Изложба „Косово и Метохија – Уживо“, Нишка Бања, главно шеталиште, 20-22. августа од 18 до 21 часова.

Српски народни покрет 1389 верује да је иницијатива за проверу уставности тзв. „Косовског додатка“ дошла управо из врха режима Бориса Тадића, па самим тим негативне реакције владајућих странака поводом ове одлуке Суда сматрамо лицемерним.

Оваква одлука Уставног суда имаће за последицу даље исељавање српског становништва са Косова и Метохије, што је интерес Европске уније, самим тим и њихових послушника у Србији оличених у режиму Бориса Тадића, Ивице Дачића и Млађана Динкића.

Српски народни покрет 1389 апелује на Србе на Косову и Метохији да још мало издрже под тешким условима у којима живе и да буду стрпљиви, јер ће марионетски режим Бориса Тадића, који ради против њихових интереса, ускоро бити срушен.

http://www.snp1389.rs/

По званичној турској пропаганди, а коју подржавају англосаксонски медији и интелектуални ресурси а коју овде продају њихови „дилери“ флоскула Турска владавина Балканом је била поптуно позитивна. Турци су овде донели мир и стабилност и просперитет, а Турска је била једна толерантна и мултикултурна империја у којој је свако могао да нађе своје место под сунцем. Сукоб Срба и Турака на Косову 1389. је тек један лични сукоб Кнеза Лазара и Султана Мурата после кога су се односи два народа „побољшали“. Чини се да у ту много пута понављану пропаганду верују и неки њени носиоци, па им се дешава да претерају до апсурда тврдећи како је Србима на пример било најбоље у време Турске окупације.

Да би се Турска вратила на Балкан и да би реафирмисала османско наслеђе у свим сферама потребно је очигледно избрисати или потиснути сећања на османслијске зулуме и геноциде, ћелекуле и данак у крви, прогоне и мучења милиона балканских хришћана током векова њихове сурове азијатске деспотске окупације. Међу свим освајачима и окупаторима Балкана, којих није било мало, се нарочито Турци истичу по својој суровости и бруталности. Но сада све то треба заборавити и представити као једну идилу мултикултурне коегзистенције у којој су сви живели у миру и благостању. Треба игнорисати све злочине и „суочавање са прошлошћу“ кажу нам исти они који Србима натурају суочавање са „злочинима из прошлости“.

Та иста Турска је јавним и тајним каналима вршила притисак на Србију да донесе резолуцију о Сребреници а при том игнорише геноцид над Јеременима. По Блицу су се наш министар спољних послова и министар спољних послова турске сретали више пута тајно да усагласе текст резолуције о Сребреници. Чак је и Давутоглу признао да се са Јеремићем срео 11 пута за пола године. Ако је и од Турака много је.

Недавно је у у потписана истамбулска декларација од стране председника Бориса Тадића и Абдулаха Гула, као и од председавајућег председништва БиХ Хариса Силајџића и она је са правом дочекана са неверицом у Републици Српској. Тамо политичари и јавност сматрају да је овом подршком унитарној Босни званични Београд њима забио нож у леђа. Како је Србија потпуно „легла на руду“ и подржала ове иницијативе Анкаре није ни чудо што министар спољних послова Турске каже да су се наши односи „драстично побољшали“ и што су Тадић и Јеремић тамо веома популарни.

Турска жели да оствари доминацију, барем над делом Балкана преко локалних муслимана (Албанаца и босанских муслимана) а наравно говори како јој је у интересу „стабилност региона“. Они се сада „инсталирају“ у Тирани, Приштини и Сарајеву који треба да буду плацдарм њихове неоосманске аспирације на полуострву. У почетку је то пре свега дипломатски, медијски и економски продор а касније је могуће и озбиљније војно-безбедносно присутво на овим просторима. Све ово се дешава под покровитељством Америке која жели да се растерети и да део свог утицаја препусти Турској како се овде не би поново „убацили“ Руси (па и Немци). Преко Турске се остварује стабилизација доминације САД на балканом а истовремено „плаћа“ американцима неопходан ангажман Анкаре на Истоку.

Турска је важан играч у америчком тиму, али показује и знаке повећане самосталности у свом спољнополитичком наступу. За своје амбиције на балканском полуоствру и ревизију историје Турска добија подршку од Вашингтона, нарочито од када је постало јасно да од брзог уласка у ЕУ нема ништа. Турска уместо амбиција евроинтеграција сада настоји да под покровитељством САД створи своју балканску унију. На тај начин би се Балкан везао за Турску и тиме се Русија и кључни играчи ЕУ попут Немачке држе по страни од овог стратешки битног простора. У времену велике економске кризе која дрма планетом Америка на тај начин настоји да одржи своје уздрмане позиције у неким регионима попут Балкана.

Каква је последица ове и овакве политике председника Тадића? Пре свега очигледно је да од уласка у ЕУ нема ништа те да се Србија окреће Турској и подвргава њеном упливу. Уместо евроинтеграција нуде нам се османске интеграције Балкана које значе доминацију Турске уз подршку муслиманског елемента и марионетских влада балканских државица. Опет се понавља ситуација од пре више од пола миленијума кад су разједињене балканске и српске државице једна по једна падале у руке агресивним и безобзирним Труцима. Но онда је Србија била ипак стожер отпора турској освајачкој политици а сада му на жалост највише асистира (најновији стуб спољне политике). Суштина њихове политике је да нас уведу у НАТО и да уечствујемо у туђим ратовима те да на Балкану опет дође време Турске доминације која је по злу запамћена. Тако ће нас домаћи „најевропљани“ одвести уместо, како они то воле да кажу, у „светлу европску будућност“ у „мрак азијатског ауторитаризма“.

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.vidovdan.org/

Више информација на: http://www.vidovdanskimars.org/

Иако бројна истраживања стављају постотак грађана који подржавају – или нису изразито против – „евроинтеграције“ око неубедљивих 60%, све странке које су прешле цензус на Вождовцу (и већина оних које нису) заступају изразито „проевропске“ ставове. Непоколебивост опредељења полтичких лидера доказала је и лавина проевропских изјава која је уследила након изјаве председника СНС-а , Томислава Николића, да „не може да прави коалицију са неким ко је одустао од ЕУ„. Више од годину дана у опозицији се показало као превише за ДСС, чији је председник Војислав Коштуница коначно попустио у Берлину, изјавивши на конгресу Европске народне партије како „Србија мора заузети место које јој припада, у Европској унији„. Ни Борис Тадић није чекао да нова љубав већег дела опозиције према његовој политици буде неузрваћена, изјављујући како се „трудимо да уђемо у Европу са властитим идентитетом„. Овај консензус владајућих и опозиционих странака око питања „интеграција“ се све више правда флоскулом да Унија нема алтернативу.

У приватном животу, ретко када је избор без алтернативе добра ствар. Често, када заправо не постоји избор, у питању је немила ситуација. Када се држава нађе пред избором без алтернативе, то се назива капитулација. Шта то онда говори о нашим политичарима, који свом снагом гурају Србију  путем без алтернативе, или барем пут тако представљају? Држава је у релативно кратком времену капитулирала пред НАТО пактом, амбасадорима, тајкунима и страначким интересима. Није онда тешко оправдати и коначну капитулацију преосталог суверентитета европској супердржави  као неизбежну последицу свих досадашњих грешака, или природни напредак „државне“ политике, али то није тачно.

Србија без алтернативе, коју описују, се може поредити са Титаником. Како нам објашњавају, ледени брег смо ударили и наша судбина је запечаћена. Малобројна места на чамцима за спашавање су резервисана за грађане првог реда. Можда ће се наћи и неки срећни грађани другог или трећег реда који ће се помоћу црвене путне исправе и одговарајућих пропратних докумената ушуњати на последњи чамац, али то је отприлике решена ствар. Датум утапања још није одређен и по свему судећи, као и у филму Титанк, проћиће вечност и много мучних сцена до тада. Остаје само питање ко ће на крају испричати нашу тужну причу, о потонулој Србији у плавом мору под жутим звездицама Уније.

Није јасно ни зашто се, ако је ситуација заиста таква, наша политичка „елита“ хвали чињеницом да су нас довели у положај без алтернативе, и да ли ће, као што традиција налаже, потонути са бродом? Може се поставити и питање ко дозвољава да се хвале неуспесима, али одговор је јасан: Потпуна атрофија новинарства и слободних медија, и пролиферација страначких пропагандиста, апологета и гласила меље здрав разум у корист политиког интереса. Анализа узрока и последица медијско-политичког мрака је важна, али као средство борбе узалудна. Противници идеје чланства у Европској унији бавећи се тиме дозвољавају представљање тог пројекта као пут без алтернативе, иако то није. Уместо реаговања на свакодневне лажи, потребно је преиспитати основно опредељење, и не допустити да се то опредељење представи као једино. Право питање које захтева одговор је: Да ли заиста не постоји алтернатива?

Идеја чланства у ЕУ се – од једностраног проглашења независности Космета и реализације да нам ЕУ ипак не жели добро – заснива на фанатичној одбрани флоскуле да не постоји алтернатива. Одговор на ту погрешну констатацију је једноставан. Алтернатива уласку у ЕУ је не улазак у ЕУ. Иако звучи сувише једноставно да би било тачно, када се размотри, на то се своди. Не постоји више катаклизма којом могу да нас уцењују ако не будемо желели да приступимо ЕУ – бомбардовање, санкције, сецесија Космета, пропаст економије, све већ виђено – и зато нас и кљукају флоскулама, у нади да ћемо поверовати.

Србија не би била прва ни једина земља која би одбила чланство у ЕУ. Чланство су пре нас одбили народи Швајцарске, Норвешке и Исланда. Грендланд је чак иступио – на сопствену иницијативу и после успешног референдума – из Европске заједнице 1985, што успут побија и аргумент да нико никада није напустио Унију. Уз суверенитет, Србија је специфична јер мора да се одрекне и 15% своје територије како би (једног далеког дана) постала чланица, имајући у виду да је 22 од 27 чланица подржало независност Космета као и да је 8 од 14 излагача пред судом у Хагу против Србије било из ЕУ. Са друге стране, када говоримо о евроскептицизму, не говоримо о изолационизму већ о одбоју према наднационалним државама, у каквој смо већ били и лоше прошли. Све позитивне стране чланства се такође могу остварити ван Уније; Визна либерализација, учешће у европској зони слободне трговине и примена стандарда у одређеним и одговарајућим областима су могући без чланства.

Треба имати у виду и да ЕУ сама по себи не представља никакву брану економској пропасти или гаранцију за просперитет. Већина нових чланица, 11 од укупно 27, уопште нису део тзв „еврозоне“, као што ни Србија не би била. Примери балтичких држава, околних земаља као што су Мађарска, Румунија и Бугарска и најновији пример Грчке – толико хваљене као феномен евроинтеграција – која је у кризи због дуговања у висини од 113% бруто друштвеног производа и буџетског дефицита од 13%, то потврђују.

Зато чињеница да ниједна странка не заступа иоле евроскептичарски став – са изузетком СРС која опасно тетура по ивици провалије званој цензус – представља прави пораз алтернативне, или боље речено опозиционе, идеје. Режим – ако га замислимо као сложену спрегу интереса амбасадора, тајкуна и политичких странака – је већ пронашао модус за преживљавање евентуалне промене власти; скројили су опозицију по вољи, опозицију која уједно није алтернатива, и тиме зацементирали свој утицај и положај у недоглед. Нажалост, изборни резултати указују да је народ спреман да поверује у промене на путу без алтернативе.

Можда највећи пораз праве опозиције није лош резултат или мала заступљеност, већ дебакл пред полуобразовним и интелектуално ограниченим противником, оличеним у Тадићу, Николићу, Илићу, Палми и Дачићу. Ти политички патуљци су успели – додуше уз велику подршку страног и тајкунског фактора као и медија – да створе скоро апсолутан монопол, какав ни далко озбиљнији политичари пре њих нису могли. Нажалост, кривица за то лежи и код свих нас који смо учествовали, из добре намере, у уздизању тих патуљака на политички врх. Ако ова ситуација не изроди нормалну и преко потребну опозицију, Србија ће заиста завршити као Титаник, на дну мора бирократије, корупције, хроничне економске кризе и умоболних прича о будућем просперитету.

Медијски сервиси за манипулацију заиста су мајсторски одрадили посао. За свега 100 дана Владе ‘националног помирења’ успели су да окрену причу о мисији Европске уније на Косову и Метохији (Еулекс) наглавачке и направе од неприхватљивог – пожељно.

Додатну радост за еуроунијате сигурно представља и обогаћење новоговора јавно-национално-европских-медијских сервиса са још једном вештом кованицом: ‘статусно неутралан’. Тако смо доживели још једну дипломатску победу Србије која прихвата ‘статусно неутралан’ Еулекс, замену за мисију Уједињених нација (Унмик).

Грађани наше горе-од-банана-републике су одавно навикли на празна обећања и лоше потезе владајућих политичара, али ретко када су били изложени овако синхронизованом нападу на здрав разум какву нам приређују наши европски медији. Нажалост, занемарујући флоскуле и бусање у груди због још једне величанствене дипломатске победе, још нико није објаснио како тај Еулекс (из исте Уније у којој су 22 од 27 чланица признале независност дела територије државе Србије) чији је циљ успостављање и ојачавање институција Косова може бити ‘статусно неутралан’?

Институције које Еулекс гради и јача на Косову и Метохији су, за већину чланица Уније, институције независне државе. Њихова улога у успостављању перманентних илегалних и сецесионистичких институција на Косову и Метохији, помагајући да у потпуности заживе у складу са европским стандардима, може имати само један исход: доказивање да је ‘независно Косово’ одрживо и пожељно решење.

Еулекс у метафорама

Председник кућног савета сазна да један станар бесправно гради кућу у заједничком дворишту зграде. Побуна станара га натера да предузме мере и блокира даљу изградњу; подршку преступнику пружају кућни савети неких околних зграда. Да би смирили тензије, Асоцијација кућних савета ангажује чуваре, градња се обуставља: статус кво.

Једног дана суседи одлуче да легализују бесправну градњу, и шаљу њихове мајсторе који долазе да заврше радове. Председник блокира двориште. Суседи, знајући да је председнику све једно и да делује под притиском станара, измисле причу како су мајстори ‘статусно неутрални’ и како се неће бавити питањима власништва. Председник то пренесе станарима и смири страсти, пуштајући мајсторе да уђу.

Епилог? Мајстори изграде нову кућу: зидове, кров, прозоре, врата и све потребне инсталације. Видевши да је чин свршен Асоцијација кућних савета одлучи да је најбоље решење једноставно признати чињенично стање и ‘легализује’ нову кућу. The end.

Шта је Еулекс него градитељ независне државе? Који је циљ него легализација бесправног стања?

Потези режима и дела режимске опозције који подржавају прихватање Еулекса су ништа мање но кршење Устава Републике Србије, велеиздаја националних интереса и одрицање од српског Косова и Метохије. Нажалост, та дела данас мало значе; грађани су огуглали, судови занемели, медији лажу, речи су истрошене а национална пропаст се наставља, убрзава и шири.

Уместо пружања отпора окупационој сили на Косову и Метохији, ми смо приморани да се бавимо за сада неуспешном борбом против медијског мрака у Београду. Нешто морамо изменити.

Можете га скинути у ПДФ формату: Космет нема алтернативу!

Ко није признао лажну државу „Косово“?

А ко је признао? 18 држава Европске уније! САД, Канада, Јапан, Монако, Аустралија, Исланд, Норвешка, Турска, Авганистан, Хрватска, Перу, Буркина Фасо, Швајцарска, Сенегал, Малезија, Албанија, Коста Рика, Јушна Кореја, Лихтенштајн, Наурун, Маршалска острва.

Изјаве европских званичника

Оли Рен, 24.4.2008. 24sata.info:: Србија ће морати да призна независност Косова ако жели да постане чланица Европске уније.

Карел де Гухт, 5.5.2008. rts.co.yu:: Моје разумевање је да смо потписали споразум са самом Србијом, без Косова.

Димитриј Рупел, 27.5.2008. rts.co.yu:: Добросуседски односи са Косовом основ приближавања ЕУ.

Потписивање ССП, чин велеиздаје!

ЕУлекс, мисија која спроводи независност Косова и крши резолуцију 1244, је мисија Европске уније. То је противправна окупација Косова и Метохије! Потписивање и ратификација ССП ће се тумачити као наш пристанак на окупацију и незавиност Косова и Метохије. То не смемо дозволити. Не окупацији!

ССП = ЕУлекс = Окупација!