На централну тему ПРАВОСЛАВЉЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА говорили су: Ненад Вукићевић, главни уредник веома посећеног сајта “Српски националисти”, Бранко Радун, уредник такође посећеног сајта и однедавно магазина “Видовдан”, Александар Арсенин, стручњак за информационе технологије, и сам аутор књиге у име Српског сабора Двери.

У пријатној августовској ноћи, уз веома занимљива и чињенично поткрепљена обраћања, гости су се дотакли најбитнијих сегмената из домена савремене глобализације, а о чему је доста посведочено и у самој књизи. Говорило се о глобалистичком и неоколонијалном пројекту Европске уније, о опасностима стварања електронског технотроног резервата у који нас мимо наше воље убацују и сл.

На трибини је било речи и о катастрофалном учинку и антисрпском деловању садашње власти у Србији. Указано је да уколико се нешто у блиској будућности не уради и не промени национална и државна агонија и дезинтеграција биће настављене у убрзаном ритму. Зато је задатак свих национално свесних снага да буду на нивоу историјске одговорности и пруже активнији отпор владајућем беспоретку и сервилном бескичмењаштву који нам се као пожељан систем вредности нуде са највиших позиција у држави.

Познати новинар Џон Пилџер испитује улогу Вашингтона у манипулацији Латинске Америке током последњих 50 година, која је довела до борбе обичних људи да се ослободе сиромаштва и расизма. Од 19. века Латинска Америка је „двориште“ Сједињених Америчких Држава, скуп углавном вазалних држава чији послушни, а често и брутални, режими одржавају „невидљивост“ већинског становништва.

Геополитичка карта света се мења

Ипак, у протеклих 11 година свет се прилично изменио. Само да се подсетимо шта се све десило, шта се изменило у том времену, да сликовито опишемо колико би нас као лудаке, као застареле, ненормалне и анахроне посматрали да смо тада говорили како ће се следеће ствари десити:

-помислите да смо пре 11 година издали књигу „Аргументи против Европске уније“, те да смо рекли оно што данас тврде многи а то је да евроатланске интеграције имају алтернативу;

-да је тадашње бомбардовање Срба и Србије не само несрећна епизода у односима Запада према остатку света већ почетак низа империјалних ратова које ће НАТО водити тако да по правилу (а не само случајно) убијају цивиле, муче заробљенике, праве концентрационе логоре, укидају права и слободе својих грађана и врше егзекуције по угледу на ескадроне смрти;

-да ће НАТО војске бити поражене у тим ратовима;

-да ће муџахедини које су САД и НАТО створили постати њихова најцрња ноћна мора и да ће 11. септембра 2001. године нанети ударац који нико до сада није успео да нанесе америчком поносу;

-да ће светски капитализам и глобални економски поредак доживети такву кризу која ће га довести под знак питања;

-да је глобализација процес који може да угрози опстанак човечанства;

-да Русија, Кина, Бразил и Индија могу да буду алтернатива евроатлантским интеграцијама;

-да су ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, Светска здравствена организација и сличне установе само агенти крупног капитала и да су њихови савети и програми штетни за мале народе;

-да ће Република Српска и званично разматрати могућност отцепљења од БиХ;

-да ће се Србија енергетски и економски окретати Русији и Кини;

-да ће Русија створити елиту која ће осмислити нову друштвену доктрину много бољу и за Србију и Србе него оно што нам нуде САД и ЕУ;

-да ће председник Демократске странке, који је у међувремену постао и председник Србије, тврдити да су домаћи капиталисти који су приватизовали, или боље рећи опљачкали, све што су могли у Србији уствари „непристојно богати тајкуни“;

-да његови министри и промотери евроунијатске политике у Србији изговоре како ми у ЕУ имамо и непријатеље;

-да његов министар спољних послова изјави како је Косово изнад Европске уније и да нећемо у ЕУ без Косова и Метохије;

-да ће исти тај председник Демократске странке који се представља као председник Србије изјавити како Србија и Срби не могу ићи ни у какве интеграције без свог идентитета.

Свет који се пре 11 година смејао слогану Двери јесте свет који није веровао да ће се све ово догодити и свет који све то неће преживети.

Дакле, када данас председник ДС изјави да је идентитет оно без чега нећемо ни у какве интеграције и када каже да је идентитет оно на шта Срби имају право свуда где живе па и на Балкану, онда он каже исто што смо ми рекли и пре 11 година: „Верујем у Бога и Српство“, јер то је оно што је срж нашег идентитета и другог идентитета Срби и немају…

Дакле, ни пре 11 година нисмо били анахрони а то поготово нисмо данас када свет постаје све оно што тада није могао ни да наслути и када је све даље од онога што Брисел и Вашингтон желе да наметну Србији као једину могућу визију њене будућности…

Српски патриотски НВО сектор

Али где смо ми данас? – троје студената србистике Филолошког факултета Београдског универзитета из 1999. године који тада започињу пројекат Двери, пројекат који верује у Бога и Српство упркос времену и упркос целог система? Српски сабор Двери сви ви добро познајете и о њему све знате као што то исто данас знају сви наши пријатељи и непријатељи.

Данас, међутим, постоји и Српска Мрежа – мрежа српских удружења, организација које делују широм света – пре 11 година нисмо имали ни једну добро организовану српску невладину организацију (која би деловала по свим правилима модерног организовање у непрофитној јавности), а данас имамо развијен читав српски патриотски невладин сектор у коме је најозбиљнији стожер Српска Мрежа која своје деловање види као повезивање Срба без граница и без идеолошких и било каквих других искључивости – Српска Мрежа је повезивање Срба широм света само на основу једне заједничке вредности – нашег идентитета.

Једини наш истински идентитет јесте светосавски и он је описан у слогану „Верујем у Бога и Српство“ –светосавски идентитет јесте орјентир који може да помогне у времену пред нама, времену судбоносних одлука које јесте бременито новим опасностима, новим изазовима, који су увек и нова прилика да ствари најзад урадимо добро и корисно за свој народ, себе и своје ближње.

Криза као благословена шанса

Време је опште светске економске и сваке друге кризе и ми имамо дрскости да кажемо да је таква криза благословена!!!

Јер „Криза је време када је старо умрло а ново још нема снаге да се роди…“. Зато се ми не плашимо кризе и она за нас није исто што и катастрофа, јер је „старо умрло“, а пошто нам старо није било наклоњено као што је било наклоњено нашим непријатељима и издајницима нашег народа – онима којима је било добро када је многим честитим људима и искреним Србима овде и свуда по свету било лоше – то је разлог зашто ми кризи можемо да се радујемо. Али ни „ново још нема снаге да се роди“ и немамо право да се опуштамо те прерано славимо, јер не знамо како ће то ново да изгледа и шта ће то ново време разрешења кризе да породи….

Зато морамо бити бабице у том порођају, морамо деловати онако како су неки философи говорили – бити „агенти историје“ – бабице новог времена, помоћи да се роди нешто што ће нама користити а што ће истовремено бити способно да у новом времену опстане, да се уклопи и да обезбеди и више – морамо родити такво српство које ће Бог кроз ново време подржати и учинити да то новорођено време и околности најзад за нас раде!!!

Зато верујемо у Бога и Српство и данас, и још снажније јер се свет Богу и Српству ненаклоњен ево пред нашим очима распада.

Наше вјерују данас нам даје много већу прилику да га остваримо него пре 11 година и на том обрасцу данас градимо нове облике односа матице, региона и расејања…

Глобализација ће опстати али ће глобализам променити господаре. Глобализам ће можда променити и доста од своје садржине.

Срби су пре 11 година били потпуно усамљени у својој борби за слободу и опстанак и били су без икаквог разумевања за неправде које су им чињене – данас читави континенти воде борбу коју смо ми водили сами пре 11 година.

Тако данас борба за Српство није само усамљен, себични, националистички сан – она је део општечовечанске борбе за слободу од колонијалног ропства, за слободу од тоталитарне контроле, за слободу од дивљачке експлоатације у коју је капитализам склизнуо.

Наши вековни непријатељи – Турци, дали су нам образац како се из пепела поново можемо подићи и деловати на просторима са којих смо пре много година били протерани. Данас је тај процес у лику идеолога Давутоглуа добио и своје име – доктрина стратегијске дубине.

Доктрина стратегијске дубине

Доктрина стратегијске дубине објашњава да озбиљни народи своје интересе не могу бранити ослоњени само на оно што је суверенитет народа затечен у једном историјском тренутку. Дакле, интереси Срба и Србије се не могу бранити само на границама Србије као што и Турска својом сфером утицаја види све оне народе и земље који су некада биле под османском влашћу те су их Турци на тај начин обликовали, како њихову историју тако и њихов менталитет.

Доктрина стратегијске дубине је идеја да они који се боре за стратешке интересе једног народа никако не могу занемарити ниједан комуникацијски канал, ни једну могућност, ни један простор на коме могу деловати и који могу искористити како би тај интерес остварили.

Српска доктрина стратегијске дубине јесте свест да су Срби народ који се сада бори за опстанак и тај опстанак му у овом тренутку виси о концу идентитета.

Срби су народ који у овом тренутку насељава многе државе на скоро свим континентима, народ који на Балкану живи у неколико држава врло непријатељски настројених према њему, Срби су данас народ који само номинално има своју матичну државу – Србију у којој се стварно осећа као национална мањина пошто су окупатори све српске институције у Србији обесмислили и претворили у своју супротност. Срби имају и своју Цркву – која се још увек зове Српском православном црквом, али која је под огромним притиском да престане да буде српска, да престане да буде светосавска и да престане да делује јединствено на свим просторима где Срби живе. Непријатељи једноставно знају да је ова установа она која је породила и српску државу, одржала српско друштво на окупу и дала нам идентитет који је способан да претраје сва времена и изазове. А тај идентитет који је исконско хришћански увек је и слободарски. То је идентитет који ниједан окупатор није волео и није желео да га Срби баштине. Међутим, ако данас говоримо о доктрини стратегијске дубине за Србе онда говоримо о томе да нам наш идентитет који је у својој сржи светосавски даје могућност да учинимо вишеслојну комуникацију са свим оним просторима и слојевима нама наклоњених друштава и појединаца у окружењу који нам могу помоћи да остваримо своје интересе – у овом тренутку интерес јачања и опстанка српског народа – који није увек и на сваком месту исто остварив већ који се мора различити одредити и различито остварити.

Нови модели националног деловања у матици, региону и расејању

Нови модел односа међу Србима ма где живели (у Србији или Српским земљама или у Расејању) мора бити такав да у начину опхођења искључи сваку идеолошку искључивост. Нема више те велике светске идеје или визије због које се према Србима који ту идеју не подржавају можемо односити тако да их одбацимо.

Ако се данас борба против глобалног завојевача одвија тако да су Србима природни пријатељи побуњени народи и личности који ту борбу воде, наша будућа елита опет ниједног тренутка не сме заборавити да је њена првенствена одговорност опстанак српског народа и да у том смислу никако не сме прекидати комуникацију и са светским моћницима у случају када то може да буде на корист стратешких интереса нашег народа. То значи да светску антиглобалистичку револуцију која можда управо почиње смемо да подржимо тек пред победом а никако да је започињемо на леђима ојађеног српског народа.

Доктрина стратегијске дубине у односу према новом времену значи да се повезујемо и утицај за нас остварујемо кроз подршку свим покретима који желе да промене неправедни глобални поредак, али ова доктрина значи да дубина наше комуникације буде таква да се ниједног тренутка не прекине и могућност комуникације са светским господарима и силама како се не би десило да се поново нађемо као препрека на њиховом путу и то препрека слаба и усамљена.

Доктрина стратегијске дубине у самој окупираној матици – Србији подразумева да све време радимо на промени поретка који је дубоко антисрпски и социјално неправеден, али да смо истовремено спремни да сарађујемо са свим личностима и установама које припадају државном апарату а још увек имају жељу да учине нешто корисно за свој народ. Срж нашег деловања у Србији треба да буде светосавска и слободарска Србија, али немамо право да одбацимо било ког добронамерног човека, друштвену групу или покрет који и са других идејних позиција у конкретним ситуацијама могу учинити корисне ствари за оздрављење нашег друштва.

Доктрина стратегијске дубине за Србе на просторима Балкана тј. бивше заједничке државе Југославије значи такође оживљавање свих нивоа комуникација које можемо искористити за опстанак Срба који су свуда угрожени. То значи да оно што приближава друге народе Србима па било да је то само менталитетска сличност, исти економски простор, географска близина, поткултурни садржаји или заједнички непријатељи… – све то мора бити стављено у функцију остварења српских интереса на свим овим просторима. Наступи неких популарних фолк певачица, примера ради, ма колико били непотребни за простор српске културе у њеном највишем смислу, имају значај као средство утицаја на масе народа досада према Србима непријатељски настројених да се тај однос убудуће измени.

Иначе, деловање по стратегијској дубини значи деловање на свим оним просторима који су некада били српски а сада су тамо Срби у мањини. То конкретно значи да се поред званичних дипломатских начина утицаја искористе и све оне институције које Срби тамо могу да створе и да кроз њих делују. То уствари значи да СПЦ не мора да србује, али мора да сачува своју светосавску суштину и да кроз хришћански приступ отупи сваку оштрицу напада на идентитет који је овакав врло битан за опстанак Срба. То значи да се српске политичке партије боре за сва она политичка питања која су Србима битна у свакој конкретној балканској држави – за конститутивност Срба тамо где је то могуће, за опстанак српске државности тамо где то већ постоји, за корпус права националних мањина тамо где смо у позицији да више од тога не можемо добити. То такође значи да се српске невладине организације специјализују за поједине области друштвеног живота у којима ће радити на побољшању положаја грађана српске националности и тако учинити да бити Србин у тим државама не значи нужно и бити социјални случај. Такво вишеслојно друштвено и политичко деловање свих ових институција значи да оне никако не треба да преузимају једна другој област деловања или да се међусобно сукобљавају и искључују, већ да чине складну хармонију деловања по свим стратешким правцима и дубинама на просторима на којима Срби данас обесправљени на Балкану живе.

Деловање у стратегијској дубини по расејању подразумева пре свега потпуну посвећеност установа матичне државе (у мери у којој нису под директном контролом окупатора) специфичном стању у свакој од српских емиграција које су различите и по географским и по економским и по генерацијским па и по политичким карактеристикама. Све оне захтевају озбиљну анализу њиховог порекла а затим и окружења у коме се сада налазе. Када се озбиљно схвате потребе нашег расејања онда се мора радити на ономе што је једино смислено, а то је или обезбедити идентитетски опстанак на простору туђих држава или обезбедити смислени повратак о коме се данас већ озбиљно може говорити.

У случају да се делује на очувању идентитета тј. спречавању асимилације Срба у туђинска друштва, треба знати да се неасимилација не може постићи само изолацијом већ да нам је потребно да се Срби друштвено па и политички уклопе у та друштва те да са тих позиција остварују сва права која им могу помоћи да сачувају свој идентитет. Стратегијска дубина у оваквом деловању у расејању подразумева да се у сваком конкретном граду у свету где живе Срби мора поставити јасан план шта се може сматрати пожељним стањем српске дијаспоре и како се то све уклапа у општу слику борбе да Срби у свету опстану, да се на Балкану поново интегришу а да се у Србији ослободе стране окупације и социјално оздраве своје заједнице.

Нови облици повезивања матице и дијаспоре више никако не могу бити производ једног организационог облика, једног министарства или што је најгоре – једне политичке партије која их осмишљава од избора до избора и која у време вршења власти те надлежности даје као привилегију својим страначким послушницима.

Српска доктрина стратегијске дубине подразумева да се у интересу опстанка Срба кроз јачање идентитета и организационих способности да се поново буде присутан свуда где се и постоји, искористе сви комуникациони канали, све погодности које смо на било који начин кроз историју и данас остварили и да се у том подухвату никада више не дође у ситуацију да неку од могућности пропустимо или бахато одбацимо.

Обраћање Зорана Радојичића у име Српског сабора Двери на 10. Сабору српске омладине и 4. Сабору Српске мреже. Аутор је члан Управног одбора Српског сабора Двери и координатор Српске мреже. http://www.dverisrpske.com/

Као први број за 2010. годину, а укупно 45. број часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, на Видовдан је из штампе на 128 страна изашао нови темат посвећен (АНТИ)НАЦИЗМУ И (АНТИ)ФАШИЗМУ.

Часопис доноси сагледавање ове табуизиране друштвене теме из до сада мање познатих или потпуно прећутаних углова: Хитлер и Запад, Ватикан и нацизам, Руска и српска борба против нацизма и фашизма, Хитлеризам данас.

Темат који српска интелектуална елита до сада није смела да направи!

(АНТИ)НАЦИЗАМ! (АНТИ)ФАШИЗАМ!

Западни фашизам и словенски антифашизам!

Епидемија некритичког размишљања прешла је са политичких на спортске новинаре. Поново смо ускраћени за неопходне критике. Поред напорних вувузела, морамо да трпимо баналне анализе и неосновану „наду“ стручњака јавног сервиса. Потребан нам је вентил, па макар то био истомишљеник у телевизијском студију који би говорио искрено о учинку и домету наше репрезентације. Али тог вентила нема. О непристојном и насилничком надметању спонзора, и кич-патриотизму којег промовишу, да не говоримо. Ко заиста очекује да плаћамо претплату да бисмо гледали пола сата реклама? Тешко је побећи од реалности, чак гледајући и фудбал.

Наравно, овај текст није о фудбалу. Овде се ради о неподношљивој лакоћи са којом се наше друштво разара, а држава претвара у резерват понижених, некреативних и немислећих полуљуди. Не знам више ни ко је гори, предводници (мало)грађанске Србије за које је су Палма и Дачић постали узорни, еманциповани грађанин, или присталице све присутнијег квазипатриотског блока. Ова релативно нова појава – у облику стереотипичних навијача са реклама, умишљених клинаца наложених на фашизам и хулиган-православље, или шупљих напредњака предвођених човеком без харизме и образовања (али важније, што смо прекасно сазнали, и без уверења и морала) – све више иритира. Ове две групе, екстремне по неукусу и недостатку суштинског садржаја, се намећу као главни чиниоци нашег друштва. Да ли је заиста то наша реалност?

Атак на здрав разум, али и на опипљива права и слободе, је постаo свакодневница. Недавно смо сазнали од „заштитника“ грађана да служба државне безбедности – БИА по новоговору – жели да нас прислушкује по вољи. Не чуди таква тежња тајних служби, већ потпуни недостатак одговора јавности. Јасно је да пролазимо кроз неку врсту националне капитулације, међутим, питање грађанских слобода није питање које дотиче искључиво националисте. То је универзално питање свих нас, без обзира на политичко опредељење. Ипак, сви вајни борци за људска права и слободе данас ћуте. Свакоме ко познаје њихову верзију „слободе и права“ је јасно зашто.

Међутим, поставља се питање, где је јавност? Како демократија може постојати у одсуству критичке јавности? Да ли је могуће да недостатак слободних медија може у потпуности да убије свако размишљање? Како грађани могу „казнити“ политичке чиниоце на изборима ако не разумеју колико штете одређене одлуке наносе и њима лично и држави у целини? Имамо политичку елиту која се хвали укидањем сваког вида приватности, слободе мишљења и изражавања (Чанкови закони против „ратних злочинаца“), једностраном применом штетног међународног споразума, лажним резолуцијама и сецесионистичким актима; и грађане који такву политику потврђују на изборима, гласајућу за власт или њихове кло(в)нове у опозицију.

Доживљавамо економски, бирократски и друштвени колапс, истовремено укидамо слободе загарантоване уставом, а критике нигде. Ко има живце да гледа дневник европског сервиса, има прилику да види тај апсолутни недостатак критичког односа према било чему. „Новинари“ те пропагандне куће стварају виртуелну реалност неке непостојеће државе, и успевају у томе. Мене излуђује када Ђелић обећава милионе за повратнике „експерте“, станове, куле и градове, а ја више од три месеца чекам нострификацију дипломе једног од водећих светских Универзитета, без које не могу ни да се запослим како треба. Безрезервно хвале реформу правосуђа, а по свој прилици вратили су га у камено доба. Министар одбране се хвали реформама, а авиони само падају. Никада нисмо имали бољег министра полиције, ни више криминала. Месецима се водила дискусија „да ли увести евро“, и то у тренутку колапса еврозоне и сумњи у опстанак јединствене монете. Исти ти „стручњаци“, који су агитовали да уведемо туђу валуту, иако нам не би дозволили и да смо желели, још увек просипају памет на медијима. Србија – зона сумрака.

Заправо, опште лудило које овде влада, наизглед насумично, поприма опасне обрисе тоталитарног система. Док оперативне елементе тог тоталитаризма чини примена модерних технологија за индоктринацију и праћење грађана, без додатних напора да се униште институције попут правосуђа, образовања и парламента, тешко да би такав систем могао да заживи. Зато „елита“ постепено уводи једноумље путем медија и законских ограничења, и урушава све што се урушити може. Истовремено, ова поплава бесмисла коју нам сервирају медији, одлично служи да замаскира стварање неког савременог тоталитаризма.

Јединица за климатска истраживања (ЈКИ) Универзитета Источне Англије преко ноћи постала је позната светској јавности након обелодањивања – на једном руском серверу – имејл преписки запослених у тој институцији. Поред до сада мало познате чињенице да је неславан британски универзитет један од уваженијих центара за климатска истраживања у свету, ово откриће потврдило је сумње многих скептика да методологија рада водећих научника – на чијим истраживањима се оснивају подаци Међувладиног панела за климатске промене Уједињених нација о повећању глобалних температура у овом и прошлом веку – има више конспиративне него научне садржине.

Афера „клајметгејт“ (суфикс -гејт на енглеском означава велику аферу по узору на аферу „вотергејт“ која је добила назив по згради у којој се одвијала) открила је распрострањене манипулације подацима, селективан избор извора и намерно сузбијање радова критичара. Скандалозно деловање утицајних научника шокирало је јавност и многе политичаре, тако је тема имејл порука доспела и на дневни ред у Копенхагену упркос напорима организатора да сузбију дискусију о овом питању.

Међу стотинама приватних преписки нашло се више доказа о непрофесионалном поступању истраживача. Предмет неких порука био је фризирање података ради прикривања правог стање климатских промена. Једна од главних напора научника био је прикривање неочекиваног пада температуре од 2001. године као и преувеличавање општег тренда загревања.

Управо сам применио Мајков трик „природе“ додавајући стварне температуре свакој серији за последњих 20 година (од 1981. на овамо) и од 1961. за Кифову да бих прикрио падање [температуре].

Међутим, истраживања на која се позивају и катаклизмички извештаји Уједињених нација користе податке ЈКИ и говоре о до сада невиђеном загревању, а за које сами научници у препискама признају да немају доказе.

Чињеница је да не можемо да објаснимо тренутан недостатак загревања и то је скандалозно.

Манипулација подацима потврђена је саопштењем руског Института за економску анализу (ИЕА). Они тврде да ЈКИ користи непотпуне податке руских метеоролошких станица, са свега 40% покривене територије, бирајући оне станице које показују загревање или чија мерења нису потпуна, као и урбане станице где температуре нису меродавне. Истовремено, ИЕА тврди да предвиђања ЈКИ игноришу већину метеоролошких станица у природи где су подаци били потпуни и поузданији, и који не показују наведено загревање.

Тек након више захтева колега за обелодањивање изворних података на којима су прорачуни ЈКИ основани откривено је да су запослени у ЈКИ избрисали оригиналне записе и сачували само хомогенизоване и прерађене податке који се сада користе као доказ за загревање, а из којих се оригиналне вредности не могу повратити. Скандалозно поступање ЈКИ оправдавано је недостатком простора на дисковима на којима су чували оригиналне податке.

Имејлови показују и да су ови научници радили на сузбијању критичара.

Недавно сам одбио два рада људи који говоре да ЈКИ греши по питању Сибира. Баш сам се истресао на оба рада, надам се успешно. Ако се и један појави бићу веома изненађен, али никада се не зна…

Још изричитији су били напади на научне часописе који су се усудили да објаве радове „скептика“.

Увек је постојала опасност од критиковања скептика да не објављују радове у озбиљним часописима. Очигледно су нашли решење, преузимање часописа. Шта да радимо по овом питању? Мислим да морамо да престанемо да сматрамо „Климатска истраживања“ као озбиљан часопис. Можда можемо да убедимо колеге у заједници да не шаљу радове, нити да цитирају овај часопис. Можда морамо и да размотримо шта да кажемо или тражимо од мало разумнијих колега који су тренутно у уредништву … шта остали мисле?

Одговарајући на горенаведену поруку, један научник је написао:

Послаћу имејл часопису да им кажем да нећу имати ништа више са њима док се не отарасе тог незгодног уредника. Тај часопис има више уредника. Одговоран за ово је један добро познат скептик из НЗ. Провукао је неколико радова поред Мајклса и Греја у прошлости. Причао сам са Хансом вон Строхом о овоме, али ништа нисам успео. Још једна ствар за разматрање у Ници!”

Овакво понашање најутицајнијих научника и истраживача у пољу климатских промена пролази некажњено због снажне подршке коју имају међу тајкунима и одређеним деловим политичког „естаблишмента“ Запада. Индустрија основана око приче о пресудном утицају људске расе на климатске промене вреди више милијарди долара годишње и заснива се на продаји „карбонских“ кредита, и тзв. пореза на савест потрошача. Ова индустрија постала је толико моћна да успешно сузбија скептике у медијима. Фанатизам припадника квазилибералне левице који предводе ову индустрију (називају их лубеницама, зелени споља, црвени изнутра) многи пореде са религијским фундаментализмом, због агресивне одбране вере у теорију људског штетног утицаја на климу, упркос недостатку до краја убедљивих доказа.

Иако је утицај људске расе на околину јасан, када се говори о прекомерном загађењу животне средине, уништавању многих природних богатстава и пренасељености, утицај човека на климу планете је више него дискутабилан.

На крају, Самит – обележен и лицемерјем 15.000 делегата који су присуством у Копенхагену допринели до емисије 40.500 тона угљен-диоксида – који је представљао велику прилику за „лубенице“, завршио се без очекиваног договора. На њихову жалост, у памћењу ће остати само говор препун измишљотина самопроглашеног вође тог покрета Алa Гора, чији су наводи промптно демантовани од стране оних које је погрешно цитирао; и исфрустрирано понашање многих делегата, оличено у изјави једног британског активисте, који је – реагујући на најаве Јужне Африке о неприхватању обавезујућих циљеве – љутито одговорио новинару Би-Би-Си-ја да онда могу да се „прже“.

Kопенхаген није задовољио амбиције многих, па ни председника Обаме коме је преко потребан грандиозан успех не би ли оправдао очекивања (и награде). Неуспех самита је вероватно последица неспремности сиромашних држава да жртвују развој на основи јефтиних и прљавих енергената, и жеље развијених да очувају предност. Ипак, не може се избећи утисак да је и афера „клајметгејт“ имала барем мали утицај, ако ништа друго, као преко потребна инјекција самопоуздања за шиканиране скептике.

У последњих двадесет година не зна се шта нас није газило и сатирало тако да смо постали на све имуни па и на овај грип. Нас више ништа не може узбудити и изненадити. Санрда

Узимајући у обзир да је Влада Србије ушла у процес набавке 3.000.000 вакцина и рачунајући на ефекте вакцине следи да [су] обезбедили народу Србије:

Најмање 300.000 грађана Србије ће добити главобоље, осетити болове у мишићима, малаксалост и знојење. Најмање 30.000 грађана Србије ће сем болова у мишићима добити и болове у зглобовима. Мучнина и повраћање су за очекивати. Најмање 3.000 грађана Србије ће добити тежи облик осипа који може трајати и неколико недеља. Најмање 300 грађана Србије ће добити компликације типа неконтролисаног грчења мишића, отицања очију, болове у практично целом телу. Развиће се алергијска реакција организма који ће упасти у анафилактички шок са могућим смртним исходом. Не више од 300 грађана Србије ће добити тежи облик упале крвних судова са оштећењем ткива и унутрашњих органа. Влајко

[Д]убоко верујем да се иза свега крије првенствено енормна материјална добит. Боцилиус

Укључите се дискусију!

Добро је познат случај агресије Хитлерове Немачке на Пољску којим је започео Други светски рат. Као повод је послужио тобожњи напад пољских граничара на једну немачку радио станицу у близини границе ове две земље. Наравно, све је било изрежирано од стране нацистичких пропагандиста. „Пољски граничари“ су у ствари били политички затвореници обучени у пољске униформе. Овакав поступак Хитлер је објаснио речима: “Ја хоћу да пропагандистички повод рата учиним могућим или вероватним. Победника неће касније питати, да ли је говорио истину или није.”[1] Хитлер је овај рат ипак изгубио, а чланице антихитлеровске коалиције поставиле су себи задатак да уређење света поставе на новим темељима. Једна од смерница у том правцу, истакнута у „Декларацији Уједињених нација“ из 1942. била је и да „сви народи света морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе силе.[2] На тим принципима сазидана је и организација „Уједињене нације“.

Повеља УН у глави VII допушта употребу силе само изузетно. У ситуацији када утврди угрожавање или нарушавање светског мира или aкт агресије, Савет безбедности може да предузме одговарајуће мере ради очувања или успостављања мира. Уз то, држава има право на самоодбрану у случају агресије или оружаног напада. Примену силе, односно војне интервенције у неком другом случају, осим поменутих, савремено међународно право не допушта, и такви акти представљају злочин против мира – агресију, дакле међународно кривично дело!

Последњих година, протагонисти Новог светског поретка заговарају и спроводе концепт тзв. Хуманитарне интервенције који подразумева насилну војну интервенцију са позивом на заштиту неких од универзалних вредности савременог човечанства, пре свега људских права. Међутим, у основи ове доктрине не леже тако филантропски мотиви.

Читав концепт је осмишљен ради давања каквог таквог легитимитета војним акцијама Сједињених држава и њених трабаната за које не постоји никакво правно утемељење, имајући у виду да Русија и Кина нису спремне да у Савету безбедности аминују освајачке походе „једине супер силе“. Путем медија и других средстава пропаганде, пласирају се приче о угроженим цивилима којима су ускраћена основна људска права, и за које је хуманитарна интервенција једини спас. Реч је о ужасно циничном изговору за насиље над „отпадничким државама, тачније народима који се нађу на путу светским моћницима. Зато нема никакве сумње да је хуманитарна интервенција ништа друго до лепше име за агресију, злочин против мира.

На међународном плану, мир представља највећу вредност! Чак и ако негде дође до значајног нарушавања права грађана, то никако не може бити повод за нападачки рат, јер рат неминовно доводи до много горих страдања и веће катастрофе од постојеће, која се наводно жели отклонити. Не могу се нечија права штитити, тако што се другима на најбруталнији начин ускраћују. Још на Нирнбершком процесу је утврђено да је покретање нападачког рата највећи међународни злочин!

Ваља бити поштен и рећи да творци идеје Глобализма нису први који су се досетили да своја непочинства правдају хуманитарним побудама. Мусолини је напао Етиопију да би „ослободио робове и спровео цивилизаторску мисију Запада“, а Хитлер Чехословачку не би ли спречио етничке напетости и „служио истинским интересима народа који живе на том подручју“.[3]

Вредности на којима је изграђен међународноправни поредак, и поред одређених  мањкавости, представљају сметњу и брану безумљу тзв. Новог светског поретка. Управо зато, носиоци ове идеологије све чешће заобилазе међународно право, и урушавају поредак створен након победе над Хитлером, оживљавајући политику силе за коју се веровало да је одавно напуштена.

Српски народ је имао прилику да искуси «благодети» хуманитарне интервенције. Уз оправдање да је дошло до хуманитарне катастрофе на територији Косова и Метохије и масовног кршења људских права косметских Албанаца, Северноатлантски пакт је извршио бруталну агресију на СРЈ. Довољан је и летимичан поглед на чињенице везане за овај догађај па да се закључи да је НАТО имао различите мотиве, али ниједан од њих, засигурно није био хуманитарне природе.

Током овог хуманитарног геста НАТО-а, осим Срба страдао је не мали број Албанаца ради чије заштите је наводно покренута војна интервенција. Затим, коришћене су гранате са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе чија употреба је неспојива са хуманошћу. Осим војних, бомбардовани су и цивилни објекти без прављења разлике. Најзад, НАТО је након свега окупирао територију јужне српске покрајине, и нескривено подржава њено противправно одвајање од Србије, све зарад остваривања својих геостратешких интереса. Назив операције, „Милосрдни анђео“ најбоље илуструје цинизам и перфидност ове оксиморонске концепције, а у доброј мери и вредносни систем на којем почива Нови светски поредак.

Наведено према: М. Шкулић, Међународни кривични суд – надлежност и поступак, Београд, 2005., стр. 288.
Наведено према: С. Аврамов и М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2003., стр. 184-185.
Наведено према: Коста Чавошки, Окупација, Нови Сад, 2005., стр. 30.