Први број часописа „Видовдан магазин“ можете скинути у пдф формату овде. Посетите сајт на магазина Видовдан http://www.vidovdan.org/.

Свет у коме живимо је глобализован у свим сегментима друштвеног живота.

Безбедност је услов опстанка сваког народа и целог човечанства и када је она угрожена сви остали елементи квалитета људског живота постају бесмислени. Нуклерна опасност, тероризам, војни и сви други облици агресије великих сила на мале народе и личност сваког човека, чине потпуно излишним разматрање економских, еколошких, културних и других проблема ако је безбедност доведена у питање.

Данас је немогуће било за народ, било за сваког човека појединачно, опстајати изоловано у свету међусобно премрежених интереса и комуникација. Зато, у тренутку када се одвија самит о нуклеарној безбедности и када су Русија и САД показали спремност да и ту област високог ризика уреде на међусобно прихватљив начин, и када све светске владе то покушавају да учине на планетарном нивоу, поставља се питање где Србија себе види у новој архитектури светске и европске безбедности.

Српски сабор Двери је једна од ретких друштвених организација у Србији која активно и у континуитету више година уназад баштини изразит анти-НАТО став. То што смо једна од ретких организација спремна да оштро изрази општенародни став против уласка Србије у НАТО-пакт, даје нам морално право да изразимо свој став и у погледу других питања безбедности нашег народа и државе. То није само право већ и обавеза пошто одговоран приступ питању уласка Србије у НАТО-пакт не може бити само одбијање да се у НАТО уђе, без спремности да се српском народу и држави понуди алтернатива довољно добра да заштити наше интересе у веку великих изазова и на простору великих геополитичких игара.

НАТО има алтернативу

Сагласно потреби да се избегне по нама погубно и неморално учлањење Србије у НАТО, Српски сабор Двери је кроз своју друштвену акцију подржавао неутралност Србије проглашену од стране највише политичке установе – Скупштине Србије.

Ипак, свесни да тако прокламована неутралност (без озбиљне међународне гаранције и без претакања исте у све стратегије друштвеног и безбедносног развоја) не представља ваљану алтернативу амбицијама про-НАТО снага да Србију на превару и против воље народа у НАТО увуку, Двери су о Савиндану 2010. предложиле да се прокламована неутралност Србије надогради принципима активне неутралности.

Принципи активне неутралности би омогућили да се садашња прокламована неутралност Србије не претвори само у декларативан став или у самоизолацију, што је једнако погубно за питање безбедности нашег народа и државе. Тако смо под принципима активне неутралности предвидели:

• неутралност никако не може бити пасивна већ мора садржати активну компоненту која се огледа у одржавању већ успостављених односа поготово са ОУН и ОЕБС;
• немешање у сукобе водећих сила у свету што значи избегавање учествовања у било којој спорној мисији у којој су укрштени интереси најмање две светске силе или где би ова мисија изазивала противљење већег броја других земаља;
• активно учешће у међународним војним мисијама у којима постоји сагласност међународне заједнице и у којима нема сукобљавања интереса светских сила;
• не снабдевати оружјем стране у сукобу било где у свету ако то изазива противљење неке велике силе или значајно противљење већег броја других држава;
• одбацивање принципа спољне политике која нема алтернативу и проширење сарадње са земљама БРИК-а, АСЕАНА, УНАСУР-а, Афричке уније (свега онога што није обухваћено евроатлантским интеграцијама);
• наставити са активностима у оквирима Партнерства за мир, али само онима која не подразумевају учлањење у НАТО;
• затражити статус посматрача у Шангајској организацији за сарадњу;
• посебно развијати јединице за цивилну заштиту и реаговање у кризним ситуацијама, пружању прве помоћи и борби против елементарних непогода. Овакве јединице стављати на располагање у угроженим регионима и државама у свету чиме би наша позиција активне неутралности подигла међународни углед Србије;
• прихватати улоге у међународним мисијама које нису спорне кроз учешће инжињерских, логистичких, техничких и медицинских служби наше војске;
• подићи систем школовања домаћих и страних стручњака у области реаговања на кризне ситуације;
• активно учешће у борби против тероризма, уз избегавање да се под тероризам подведу и оправдани и легитимни видови борбе за слободу против империјалне доминације;
• принцип активне војне неутралности проширити на принцип активне неутралности као основе за целокупну спољну политику Србије.

Последње начело активне неутралности представљало би основ да Србија постане део ширег безбедоносног оквира који би могао у међувремену да се успостави у региону или на европским просторима а који би био такав да би промовисао сва горенаведена начела. Такав оквир се у међувремену појавио – то је предлог Председника Руске Федерација г. Медведева о Споразуму о Европској безбедности објављен крајем 2009. године.

Међународни значај Споразума о европској безбедности

Двери сматрају да Србија треба да приступи предложеном Споразуму о европској безбедности јер је то једини политички реалан и остварљив начин да сачувамо прокламовану неутралност и да од пасивног и декларативног става пређемо у позицију активне војне неутралности која нашој држави омогућава глобално повезивање сагласно начелима неутралности.

Иницијатива председника Медведева има посебан значај пошто цео евроатлантски, као и евроазијски простор, посматра као недељив у безбедносном смислу. Тако се излази из тешког хладноратовског наслеђа.

Овом иницијативом Москва пружа још једном руку Вашингтону и Бриселу и на тај начни даје могућност да се оно што је крајем прошлог века извршено као „продор на исток“ од стране НАТО-пакта, а лицемерно приказивано као „крај Хладног рата“, „крај историје“, „почетак мирољубивог партнерства између Русије и НАТО“ – сада стварно и искрено постане окончање хладноратовског наслеђа. У овој новој безбедоносној архитектури нема могућности да ико буде у позицији губитника те су самим тим сви добитници.

Иницијатива председника Медведева међународне односе у области безбедности поново враћа на позиције међународног права – уводећи принцип недељивости безбедности. То је принцип по коме је безбедност свих на европском простору јединствена и једнака. То значи да ниједна држава или међународна организација не може своју безбедност јачати на рачун других држава или међународних организација . На овај начин се спречава оно што је НАТО-пакт најчешће спроводио на просторима Балкана – стратегију дуплих стандарда по којима је његовим савезницима допуштено све оно због чега су други били кажњавани (од економских санкција до бомбардовања).

Сам предлог Споразума о европској безбедности садржи упућивање на континуитет добрих међународно-правних извора који су потпуно сагласни са жељом Србије да задржи неутралност а да се не изолује од глобалне заједнице.

Споразум председника Медведева се темељи на: Повељи Уједињених Нација, Декларацији о принципима међународног права који се тичу пријатељских односа и сарадње међу државама у складу са Повељом Уједињених Нација из 1970. године, Завршном Хелсиншком акту донетом на Саветовању о безбедности и сарадњи у Европи 1975. године, закључцима Декларације из Маниле о мирном решавању међународних спорова из 1982. године, као и Повељи о европској безбедности из 1999. године.

Споразум о европској безбедности ни једног тренутка не доводи у питање овлашћења Савета Безбедности ОУН као најодговорнијег за међународни мир и безбедност и то изричито наглашава. На овај начин се Споразумом потцртава потреба да се у глобалним односима прекине пракса САД и НАТО којом се заобилазећи Савет Безбедности и друге органе ОУН спроводи униполарна глобална доминација. Насупрот овој идеји о подељеној безбедности у којој једни безбедносни и међународни стандарди важе за привилеговане (САД и НАТО) а други за остатак света, председник Медведев принципом недељиве безбедности враћа достојанство међународном праву, институцијама ОУН и на тај начин подсећа Вашингтон да је свет у међувремену од униполарног постао мултиполаран.

Значај Споразума о европској безбедности за Србију

Свака влада Србије која стварно жели добро свом народу анализом појединих чланова Споразума о европској безбедности установиће да се ту налази мноштво разлога за приступање овом Споразуму. Двери су ту анализу учиниле и закључиле да овај Споразум јесте потребан Србији.

Члан 1. уводи принцип јединствене и једнаке безбедности за све потписнике Споразума.

Члан 2. разјашњава наведени принцип обзнањујући да потписник Споразума не може учествовати у угрожавању безбедности других те да не може бити члан ни међународних организација које то чине.

Члан 3. до члана 6. предвиђају механизме за неагресивно решавање могућих спорова.

Члан 7. и чл. 8 имају посебан значај за Србију:

Члан 8. предвиђа начине и могућности активирања ванредних механизама за спречавање оружаних сукоба у случају да нека од чланица изврши агресију на другу државу. Ванредни механизми су, наравно, претежно дипломатски и мирољубили, међутим, не искуључују и оно што је предвиђено у члану 7.

Члан 7. предвиђа могућности да свака држава солидарно реагује на оружани напад на другу државу-чланицу тако што ће га третирати као напад на себе саму.

Шта ово за Србију значи потребно је само замислити како би изгледала НАТО-агресија на Србију 1999. године да су тада Русија и Србија биле потписнице овог Споразума – једноставно, Русија би убудуће сваки оружани напад на Србију (па и територијално цепање Србије) могла да (поштујући правила Споразума) доживи као напад на себе. И да примерено реагује.

Члан 9. овлашћује државе-чланице да одбију све међународне обавезе које нису сагласне овом Споразуму и принципима неподељене безбедности, док све остале обавезе које су сагласне овом Споразуму (а тиме и духу међународног права) остају на снази.

Овде је за Србију битно што Споразум у овом члану изричито наглашава да неће угрозити неутралност ниједне државе потписнице.

Члан 10. је такође значајан јер дефинише простор деловања при чему се наводи да је отворен за приступање свим државама од Ванкувера до Владивостока и да обухвата како евроатлантски тако и евроазијски простор. Још значајније је то што набраја и међународне организације којима је понуђена могућност приступа. То су: Заједница независних држава, Европска унија, Организација за европску безбедност и сарадњу, и – НАТО пакт.

Значи, потписивањем овог Споразума Србија добија и могућност да на нов начин сарађује са НАТО и да са њим буде чак део истог међународно-правног савеза, а да притом НАТО-пакт нема могућност да даље угрожава суверенитет Србије, што је апсолутна новост и доказ да НАТО има алтернативу!!!

Двери, дакле, сматрају да је неутралност Србије смешна и бескорисна ако у себи не садржи елементе активне војне и политичке неутралности, а те елементе никада неће моћи да оствари ако не постане потписница Споразума о европској безбедности коју је иницирао председник Руске Федерације г. Медведев!

У Београду, 15. априла 2010.
Управни одбор Српског сабора Двери

Споразум омогућава војницима и јединицама САД да слободно улазе, бораве и излазе из Србије, користе превоз, магацине и објекте за обуку и то све без накнаде. Војницима САД је омогућено да без полагања испита, плаћања такси или других накнада управљају возилима у Србији. Амерички војници уживају сва права као и дипломатско особље, дакле имунитет против кривичног гоњења, имају право да се крећу у униформама и носе оружје по вољи, ослобођени су пореза, царина и такси, могу ангажовати стране фирме које нису регистроване у Србији, ослобођени су плаћања евентуалне штету коју направе и могу користити радио-фреквенције без посебне дозволе и по вољи. Укратко, страна војска у Србији може да ради шта хоће, кад хоће и како хоће.

Интегрални текст овог понижавајућег споразума можете преузети овде.

Добро је познат случај агресије Хитлерове Немачке на Пољску којим је започео Други светски рат. Као повод је послужио тобожњи напад пољских граничара на једну немачку радио станицу у близини границе ове две земље. Наравно, све је било изрежирано од стране нацистичких пропагандиста. „Пољски граничари“ су у ствари били политички затвореници обучени у пољске униформе. Овакав поступак Хитлер је објаснио речима: “Ја хоћу да пропагандистички повод рата учиним могућим или вероватним. Победника неће касније питати, да ли је говорио истину или није.”[1] Хитлер је овај рат ипак изгубио, а чланице антихитлеровске коалиције поставиле су себи задатак да уређење света поставе на новим темељима. Једна од смерница у том правцу, истакнута у „Декларацији Уједињених нација“ из 1942. била је и да „сви народи света морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе силе.[2] На тим принципима сазидана је и организација „Уједињене нације“.

Повеља УН у глави VII допушта употребу силе само изузетно. У ситуацији када утврди угрожавање или нарушавање светског мира или aкт агресије, Савет безбедности може да предузме одговарајуће мере ради очувања или успостављања мира. Уз то, држава има право на самоодбрану у случају агресије или оружаног напада. Примену силе, односно војне интервенције у неком другом случају, осим поменутих, савремено међународно право не допушта, и такви акти представљају злочин против мира – агресију, дакле међународно кривично дело!

Последњих година, протагонисти Новог светског поретка заговарају и спроводе концепт тзв. Хуманитарне интервенције који подразумева насилну војну интервенцију са позивом на заштиту неких од универзалних вредности савременог човечанства, пре свега људских права. Међутим, у основи ове доктрине не леже тако филантропски мотиви.

Читав концепт је осмишљен ради давања каквог таквог легитимитета војним акцијама Сједињених држава и њених трабаната за које не постоји никакво правно утемељење, имајући у виду да Русија и Кина нису спремне да у Савету безбедности аминују освајачке походе „једине супер силе“. Путем медија и других средстава пропаганде, пласирају се приче о угроженим цивилима којима су ускраћена основна људска права, и за које је хуманитарна интервенција једини спас. Реч је о ужасно циничном изговору за насиље над „отпадничким државама, тачније народима који се нађу на путу светским моћницима. Зато нема никакве сумње да је хуманитарна интервенција ништа друго до лепше име за агресију, злочин против мира.

На међународном плану, мир представља највећу вредност! Чак и ако негде дође до значајног нарушавања права грађана, то никако не може бити повод за нападачки рат, јер рат неминовно доводи до много горих страдања и веће катастрофе од постојеће, која се наводно жели отклонити. Не могу се нечија права штитити, тако што се другима на најбруталнији начин ускраћују. Још на Нирнбершком процесу је утврђено да је покретање нападачког рата највећи међународни злочин!

Ваља бити поштен и рећи да творци идеје Глобализма нису први који су се досетили да своја непочинства правдају хуманитарним побудама. Мусолини је напао Етиопију да би „ослободио робове и спровео цивилизаторску мисију Запада“, а Хитлер Чехословачку не би ли спречио етничке напетости и „служио истинским интересима народа који живе на том подручју“.[3]

Вредности на којима је изграђен међународноправни поредак, и поред одређених  мањкавости, представљају сметњу и брану безумљу тзв. Новог светског поретка. Управо зато, носиоци ове идеологије све чешће заобилазе међународно право, и урушавају поредак створен након победе над Хитлером, оживљавајући политику силе за коју се веровало да је одавно напуштена.

Српски народ је имао прилику да искуси «благодети» хуманитарне интервенције. Уз оправдање да је дошло до хуманитарне катастрофе на територији Косова и Метохије и масовног кршења људских права косметских Албанаца, Северноатлантски пакт је извршио бруталну агресију на СРЈ. Довољан је и летимичан поглед на чињенице везане за овај догађај па да се закључи да је НАТО имао различите мотиве, али ниједан од њих, засигурно није био хуманитарне природе.

Током овог хуманитарног геста НАТО-а, осим Срба страдао је не мали број Албанаца ради чије заштите је наводно покренута војна интервенција. Затим, коришћене су гранате са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе чија употреба је неспојива са хуманошћу. Осим војних, бомбардовани су и цивилни објекти без прављења разлике. Најзад, НАТО је након свега окупирао територију јужне српске покрајине, и нескривено подржава њено противправно одвајање од Србије, све зарад остваривања својих геостратешких интереса. Назив операције, „Милосрдни анђео“ најбоље илуструје цинизам и перфидност ове оксиморонске концепције, а у доброј мери и вредносни систем на којем почива Нови светски поредак.

Наведено према: М. Шкулић, Међународни кривични суд – надлежност и поступак, Београд, 2005., стр. 288.
Наведено према: С. Аврамов и М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2003., стр. 184-185.
Наведено према: Коста Чавошки, Окупација, Нови Сад, 2005., стр. 30.

Агресија започета 24 марта 1999, трајала је 78 дана и однела на хиљаде невиних живота. Грађани Савезне Републике Југославије проглашени су легитимним војним метама, а обданишта, болнице, мостови и школе третирани су као циљеви према којима је свако средство уништења не само дозвољено него и пожељно. Дехуманизација Срба ишла је дотле да је, на вест о дивљачком бомбардовању Радио-телевизије Србије у којем је побијено 17 њихових колега, громогласним аплаузима представника западнoг новинарског естаблишмента награђиван Ричард Холбрук, један од архитеката агресије на Србију и Црну Гору…

Примера има много, и сви их памтимо. Злочин започет 24. марта 1999 године, траје и дан-данас, након признавања терористичке парадржаве на Косову и Метохији од стране већине водећих земаља Запада. Тиме је исписана још једна у низу срамних страница силе која легализује политику фашизма, масовних убистава, зверских мучења, погрома и етничког чишћења над Србима и другим неалбанцима на територији КиМ. Али, безакоње тиме не постаје право, злочин не постаје врлина, а кривци се не претварају у хероје. Ма како се убице из Грделичке клисуре и са нишке пијаце трудиле да нас ароганцијом и осионошћу убеде у супротно. И ма колико њихова пета колона у Србији била крволочна и примитивна, попут својих квислиншких претходника и узора из Другог светског рата.

Они који су спремни да се одрекну основне слободе зарад незнатне привремене сигурности, не заслужују ни слободу ни сигурност, поука је једног од оснивача независне Америке, државника чији недостојни далеки наследници данас одузимају основне слободе нашем народу и отаџбини и награђују туђа безакоња почињена против нас, обећавајући нам варљиву „сигурност“ у оквиру војне алијансе која нас је, не толико давно, садистички уништавала радиоактивним бомбама.

Зарад истине и зарад будућности, немамо право да заборавимо тај злочин. Вечна слава жртвама НАТО-агресије.