Као први број за 2010. годину, а укупно 45. број часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, на Видовдан је из штампе на 128 страна изашао нови темат посвећен (АНТИ)НАЦИЗМУ И (АНТИ)ФАШИЗМУ.

Часопис доноси сагледавање ове табуизиране друштвене теме из до сада мање познатих или потпуно прећутаних углова: Хитлер и Запад, Ватикан и нацизам, Руска и српска борба против нацизма и фашизма, Хитлеризам данас.

Темат који српска интелектуална елита до сада није смела да направи!

(АНТИ)НАЦИЗАМ! (АНТИ)ФАШИЗАМ!

Западни фашизам и словенски антифашизам!

Епидемија некритичког размишљања прешла је са политичких на спортске новинаре. Поново смо ускраћени за неопходне критике. Поред напорних вувузела, морамо да трпимо баналне анализе и неосновану „наду“ стручњака јавног сервиса. Потребан нам је вентил, па макар то био истомишљеник у телевизијском студију који би говорио искрено о учинку и домету наше репрезентације. Али тог вентила нема. О непристојном и насилничком надметању спонзора, и кич-патриотизму којег промовишу, да не говоримо. Ко заиста очекује да плаћамо претплату да бисмо гледали пола сата реклама? Тешко је побећи од реалности, чак гледајући и фудбал.

Наравно, овај текст није о фудбалу. Овде се ради о неподношљивој лакоћи са којом се наше друштво разара, а држава претвара у резерват понижених, некреативних и немислећих полуљуди. Не знам више ни ко је гори, предводници (мало)грађанске Србије за које је су Палма и Дачић постали узорни, еманциповани грађанин, или присталице све присутнијег квазипатриотског блока. Ова релативно нова појава – у облику стереотипичних навијача са реклама, умишљених клинаца наложених на фашизам и хулиган-православље, или шупљих напредњака предвођених човеком без харизме и образовања (али важније, што смо прекасно сазнали, и без уверења и морала) – све више иритира. Ове две групе, екстремне по неукусу и недостатку суштинског садржаја, се намећу као главни чиниоци нашег друштва. Да ли је заиста то наша реалност?

Атак на здрав разум, али и на опипљива права и слободе, је постаo свакодневница. Недавно смо сазнали од „заштитника“ грађана да служба државне безбедности – БИА по новоговору – жели да нас прислушкује по вољи. Не чуди таква тежња тајних служби, већ потпуни недостатак одговора јавности. Јасно је да пролазимо кроз неку врсту националне капитулације, међутим, питање грађанских слобода није питање које дотиче искључиво националисте. То је универзално питање свих нас, без обзира на политичко опредељење. Ипак, сви вајни борци за људска права и слободе данас ћуте. Свакоме ко познаје њихову верзију „слободе и права“ је јасно зашто.

Међутим, поставља се питање, где је јавност? Како демократија може постојати у одсуству критичке јавности? Да ли је могуће да недостатак слободних медија може у потпуности да убије свако размишљање? Како грађани могу „казнити“ политичке чиниоце на изборима ако не разумеју колико штете одређене одлуке наносе и њима лично и држави у целини? Имамо политичку елиту која се хвали укидањем сваког вида приватности, слободе мишљења и изражавања (Чанкови закони против „ратних злочинаца“), једностраном применом штетног међународног споразума, лажним резолуцијама и сецесионистичким актима; и грађане који такву политику потврђују на изборима, гласајућу за власт или њихове кло(в)нове у опозицију.

Доживљавамо економски, бирократски и друштвени колапс, истовремено укидамо слободе загарантоване уставом, а критике нигде. Ко има живце да гледа дневник европског сервиса, има прилику да види тај апсолутни недостатак критичког односа према било чему. „Новинари“ те пропагандне куће стварају виртуелну реалност неке непостојеће државе, и успевају у томе. Мене излуђује када Ђелић обећава милионе за повратнике „експерте“, станове, куле и градове, а ја више од три месеца чекам нострификацију дипломе једног од водећих светских Универзитета, без које не могу ни да се запослим како треба. Безрезервно хвале реформу правосуђа, а по свој прилици вратили су га у камено доба. Министар одбране се хвали реформама, а авиони само падају. Никада нисмо имали бољег министра полиције, ни више криминала. Месецима се водила дискусија „да ли увести евро“, и то у тренутку колапса еврозоне и сумњи у опстанак јединствене монете. Исти ти „стручњаци“, који су агитовали да уведемо туђу валуту, иако нам не би дозволили и да смо желели, још увек просипају памет на медијима. Србија – зона сумрака.

Заправо, опште лудило које овде влада, наизглед насумично, поприма опасне обрисе тоталитарног система. Док оперативне елементе тог тоталитаризма чини примена модерних технологија за индоктринацију и праћење грађана, без додатних напора да се униште институције попут правосуђа, образовања и парламента, тешко да би такав систем могао да заживи. Зато „елита“ постепено уводи једноумље путем медија и законских ограничења, и урушава све што се урушити може. Истовремено, ова поплава бесмисла коју нам сервирају медији, одлично служи да замаскира стварање неког савременог тоталитаризма.

Јединица за климатска истраживања (ЈКИ) Универзитета Источне Англије преко ноћи постала је позната светској јавности након обелодањивања – на једном руском серверу – имејл преписки запослених у тој институцији. Поред до сада мало познате чињенице да је неславан британски универзитет један од уваженијих центара за климатска истраживања у свету, ово откриће потврдило је сумње многих скептика да методологија рада водећих научника – на чијим истраживањима се оснивају подаци Међувладиног панела за климатске промене Уједињених нација о повећању глобалних температура у овом и прошлом веку – има више конспиративне него научне садржине.

Афера „клајметгејт“ (суфикс -гејт на енглеском означава велику аферу по узору на аферу „вотергејт“ која је добила назив по згради у којој се одвијала) открила је распрострањене манипулације подацима, селективан избор извора и намерно сузбијање радова критичара. Скандалозно деловање утицајних научника шокирало је јавност и многе политичаре, тако је тема имејл порука доспела и на дневни ред у Копенхагену упркос напорима организатора да сузбију дискусију о овом питању.

Међу стотинама приватних преписки нашло се више доказа о непрофесионалном поступању истраживача. Предмет неких порука био је фризирање података ради прикривања правог стање климатских промена. Једна од главних напора научника био је прикривање неочекиваног пада температуре од 2001. године као и преувеличавање општег тренда загревања.

Управо сам применио Мајков трик „природе“ додавајући стварне температуре свакој серији за последњих 20 година (од 1981. на овамо) и од 1961. за Кифову да бих прикрио падање [температуре].

Међутим, истраживања на која се позивају и катаклизмички извештаји Уједињених нација користе податке ЈКИ и говоре о до сада невиђеном загревању, а за које сами научници у препискама признају да немају доказе.

Чињеница је да не можемо да објаснимо тренутан недостатак загревања и то је скандалозно.

Манипулација подацима потврђена је саопштењем руског Института за економску анализу (ИЕА). Они тврде да ЈКИ користи непотпуне податке руских метеоролошких станица, са свега 40% покривене територије, бирајући оне станице које показују загревање или чија мерења нису потпуна, као и урбане станице где температуре нису меродавне. Истовремено, ИЕА тврди да предвиђања ЈКИ игноришу већину метеоролошких станица у природи где су подаци били потпуни и поузданији, и који не показују наведено загревање.

Тек након више захтева колега за обелодањивање изворних података на којима су прорачуни ЈКИ основани откривено је да су запослени у ЈКИ избрисали оригиналне записе и сачували само хомогенизоване и прерађене податке који се сада користе као доказ за загревање, а из којих се оригиналне вредности не могу повратити. Скандалозно поступање ЈКИ оправдавано је недостатком простора на дисковима на којима су чували оригиналне податке.

Имејлови показују и да су ови научници радили на сузбијању критичара.

Недавно сам одбио два рада људи који говоре да ЈКИ греши по питању Сибира. Баш сам се истресао на оба рада, надам се успешно. Ако се и један појави бићу веома изненађен, али никада се не зна…

Још изричитији су били напади на научне часописе који су се усудили да објаве радове „скептика“.

Увек је постојала опасност од критиковања скептика да не објављују радове у озбиљним часописима. Очигледно су нашли решење, преузимање часописа. Шта да радимо по овом питању? Мислим да морамо да престанемо да сматрамо „Климатска истраживања“ као озбиљан часопис. Можда можемо да убедимо колеге у заједници да не шаљу радове, нити да цитирају овај часопис. Можда морамо и да размотримо шта да кажемо или тражимо од мало разумнијих колега који су тренутно у уредништву … шта остали мисле?

Одговарајући на горенаведену поруку, један научник је написао:

Послаћу имејл часопису да им кажем да нећу имати ништа више са њима док се не отарасе тог незгодног уредника. Тај часопис има више уредника. Одговоран за ово је један добро познат скептик из НЗ. Провукао је неколико радова поред Мајклса и Греја у прошлости. Причао сам са Хансом вон Строхом о овоме, али ништа нисам успео. Још једна ствар за разматрање у Ници!”

Овакво понашање најутицајнијих научника и истраживача у пољу климатских промена пролази некажњено због снажне подршке коју имају међу тајкунима и одређеним деловим политичког „естаблишмента“ Запада. Индустрија основана око приче о пресудном утицају људске расе на климатске промене вреди више милијарди долара годишње и заснива се на продаји „карбонских“ кредита, и тзв. пореза на савест потрошача. Ова индустрија постала је толико моћна да успешно сузбија скептике у медијима. Фанатизам припадника квазилибералне левице који предводе ову индустрију (називају их лубеницама, зелени споља, црвени изнутра) многи пореде са религијским фундаментализмом, због агресивне одбране вере у теорију људског штетног утицаја на климу, упркос недостатку до краја убедљивих доказа.

Иако је утицај људске расе на околину јасан, када се говори о прекомерном загађењу животне средине, уништавању многих природних богатстава и пренасељености, утицај човека на климу планете је више него дискутабилан.

На крају, Самит – обележен и лицемерјем 15.000 делегата који су присуством у Копенхагену допринели до емисије 40.500 тона угљен-диоксида – који је представљао велику прилику за „лубенице“, завршио се без очекиваног договора. На њихову жалост, у памћењу ће остати само говор препун измишљотина самопроглашеног вође тог покрета Алa Гора, чији су наводи промптно демантовани од стране оних које је погрешно цитирао; и исфрустрирано понашање многих делегата, оличено у изјави једног британског активисте, који је – реагујући на најаве Јужне Африке о неприхватању обавезујућих циљеве – љутито одговорио новинару Би-Би-Си-ја да онда могу да се „прже“.

Kопенхаген није задовољио амбиције многих, па ни председника Обаме коме је преко потребан грандиозан успех не би ли оправдао очекивања (и награде). Неуспех самита је вероватно последица неспремности сиромашних држава да жртвују развој на основи јефтиних и прљавих енергената, и жеље развијених да очувају предност. Ипак, не може се избећи утисак да је и афера „клајметгејт“ имала барем мали утицај, ако ништа друго, као преко потребна инјекција самопоуздања за шиканиране скептике.

У последњих двадесет година не зна се шта нас није газило и сатирало тако да смо постали на све имуни па и на овај грип. Нас више ништа не може узбудити и изненадити. Санрда

Узимајући у обзир да је Влада Србије ушла у процес набавке 3.000.000 вакцина и рачунајући на ефекте вакцине следи да [су] обезбедили народу Србије:

Најмање 300.000 грађана Србије ће добити главобоље, осетити болове у мишићима, малаксалост и знојење. Најмање 30.000 грађана Србије ће сем болова у мишићима добити и болове у зглобовима. Мучнина и повраћање су за очекивати. Најмање 3.000 грађана Србије ће добити тежи облик осипа који може трајати и неколико недеља. Најмање 300 грађана Србије ће добити компликације типа неконтролисаног грчења мишића, отицања очију, болове у практично целом телу. Развиће се алергијска реакција организма који ће упасти у анафилактички шок са могућим смртним исходом. Не више од 300 грађана Србије ће добити тежи облик упале крвних судова са оштећењем ткива и унутрашњих органа. Влајко

[Д]убоко верујем да се иза свега крије првенствено енормна материјална добит. Боцилиус

Укључите се дискусију!

Добро је познат случај агресије Хитлерове Немачке на Пољску којим је започео Други светски рат. Као повод је послужио тобожњи напад пољских граничара на једну немачку радио станицу у близини границе ове две земље. Наравно, све је било изрежирано од стране нацистичких пропагандиста. „Пољски граничари“ су у ствари били политички затвореници обучени у пољске униформе. Овакав поступак Хитлер је објаснио речима: “Ја хоћу да пропагандистички повод рата учиним могућим или вероватним. Победника неће касније питати, да ли је говорио истину или није.”[1] Хитлер је овај рат ипак изгубио, а чланице антихитлеровске коалиције поставиле су себи задатак да уређење света поставе на новим темељима. Једна од смерница у том правцу, истакнута у „Декларацији Уједињених нација“ из 1942. била је и да „сви народи света морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе силе.[2] На тим принципима сазидана је и организација „Уједињене нације“.

Повеља УН у глави VII допушта употребу силе само изузетно. У ситуацији када утврди угрожавање или нарушавање светског мира или aкт агресије, Савет безбедности може да предузме одговарајуће мере ради очувања или успостављања мира. Уз то, држава има право на самоодбрану у случају агресије или оружаног напада. Примену силе, односно војне интервенције у неком другом случају, осим поменутих, савремено међународно право не допушта, и такви акти представљају злочин против мира – агресију, дакле међународно кривично дело!

Последњих година, протагонисти Новог светског поретка заговарају и спроводе концепт тзв. Хуманитарне интервенције који подразумева насилну војну интервенцију са позивом на заштиту неких од универзалних вредности савременог човечанства, пре свега људских права. Међутим, у основи ове доктрине не леже тако филантропски мотиви.

Читав концепт је осмишљен ради давања каквог таквог легитимитета војним акцијама Сједињених држава и њених трабаната за које не постоји никакво правно утемељење, имајући у виду да Русија и Кина нису спремне да у Савету безбедности аминују освајачке походе „једине супер силе“. Путем медија и других средстава пропаганде, пласирају се приче о угроженим цивилима којима су ускраћена основна људска права, и за које је хуманитарна интервенција једини спас. Реч је о ужасно циничном изговору за насиље над „отпадничким државама, тачније народима који се нађу на путу светским моћницима. Зато нема никакве сумње да је хуманитарна интервенција ништа друго до лепше име за агресију, злочин против мира.

На међународном плану, мир представља највећу вредност! Чак и ако негде дође до значајног нарушавања права грађана, то никако не може бити повод за нападачки рат, јер рат неминовно доводи до много горих страдања и веће катастрофе од постојеће, која се наводно жели отклонити. Не могу се нечија права штитити, тако што се другима на најбруталнији начин ускраћују. Још на Нирнбершком процесу је утврђено да је покретање нападачког рата највећи међународни злочин!

Ваља бити поштен и рећи да творци идеје Глобализма нису први који су се досетили да своја непочинства правдају хуманитарним побудама. Мусолини је напао Етиопију да би „ослободио робове и спровео цивилизаторску мисију Запада“, а Хитлер Чехословачку не би ли спречио етничке напетости и „служио истинским интересима народа који живе на том подручју“.[3]

Вредности на којима је изграђен међународноправни поредак, и поред одређених  мањкавости, представљају сметњу и брану безумљу тзв. Новог светског поретка. Управо зато, носиоци ове идеологије све чешће заобилазе међународно право, и урушавају поредак створен након победе над Хитлером, оживљавајући политику силе за коју се веровало да је одавно напуштена.

Српски народ је имао прилику да искуси «благодети» хуманитарне интервенције. Уз оправдање да је дошло до хуманитарне катастрофе на територији Косова и Метохије и масовног кршења људских права косметских Албанаца, Северноатлантски пакт је извршио бруталну агресију на СРЈ. Довољан је и летимичан поглед на чињенице везане за овај догађај па да се закључи да је НАТО имао различите мотиве, али ниједан од њих, засигурно није био хуманитарне природе.

Током овог хуманитарног геста НАТО-а, осим Срба страдао је не мали број Албанаца ради чије заштите је наводно покренута војна интервенција. Затим, коришћене су гранате са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе чија употреба је неспојива са хуманошћу. Осим војних, бомбардовани су и цивилни објекти без прављења разлике. Најзад, НАТО је након свега окупирао територију јужне српске покрајине, и нескривено подржава њено противправно одвајање од Србије, све зарад остваривања својих геостратешких интереса. Назив операције, „Милосрдни анђео“ најбоље илуструје цинизам и перфидност ове оксиморонске концепције, а у доброј мери и вредносни систем на којем почива Нови светски поредак.

Наведено према: М. Шкулић, Међународни кривични суд – надлежност и поступак, Београд, 2005., стр. 288.
Наведено према: С. Аврамов и М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2003., стр. 184-185.
Наведено према: Коста Чавошки, Окупација, Нови Сад, 2005., стр. 30.