Повод:

Контекст: Велики број жртава су из Соколског дома (некадашње „Позориште младих) одведене на Штранд.  Трагом жртава кренућемо 23. јануара у 14.15 часова из Соколског дома према Штранду зарад скромне комеморације преко 4.000 жртава Новосадске рације, која се одржава у 15 часова.

Пут кретања: На крају Улице Игњата Павласа прелазимо Булевар Михајла Пупина и тротоаром пролазимо поред споменика Васи Стајићу до краја Стражиловске улице.  Из Булевара Цара Лазара скрећемо у Фрушкогорску улицу која води до Штранда.

Владање: Без транспарената, парола и повика.  Понети цвеће и/или каменчиће, по хришћанском и јеврејском обичају.  У завршном чину комеморације, после спуштања венца у Дунав, образоваћемо „ланац живота“ и бацити цвеће и каменчиће у Дунав.

Опште опаске

-    Грађани у улицама и квартовима куда иде шетња могу да нас сачекају и придруже нам се.  Препознаћете нас по достојанству и цвећу.

-    Молимо грађане који не могу да учествују у Меморијалној шетњи да се запуте директно на Штранд.

-    Комеморација се одржава на обали Дунава, 23. јануара у 15 часова, испод Моста слободе где је окупатор начинио колону смрти.

Александар Вељић,

аутор књиге „Истина о Новосадској рацији“

Како је брограским медијима рекао члан Одбора за организацију преноса посмртних остатака Јовановића у Србију проф. Сима Аврамовић, до сахране у суботу, 10. децембра, ковчег ће бити смештан у капели на Новом гробљу.

Јовановић, чији су посмртни остаци ексхумирани након 53 године, биће сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, покрај бившег председника САНУ Душана Каназира и академика Милорада Павића, рекао је Аврамовић.

У време Другог светског рата, Јовановић је био председник Владе Краљевине Југославије у егзилу у Лондону, а преминуо је 1958. године и сахрањен на гробљу Кенсал Грин у том граду.

Као истакнути правник, Јовановић је био професор и декан београдског Правног факултета, ректор Универзитета у Београду и председник Српске краљевске академије.
После више од пола века, његови посмртни остаци ексхумирани су 1. децембра и организовано је њихово преношење у Србију, уз свесрдну помоћ амбасадора Поповића, рекао је проф. Аврамовић.

Сахрана, у организацији САНУ, Универзитета у Београду и Правног факултета, биће у суботу, у 13.30 сати, а истога дана од 11 сати на Правном факултету биће одржана комеморативна седница, у амфитеатру који носи име нашег славног правника и историчара.
Такође, у суботу, у 12 сати, биће свечано отворен Плато Слободана Јовановића испред зграде Правног факултета.

На комеморацији на Правном факултету ће, како је раније најављено, говорити декан тог факултета Мирко Васиљевић, ректор Универзитета Бранко Ковачевић и председник САНУ Никола Хајдин.

Капела на Новом гробљу у којој ће бити изложени посмртни остаци Слободана Јовановића биће отворена за мимоход од 10 сати, а опело ће бити обављено у 13 сати на Новом гробљу.

Јовановића су комунистичке власти осудиле у одсуству 1946. на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

Окружни суд у Београду је 2007. године донео решење којим се утврђује да је пресуда Врховног суда ФНРЈ – Војно веће из 1946. године „ништавна од тренутка њеног доношења“, као и све њене правне последице и да се познати научник сматра неосуђиваним.

Иницијативу да се посмртни остаци Јовановића пренесу у Београд и ту сахране покренули су 1997. године Правни факултет и САНУ.

Након помена и молитве за покој душе, припадници Образа посетили су место на ауто-путу Ниш – Лесковац, код села Пуковац, на којем су Небојша М. Крстић, Милан Живковић и Споменка Ђурић, под неразјашњеним околностима, страдали у наводној „саобраћајној незгоди“ у ноћи 3/4. децембра 2001. године.

Организованим доласком из градова широм Србије, Црне Горе и Републике Србске, светосавски националисти су показали да дело Небојше М. Крстића живи и живеће док је Срба са Образом!

Исправка је најављена након што су гледаоци и потомци жртава упутили низ жалби, а затим покренули и петицију преко интернета, коју су уз 600 потписника, подржали и Одбор за Јасеновац Светог синода СПЦ, Институт за истраживање Јасеновца из Њујорка, Амбасада Србије у Шпанији и Центар Симон Визентал из Јерусалима.

Срби заборављени чак и при набрајању

Бранитељ права гледалаца Елена Санчес Кабаљеро одговорила је на жалбе поводом 15-минутне репортаже „Убиство Висентеа Переса“, емитоване 17. септембра, у водећој информативној емисији РТВЕ „Недељни извештај“ (Informe semanal), која није поменула српске жртве концентрационог логора Јасеновац.

Репортажа је посвећена убиству усташког злочинца Лубурића, који се под именом Винсенте Перес скривао по Шпанији.

Она је најавила да ће исправка бити емитована вечерас у 20 часова на РТВЕ.

Аутор репортаже, Анхела Родисио, некада дописник из бивше Југославије, која у Шпанији важи за познаваоца Балкана, на више места у спорном прилогу говори о НДХ и усташким злочинима, не поменувши ниједном Србе, чак ни при набрајању пострадалих у Јасеновцу: „партизана, опозиционара, Јевреја и Цигана“.

Фајгељ: Прекретница након 20 година прећуткивања српских жртава

Срби су били најбројније жртве Јасеновца и усташких злочина уопште, наводи се у жалби упућеној РТВЕ.

Преко милион мушкараца, жена и деце је побијено на нарочито свиреп начин, а стотине хиљада су протеране или покрштене под принудом, само зато што су били Срби, додаје се даље, уз констатацију да је изостављање само српских жртава поставило многа узнемирујућа питања.

Родисио је на прву жалбу одговорила да се „с обзиром на природу репортаже која захтева сажетост, помињање партизана, опозиционара, Јевреја и Цигана, односи уопштено на све становнике бивше Југославије, нарочито на Србе и Босанце, али и на Словенце и Македонце“.

„Уколико исправка буде задовољавајућа, 5.новембар ће ући у историју као прекретница након тачно 20 година неконтролисаног прећуткивања српских жртава, а уколико не буде задовољавајућа, радиће се о несумњивом порицању геноцида“, оценио је покретач акције против шпанске телевизије др Андреј Фајгељ, Новосађанин и професор француског језика на крагујевачком универзитету.

Један од основних и најјачих постулата историјског моралног кодекса руске војске и њених официра дивно је истакао генерал Драгомиров следећим заветним императивом који гласи: „Спасти част Русије, образ отаџбине и не посрамити руску земљу. То је идеја светог војничког братства од чега ничег узвишенијег на земљи не може бити.”

Том етичком и моралном кодексу славе и части руске војске у поводу обележавања 66. годишњице учешћа јединица Црвене армије у победоносним заједничким борбама са јединица Народно-ослободилачке борбе у Београдској операцији 1944. године, посвећујем овај чланак.

Битну улогу у друштвеном развоју руског друштва је играла његова војска. Отуда се као саставни део духовне културе руског народа јавља руско-етичка мисао, која се у руској војсци исказивала у виду војно-етичких погледа, односно војно-етичке мисли. Она се значајније почела испољавати у епохи раног феудализма са карактеристичним православним поимањем света.

У то време су се појавили основни „кодекси части” који су били и прва најзначајнија систематизација елемената тадашње војно-етичке мисли. Ти кодекси су били саставни део кнежевских ратних правила која су се односила на дружине руских кнезова. На тај начин је развијено руско племство имало своје кодексе части у којима су се јасно одређивале морално-правне норме међусобних односа, и односа феудалаца у опште према владару и феудалном систему у целини.

Током двоиповековне борбе руског народа против татарских угњетача и двовековне борбе са турском најездом, у војсци и народу су се нагомилала бројна ратна и војничка искуства за неписана борбена правила. Она су снажно утицала на формирање „ратничких навика руског војника”. У тим провереним и доказаним правилима искристалисали су се војнички обичаји и традиција који су чинили основу за теорију војног морала, односно војничку етику. Кроз тако дугу слободарску и богату војничку ратничку праксу, уз напредак и развој феудалног друштва и јачања и ширења Русије, учвршћивали су се кодекси части у руској војсци.

На том плану посебно је био значајан успех руских просветитеља који се осећао и у одређеним борбеним правилима за време владавине цара Петра Великог. То су: „Стројево правило” 1695., „Припрема за бој” из 1708., „Војничке вештине” из 1714., „Правило службе” из 1716. и „Правило морнарице” из 1720. године.

Познато нам је да је Петар Велики поставио најснажније темеље руске државе при чему је посебну пажњу посвећивао војсци. У њој је инсистирао на силовитости удара, борбености, нападном духу, пожртвовању, брзини престројавања, издржљивости и верности. Нарочито је инсистирао на правилном формирању војничке личности и његовог непоколебљивог понашања у боју.

Управо у време Петра Великог, у пуном смислу значења, створени су појмови: отаџбински интерес, свенародна корист, војнички дуг, част, национални понос и одважност.

С друге стране, официрски корпус, односно официрски кор царско-руске војске, имао је врло развијен култ војничке части који је пренесен и на кадетски корпус, односно војне академије. Професија официра је у великом броју случајева била породична. Углавном су највиша места у војсци имали носиоци многих кнежевских, грофовских, баронских или других титула. То су уједно биле познате руске породице племства током више стотина година. Оне су проносиле дух отаџбинског, националног, војничког, витешког и аристократског.

У моралном васпитању официра и војника значајну улогу је имало религијско васпитање које се истицало кроз појмове патриотизма, војничког дуга, војничке части, поноса и јунаштва. Такав дух су јачале многе велике руске војсковође од којих су Александар Суворов и Михаил Кутузов су изразити примери. Оба су били велики верници који су схватали моћ православне вере у руској војсци.

Квалитетно нови систем моралног васпитања у својим јединицама је унео Александар Суворов. Он се заснивао на следећа четири елемента: љубави према отаџбини, одговорности, части и националном поносу. Суворов је посебно значајан за руску војску јер јој је завештао дух непобедивости и части који се дубоко укоренио у бићу руске војске и народа. Тај непобедиви дух и слава Суворова остали су присутни у подсвесним дубинама велике душе руског народа, чекајући свој тренутак уколико буде потребно Матушки Рисији, да васкрсне у лику и делу новог Суворова. Уосталом, то је и Суворовљев писани завет руским официрима када им је поручио да следе његов пример.

Први и најбољи ученик и војсковођа из те Суворовљеве школе је био Михаил Кутузов. Њему такође припада значајна улога у развоју војно-етичке мисли у којој је инисистирао на идеји верности и пожртвовања за отаџбину. Војнички дуг је схватао као обавезу не само пред народом и отаџбином, већ пре свега пред Богом и царем. Ово по њему представља „централну, моралну особину руског војника.”

Кутузов је сломио освајачко – пљачкашки поход Наполеона на Русију. Он је допринео његовом краху, и као војсковође и као цара. У делу његове заповести за гоњење Наполеонове војске се истиче: „…У бекству непријатељ оставља коморе, диже у ваздух сандуке са муницијом и баца драгоцености из опљачканих божијих храмова … угасите непријатељском крвљу пожар московски … Војници! Потрудимо се да то извршимо и Русија ће бити нама задовољна …. Идемо напред, Бог је са нама, пред нама разбијен непријатељ. Нека иза нас буду тишина и мир.”

Током Првог светског рата у Русији се догодила позната Октобарска револуција. У њој је дошло до унутрашњег грађанског рата који је однео милионске жртве. Ови страховити губици, прије свега у аристократији и интелигенцији руског народа, нанели су му огромне и ненадокнадиве последице.

Након Октобарске револуције у Црвеној армији војничкој части се прилазило на другачији начин. У новоформираном официрском кадру се потискују остаци корпоративног, православног и национално-патриотског духа официрске и војничке части. Цео систем моралног васпитања старешина, војника и јединица добијао је нова и моћна атеистичка и идеолошко –политичка усмерења и вредности.

Обрачуни са неподобним, сумњивим и неповерљивим старешинама није престајао. Најбољи руски врхунски маршали и команданти, и још на хиљаде официра ће бити ликвидирани непосредно пред почетак Другог светског рата. То ће толико ослабити руски командни кадар да ће Црвена армија нарочито током 1941. године из тог разлога имати веома велике губитке.

Но, и поред свега тога, славна Црвена армија ће зауставити немачку војску пред Москвом и сломити је у Стаљинградској битки те тако направити прекретницу у Другом светском рату. У тим тешким али величанственим биткама славу и част некадашње царско-руске војске наставиће славна Црвена армија.

Потпуним поразом немачке војске на Источном фронту Црвена армија ће своје велике победе из Другог светског рата овековечити и крунисати освајањем Берлина. Делови те огромне и победоносне војске из 2. и 3. Украјинског фронта учествовали су заједно да јединицама Народно-ослободилачке војске Југославије у операцији за ослобађање Београда октобра месеца 1944. године.

Након Другог светског рата развојем совјетског социјалистичког друштва, интензивно се радило на даљој непрекидној изградњи моралне активности свих грађана у духу посвећености идеји комунизма у оквирима Савеза Совјетских Социјалистичких Република и целој социјалистичкој заједници. На том плану припреман је и састављан у виду кодекса један нови скуп одговарајућих моралних вредности који ће представљати „синтезу комунистичких наравствених вредности”.

Тако је, као посебан скуп правила моралног понашања и владања, створен „морални кодекс градитеља комунизма”. У њему су дате основне карактеристике кодекса комунистичког морала. Цео кодекс упућивао је и позивао на: преданост ствари комунизма, љубави према социјалистичкој домовини, љубави према социјализму, и призива ка формирању човека-творца, човека градитеља, и човека-војника, спремног да у сваком тренутку приступи заштити комунизма.

Кодекс је био подељен у четири групе од којих је једна посвећена принципима који карактеришу и одређују моралне особине личности. Тежиште је дато на части, праведности и моралној чистоти; једноставности и скромности у личном и друштвеном животу; узајамном уважавању у породици и бризи о васпитању деце; о противљењу неправди, паразитизму, нечасности, каријеризму и грамзивозти.

Свакако да су ови морални кодекси по својој природи значајно истицани у војсци СССР, нарочито у оним елементима где се инсистирало на вредностима које су за војничку част значајније. На тај начин све се више кроз официрски корпус реафирмисала и официрска част, јачао значај војске и уздизала њена војна моћ осамдесетих година прошлог века на ниво највеће војне силе на свету.

У последњих петнаест година Руска држава је прошла један буран и доста тежак друштвено економски, привредни и политички процес чије се последице у одређеном степену и даље осећају. Део тих тешкоћа подносила је и њена војска. Оно што је ново, је чињеница да се на примерен начин раскинуло са идеолошком државом и политиком, и да се у целовиту духовну обнову руске нације и војске укључила и Руска православна црква. Тако је црква као облик духовне религијске свести поново ушла у касарне и јединице руске војске.

Али, оно што је најважније истаћи јесте чињеница да су у руској војсци сачуване основне духовне и култне вредности официрске и војничке части. И поред тешкоћа са којима се данас успешно носи Руска Федерација и њена војска, те духовне и култне вредности части, добијају на замаху и постају моћне по узору на најсветлије војничке традиције Царске Русије, Совјетског савеза и великог руског народа.

Док се говори о етичкој вредности руске војске, некако се намеће питање какав је етички основ војски са Запада? За упоређивање та два аспекта рата, могу да послуже дух и дела Суворова и Наполеона.

Суворов је ратовао око четрдесет, а Наполеон око двадесет година.

Суворов нема ни једну изгубљену битку, док је Наполеон имао више тешких пораза – од Березине па до Ватерлоа.

Наполеон је маштао да освоји свет, постане цар и прогласи се богом на земљи, а Суворову је био идеал слава и част Русије и руске војске, и служење Богу, руском народу и цару.

Суворов се из рата у Италији и Швајцарској враћа у Русију као победник. Наполеону после Ватерлоа више нема помоћи.

Суворов је сахрањен уз највеће почасти које су му Русија и њен народ приредили. Наполеон је кроз ратове које је водио нанео човечанству до тада невиђена разарања, страдања и пљачке, због чега је протеран из цивилизације на пусто оство Света Јелена где је умро и сахрањен. Морао је и име да промени у Никола.

Суворов је са војском делио све тешкоће и суровости војничког и ратног живота, живећи изузетно скромно. Наполеон је живео луксузно, чак и када му је војска била у расулу.

Наполеон је војничке походе користио за пљачке и изношење националног блага из освојених земаља. Суворов је ратни плен сагледавао другачије и према њему се односио по ондашњим војничким обичајима.

Наполеон није нарочито волео религију, и није много марио за њу. Суворов је био дубоко и искрено религиозан човек и тај православни дух је на изванредан начин афирмисао у својим јединицама.

Међутим тај морални дух запада Наполеоновог типа, имао је одраза и у новијој ратној пракси, конкретно у агресији НАТО на СРЈ 1999. године. Ова агресија 19. земаља НАТО на челу са САД током последње године другог миленијума, била је по речима руског писца и професора Александра Зиновљева: „…несумњиво, једна од најсрамнијих страница историје западног друштва.“ Ово потврђује и сатанистичка намера тих агресора која је била оличена у изјави француског генерала Жофреа команданта авијације НАТО где он каже: „авијација је добила наредбу да уништи живот у Србији!“

Из претходног поређења Суворова и Наполеона, изјаве господина Зиновљева и задатка НАТО авијације, јасно се виде интересне, насилне, потрошачке, пропагандне и обездуховљене основе морала војски Западне алијансе, где се етичка основа подешава према њиховом пропагандно обликованом, егоистичко-материјалистичком духу, погледу и циљу, а не општем и хуманистичком, односно узвишеном етичком добру.

Коначно, после бурних политичких тензија и транизционе кризе у којој се нашао а потом и распао Совјетски Савез, доласком на дужност председника Руске Федерације Владимира Путина, Русија се консолидовала, опоравила и стабилизовала у једну од најмоћнијих држава света. На светску сцену и са запрепашћењем запада и Сједињених Америчких Држава, васкрса је Велика Русија. Са њом је опорављена руска војска као часна и славна узданица државне моћи, неоспорног поштовања и уверљивог доприноса снажном утицају Руске Федерације у савременим међународним токовима.

Све ово сматрам да је потребно истаћи у име нашег народа и грађана Србије који воле, поштују и полажу велике наде у одржавању и јачању обострано трајних и братских веза, а на част и понос руском народу, његовом државном, војном и политичком руководству.

Уједно, користим прилику да уповоду обележавања и прославе 66. годишњице ослобађења Београда октобра 1944. године где су се ангажовале јединице 2. и делови 3. Украјинског фронта Црвене армије, искажем најискренију захвалност и поштовање пре свега свим руским овде погинулим официрима, подофицирима и војницима, и славним јединицама Црвене армије, тим пре што се са Запада све учесталије чују тенденциозни и неосновани коментари који умањују па и обесмишљавају њене заслуге у борбеним дејствима током Другог светског рата.

У контексту теме овог чланка по духу војничке части, сматрам за неопходно истаћи, да смо ношени нашим јуначким примерима и националним заветима части у изузетно тешким ситуацијама од 1991. године до агресије коалиционих снага НАТО на Савезну Републику Југославију 1999., бранили наш народ и његова вековна огњишта колико је то реално било могуће, достојно се трудећи да се пожртвовањем, јунаштвом и чашћу не постидимо пред славним прецима, нашем народу, Богу и руском народу као једином вековном и искреном савезнику.

Тај степен пожртвовања и војничке части потврђују и следећи подаци: у ратовима од 1991.- 99. године погинуло је 11% наших команданата бригада; од укупног броја погинулих војних лица сваки пети је официр; и да је за то време погинуло или страдало скоро једна трећина добровољаца међу којима је био и знатан број руских добровољаца.

Част и поштовање преживелим, а Слава и хвала погинулим.
Пуковник Др Раде С.Н. Рајић

10. октобра 1918. године

10. октобар 1991. године: Скупштина Србије је одлучила да застава Србије постаје традиционална српска тробојка али без звезде петокраке која се на застави налазила од Другог светског рата.

10. октобра 2010. године: У Београду одржан антирежимски протест српске омладине због одржавања параде оболелих од педерастије коју је наредила Европска унија. У нередима које је испровоцирала полиција, масовним кршењем права на слободу кретања, демонстранти запалили седиште владајуће Демократске странке а нападнута је и централа Социјалистичке партије Србије. У режимској одмазди која је уследила ухапшено више од 800 младих родољуба.

Редакција СНП Наши

Опсада касарне у Бјеловару и централног складишта борбених средстава у оближњем селу Беденик трајала је од јула месеца 1991. године, а након заузимања касарне у граду, у којој је заробљено више од 200 припадника ЈНА, Тепић се са групом војника повукао у складиште, не желећи да преда оружје хрватским снагама.

Када је постало јасно да складиште неће моћи да буде одбрањено, Тепић је активирао претходно постављени експлозив и дигао у ваздух складиште.

Број погинулих припадника ЈНА и хрватских снага у тој експлозији никада није утврђен а 20 година касније и даље је предмет крајње опречних процена.

Познато је да је са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу војног рока Стојадин Марковић, из околине Ваљева. Марковић је са топа на оклопном транспортеру дејствовао по нападачима све док није погођен противоклопним пројектилом.

Према различитим проценама, у експлозији је погинуло до 20 припадника ЈНА, који су обезбеђивали складиште, као и неутврђени број хрватских војника

Хрватска страна званично је признала погибију 11 војника, али се још око 200 њих водило као нестали. Председништво СФРЈ је Тепића, 19. новембра 1991. године, постхумно одликовало Орденом народног хероја, што је уједно и последње такво одликовање које је додељено неком учеснику рата.

Војник Стојадин Марковић је тек 31.12.1999. године, на иницијативу Удружења бораца из Ваљева и тамошње локалне самоуправе, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

Тепићево име носи једна улица у београдској општини Савски венац, као и у већем броју градова у Србији и Републици Српској. У његову част Војска Републике Српске установила је Орден за заслуге у рату, који носи Тепићево име.

Желећи да скрену пажњу на срамотан однос власти и житеља Ниша према овом светом месту, активисти Србске Акције су очистили и уредили спомен-костурницу. На крају акције, прочитана је молитва и упаљене су свеће за покој душа наших јуначких и мученичких предака. Надамо се да ће ова акција наших сабораца дати пример свима који воле свој род и који се поносе србском слободарском традицијом.

О појави витештва у Немањићкој Србији говори постојање витешких игара на коњима које су биле сличне онима на западу. Константин Јиречек наводи: „Витешке игре на коњу сличне беху играма на западу.“ О постојању витешких игара на Двору цара Душана: „…Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Значајно је напоменути да се у неким од Илирских грбовника (Коренић-Неорић, Лондонски, Београдски I, Оловски, и Берлински), око грбова цара Душана и цара Уроша, појављује орденска колајна витешког реда Светог Стефана. Чини је орденски ланац састављен од оцила и медаљон на коме се налази лик СветогСтефана. Овакав орден се јавља и на “Родословљу из Сутјеске”. (Ово су све углавном наводи из књиге: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факутет универзитета у Београду: Досије, Београд 2000. с. 188 -189.)

Наиме, када је цар Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред јер је он установио Орден Светог Стефана. (Константин Јиречек у „Историји Срба“ наводи податак : „…Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред (болд Р.Р.).“ – Н.Д., Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Београд, 1978, с. 261.)

Прерастање српске краљевине у царевину, неоспорно је потврђивало њену свеколику моћ и јачање што се свакако односило и на војску. Њу је обликовала по духу и угледу на развијено западно европско витештво и његове витешке редове. (Појам витеза је западног порекла и пренет је у Немањићку Србију. Да је неко био витез могу потврдити и надгробни споменици. Они често дају вредне податке. Тако се на надгробном споменику војсковође Ђураша Вранчића остало записано: “.. би у цара, у Стефана трећи витез..“ Највероватније да се мисли се трећи по рангу у односу на прву четворицу, од њих двадесетчетири витеза – прим. Р.Р. Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 260.)

У једном наводу стоји да краљ Душан сазива свих двадесетчетворицу витезова на „великашко веће“ (Стандардан број 24 сваког витешког реда сачињен по угледу на људско тело.) Наиме, приликом посете византијског цара Кантакузина краљу Стефану Душану са циљем да од њега добије војну помоћ за повраћај на престо, у разговору између њих двојице је дошло до неслагања. Краљица Јелена: „.. је видела зловољност Душанову. Па бојећи се да због оваквих речи не узме цара у злу вољу, стане их одвраћати од овога разговора додавши, да овакве ствари код Србаља решава веће. Одмах иза тога позове да у веће дођу свих 24 првих великаша српских (болд – Р.Р.) који се тада код краља налазише.“ Ово веће се називало „Великашко веће“ и било је у неком рангу данашње владе. Након заједничког разматрања да ли да војнички помогну Кантакузину да дође на престо и за то шта да траже за узврат, дошли су до заједничког закључка, да се не тражи ни територија, ни власт ни новац, већ се опредељују за то: како им је Душан рекао: „… Остаје дакле да му помогнемо, па било за накнаду грехова (његових – прим. Р.Р.), то је хтео, или без накнаде, већ само за част.“ Овде се види да је нашем тадашњем витешком реду а по њиховом кодексу најважнија част. (Видети: Ратник, март, 1884, с. 107.) Ови витезови су српски властелини највишег ранга. Из Душановог Законика се види да они добијају од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. (Свита је било свечано одело за владаре и властелу. Византијског је порекла. Израђена је у виду дугог огртача црвене или зелене боје украшено златом и бисерима. Уколико је била украшена бисерима, називана је бисерна свита. (Константин Јиречек, Историја Срба, Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Загреб, 1979, с.298.)

Нарочито је важно истаћи да је Цар Душан установио „Орден Светог Стефана“ који је додељиван за војне и друге заслуге одређеним лицима. То је и први одрен у Српству који се као такав мора актуелизовати. „Закоником од 1349 уредио је правно стање државе, а допунама од 1354 стао је на пут преступима и базаконству и обуздао властелу, која је одвећ велике повластице имала. У државној хијерархији увео је нови ред. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама. За награде завео је титуле и положаје по грчком обичају, и све довео у ред зависног чиновништва од владаоца…“ (Јован Мишковић, Косовска битка, Ратник, 1889, књига 20, с. 380.) „За одликовање заведен је био и орден светога Стефана.“ (Исто: – Флорински, 132 – по Лукарну)

Крсна славе Немањића је Свети Стефан, први Архиђакон пострадао за Христову веру. „Орден Светог Стефана“ је уједно било, ако не највише, онда једно од највиших царских и државних признања. Уколико је ово био највиши орден, онда су га по природи првенства и аутоматизма стицали владар и његов син престолонаследник, а остали као што су великаши, односно обласни господари, пре свега по војним или другим заслугама.

Витезови, односно властелини који су добили такав орден, морали су чинити једну окосницу поверења, ауторитета, способности и моћи у држави, односно царевини, представљајући њен стуб, ослонац, снагу . Због тога је у основи назива овог витешког реда управо појам „Стуб“. Да је постојао витешки ред говори и постојање Српског витешког кодекса, због тога што витешки редови имају своје витешке кодексе. Из напред наведених доказа и аргуменотованих претпоставки, намеће се закључак да се витешки ред у средњевековној српској царевини заиста називао „Стуб Светог Стефана“.

С друге стране, управо се јуначки и витешки дух морао интензивније развијати формирањем витешког реда „Стуб Светог Стефана“. Дакле, даљи развој витештва у царској средњовековној Србији кроз ратове и витешке турнире афирмисао витезове „Стуба Светог Стефана“ који су своје вредности овековечили на пример, у бици код Велбужда 1340, у Косовској Бици 1389., а затим у биткама код Никопоља 1395. и Ангоре 1402. године. Кад су ове битке споменуте, онда вреди поставити питање: Да ли би било могуће остварити тако величанствене успехе српских средњовековних ратника и витезова у њима, да они нису имали наш витешки ред европског ранга? Готово да је то невероватрно. Управо те битке индиректно потврђују постојање врло организованог, способног и тада достојног витеког реда на понос владара, државе и војске.

Али, што је још интересантније, а везано је за Косовску битку, ваља се запитати: Да ли је заиста у Косовској бици страдало сво наше витешко племство, као што се тврди? Одговор је – да није. Јер да јесте, поставља се ново питање: Па како је могуће за 6 година након чега је била битка код Никопоља, оспособити нове витезове и ратнике у контигенту од 5000 коњаника (толика је била вазална обавеза Деспота Стефана Лазаревића), да они покажу врхунску ратничку спрему и вредност, и из пораза турске војске, преокрену ток битке и потуку тада најјачу концентрацију западних витезова од око неколико десетина њиљада људи. (У овој бици њихов војсковођа краљ Жигмунд спасио се бекством галијом низ Дунав.) Уз ова питања и одговоре мора се поставити бар још једно: Да ли је могуће да само постојање витешког реда „Стуб Светог Стефана“ без витешког кодекса који њему даје дух и моћ, наши витезови остваре такве победе? Одговор је наравно – не. То опет указује да је овај наш витешки ред морао имати и свој кодекс, српски витешки кодекс. (Витешке кодексе у европској традицији имали су поједини витешки редови у каснијој епохи витештва. Они су писани у виду правила о понашању, обучавању, поступању и владању витезова.)

О постојању средњовековног српског кодекса као доказ служи књига Мирјане – Поповић Радовић „Српски витешки кодекс“ (Народна књига, Београд, 1985.) Да би се он потпуније реконструсао, морали су се како наводи аутор, користити бројни књижевни материјали, легенде, приче, песме и одговарајући историјски докази. „…Општи витешки кодекс једног народа, међутим, захтевао је реконструисање целине на основу појединачних упутстава витешких редова.“

Из споменуте књиге значајно је истаћи да су витешки кодекси систематизовани у више целина и то: порекло витеза, име витеза, одгајање и обучавање витеза, постајање витезом, особине витеза, понашање витеза, опрема витеза и изглед, циљеви и тежње витеза и нестанак витеза и настављање. Ове целине које су детаљно објашњене у књизи, веома јасно указују на високе етичке принципе којих су се придржавали српски витезови. Такви етички принципи, односно кодекси, су високо морални па самим тим и часни. С друге стране, ако се посматра суштина наведених кодекса, онда се у њима на уверљив и једноставан начин показују основни садржаји неписаних закони војничке части.

Да је средњовековни српски витешки кодекс био и остао, наравно у измењеној и савременијој форми и садржају, један од темељних извора наше војничке етике и службене части официрског кора српске војске види се кроз бројне примере и доказе. Наведимо само двобој. Наиме, по Законику цара Душана. „…допушта (се) судбени двобој само у војсци.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 279.) О приказу уређеног двобоја постоји рељефна слика на споменику коју спомиње Константин Јиречек: „На једном надгробном споменику у долини Требижата (Требишњице) у Херцеговини приказана је на скулптурама витешка игра: два витеза с копљима један према другом, два пажа између њих и гледаоци унаоколо.“ (Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Као и код других војски велике традиције, двобоји воде порекло из њиховог средњовековног витештва. Према томе, двобој на нашим просторима води порекло из средњовековног витештва Немањићке Србије. Двобој који се још једино задржао у официрском кору Краљевине Србије води порекло из кодекса нашег средњовековног витештва. По томе је Средњовни српски витеки кодекс био једно од изворишта етике службене части официрског кора. То се огледао у традицији двобоја, симболици и поштовању мача, духа другарства и витешке части, познавања заслуга предака, потом храбрости, духовности, верности, достојанству, хуманости и поштовање жене, те кроз добијање „златног појаса“, односно ешарпе.

У Великом Борку код Барајева, на данашњи дан пре 206 година, основан је Правитељствујушћи совјет српски, претача савремене Владе Србије. Оснивачка скупштина Совјета одржана је у време Првог српског устанка у кући кнеза Симе Марковића на Велику Госпојину 27. августа 1805. године.

Одлука о оснивању овог органа, који ће временом прерасти у српску владу, један је од најзначајнијих потеза устаничких првака, са вождом Карађорђем на челу. Совјет је, уз Скупштину устаничких првака, представљао први стални орган власти и, мада је деловао само неколико година, његова је огромна важност у томе што је означио почетак обнове српске државности после вишевековне отоманске владавине.

За првог председника Совјета изабран је прота Матеја Ненадовић, а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића. Совјет се састојао од 12 изабраних представника из 12 нахија, међу којима се председник бирао сваког месеца, а од 1811. године у Совјет су уведени и министри, тадашњи попечитељи.

Они су, такође, бирани из реда чланова Совјета, а били су задужени за војску, финансије, правду, просвету, цркву, иностране и унутрашње послове. Прво седиште Совјета било је у манастиру Вољавча под Рудником, а убрзо затим у манастиру Боговађе, где је овај први извршни орган власти израдио свој печат, грб Србије, крст са четири оцила, као и грб древне Тривалије, старог назива за Србију.

По ослобођењу Смедерева 1806. године, Совјет се преселио у тај град, а по ослобођењу Београда 1807. у данашњу српску престоницу, где је остао до привременог пораза Србије 1813. године. Стварање Совјета било је израз потреба ослободилачке борбе српског народа против турског ропства, тадашњих унутрашњих супротности и политицке борбе, као и спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије.

Према историјским подацима, Карађорђе је пристао на оснивање Совјета да би му помогао око сложених војноорганизационих и спољнополитичких проблема, али га је један део српских војвода схватио као средство борбе против Карађорђа.

Мада је био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је стално ширио делокруг рада и обједињавао напоре устаника у ослободилачкој борби од Турака. Поред тога, Совјет је стварао услове за бржи економски, културни и друштвени развој Србије и сузбијао нахијски сепаратизам.

Под Карађорђем, Совјет је имао историјску улогу, јер се поред ослобођења од Отоманског царства, борио и против феудалне подвојености и за коначну победу буржоаске револуције у Србији.