на конференцији за новинаре уредник интернет презентације Српског сабора „Двери“ Владан Глишић.

Новинар недељника „Печат“ Драгомир Анђелковић је оптужио власт да спроводи „медијску окупацију“ Србије јер не дозвољава ниједно алтернативно мишљење и оценио да власт нема право да прети учесницима нереда јер је и сама дошла на власт „на крилима насиља“ 5. октобра 2000. године.

Уредник „Новог стандарда“ Жељко Цвијановић је оценио да грађани на политичкој сцени немају своје представнике због чега су милиони људи „гурнути на политичку маргину и у екстремизам“. Он је оценио да је власт искористила кризу у медијима да укине свако критичко мишљење и да за екстремисту прогласи сваког ко јој се противи и додао да је последњи тренутак да власт, уместо о туђим, почне да води рачуна о интересима својих грађана.

Уредник сајта „Српски националисти“ Ненад Вукићевић је оптужио власт да преко медија забрањује свако алтернативно мишљење о било којој друштвеној теми и оценио да Б92, „који је после 5. октобра 2000. године за награду делио бакље навијачима Црвене звезде“, треба да се запита зашто постоје људи који желе да сломе све што има њихов знак.

Представник Фонда „Слободан Јовановић“ Душан Ковачев је рекао да је власт обећала брже прикључење ЕУ, већу запосленост, борбу против корупције и очување Косова и Метохије, а да је на „свим фронтовима доживела пораз“, због чега као највећи корак ка Европи представља организацију Параде поноса. Он је, такође, затражио да власт престане са, како је рекао, медијским спиновањем и покушајима да организацију нереда повеже са опозиционим партијама.

Резултати овог режима су: одустајање од борбе за Косово и Метохију зарад илузије Европске Уније, НАТО-изација и сребренизација Србије, распродаја свих кључних привредних потенцијала, сепаратистичка регионализација и даље разбијање Србије, као и одсуство било какве културне политике заштите националног идентитета српског народа у Србији, региону и расејању, док је организација геј параде у Београду само морални печат на све претходно учињено.

Увиђајући ову сада већ јавну (не)моралну оријентацију читаве актуелне Владе Србије на челу са председником државе, остаје нам као једино да позовемо на свенародни отпор почевши од 10. октобра против не само актуелног режима већ комплетног друштвеног система у Србији.

Изузев новог провокативног мамца да се лице Србије поново представи свету као злочиначко, насилно, фашистичко и ксенофобично, најављена геј парада нема другог смисла. Њену позадину која доноси промоцију идеологије хомосексуализма, симболичко освајање престонице, потоње ширење у све поре друштва и дефинитивни обрачун са породичним вредностима – одавно смо разоткрили. То као хришћани и Срби нећемо и не смемо дозволити. Међутим, то сада није оно најбитније. Најбитније је скренути пажњу свих нас са наметнуте теме геј параде као нове шансе за прогоне изнутра и оцрњивање споља и усмерити је на режим и систем који нас је довео до геј параде и њен је отворени покровитељ и спонзор. Наша крилатица гласи: „Каква влада – таква и парада!”

Ако геј парада може да послужи томе да се коначно суочимо са режимом и комплетним системом који иза њега стоји – онда је она дошла у прави час.Можемо ли одбранити Косово и Метохију ако не одбранимо Београд?

Сва постојећа политичка, социјална, културна и друга народна незадовољства сусрећу се у једној моралној тачки која нам је неопходна за стварање широког покрета отпора против система који нас је разорио по свим нивоима. Зато је 10. октобар дан за почетак антирежимских интеграција у Србији, и то свих оних појединаца, група и организација које су против система који нас понижава као породичне људе, слободне грађане и родољубе.

Сматрамо да нема другог избора изузев ући у директну и организовану заједничку борбу за слом режима који организује ову срамну параду. Зато ћемо 10. октобра подржати све грађане који ће на одлучан и ненасилан начин исказати свој протест и придружити се народној вољи која ће имати шта да каже о актуелном режиму и систему који су постали нехумани, антинационални, неморални и антисоцијални.

КАКВА ВЛАДА, ТАКВА И ПАРАДА!

У Београду, 19. септембра 2010.

1. Српски сабор Двери
2. СНП Наши 1389
3. Национални клуб ВИДОВДАН, Нови Сад-Београд
4. Удружење студената Правног факултета у Београду Номоканон
5. Светосавска омладинска заједница, Бања Лука, Република Српска
6. Друштво Преподобни Јустин Ћелијски, Врање
7. Удружење расељених лица Космет, Бар, Црна Гора
8. Форум за заштиту економских, социјалних и културних права, Београд
9. Удружење грађана Југ Богдан, Прокупље
10. Удружење родитеља Вера, Нада, Љубав, Београд
11. Друштво српско-руског пријатељства, Београд
12. Србска слога, Нова Пазова
13. Српско друштво Задужбина, Љубљана, Словенија
14. Центар за истраживање православног монархизма, Београд
15. Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941, Бања Лука, РС
16. Српски либерални савет, Београд, Србија
17. Српски културни клуб Преображај, Нови Сад
18. Српски национални савјет Црне Горе, Подгорица, Црна Гора
19. Српско народно вијеће Црне Горе
20. Удружење жена са Косова и Метохије, Београд
21. Удружење грађана и студената Родољуби, Београд
22. Савез логораша Републике Српске, Бања Лука, РС
23. Републичка организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, Бања Лука, РС
24. Часопис за културу и друштвена питања Збиља, Београд
25. Удружење бивших логораша Другог свјетског рата, Бања Лука, РС
26. Центар за координацију Уједињена Србија, Београд
27. Удружење Срба из БиХ у Србији, Београд
28. Удружење грађана Косовска Витина, са седиштем у Јагодини
29. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке СПЦ Мали Мокри Луг, Београд
30. Покрет за помоћ деци са Косова и Метохије, Косовски божури, Параћин
31. Завичајно удружење Срба Коријени, Сомбор
32. Православно братство Светог Архиђакона Стефана, Бачко Петрово Село
33. Удружење грађана Гостољубље, Врбас
34. Ризница српске духовности, Шабац
35. Српски народни покрет Избор је наш, Бања Лука, РС
36. Светосавска омладинска заједница Епархије Зворничко-тузланске, Бијељина, РС
37. Братство Светог Симеона Мироточивог, Подгорица, Црна Гора
38. Актив протераних професора српског језика, Никшић, Црна Гора
39. Српска омладинска заједница, Панчево
40. Форум Српски националисти
41. Независна асоцијација студената, Београд
42. Српска омладинска заједница у Канади
43. Клуб Људи говоре, Торонто
44. Часопис за књижевност и културу ”Људи говоре”, Торонто
45. Школа српског језика у Торонту

Питање је да ли наша мала држава, у којој преовладавају културни садржаји попут Гранда и Фарме, може да поднесе још једну параду неукуса. Толика количина кича на малом простору мора да крши неки закон природе, друштвени еквивалент Паулијевог принципа искључења. Поред опасности да се на овим просторима створи културна црна рупа (неки би рекли да је већ касно), постоје и озбиљна питања сврхе целог – сваке године скупљег – подухвата.

Која је свхра поворке?

Ако смо ишта научили од представника геј покрета, то је да се прва поворка одржала у Њујорку 1969. године као одговор на полицијску репресију. Знамо и да се највећа поворка у Европи одржава у Немачкој, и да је Немачка током Другог светског рата истребљивала хомосексуалце. Све то знамо, али не знамо какве то везе има са Србијом?

Да ли су Срби истребљивали хомосексуалце? Нису. Да ли им наша држава данас не признаје неко право? Не. Да ли се врши полицијска репресију над њима? Не врши се. Слободни су да буду хомосексуалци, законом заштићени од дискриминације. Припадници те заједнице доспели су и на највише државне положаје. Просто, равноправни пред законом, у неким сферама чак привилеговани.

Која је, онда, свхра поворке? Да наметну свој поглед на свет остатаку становништва? Нема потребе, држава је преузела тај терет на своја плећа и немилосрдно ограничава слободу мишљења с циљем насилног стварања друштвеног консензуса око прихватљивости различитих сексуалних опредељења. Да омекшају већински заступљене ставове по питању „нормалности“? У том случају требало би да знају да овакве манифестације могу само да учврсте супротне ставове.

Тешко је отети се утиску да се цела фарса организује како би се српски народ додатно облатио и окитио туђим неделима. Нисмо ми истребљавали хомосексуалце или вршили репресију над њима. Заправо, ми смо били жртве геноцида и фашизма, а нас данас жигошу као геноцидне, хомофобичне и фашистичке злотворе. Они који су читаву историју провели угњетавајући друге нам данас соле памет о толеранцији.

Ко би требало да „парадира“?

С једне стране постоји мала група добро плаћених људи – заступници мањинског мишљења чак и у заједници коју наводно представљају – који уживају апсолутну подршку режима и медија да организују ову бесмислену манифестацију. С друге, налази се обесправљена већина чије мишљење је криминализовано. Ако хомосексуалац има право да парадира, а има, онда ваљда свако има једнако право да протестује против тога? Не у Србији. Овде власт прети насиљем у наводној борби против фашизма, а шта је насиље државног апарата против неистомишљеника него фашизам.

Припадници националистичких организација робијају због свог мишљења у овој држави, а не хомосексуалци. Сви противници режима и система који угњетава српску државотворну идеју су на мети полиције и правосуђа, док починиоци тешких кривичних дела добијају помиловања зато што су били борци за „демократију“. О каквој демократији овде причамо?

Живимо у дубоко неравноправној држави, али нису хомосексуалци, петооктобарски првоборци и остали медиокритети овде угрожени, већ управо они који више нису слободни да кажу да је Ратко Младић херој, да је пети октобар превара и да је „поворка поноса“ непотребна, анахрона и несвојствена нашем друштву. У крајњем случају, ако би ико требало да „парадира“, то је обесправљени, протерани и неправедно жигосани српски народ.

Неколико истакнутих ЛГБТ организација и тоталитарних НВО су ових дана на делу изнова показале шта мисле о слободи мисли и речи и како ће изгледати Србија и њене институције којима ће наставити да марширају пошто продефилују своју геј параду центром Београда. Они управо ових дана показују како изгледа морална наказност оних што су са режимских и НАТО буџета прешли на отворени доушнички рад за режим и НАТО пакт.

ЛГБТ организације – од НАТО спонзоруша до НАТО доушника

Дични „борци за људска права“, тј. за полицијском диктатуром остварене привилегије хомосексуалаца, режиму су доставили списак особа чије хапшење захтевају. Наивни би помислили да су то баш они захтевали док добро упућени знају да им је тај списак режим доставио како би испало да та хапшења тражи некакав „невладин сектор“. Може ли се невладиним сектором звати нешто што доскора није радило за своју него за НАТО владе, а ето одскора ради за полицијски одсек ове владе која Србију уводи у НАТО а НАТО је већ одавно уведен у све институције у Србији?

Очигледно је светска економска криза погодила и НАТО буџете пошто промотери идеологије хомосексуализма и слични више не могу добијати новац за џабе већ сада морају и да га зараде. Тако се они претварају у најобичније доушнике НАТО режима и престају да буду само обичне НАТО спонзоруше.

Можда би управо на историјску судбину европских колаборациониста из Другог светског рата требало да подсетимо и припаднике данашњег режима у Србији и да им скренемо пажњу да колаборација обично почиње како би се сачувао народ од окупатора, али врло често склизне у најобичнију издају. Најбоља потврда да је неко постао обичан издајник и народни непријатељ јесте тренутак када почне да хапси људе који имају храбрости да се отворено супротставе окупатору.

Око кога се окупити?

Зато, господо режимлије и доушници свих врста, проширујте спискове, има нас још пуно, и хапсите док имате времена јер времена се мењају… Ово је тренутак да скренемо пажњу јавности са небитних промотера идеологије хомосексуализма, који служе само као још један у низу мамаца за родољубиву, православну и часну Србију, и све снаге усмеримо ка спонзорима геј парада – актуелном режиму који је Србију довео до дна: економског, политичког, државног, културног, безбедносног и моралног.

Подижући поглед као свеукупној моралној оријентацији актуелне Владе, остаје нам као једино да преко потребне протесте поведемо и саберемо све оне који су против не само актуелног режима већ комплетног друштвеног система у Србији.

Зашто ти протести не би почели баш 10. октобра?

Информативна служба Српског сабора Двери

Наиме, на средини парка Мањеж, гледано из ваздуха, налази се слика великог нацистичког крста који је ту постављен од стране градских власти Демократске странке током реконструкције парка 2005. године. Зашто су „демократе“ обележиле Београд тим одвратним нацистичким симболом који је обележио страдање два милиона Срба у другом светском рату и зашто га нису уклонили иако је СНП Наши 1389 у последње две године упућивао више захтева градским властима, питање је на које би ДС морао да одговори! Гледано са земље, краци крста немају никакву естетеску вредност за изглед парка, тако да је јасно да је циљ аутора био да његов нацистички симбол буде видљив из ваздуха.

Избором кукастог крста за стартно место параде педерске организације у Србији вероватно су, на свој перверзни начин, желеле да подсете да је нацизам био нераскидиво повезан са стварањем тзв. „геј покрета“. Први случај стварања педерске организације били су управо тзв. Јуришни одред СА (Sturmabteilung) који су одиграли кључну улогу у довођењу Хитлера на власт 1930. године. Вођа Јуришних одреда СА био је нацистички вођа и јавно декларисани хомосексуалац Ернест Рем. Иако је 1933., под притиском других нацистичких вођа, Хитлер ликвидирао Рема као и још 77 хомосексуалаца официра СА, педерастија и нацизам су повезани од свог почетка. Отуд и не изненађује чињеница, да су профашистичка хомосексуална удружења у Србији одлучила да крену у свој МАРШ управо са нацистичког симбола. На овај начин вероватно одају почаст Ернесту Рему оснивачу прве педерске организације.

СНП Наши 1389 захтева да перверзни и профашистички скуп заказан за 10. октобар буде забрањен, а да градске власти под хитно уклоне ово нацистичко обележје из Београда!

Информативна служба СНП НАШИ 1389

Геополитичка карта света се мења

Ипак, у протеклих 11 година свет се прилично изменио. Само да се подсетимо шта се све десило, шта се изменило у том времену, да сликовито опишемо колико би нас као лудаке, као застареле, ненормалне и анахроне посматрали да смо тада говорили како ће се следеће ствари десити:

-помислите да смо пре 11 година издали књигу „Аргументи против Европске уније“, те да смо рекли оно што данас тврде многи а то је да евроатланске интеграције имају алтернативу;

-да је тадашње бомбардовање Срба и Србије не само несрећна епизода у односима Запада према остатку света већ почетак низа империјалних ратова које ће НАТО водити тако да по правилу (а не само случајно) убијају цивиле, муче заробљенике, праве концентрационе логоре, укидају права и слободе својих грађана и врше егзекуције по угледу на ескадроне смрти;

-да ће НАТО војске бити поражене у тим ратовима;

-да ће муџахедини које су САД и НАТО створили постати њихова најцрња ноћна мора и да ће 11. септембра 2001. године нанети ударац који нико до сада није успео да нанесе америчком поносу;

-да ће светски капитализам и глобални економски поредак доживети такву кризу која ће га довести под знак питања;

-да је глобализација процес који може да угрози опстанак човечанства;

-да Русија, Кина, Бразил и Индија могу да буду алтернатива евроатлантским интеграцијама;

-да су ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, Светска здравствена организација и сличне установе само агенти крупног капитала и да су њихови савети и програми штетни за мале народе;

-да ће Република Српска и званично разматрати могућност отцепљења од БиХ;

-да ће се Србија енергетски и економски окретати Русији и Кини;

-да ће Русија створити елиту која ће осмислити нову друштвену доктрину много бољу и за Србију и Србе него оно што нам нуде САД и ЕУ;

-да ће председник Демократске странке, који је у међувремену постао и председник Србије, тврдити да су домаћи капиталисти који су приватизовали, или боље рећи опљачкали, све што су могли у Србији уствари „непристојно богати тајкуни“;

-да његови министри и промотери евроунијатске политике у Србији изговоре како ми у ЕУ имамо и непријатеље;

-да његов министар спољних послова изјави како је Косово изнад Европске уније и да нећемо у ЕУ без Косова и Метохије;

-да ће исти тај председник Демократске странке који се представља као председник Србије изјавити како Србија и Срби не могу ићи ни у какве интеграције без свог идентитета.

Свет који се пре 11 година смејао слогану Двери јесте свет који није веровао да ће се све ово догодити и свет који све то неће преживети.

Дакле, када данас председник ДС изјави да је идентитет оно без чега нећемо ни у какве интеграције и када каже да је идентитет оно на шта Срби имају право свуда где живе па и на Балкану, онда он каже исто што смо ми рекли и пре 11 година: „Верујем у Бога и Српство“, јер то је оно што је срж нашег идентитета и другог идентитета Срби и немају…

Дакле, ни пре 11 година нисмо били анахрони а то поготово нисмо данас када свет постаје све оно што тада није могао ни да наслути и када је све даље од онога што Брисел и Вашингтон желе да наметну Србији као једину могућу визију њене будућности…

Српски патриотски НВО сектор

Али где смо ми данас? – троје студената србистике Филолошког факултета Београдског универзитета из 1999. године који тада започињу пројекат Двери, пројекат који верује у Бога и Српство упркос времену и упркос целог система? Српски сабор Двери сви ви добро познајете и о њему све знате као што то исто данас знају сви наши пријатељи и непријатељи.

Данас, међутим, постоји и Српска Мрежа – мрежа српских удружења, организација које делују широм света – пре 11 година нисмо имали ни једну добро организовану српску невладину организацију (која би деловала по свим правилима модерног организовање у непрофитној јавности), а данас имамо развијен читав српски патриотски невладин сектор у коме је најозбиљнији стожер Српска Мрежа која своје деловање види као повезивање Срба без граница и без идеолошких и било каквих других искључивости – Српска Мрежа је повезивање Срба широм света само на основу једне заједничке вредности – нашег идентитета.

Једини наш истински идентитет јесте светосавски и он је описан у слогану „Верујем у Бога и Српство“ –светосавски идентитет јесте орјентир који може да помогне у времену пред нама, времену судбоносних одлука које јесте бременито новим опасностима, новим изазовима, који су увек и нова прилика да ствари најзад урадимо добро и корисно за свој народ, себе и своје ближње.

Криза као благословена шанса

Време је опште светске економске и сваке друге кризе и ми имамо дрскости да кажемо да је таква криза благословена!!!

Јер „Криза је време када је старо умрло а ново још нема снаге да се роди…“. Зато се ми не плашимо кризе и она за нас није исто што и катастрофа, јер је „старо умрло“, а пошто нам старо није било наклоњено као што је било наклоњено нашим непријатељима и издајницима нашег народа – онима којима је било добро када је многим честитим људима и искреним Србима овде и свуда по свету било лоше – то је разлог зашто ми кризи можемо да се радујемо. Али ни „ново још нема снаге да се роди“ и немамо право да се опуштамо те прерано славимо, јер не знамо како ће то ново да изгледа и шта ће то ново време разрешења кризе да породи….

Зато морамо бити бабице у том порођају, морамо деловати онако како су неки философи говорили – бити „агенти историје“ – бабице новог времена, помоћи да се роди нешто што ће нама користити а што ће истовремено бити способно да у новом времену опстане, да се уклопи и да обезбеди и више – морамо родити такво српство које ће Бог кроз ново време подржати и учинити да то новорођено време и околности најзад за нас раде!!!

Зато верујемо у Бога и Српство и данас, и још снажније јер се свет Богу и Српству ненаклоњен ево пред нашим очима распада.

Наше вјерују данас нам даје много већу прилику да га остваримо него пре 11 година и на том обрасцу данас градимо нове облике односа матице, региона и расејања…

Глобализација ће опстати али ће глобализам променити господаре. Глобализам ће можда променити и доста од своје садржине.

Срби су пре 11 година били потпуно усамљени у својој борби за слободу и опстанак и били су без икаквог разумевања за неправде које су им чињене – данас читави континенти воде борбу коју смо ми водили сами пре 11 година.

Тако данас борба за Српство није само усамљен, себични, националистички сан – она је део општечовечанске борбе за слободу од колонијалног ропства, за слободу од тоталитарне контроле, за слободу од дивљачке експлоатације у коју је капитализам склизнуо.

Наши вековни непријатељи – Турци, дали су нам образац како се из пепела поново можемо подићи и деловати на просторима са којих смо пре много година били протерани. Данас је тај процес у лику идеолога Давутоглуа добио и своје име – доктрина стратегијске дубине.

Доктрина стратегијске дубине

Доктрина стратегијске дубине објашњава да озбиљни народи своје интересе не могу бранити ослоњени само на оно што је суверенитет народа затечен у једном историјском тренутку. Дакле, интереси Срба и Србије се не могу бранити само на границама Србије као што и Турска својом сфером утицаја види све оне народе и земље који су некада биле под османском влашћу те су их Турци на тај начин обликовали, како њихову историју тако и њихов менталитет.

Доктрина стратегијске дубине је идеја да они који се боре за стратешке интересе једног народа никако не могу занемарити ниједан комуникацијски канал, ни једну могућност, ни један простор на коме могу деловати и који могу искористити како би тај интерес остварили.

Српска доктрина стратегијске дубине јесте свест да су Срби народ који се сада бори за опстанак и тај опстанак му у овом тренутку виси о концу идентитета.

Срби су народ који у овом тренутку насељава многе државе на скоро свим континентима, народ који на Балкану живи у неколико држава врло непријатељски настројених према њему, Срби су данас народ који само номинално има своју матичну државу – Србију у којој се стварно осећа као национална мањина пошто су окупатори све српске институције у Србији обесмислили и претворили у своју супротност. Срби имају и своју Цркву – која се још увек зове Српском православном црквом, али која је под огромним притиском да престане да буде српска, да престане да буде светосавска и да престане да делује јединствено на свим просторима где Срби живе. Непријатељи једноставно знају да је ова установа она која је породила и српску државу, одржала српско друштво на окупу и дала нам идентитет који је способан да претраје сва времена и изазове. А тај идентитет који је исконско хришћански увек је и слободарски. То је идентитет који ниједан окупатор није волео и није желео да га Срби баштине. Међутим, ако данас говоримо о доктрини стратегијске дубине за Србе онда говоримо о томе да нам наш идентитет који је у својој сржи светосавски даје могућност да учинимо вишеслојну комуникацију са свим оним просторима и слојевима нама наклоњених друштава и појединаца у окружењу који нам могу помоћи да остваримо своје интересе – у овом тренутку интерес јачања и опстанка српског народа – који није увек и на сваком месту исто остварив већ који се мора различити одредити и различито остварити.

Нови модели националног деловања у матици, региону и расејању

Нови модел односа међу Србима ма где живели (у Србији или Српским земљама или у Расејању) мора бити такав да у начину опхођења искључи сваку идеолошку искључивост. Нема више те велике светске идеје или визије због које се према Србима који ту идеју не подржавају можемо односити тако да их одбацимо.

Ако се данас борба против глобалног завојевача одвија тако да су Србима природни пријатељи побуњени народи и личности који ту борбу воде, наша будућа елита опет ниједног тренутка не сме заборавити да је њена првенствена одговорност опстанак српског народа и да у том смислу никако не сме прекидати комуникацију и са светским моћницима у случају када то може да буде на корист стратешких интереса нашег народа. То значи да светску антиглобалистичку револуцију која можда управо почиње смемо да подржимо тек пред победом а никако да је започињемо на леђима ојађеног српског народа.

Доктрина стратегијске дубине у односу према новом времену значи да се повезујемо и утицај за нас остварујемо кроз подршку свим покретима који желе да промене неправедни глобални поредак, али ова доктрина значи да дубина наше комуникације буде таква да се ниједног тренутка не прекине и могућност комуникације са светским господарима и силама како се не би десило да се поново нађемо као препрека на њиховом путу и то препрека слаба и усамљена.

Доктрина стратегијске дубине у самој окупираној матици – Србији подразумева да све време радимо на промени поретка који је дубоко антисрпски и социјално неправеден, али да смо истовремено спремни да сарађујемо са свим личностима и установама које припадају државном апарату а још увек имају жељу да учине нешто корисно за свој народ. Срж нашег деловања у Србији треба да буде светосавска и слободарска Србија, али немамо право да одбацимо било ког добронамерног човека, друштвену групу или покрет који и са других идејних позиција у конкретним ситуацијама могу учинити корисне ствари за оздрављење нашег друштва.

Доктрина стратегијске дубине за Србе на просторима Балкана тј. бивше заједничке државе Југославије значи такође оживљавање свих нивоа комуникација које можемо искористити за опстанак Срба који су свуда угрожени. То значи да оно што приближава друге народе Србима па било да је то само менталитетска сличност, исти економски простор, географска близина, поткултурни садржаји или заједнички непријатељи… – све то мора бити стављено у функцију остварења српских интереса на свим овим просторима. Наступи неких популарних фолк певачица, примера ради, ма колико били непотребни за простор српске културе у њеном највишем смислу, имају значај као средство утицаја на масе народа досада према Србима непријатељски настројених да се тај однос убудуће измени.

Иначе, деловање по стратегијској дубини значи деловање на свим оним просторима који су некада били српски а сада су тамо Срби у мањини. То конкретно значи да се поред званичних дипломатских начина утицаја искористе и све оне институције које Срби тамо могу да створе и да кроз њих делују. То уствари значи да СПЦ не мора да србује, али мора да сачува своју светосавску суштину и да кроз хришћански приступ отупи сваку оштрицу напада на идентитет који је овакав врло битан за опстанак Срба. То значи да се српске политичке партије боре за сва она политичка питања која су Србима битна у свакој конкретној балканској држави – за конститутивност Срба тамо где је то могуће, за опстанак српске државности тамо где то већ постоји, за корпус права националних мањина тамо где смо у позицији да више од тога не можемо добити. То такође значи да се српске невладине организације специјализују за поједине области друштвеног живота у којима ће радити на побољшању положаја грађана српске националности и тако учинити да бити Србин у тим државама не значи нужно и бити социјални случај. Такво вишеслојно друштвено и политичко деловање свих ових институција значи да оне никако не треба да преузимају једна другој област деловања или да се међусобно сукобљавају и искључују, већ да чине складну хармонију деловања по свим стратешким правцима и дубинама на просторима на којима Срби данас обесправљени на Балкану живе.

Деловање у стратегијској дубини по расејању подразумева пре свега потпуну посвећеност установа матичне државе (у мери у којој нису под директном контролом окупатора) специфичном стању у свакој од српских емиграција које су различите и по географским и по економским и по генерацијским па и по политичким карактеристикама. Све оне захтевају озбиљну анализу њиховог порекла а затим и окружења у коме се сада налазе. Када се озбиљно схвате потребе нашег расејања онда се мора радити на ономе што је једино смислено, а то је или обезбедити идентитетски опстанак на простору туђих држава или обезбедити смислени повратак о коме се данас већ озбиљно може говорити.

У случају да се делује на очувању идентитета тј. спречавању асимилације Срба у туђинска друштва, треба знати да се неасимилација не може постићи само изолацијом већ да нам је потребно да се Срби друштвено па и политички уклопе у та друштва те да са тих позиција остварују сва права која им могу помоћи да сачувају свој идентитет. Стратегијска дубина у оваквом деловању у расејању подразумева да се у сваком конкретном граду у свету где живе Срби мора поставити јасан план шта се може сматрати пожељним стањем српске дијаспоре и како се то све уклапа у општу слику борбе да Срби у свету опстану, да се на Балкану поново интегришу а да се у Србији ослободе стране окупације и социјално оздраве своје заједнице.

Нови облици повезивања матице и дијаспоре више никако не могу бити производ једног организационог облика, једног министарства или што је најгоре – једне политичке партије која их осмишљава од избора до избора и која у време вршења власти те надлежности даје као привилегију својим страначким послушницима.

Српска доктрина стратегијске дубине подразумева да се у интересу опстанка Срба кроз јачање идентитета и организационих способности да се поново буде присутан свуда где се и постоји, искористе сви комуникациони канали, све погодности које смо на било који начин кроз историју и данас остварили и да се у том подухвату никада више не дође у ситуацију да неку од могућности пропустимо или бахато одбацимо.

Обраћање Зорана Радојичића у име Српског сабора Двери на 10. Сабору српске омладине и 4. Сабору Српске мреже. Аутор је члан Управног одбора Српског сабора Двери и координатор Српске мреже. http://www.dverisrpske.com/

Филм говори о полицијским лажима, намештаљкама, подметачинама и прогону Српског Народног Покрета 1389 и њиховог портпарола Мише Вацића.

Као једини конститутивни народ ускраћен уставом загарантованог права на самоопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини крајем двадесетог века, и као једина држава изложена притисцима да прихвати право мањина на самоопредељење почетком двадесетпрвог, Срби и Србија су у јединственом положају двоструког губитника. Додатно томе, демонизација српског народа и ревизија историје се наставља, предвођена лажима о дешавањима око Сребренице.

Број?

Било какво пребројавање жртава се често карактерише као „покушај релативизације“ од стране дежурних бораца за „људска права“. Истовремено, када се реалност не поклопи са фантазијама антисрпских пропагандиста – као у случају укупног броја жртава рата у БиХ, званично процењен на мање од 100.000, и лажи о 250.000 муслиманских жртава – могу се чути протести да „број није битан, злочин је злочин“.

Ако број заиста није битан, већ само злочин, зашто дежурни борци милитантно инсистирају на крајње непоузданом броју жртава злочина у Сребреници? Петнаест година трагања, прекопавања и премештања лешева наводних жртава сребреничког масакра још увек не може да поткрепи насумице изабран број од 8000 жртава. Број „пронађених“ лешева, процене мисије Црвеног крста, процене независних посматрача на терену за време ратних операција, и често појављивање „несталих“ на бирачким списковима и у иностранству демантују „нову истину“ а тешко доказују страдање и пола званичног броја, а камоли више.

Међутим, упркос немогућности главних пропагандиста „нове истине“ да докажу број жртава та лаж добија покриће у пресудама (квази)суда у Хагу. На основи небулозних сведочења људи попут Дражена Ердемовића (Хрвата осуђеног на 5 година затвора због наводног убиства 70 муслимана, мање од месец дана казне по жртви) тај суд доноси пресуде које касније служе као „доказ уместо доказа“. Међусобно поткрепљивање, где антисрпске (невладине) организације доказују своје тврдње на основу пресуда суда који оснива своје закључке на тврдњама тих истих НВО и сведока које су они припремили, је невероватан метод обмањивања јавности и пропагирања лажи.

Геноцид?

Осим броја погинулих, друга значајна лаж о дешавањима у Сребреници је проглашавање тих злочина геноцидом. Такво омаловажавање појма геноцида, који значи планско истребљивање народа или етничких група, је само по себи монструозно. Проглашавати акцију Војске Републике Српске – у којој је обезбеђен превоз цивила (укључујући свих жена и деце) из Сребренице – покушајем истребљења једне етничке групе, која притом не постоји само на том простору него и у широј околини, представља одступање од елементарне логике.

Такође, разводњавање критеријума по ком се неки злочин проглашава геноцидом може само да умањи монструозност почињених геноцида из прошлости, попут Холокауста; никако да увећа значај злочина око Сребренице (што је намера такве квалификације).

Шта је резолуција и зашто је опасна?

Недавно, председник Демократске странке и Републике Србије, Борис Тадић, изразио је намеру, мимо својих надлежности, да натера Народну скупштину да усвоји резолуцију која осуђује „геноцид“ у Сребреници. Оваква резолуција би била наставак пропагирања лажи, косила би се са националним интересима Србије (чија одговорност за „геноцид“ би поново била доведена у питање) и задала би ударац Републици Српској и српском народу у БиХ.

Колико владајућа „елита“ мари за национални интерес биће очигледно ако резолуција о осуђивању геноцида буде стављена на дневни ред у Народној скупштини. Борба за истину ће се, свеједно, наставити, али усвајањем такве резолуције лаж би још једном била поновљена, и тиме „нова истина“ ојачана.

Више о овој теми можете прочитати на сајту Грађанске иницијативе за истину о Сребреници.