Као дете је волео да имитира политичаре. На једном такмичењу из математике, док су ђаци чекали дипломе, директорка школе, која је иначе била члан СПС-а, питала је да ли би неко нешто отпевао. Борис се јавио и почео по узору на Индексовци да имитира Шешеља и Милошевића, па је професорка пребледео. Када је најавио дует Милошевић-Ругова, отела му је микрофон и питала да ли би могао да отпева нешто друго. „Пркосно сам одговорио – не. То сам ја. Кад год покушају да ми одузму глас, одбићу да поклекнем“, каже Борис.

Аутор је филмова „Тежина ланаца“, „Косово, можете ли замислити?“, „Сламарке“, „Kits“, „Communist Spy“, „The Canada Project“, „Време је“, „Озбиљна гимназија“.

Сви на барикаде, слоган је под којим је преко Фејсбука Борис Малагурски, српски режисер из Канаде, позвао Србе у Јариње. Око 200 грађана Србије, Републике Српске и Црне Горе одазвало се позиву, а 29. октобра је на барикадама приказан Борисов филм „Тежина ланаца“ који говори о распаду Југославије.

Шта је био ваш мотив да организујете ову акцију?

- Режисер сам и мој циљ је да освешћују људе својим филмовима. Када су Срби поставили барикаде, помислио сам да је то наша шанса да на миран начин покажемо наше неслагање. Понадао сам се да ће државни врх повести народ на барикаде, да ће можда чак и патријарх сести у аутомобил или кренути пешице и повести народ који би га пратио из читаве Србије. Замислите каква би то била порука свету?! Чак и да 10 одсто Србије оде на барикаде, то би била најлепша порука свету да је Косово Србија и да не могу да отимају оно што је наше. Прошли су месеци, то се није догодило, и онда сам покушао да набавим бар један аутобус. Први пут у историји организован је отворени биоскоп на барикадама.

Хоће ли се дешавања на барикадама појавити у неком вашем филму?

- Нисам отишао тамо да снимам. Желео сам само да одем и да однесемо донације које смо сакупили преко Фејсбука, мада мислим да им је највише значило наше присуство. Позивам и друге уметнике у Србији да учине исто или нешто ново осмисле јер Косово није тако далеко.

Снимили сте филм „Косово, можете ли замислити?“ о кршењу људских права Срба и других неалбанаца.

- Док су се друга деца играла испред зграде, ја сам као дечак гледао ТВ Дневник јер ме је политика одувек занимала. Када је проглашена такозвана независна држава Косово, студирао сам филмску продукцију на Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу. Организовао вам протесте против тог нелегалног акта. У Ванкуверу се окупило више од 1.000 људи, што је велика ствар за нашу малу српску заједницу.

Шта је био циљ тих протеста?

- Желели смо да убедимо канадску владу да не призна Косово јер и сама има искуства са Квебек, али је она под притисцима Америке ипак то учинила због, како су рекли, реалности на терену. Пожелео сам да видим каква је то реалност, односно како живе ти људи. Тако сам снимио филм „Косово, можете ли замислити?“ који је анализирао последице погрешне политике према Србији. Тај филм је, на моје изненађење гледао и Владимир Путин и био је одушевљен. После тога је филм емитован на руској сателитској ТВ мрежи Русиа Тодаџ
која се емитује у више од 80 земаља. Освојио је и бројне награде на међународним фестивалима.

Имате ли помоћ надлежних институција у Србији? Да ли је тај филм успео мало да промени слику о дешавањима на Косову?

- Мислим да јесте. Многи странци који су гледали филм рекли су да до тада нису имали појма шта се дешава са Србима на Косову. Поверовали су да Косово треба да буде независно и да постоје добри разлози за то, али кад су видели овај филм, многи су постали просрпски оријентисани. Ако сви заједнички будемо радили на томе да градимо лепшу слику и промовишемо наш народ у свету, сигуран сам да би то дало још веће промене. Битно је покушати.

- Немам подршку Министарства културе, нити власти у Србији, чак не само да ми не помажу, него бих рекао делом и одмажу.Филм „Тежина ланаца“ је примљен на програм фестивала Емира Кустурице Кустендорф јер му се веома допао. Али, два дана пред конференцију за штампу са тадашњим министром за културу Небојшом Брадићем, филм је повучен из програма фестивала. Министарство културе је главни спонзор фестивала, а организатор ме је обавестио да је одлука о скидању филма са програма не зависи од њих. Иначе, поднео сам молбу за помоћ и Министарству културе и тадашњем Министарству за дијаспору, али никада нисам добио одговор.

Ипак, за филм о Београду имате подршку Министарства вера и дијаспоре?

- За то могу да захвалим Александра Раковић, портпаролу тог министарства, који ми је помогао. Имао сам помоћ и РТС-а, односно Милета Кечина, који ми је омогућио приступ архиви за филм „Тежина ланаца“. Појединци ме подржавају, за разлику од државе.

Филмови су моћно маркетиншко средство, па би држава требало да их финансира?

- Дешава се нешто сасвим супротно. Министарства финансирају уметнике који пљују по Србији, који подржавају хрватску и сарајевску верзију догађаја из 90-их година и не постоји нека већа спремност да се подрже уметници који ће подржати Србију. То је прилично шокантно. Чини ми се да се власт више труди да се докаже Западу него сопственом народу. Може се поставити питање ко их поставио – Запад или народ?

Да ли вам ико финансијски помаже?

- Захвалан сам дијаспори на помоћи, да није ње, не би било ни ових филмова.Помаже ми дијаспора у Канади, нарочито у Аустралији, посебно господин Бранислав Грбовић из Перта, који је некако започео ту промотивну кампању.Имам помоћ и из Аустрије, Немачке, Британије. Срби широм света дали су новац за овај филм.

Филм „Тежина ланаца“ је изненадио новим детаљима и оне који су сматрали себе упућеним у детаље распада Југославије. На основу чега сте бирали информације и како се оне могу проверити?

- Постоји два начина на који се бирају информације. Први је да се изаберу истините информације које вам иду у прилог и оне које не иду, а други је да лажне информације одвојите од истинитих. Током 90-их било је толико лажи, измишљених ствари које су се понављале гебелсовско методом. Нетачне информације нисам хтео да износим. Има оних који кажу да сам у филму згрешио зато што нисам помињао Маркале или што нисам рекао отворено да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Такође, у филму има и теза које су у супротности једне са другом – на пример, да је у Југославији све било лепо, ас друге стране говоримо да је Тито правио грешке око Косова и да је имао империјалистичке намере када је хтео да контролише пола Балкана . То је за мене новинарска неутралност. Људи желе да сазнају праву истину.

Какве су реакције на филм „Тежина ланаца“ ван Србије?

- Реакције су позитивне. Приказан је широм Аустралије, Канаде, Америке, Велике Британије.У децембру ће бити приказан у Хавани. Странци углавном схватају о чему се ради, што је веома битно јер је Југославија комплексна тема.Многима се више допада први део филма где се разбијају митови из 90-их, него други, економски део, о нашој задужености, који се више свиђа нашим људима у дијаспори.

Извор:  Васељенска

Нови број „Велике Србије“ можете узети у најближем општинском одбору Српске радикалне странке или преузети ПДФ.

Kaмпања публиковања карата Србије без Косова и Метохије,али и неких других делова државне територије, наставља се несмањеном жестином. Спорне карте углавном долазе из земаља којесу признале независност Косова и Метохије, међутим, чуди изостанак реакције државних органа Србије на ове провокације.

Краду и Војводину

Међу онима који нам „отимају“ Косово налази се и канал „Дискавери“ који је веома гледан и на овим просторима. Почетком јула, у документарном филму о градњи моста преко Аде Циганлије који је емитован на каналу Дискавери приказана је карта Србије без Косова и Метохије. Да није реч о грешци видело се у самом документарцу када је водитељ емисије „Врхунско градитељство“ на каналу „Дискавери“, Дени Фостер, рекао да је Србија једна од седам земаља бивше Југославије, готово извесно алудирајући на Косово као посебну државу. Поред Дискаверија, и италијански дневник Коријере дела Сера, у свом електронском издању, у извештају о сукобима на северу јужне српске покрајине приказује мапу Србије без Косова и Метохије, али и Војводине! На сајту Коријере дела Сера Војводина је приказана сивом бојом, а централна Србија неком нијансом окера, док је Косово и Метохија још светлије на овој карти.

Словенци подржавају независност

За Италијанима не заостаје ни Словенија, чији је Кошаркашки савез на плакату за турнир репрезентација бивше Југославије направио плакат на ком је Србија без Косова и Метохије. Ово није први пут да Словенци објављују  карту Србије без Косова и Метохије, јер је 2010. године словеначка фирма„Свиланита“ увезла у Србију пешкире са мотивима Светског првенства у фудбалу у Јужној Африци на којем је била мапа Србије без њене јужне покрајине. После протеста купаца и медијске кампање пешкири су повучени из продаје. Осим пешкира, грађани Србије су у претходном периоду имали прилике да купе и фудбалске лопте на којима је била приказана Србија без Косова и Метохије. Лопте су се почетком априла ове године појавиле у кинеским радњама широм Србије, али су такође повучене из продаје после интервенције и протеста купаца. Ни у једном од два случаја није дошло до реакције државних органа . Нису кажњени ни увозници а ни продавци спорне робе.

Скандал на Еуросонгу

Треба подсетити и на скандал на прошлогодишњем Еуросонгу, када су организатори из Норвешке, пред наступ српског представника, приказали карту Србије која је била са замућеним границама како се не би видело да ли је Косово и Метохија у саставу Србије. И тада је изостала реакција званичних државних органа, а реаговали су само наши представници на Еуросонгу, који су добили потврду Норвежана да није реч о пропусту већ да је то урађено циљно.

Американци главни касапи

Највећи касапи карте Србије су свакако Американци, чија је обавештајна служба ЦИА на свом сајту објавила карту Србије на којој је поред Косова и Метохије фалило и Прешево, Бујановац, Медвеђа, Врање и Димитровград. На америчкој карти, Србија уопште није имала границу са Македонијом. Мапе ЦИА појавиле су се тада и на бројним туристичким сајтовима у ЕУ, а на крају чак и на сајту Туристичке организације Ниша. Да ли је случајност што је такву мапу преузело баш јавно предузеће из Ниша у коме је на власти Демократска странка и да ли је заиста била реч о грешци, како су тврдили запослени у овом јавном предузећу, никада није утврђено. Поред Туристичке организације Ниш,карте без Косова и Метохије објављивале су на својим сајтовима и бројне фирме у Србији, а чак је и једна кладионица штампала листе за светско првенство на којима је приказана погрешна карта државе у којој живимо.

Омбудсман признао Косово

Свакако је најпознатији случај републичког омбудсмана Саше Јанковића који је, иако државни орган, на свом званичном сајту уклониоКосово и Метохију са карте Србије. Тек после интервенције појединих медија и странака, Јанковић је исправио мапу, правдајући се да није реч о државној мапи већ о карти општина где он има надлежност. Осим републичког омбудсмана, и државна Радио-телевизија Србије, у прилогу о пресељењу нуклеарног отпада из Винче за Русију, емитовала је карту Србије без јужне покрајине.

Власт не реагује

Објављивање и публиковање карата Србије без Косова и Метохије постала је свакодневна пракса у земљама које су признале Косово, а пре свега у земљама ЕУ и САД. Погрешне мапе Србије штампају се у дневним новинама, објављују на интернету, емитују у телевизијским прилозима, књигама, итд. Такве карте све чешће се могу видети и у Србији, а објављивали су их чак и државни органи и јавна предузећа. Одсуство реакције режима и не чуди, имајући у виду да спорне карте објављују управо њихови савезници из САД и ЕУ, или њихови функционери и јавна предузећа којима управљају. Реч је о координираној кампањи приказивања територије Србије у границама које су искројили НАТО и ЕУ.

Прва емисија новог серијала Инсајдера „Насиље са благословом”, која представља наставак прошлогодишњег циклуса под називом НЕМОЋ ДРЖАВЕ, показала је велику нервозу и суштинску немоћ Инсајдера. Видели смо медијски линч од стране тзв. прве демократске телевизије, емисију без садржине и аргумената, примитивну, суву и голу циљану монтажу, хорор музику, страх да посао није завршен а рокови истичу и немоћ да се Србија понизи и уништи до краја.

Нема, са друге стране, разлога да се на Инсајдер љутимо, а још мање да се од Инсајдера плашимо. Он само ради свој посао, и да Српски сабор Двери није тема Инсајдера то би требало озбиљно да нас забрине. Без обзира на све бедне манипулације са прошлогодишњим интервјуима које објављују без овлашћења и недопустивим монтираним контекстима, Инсајдер дође као установа за издавање лиценци друштвеним организацијама за национални рад.
Још мање има разлога да се Инсајдеру правдамо и одговарамо. Јер он ипак није оно што би жарко желео да буде: и тужилац и судија свему и свима у српском друштву који имају другачије мишљење од њих. А можда се приближило време и за Инсајдер о Инсајдеру.

Говор мржње против свега што је српско

Они који све што дише као српско оптужују за фашизам, насиље и екстремизам сваке врсте – управо су они који годинама распирују националну и верску мржњу према српском народу. Најновија емисија Инсајдера прототип је такве гебелсовске кореографије и монтаже којом се заправо осликава прави карактер овог пропагандног сервиса. Просто је невероватно да државотворни српски народ и све његове водеће националне институције и организације у сопственој држави буду извргнуте таквом нападу. Али то много говори о стању у коме се налазимо као народ и држава.

Јер није поента Инсајдера само напад на Двери, већ на све што још увек мисли и ради српски и не жели да се евроунијати и натоизира по сваку националну цену. Много је Инсајдер заграбио, преко својих могућности: да се у једном ТВ серијалу обрачуна са свим преосталим организованим националним снагама у српском друштву. Јер ово је напад на све нас који не желимо да се одрекнемо свог националног идентитета: своје духовности, морала, језика, писма, историје, националне културе и државности.

Зашто бисмо то урадили? Због Инсајдера?

Шта је Инсајдер хтео да постигне?

Инсајдер генерално већ дуго има озбиљну обавештајно-медијску улогу да буде тужилаштво пре тужилаштва. Након њиховог назови истраживачког отварања тема, следи притисак на државу да реагује по инсајдерским информацијама, као што је држава често притиснута да суди по оптужницама Соње Бисерко и Наташе Кандић. Сличним медијским хајкама се прети бројним организацијама и друштвеним групама, распирује мржња и нетрпељивост у српском друштву и призива грађански рат, што је реалан интерес бројних страних ментора наше досадашње пропасти.

Јасна је мотивација Инсајдера: извршити медијски притисак и укинути све изворе финансирања српских патриотских организација из државних буџета (који су и без притиска Инсајдера годинама уназад затворени за нас), застрашити широке друштвене слојеве да се укључују у активности родољубивих покрета, и ставити нас све на списак екстремних организација за забрану. И ту нема места за контрапитања и дијалог:

• Ко је тај ко ће да одреди да патриотске НВО немају право на коришћење буџетских средстава и то у часу док се 99 процената тог буџета који је издвојен за невладине организације даје онима који нас нападају?
• Да ли то значи да постоје дозвољене и недозвољене НВО и да ће се, као што је уосталом и до сада било, према томе и распоређивати новац свих нас пореских обвезника?
• Ко сме да плаши грађане и ограничава им слободу мисли, говора и организовања?
• Ко је Инсајдер и Б92 изабрао за државне јавне тужиоце и судије?
• Како фашистички префикс ставити часопису који је једини направио темат о антифашизму и удружењу које је било једина организација из Србије присутна на обележавању 65-годишњице од слома фашизма у Словачкој ове године?
• Како се екстремистичким организацијама, без иједног доказа, називају удружења која у свом вишегодишњем или вишедеценијском раду немају ни једну мрљу у биографији која бележи више стотина текстова, трибина, медијских наступа и других јавних манифестација?

Господине Радовановићу, што не покренете поступак за забрану Двери?

Шта је спорно?

Према Инсајдеровом погледу на свет Срби немају право на постојање, демократија и слобода медија искључују другачије мишљење, нема потребе да о себи слободно и уживо говоре они који су годинама етикетирани и клеветани…

По инсајдерском политичком мишљењу сви ми (Црква, патриотске НВО, националне политичке странке…) смо – замислите – део српске завере да Срби имају српске националне интересе и да се за њих боре. А то је недопустиво! Зар после свега, када смо им разбили државу, увели санкције, упропастили економију, бомбардовали их више пута, отели територије, поставили колонијалну управу са задатком да их брзо денацификује, и потрошили милионе евра на то, они и даље постоје? И још се национално организују и буне? Неће да предају преостале тачке националног суверенитета? Неће да слушају све диктате из Брисела? Неће да се одрекну себе и свога? Па, то је заиста невероватно! Активирајте брзо Инсајдер да се обрачуна са свим тим преосталим тачкама српског националног отпора.

Шта треба да буде наш одговор на Инсајдер? Слободно дишите пуним плућима, слободно мислите, говорите и организујте се у одбрани слободе личности, српског националног идентитета и легитимних националних интереса.

И, да не би било сумње и повлачења ни за трен, редовно понављајте основне тачке нашег слободног националног изражавања на које итекако имамо право:

• Ми смо Срби и поносимо се својим пореклом и националним идентитетом.
• Ми смо против уласка Србије у НАТО, а за активну војну неутралност и приступање Споразуму о колективној безбедности који је предложила Руска Федерација.
• Ми смо критички оријентисани према ЕУ која нам отима Косово и Метохију, и припадамо све снажнијој европској струји евроскептицизма и геополитичког повратка на Де Голову идеју Европе нација и националних држава.
• Ми смо заинтересовани за статус Срба у региону, јачање наших духовних, културних, економских, медијских и политичких веза, и повратак великог броја Срба из Расејања.
• Ми смо критички оријентисани према актуелном режиму који је између породице и геј параде одабрао геј параду као државни пројекат.
• Ми смо против продаје Телекома и даље распродаје наших природних ресурса и привредних потенцијала…
• Ми смо против тајкуна, а за мале и средње српске привреднике, за српске банке и централну државну привредну, развојну и инвестициону банку.
• Ми смо за веће улагање у пољопривреду и село, за националну просвету и културу, реформу медија, пореског и изборног система.
• Ми смо за заустављање процеса регионализације и укидање свих аутономија, као и за поспешивање децентрализације локалних самоуправа.
• Ми смо за породицу, борбу против беле куге, социјалну солидарност према свим угроженим категоријама становништва…

Шта је спорно?

Уосталом, о свему овоме и много чему још говоримо и говорићемо својим јавним деловањем и конкретним акцијама и даље!

Информативна служба Српског сабора Двери

Шта смо имали прилику да видимо? Излизане и изрежиране кадрове уличних сукоба – са одговарајућим аудио-визуелним ефектима – нараторско негодовање због „рушења“ Београда и неколико говорника који су само потврдили да више нико са професионалним интегритетом не може да брани тезе режимског гласила. Уместо истраживачког новинарства, гледали смо површно и селективно изношење већ познатих информација и потпуно необјашњено повезивање насиља са Дверима и Српском Православном Црквом.

Најзанимљивије „откриће“ Инсајдера је било да „екстремисти“ желе да спрече пут Србије ка ЕУ. Добро јутро! Гледаоци би то већ знали када би ова телевизија икада преносила мишљења која се не подударају са њиховим. Такође смо сазнали да Двери и СПЦ имају повремену сарадњу, што бисмо одавно знали да је Б92 икада пустио извештај са било које од њихових изузетно посећених трибина. Сазнали смо и да је црква против промовисања хомосексуализма, а толико година смо били у заблуди. И то је истраживачко новинарство?

Осим чињенице да су Двери организовале конференцију за штампу у циљу заштите права оних којима држава прети језивим одговором, изостало је било какво објашњење о вези између Двери и дешавања на улицама 10. октобра. Зашто нисмо видели величанствену Породичну шетњу у којој је учествовало више од 10.000 људи само дан раније, иако је то било у организацији покрета који је оптужен да стоји иза насиља. Да ли би то покварило поруку о насилницима и рушиоцима Београда? Зар је информација о буџетском финансирању неколико пројеката Двери 2007. године заслужило толико пажње, и зашто нисмо сазнали колико буџетских средстава иде у џепове пропагандиста „друге Србије“, и финансирање медија попут Б92 или „геј“ активиста. На пример, само град Београд издваја више од 1.100.000.000 динара годишње за невладине организације, републичка власт још више, а шта мислите колико од тога иде „патриотским“ организацијама?

Тако претенциозно најављена емисија је морала да оправда оптужбе на рачун Српског сабора Двери, барем толико да открије неки детаљ који Двери саме не објављују на њиховом сајту. На крају, све се свело на покушај да се неистомишљеници етикетирају као екстремисти и насилници, поприлично неуспешно. Само ме занима, ко се још увек одушевљава овом новинарском трешу?

„Не оправдавамо насиље, али неко ко је пустио из затвора Илију Јуришића (оптуженог за учешће у убиству више десетина војника ЈНА у Тузли) нема никакво морално право да њих држи у затвору“, рекао је на конференцији за новинаре уредник интернет презентације Српског сабора „Двери“ Владан Глишић.

Новинар недељника „Печат“ Драгомир Анђелковић је оптужио власт да спроводи „медијску окупацију“ Србије јер не дозвољава ниједно алтернативно мишљење и оценио да власт нема право да прети учесницима нереда јер је и сама дошла на власт „на крилима насиља“ 5. октобра 2000. године.

Уредник „Новог стандарда“ Жељко Цвијановић је оценио да грађани на политичкој сцени немају своје представнике због чега су милиони људи „гурнути на политичку маргину и у екстремизам“. Он је оценио да је власт искористила кризу у медијима да укине свако критичко мишљење и да за екстремисту прогласи сваког ко јој се противи и додао да је последњи тренутак да власт, уместо о туђим, почне да води рачуна о интересима својих грађана.

Уредник сајта „Српски националисти“ Ненад Вукићевић је оптужио власт да преко медија забрањује свако алтернативно мишљење о било којој друштвеној теми и оценио да Б92, „који је после 5. октобра 2000. године за награду делио бакље навијачима Црвене звезде“, треба да се запита зашто постоје људи који желе да сломе све што има њихов знак.

Представник Фонда „Слободан Јовановић“ Душан Ковачев је рекао да је власт обећала брже прикључење ЕУ, већу запосленост, борбу против корупције и очување Косова и Метохије, а да је на „свим фронтовима доживела пораз“, због чега као највећи корак ка Европи представља организацију Параде поноса. Он је, такође, затражио да власт престане са, како је рекао, медијским спиновањем и покушајима да организацију нереда повеже са опозиционим партијама.

Зато захтевамо:

• хитну смену Слободана Хомена – некада припадника Отпора, данас службеника онога што се лажно представља као Министарство правде (а то више није), пошто је изрекао непримерене претње према малолетницима који су ухапшени а кривица им још увек није утврђена;
• кривичну одговорност Верана Матића и других експонената евроатлантских амбасада у Србији, који попут медијско-обавештајне куће Б92 већ дуги низ година спроводе најцрњу дискриминацију правосланих Срба и вређају наша верска и национална осећања;
• пуштање на слободу свих ухапшених и могућност да се за евентуална учињена кажњива дела бране са слободе, пошто су у сваком случају неупоредиво мање друштвено опасни од Илије Јуришића који је јуче пуштен да се брани са слободе иако је оптужен и неправоснажно осуђен за ратни злочин и свирепо убиство десетина наших војника у Тузли.

Какву политичку коректност од нас тражи и заслужује режим у коме боље пролази ратни злочинац и убица српских војника него младићи који се не боје да воле Србију?

Информативна служба Српског сабора Двери

Наравно, Фиск говори о понашању медија победника. Ми смо, ипак, поражени. Говорити о слободним медијима или квалитетним новинарима у условима опште националне капитулације је узалудно. Међутим, у свему постоје неке границе, па и у поразу. Нажалост, нама ни елементарна хуманост није дозвољена, посебно не на „јавном сервису“. У последње време, можда због успешне обуке код Би-Би-Си-јевих „експерата“, манипулације овог европског гласила – које смо обавезни да финансирамо – постају све перфидније. Најсвежији пример појавио се пре неки дан на њиховим интернет страницама.

Реч је о годишњици бомбардовања моста у Варварину. Читајући вест коју је припремио „сервис грађана“, међутим, тешко је закључити да ли се догодила нека несрећа, односно, „трагедија“, или нешто горе. Неко ће рећи да цепидлачим, свакако да је погибије десет цивила трагично, али у овом случају у питању је и нешто више – злочин. Када дете падне са петог спрата, то је трагедија, али када то дете неко баци кроз прозор, то је злочин. Исто тако, када се мост случајно сруши, у питању је трагедија, али када га неко намерно сруши, са ни мање ни више него четири пројектила, назвати то трагедијом, и само трагедијом (реч злочин није искоришћен ниједном!), је несхватљиво.

Наравно, овакво представљање ствари је ограничено на туђе злочине. Претрага сајта РТС-а открива опречну уређивачку политику код насловљавање сличних вести. Када су у питању годишњице злочина у којима су Срби кривци, не користе се еуфемизми. Један пример је годишњица злочина у Сувој Реци.

Годишњици злочина у Штрпцима је још један пример, у низу. Ни у овом тексту нема речи о трагедији, која би означила неку врсту несрећног догађаја, већ се догађај назива правим именом. Зашто се онда намерно и свесно убијање цивила на варваринском мосту назива (само) трагедијом?

Манипулације речима, као средства за мењање перцепције о одређеним догађајима и периодима, су битан инструмент у борби за „срца и умове“ грађана Србије. Војни пораз и „мека окупција“, очигледно, нису довољни. Ми морамо, онако орвеловски, да заволимо наше окупаторе. То крајње понижење је циљ свих досадањих и будућих понижења, и дно које никако да дотакнемо иако наизглед бесконачно падамо. Како је Фиск приметио, у тој борби за промену свести, оружја су речи.

Иако је одавно јасно да лепог Бориса не краси нека изражена памет, напротив (трпимо га јер је лепши од Клунија, ваљда), тешко је веровати да је луд. Осим ако системска болест од које – како се прича – пати није ударила на мозак. Како онда објаснити деловање власти?

Тадић је први пут покушао да прогура резолуцију о Сребреници у марту 2007. године. После неуспеха, и услед више изборних циклуса и ситуације на Косову и Метохији, питање скупштинског „потврђивања“ лажи је остављено по страни. Прича о Сребреници је враћена на природан ниво плаћених НВО и кукања малобројних медиокритета, до новембра прошле године када је поново покренута. Тада су из Центра за евроатлантске студије упутили писмо председнику, подсећајући га на заборављену обавезу. Истовремено, и ЕУ је доносила своју резолуцију. Имајући у виду наше непоколебљиво и безалтернативно опредељење, мотиви за доношење катастрофално штетне резолуције су јаснији.

Без оклевања председник (ДС) је подсетио на „моралну“ обавезу Народне скупштине да резолуцијом осуди геноцид. По страну што судска а не законодавна грана власти процењује да ли је злочин почињен, иницијатива је добила подршку од свих „пријатеља“ Србије, од Милибанда до Жена у црном.

Оно што ових дана чини целу фарсу одвратнијом јесу дешавања поводом покушаја у САД да се усвоји резолуција о турском геноциду над Јерменима. Реаговајући на резолуцију одбора за спољну политику Конгреса – која описује злочин над Јерменима (више од пола милиона страдалих) као геноцид – Турска је повукла свог амбасадора из Вашингтона и запретила погоршавању односа. На тај протест је реаговала и Обамине администрације која је обећала да ће стати на пут резолуцији. Можда би Тадић могао Обами да одржи лекцију о моралним обавезама.

Да ли је нашим политичарима невероватно да – иако је скоро век је прошао од тог злочина – Турска (неспорно одговорна) „ризикује“ односе са светском суперсилом како би спречила коришћење термина „геноцид“? Ако упоредимо реакцију Турске, која наилази на разумевање новеловца и председника САД, са ставом Србије (пред судом ослобођена кривице за злочин у Сребреници, који се не може поредити са злочином над Јерменима) која не да не реагује на резолуције других држава него чак планира да усвоји и своју, закључак може бити само поражавајући.

Тешко је описати стање у Србији данас. Неки кажу да смо колонија, али колоније бар имају покрете отпора. Ово је нешто горе. Владавина медиокритета, комплексаша и лопова, потпомогнути орвеловским медијима. Држава са оваквом „елитом“ не заслужује ни да постоји. Како ствари стоје, неће још дуго. Можда ће, када нестане, неко схватити шта је изгубљено.