Оно што је покренуло ту мисао је читање темељне анализе кризе у еврозони. Анализу је саставила Карнегијева задужбина за међународни мир. Названа је „Изгубљена парадигма – Евро у кризи“, и садржи низ извјештаја економиста, као што су Ури Дадуш, Сергеј Алексашенко, Вера Ејделман и Паола Субаки. Они објашњавају како је криза са евром почела. Рад је пун података, и делује као финансијски роман. То је прича о пројекту који је започео са великим надама, огромним амбицијама, али који је оборио с ногу многе државе.

Предмет извештаја су тзв. ПИИГШ (свиње) – Португалија, Ирска, Италија, Грчка и Шпанија. Анализа их назива ГИИПШ, али ја ћу их ипак звати ПИИГШ (свињама). То су земље највише изложене ризику због високог нивоа дуга. У извештају се упоређује њихов учинак, са учинцима водећих држава у еврозони, као што је Немачка. Њих ћу називати језгром еврозоне.

Када су ПИИГС увеле евро, доживеле су готово тренутан бољитак. Дошло је до стрмоглавог пада каматних стопа. Приноси обвезница су опали и задуживање је постало јефтиније. Дошло је до великог раста привреда. Државе су уживале у суфицитима. Посматрајући у ретроспективи, делује као златно доба, али чак и на почетку, сејани су узроци данашње кризе.

Јефтин новац охрабрио је инвеститоре и потрошаче да повећају потрошњу и упадну у дугове. Страни капитал се улио у ПИИГС-е. У неколико од ових држава, домаћа потрошња је експлодирала и цене некретнина су повећане. Плате су, такође, оштро расле. У Грчкој, Ирској и Шпанији, кредитирање је порасло, у просеку, 155%, док у државама попут Немачке и Холандије, у језгру, та цифра је била свега 27%.

Комбинација нижих трошкова позајмљивања и ширење домаће потражње повећала је приходе од пореза и владе су биле у искушењу да повећају расходе. Новац се сливао у касе. Јавна потрошња по особи у ПИИГС државама порасла је у просеку за 76% између 1997. и 2007. године, у поређењу са само 35% у језгру еврозоне.

У Грчкој, на пример, јавна потрошња по глави становника је порасла за 140% у периоду од 1997. до 2008. године. Грчка је била преплављена јефтиним капиталом. Као што анализа Карнегијеве задужбине показује, раст домаће потражње у Грчкој је довело до „повећања цена у односу на тај део Европе, повећајући трошкове домаће радне снаге и умањујући конкурентност Грчке.“

То је један од кључних закључака ове анализе. Од усвајања евра Грчка, Ирска, Италија, Португалија и Шпанија су постале мање конкурентне. То, и смањење продуктивности, је основа кризе у еврозони, а не дуг. Дуг је симптом.

Узмите у обзир Ирску. Пре него што је увела евро већ је просперирала. Између 1990. и 1995. године, инфлација и трошкови позајмљивања су били близу немачким нивоима. Бруто национални доходак је већ растао брже него код осталих ПИИГС-а. Анализа закључује да „је евро дао неодрживо убрзање већ распламсалој економији“. Доступност капитала је експлодирала, и превазишла 200% БДП-а до 2008. године. Пре придруживања јединственој монети, просек је био 40%.

Или Шпанија: Од 2000. године, цена радног сата је константно расла брже него у државама језгра, за више од 1%. Трошкови радне снаге у Шпанији су порасли за више од 30% од 2000. године, док су номиналне плате у Немачкој расле у складу са продуктивношћу. Кредити шпанским домаћинствима и нефинансијским корпорацијама порасли су на више од 200% БДП-а, два пута колико су били 1998. године. Већи део овог „лаког“ новца финансирало је грађевински „бум“. У Шпанији у 2006. години, започета је изградња више кућа него у Великој Британији, Немачкој, Француској и Италији заједно. За само 10 година, цене некретнина су се удвостручиле. По мишљењу аутора анализе, Шпанија је претрпела губитак конкурентности од увођења евра.

Италија је слична прича. Од увођења евра, конкурентност је такође значајно опала. Између 2000. и 2009. Године, плате су порасле 32%. Ако је Италија желела да буде конкурентна, требало је да одржи исти ниво плата током протекле деценије.

Затим, ту је Португалија: ниже каматне стопе довеле су до потрошачке експанзије. Дугови домаћинстава су се више него удвостручили. Дефицити текућих рачуна порасли су, а продуктивност успорила.

Сви ови проблеми су се развијали пре финансијске кризе 2008. године. Оно што је криза учинила јесте да „открије крхкост модела раста ПИИГС-а након увођења евра, и нагласила неодрживост њихових дуговања“.

ПИИГС-и, међутим, су били ограничени „алаткама“ које су могли да користе у борби против растуће кризе. Они су били део монетарне уније. „Без контроле над каматним стопама, њихова способност да се изборе са кризом је била ограничена“, пише у анализи Карнегијеве задужбине. Европска монетарна политика је била прелабава за земље као што су Шпанија, и престрога за Немачку.

Крах 2008. године довео је до драматичног пада потражње и ПИИГС-и су остали са великим дуговањима. Да би избегли дужничку кризу, потребна им је привредна раст, али раст зависи од конкурентности. Међутим, ПИИГС-и се боре да побољшају своју конкурентност без контроле над курсем евра.

Шта преостаје? По мишљењу економиста Карнегијевог института, државе ПИИГС-а ће морати да смање своја дуговања, што већина покушава са мерама штедње. Однос дуга према БДП-у треба да буде на конкретној силазној путањи, и да се стабилизује у року од три године. Европска централна банка треба да одржи експанзионистичку монетарну политику, што и ради. Аутори такође сматрају да еврозона треба да прихвати већу инфлацију, јер „ће олакшати неопходно смањење реалних зарада“. Немачка би требало да стимулише домаћу потражњу. И еврозона треба активно да подржава слабљење евра. Али, постоје реалне сумње да ли ће све то бити довољно.

Погледајте Грчку. Предложено смањење трошкова износи 11% БДП-а. То је „огромно“, по мишљењу економиста, и „представља више од годишње потрошње владе на одбрану, здравство и образовање заједно“. Са толиким степеном смањења, тешко је видети како Грчка привреда може да расте и отплатити дугове. Само да стабилизује однос дуга и БДП-а, Грчка би морала да направити огромна фискална прилагођавања – можда чак до 12% БДП-а.
Да би Италија смањила дуговања, потребан јој је биланс од 4% прихода изнад расхода. Међутим, у тренутку када та држава уводи мере штедње, домаћа потражња ће вероватно опадати или у најбољем случају стагнирати.

Да би повратила конкурентност, Шпанија ће морати да прихвати 6% смањење плата у трајању од три године.

Дакле, цена боравка у „лудачкој кошуљи“ званој еврозона је да ће ПИИГС-и морати да смање плате и прихвате широке реформе ради повећања продуктивности. Власт ће морати да буде мања, ефикаснија. Вероватно ће бити и социјалних немира. Изазов пред ПИИГС-има је следећи. Да би имали привредну раст, мораће да смање плате и расходе. Раст ће у најбољем случају бити анемична. Незапосленост ће остати на високом нивоу. Они ће можда избећи метак, али потенцијално наслеђе придруживања евру су тешка времена за целу једну генерацију.

Аутор је Гевин Хјуит, Би-Би-Си-јев уредник за Европу. Оригинал можете наћи овде.

По званичној турској пропаганди, а коју подржавају англосаксонски медији и интелектуални ресурси а коју овде продају њихови „дилери“ флоскула Турска владавина Балканом је била поптуно позитивна. Турци су овде донели мир и стабилност и просперитет, а Турска је била једна толерантна и мултикултурна империја у којој је свако могао да нађе своје место под сунцем. Сукоб Срба и Турака на Косову 1389. је тек један лични сукоб Кнеза Лазара и Султана Мурата после кога су се односи два народа „побољшали“. Чини се да у ту много пута понављану пропаганду верују и неки њени носиоци, па им се дешава да претерају до апсурда тврдећи како је Србима на пример било најбоље у време Турске окупације.

Да би се Турска вратила на Балкан и да би реафирмисала османско наслеђе у свим сферама потребно је очигледно избрисати или потиснути сећања на османслијске зулуме и геноциде, ћелекуле и данак у крви, прогоне и мучења милиона балканских хришћана током векова њихове сурове азијатске деспотске окупације. Међу свим освајачима и окупаторима Балкана, којих није било мало, се нарочито Турци истичу по својој суровости и бруталности. Но сада све то треба заборавити и представити као једну идилу мултикултурне коегзистенције у којој су сви живели у миру и благостању. Треба игнорисати све злочине и „суочавање са прошлошћу“ кажу нам исти они који Србима натурају суочавање са „злочинима из прошлости“.

Та иста Турска је јавним и тајним каналима вршила притисак на Србију да донесе резолуцију о Сребреници а при том игнорише геноцид над Јеременима. По Блицу су се наш министар спољних послова и министар спољних послова турске сретали више пута тајно да усагласе текст резолуције о Сребреници. Чак је и Давутоглу признао да се са Јеремићем срео 11 пута за пола године. Ако је и од Турака много је.

Недавно је у у потписана истамбулска декларација од стране председника Бориса Тадића и Абдулаха Гула, као и од председавајућег председништва БиХ Хариса Силајџића и она је са правом дочекана са неверицом у Републици Српској. Тамо политичари и јавност сматрају да је овом подршком унитарној Босни званични Београд њима забио нож у леђа. Како је Србија потпуно „легла на руду“ и подржала ове иницијативе Анкаре није ни чудо што министар спољних послова Турске каже да су се наши односи „драстично побољшали“ и што су Тадић и Јеремић тамо веома популарни.

Турска жели да оствари доминацију, барем над делом Балкана преко локалних муслимана (Албанаца и босанских муслимана) а наравно говори како јој је у интересу „стабилност региона“. Они се сада „инсталирају“ у Тирани, Приштини и Сарајеву који треба да буду плацдарм њихове неоосманске аспирације на полуострву. У почетку је то пре свега дипломатски, медијски и економски продор а касније је могуће и озбиљније војно-безбедносно присутво на овим просторима. Све ово се дешава под покровитељством Америке која жели да се растерети и да део свог утицаја препусти Турској како се овде не би поново „убацили“ Руси (па и Немци). Преко Турске се остварује стабилизација доминације САД на балканом а истовремено „плаћа“ американцима неопходан ангажман Анкаре на Истоку.

Турска је важан играч у америчком тиму, али показује и знаке повећане самосталности у свом спољнополитичком наступу. За своје амбиције на балканском полуоствру и ревизију историје Турска добија подршку од Вашингтона, нарочито од када је постало јасно да од брзог уласка у ЕУ нема ништа. Турска уместо амбиција евроинтеграција сада настоји да под покровитељством САД створи своју балканску унију. На тај начин би се Балкан везао за Турску и тиме се Русија и кључни играчи ЕУ попут Немачке држе по страни од овог стратешки битног простора. У времену велике економске кризе која дрма планетом Америка на тај начин настоји да одржи своје уздрмане позиције у неким регионима попут Балкана.

Каква је последица ове и овакве политике председника Тадића? Пре свега очигледно је да од уласка у ЕУ нема ништа те да се Србија окреће Турској и подвргава њеном упливу. Уместо евроинтеграција нуде нам се османске интеграције Балкана које значе доминацију Турске уз подршку муслиманског елемента и марионетских влада балканских државица. Опет се понавља ситуација од пре више од пола миленијума кад су разједињене балканске и српске државице једна по једна падале у руке агресивним и безобзирним Труцима. Но онда је Србија била ипак стожер отпора турској освајачкој политици а сада му на жалост највише асистира (најновији стуб спољне политике). Суштина њихове политике је да нас уведу у НАТО и да уечствујемо у туђим ратовима те да на Балкану опет дође време Турске доминације која је по злу запамћена. Тако ће нас домаћи „најевропљани“ одвести уместо, како они то воле да кажу, у „светлу европску будућност“ у „мрак азијатског ауторитаризма“.

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.vidovdan.org/

Европска унија се разликује од свих ранијих идеолошких концепција и по томе што је у њеној пракси на делу усавршено деловање и координација између спољне и унутрашње присиле у остваривању неоколонијалног потчињавања европских нација. Методи спољне присиле су војни и економски, док су методи унутрашње новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Унутрашња има за резултат ауторопство, тј. ропство које човек прихвата актом своје слободне воље. То је служба човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности са једне, и служба заједнице ишчашеном неолибералном и неоколонијалнијалном концепту „слобода“ и „људских права“ са друге стране.

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део система вредности ЕУ и поменутог ауторопства. У том смислу довољно је само да се подсетимо тужних слика како људи газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра. Или на шта су све спремни да би нпр. добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред којим су постављени потрошачи у неким европским робним кућама: да само потпуно голи могу да уђу у ту робну кућу, а за награду добијају одећу по огромном снижењу итд.

Прихватањем потрошачког менталитета човек упија и начин размишљања по тим калупима, дакле, преузима потрошачку философију живота. Таква философија за нус продукте има прихватање поменутог али и разних других понижавајућих услова. Колико год то некоме звучало банално, али управо меркаторска слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси Европска унија. Важно је нагласити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система који презентују јавни морал а њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.

Насупрот хришћанским духовним моралним оквирима, током читавог двадесетог века у Европи, али и Србији, све снажније се афирмише систем вредности који почива на лицемерју, егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су начела која господаре европским духом још од француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму ова начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност у живљењу и размишљању буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин такав човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав одрођени Србин ће пре одабрати Европску унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него што ће отићи у посету Србима у концентрационим косовско метохијским логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај за заједницу којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски. Зато питање Европске уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену – система вредности.

Речено је од стране надахнутих видилаца: Сви су путеви Господњи милост и истина. Насупрот томе ми можемо рећи: Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Ко ће нас опорећи? Наше болно искуство то потврђује. Огромно и страшно искуство србско, за последња два столећа. Јер, чим су се праоци наши, сељаци шумадијски, почели дизати на Азијате, за слободу своју, Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе. Због чега? Због пролаза, због извоза, због увоза, због свиња и бивола, због тога. И од тада до данас откривала се пред нашим очима неслућена стварност Западне Европе, а та стварност се најбоље изражава овим речима: сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.[1]

Ове речи, рекло би се да је написао неко од наших савременика, а не Владика Николај. Као да је писано у данима овим, а не пре више од пола века. Шта се променило у односу запада према Србима од тада? Континуитет је више него очигледан. Срби, вечити понављачи, никако да науче најважније историјске лекције. Обезглављени, махнито јуре ка „широким” путевима Европске уније који их воде… Куда?

[1] „Речи србском народу кроз тамнички прозор”, Владика Николај Велимировић

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.dverisrpske.com/

Циљ стварања наднационалне државе се од почетка прикрива, због озбиљног противљења већине грађана. О њему се недвосмислено расправаља само у академским круговима и на затвореним састанцима политичке „елите“, а јавност се замајава причама о економској сарадњи и просперитету. Када би се намере недвосмислено обелоданиле, подухват би био угрожен због реалне опасности да подршка коју ужива једноставно испари. Ипак, докази да полутајни циљ постоји се налазе у оснивачким документима Европске заједнице и политичким теоријама које описују процесе интеграција. Најзначајнија од тих теорија, неофункционализам, детаљно обрађује стратегију обмане коју бриселске бирократе користе у процесу стварање европске „супердржаве“.

Неофункционализам је теорија међународних односа, развијена у другој половини двадесетог века, која говори о постепеном успостављању наднационалних институција кроз процесе одвојених интеграција. Најперфиднији елемент неофункционалне теорије је тзв. ефекат „преливања“, који предлаже да се процес интеграција у једној области (нпр. заједница угља и челика) прелива на сродне области (монетарна унија) и нужно повлачи за собом нове интеграције. Творци Европске уније користе тај ефекат како би спровели даље ширење надлежности Уније. Интеграције по неофункционалној теорији увек теже једном циљу, стварању наднационалне државе, а општеприхваћено је да европске интеграције функционишу по том моделу. Циљ се, заправо, не постиже директно – нпр. проглашавањем федералне државе – него посредно, корак по корак, како би евентуалан отпор сваком појединачном кораку био мањи. У суштини, теорија описује планирану обману грађана ради постизања непопуларних циљева.

Стварање „федералне Европе“ на овакав начин је описано још у Шумановој декларација 1950. године. То не чуди с обзиром да је декларација више масло Жана Монеа – познатог по Монеовој методи, основи неофункционалне теорије – него самог Шумана, чији је углед Моне искористио како би пласирао своје идеје. Моне је разумео да народи Европе не желе вештачку европску државу, али и да се неће противити наизглед одвојеним интеграционим процесима, када се они представе као социо-економски пројекти. У самој декларацији, чије доношење 12. маја 1950. године се слави као Дан Европе, пише:

Европа неће бити створена цела од једном, или на основу јединственог плана. Биће изграђена конкретним успесима који ће прво омогућити де факто солидарности… Спајање производње угља и челика би требало одмах да створи заједничке темеље за економски развој, као први корак ка уједињењу* Европе. Шуманова декларација

* Намерно употребљена двосмислена реч federation.

Као најефикасније средство за стварање наднационалне државе, примењена је Монеова метода обмане, касније кодификована неофунционалном теоријом, која се и данас користи као примарна стратегија у припремању нових интеграција. Свако јачање Европке уније се представљало као потез од ширег интереса, ван контекста последица по суверенитет држава чланица. Даље, користећи принцип преливања, свака интеграција, по дефиницији, се користила корак ка даљим интеграцијама. Нове интеграције су се, дакле, правдале (не)успехом старих.

Најсвежији пример те неофункционалне стратегије је реакција челника ЕУ на економску кризу у Еврозони. Неколико најповлашћенијих држава у Европској унији – Грчка, Шпанија и Ирска – су на ивици банкрота. Истовремено, јасно је да би те државе, суочене са огромним спољашним потраживањима, биле у далеко бољем положају да су задржале своје валуте, уместо што су прихватиле Евро. Као што су многи евроскептичари предвиђали, монетарне интеграције доживеле су неуспех. Међутим, бриселске бирократе – примењивајући неофункционалну логику да се проблеми никада не јављају због превише интеграција, него увек због премало – су већ смислили нови талас интеграција, предложивши да би Европска комисија требала да контролише буџете држава чланица (саопштење). Уместо прихватања да су преамбициозне монетарне интеграције проузроковале озбиљну кризу, овај неуспех се користи као изговор за нове интеграције. За евро-политичаре, успех и неуспех су исто (европски устав, боље познат као Лисабонски уговор, је најбољи доказ за то), јер се решења, по неофункционалној теорији, увек своде на исто: нове интеграције.

Коначан исход неофункционалне теорије је потпуна социо-економско-политичка интеграција у јединствену европску „супердржаву“. За разлику од федералистичких теорија, које теже истом циљу, неофункционални процеси интеграција то остварују обманом, ослањајући се на небулозну тезу да су интеграције увек позитивне, што данашња економска криза одлучно демантује. Нажалост, политичка елита нема намеру да одустане од тог подухвата, вођени, између осталог, и личним финансијским интересима које остварују у Бриселу. У међувремену, темељи нове државе се увелико постављју, противно вољи већине грађана Европе.

Имајући у виду да је чланство Србије у Европској унији једини приоритет Србије а да су захтеви страних амбасадора важнији од чињеница и мишљења већине грађана спремни смо да се суочимо са нашом прошлошћу коју су за потребу ове Деклерације фалсификовали западни медији.

Стављајући до знања свим међународним чиниоцима да Република Србија, изнад свега жели да робује Европској унији, НАТО алијанси и Међународном монетарном фонду, имамо право и обавезу да се самооптужуујемо и понижавамо пркосећи историји, истини и здравом разуму

Руковођени неопходношћу континуитета квазиевропске политике режима, брукајући част и достојанство свог народа:

На основу члана 99. тачка 7. Устава Републике Србије и члана 134. Пословника Народне скупштине Републике Србије („Службени гласник РС”, бр. 56/05 – пречишћени текст и 81/06), Народна скупштина Републике Србије, на _______седници ________ редовног заседања у 2010 години, одржаној _____________ 2010. године, донела је Резолуцију

Народне скупштине Републике Србије о ОСУДИ НАЈСТРАШНИЈЕГ И НАЈТЕЖЕГ ЗЛОЧИНА НА МИШАРУ

1. На основу извештаја Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија и Б92, Народна скупштина Републике Србије констатује да су српски устаници, у периоду од 13. до 15. августа 1806. године, рушећи легални Османлијски правни поредак, починили најтеже и најстрашније злочине над заробљеницима и исламским становништвом у Београдском пашалуку.

2. Народна скупштина Републике Србије констатује да је ратни злочинац Ђорђе Петровић – Карађорђе и његове паравојне формације, кршећи законе и друге прописе Евроспке уније, извршио убиство над 600 000 грађана исламске вероисповести предвођене мировним активистом Кулин Капетаном.

3. Народна скупштина Републике Србије са осуђује чињеницу да је реч о дуго планираном и припреманом злочину што доказују чињенице да су Карађорђеви саизвршиоци у овом гнусном злочину: Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Лазар Мутап, прота Матија Ненадовић, Стојан Чупић, Никола Поцерац и прота Никола Смиљанић данима у околину Мишара довлачили припаднике српских паравојних формација, оружје и припремали масакр.

4. Народна Скупштина Републике Србије констатује да је после најстрашнијег и најтежег злочина на Мишару, извршен злочин над војницима који су се предали а да су злочини вршени и на територијама које нису припадале Београдском пашалуку. Са највећим згражавањем осуђујемо злочиначки подухват паравојних српских јединица Цинцар Јанка Поповића и Лазара Мутапа који су, јурећи регулатрне османлијске војнике, прешли у Европску Војводину, и у селу Босут довршили злочин убијајући их и пљачкајући.

5. Посебно осуђујемо чињеницу да је злочин на Мишару извршен уз благослов и учешће припадник Српске православне цркве међу којима су се по крволочности наручито истакли функционери СПЦ прота Матија Ненадовић, прота Никола Смиљанић и поп Лука Лазаревић.

Имајући у виду наведене чињенице, Народна скупштина Републике Србије утврђује следеће ставове као оквир деловања државних органа и других јавних чинилаца у сврху „посипању пепелом“ због злочина које нисмо извршили, који се нису догодили или који се последица злочина извршених над Србима а о којима се несме говорити

а) Срби су извршили и сносе одговорност за највећи и најстрашнији злочин на Мишару и повезаним стратиштима попут села Босут.

б) Народна Скупштина Републике Србије у року од три месеца донеће закон о Забрани негирања највећег и најстрашнијег злочина на Мишару са санкцијама које препоручуе Савет Европе: набијање на колац, сечење главе, данак у крви.

в) Обавезује се Влада Републике Србије да донесе конкретан и свеобухватан план мера које ће бити предузете у свим областима њених надлежности у циљу самооптуживања Србије за злочин на Мишару.

У Београду
____________ 2010.

НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕДСЕДНИК
Славица Ђукић-Дејановић

http://www.snp1389.rs/

Заједница угља и челика

Када је Жан Моне – син богатог произвођача ракије – на почетку Првог светског рата ослобођен служења у француској војсци, мало ко је могао да предвиди утицај овог младића на будућност Европе. Помогнут лобирањем канадске компаније Хадсон Беј, преко које је за оца продавао алкохол америчким Индијанцима кршећи тамошњу прохибицију, Моне је добио прилику да се сретне са премијером Француске Ренеом Вивианиом у Бордоу током септембра 1914. године. Након састанка отпутовао је у Лондон, где је са свега 26 година постављен на функцију координатора савезничког поморског снабдевања током рата.

Помоћу познаства које је стекао на послу, Моне је постао утицајан у међународним круговима – касније обављајући функцију заменика Генералног секретара Лиге нација – и предводник идеје наднационалног уређења Европе. Сањајући уједињену, федералну Европу, посветио је послератне активности том циљу.

Неслагање Француске и осталих савезника око решавања питања немачких индустрија након Другог светског рата отворило је врата Монеу да промовише своје идеје. Инструментализовајући француског министра спољних послова Роберта Шумана, који је био под притиском Американаца да реши настали спор, Моне је успео да достави свој план европским вођама са којима није имао директну везу. Тако је Шуман 9. маја 1950. године представио план за Заједницу угља и челика, смишљен као први корак Европе ка федералном уређењу. Овај датум је касније проглашен за „Дан Европе“.

Моне је разумео да стварање федералне Европе није могуће преко ноћи због јаких националних осећања. Зато је кренуо путем постепених економских интеграција, знајући да оне воде политичким. Данас познат као један од оснивача Европске уније, занимљива је чињеница да се Моне никада није кандидовао на изборима ни за једну функцију, успешно делујући из позадине више од 50 година. Он је прави симбол недемократске творевине која га данас слави. Пројекат у коме је Моне био водећа фигура и данас, тридесет година након његове смрти, цвета, а циљ успостављања наднационалне владе Европе је фактички остварен.

Воља народа као препрека

Монеови наследници нису имали осећај за деловање какав је имао њихов ментор, и брзоплетим потезима су прерано открилу намере (и демократски трулеж) у срцу пројекта које су деценијама скриване. Убрзавање интеграција под вођством Жака Делора – председника Европске комисије, 1985-1994 – довело је до првог значајног пораза европске „идеје“ и показало прави однос институција „Европе“ према својим грађанима. Мастрихтски уговор, који је требало да ојача наднационалне институције, додели им нове ингеренције и створи три стуба будуће Европске супердржаве, је написан почетком деведесетих година, након договора руководстава свих чланица. Остало је било само да се нови уговор ратификује.

Међутим, Данци су на референдуму 2. јуна 1992. године са 52% гласова одбили овај уговор и довели Европску заједницу – како се тада звала – пред озбиљно искушење. Уз то, неслагање са Великом Британијом око будућности Заједнице је створило сукоб између тадашњег премијера Џона Мејџора и његових колега. Мејџор је, изазван прозивкама, открио да остале вође европских држава „све више приватно говоре о федералном циљу, иако јавност убеђују у Европу нација“.

Као повређена звер након неуспеха у Данској, Заједница је оштро реаговала. Немачки канцелар Хелмут Кол запретио је да „економска унија може само преживети ако је основана на политичкој“. Министар спољних послова Португала г. Де Пињеро је објаснио Данцима да „само магарци не мењају мишљење“, а премијер Данске оценио да „њихова мала нација не може да заустави ‘Европски Експрес’“. Делор је образовао „Комисију мудрих“ ради утврђивања потеза за ојачање имиџа Европе код грађана, како би се овакви проблеми избегли у будућности. Комисија је закључила да Унију треба промовисати као „бренд“; по њиховим речима, функционисање Уније је „прекомпликовано“, стога грађанима се требало обраћати са паролама попут „Заједно за Европу“ или „Мајка Европа мора да штити своју децу“. Нико се у Бриселу није питао да ли пројекат треба зауставити после неуспеха, већ само како треба заобићи „проблем“.

Препрека у облику народне воље исказане на референдуму у Данској превазиђена је понављањем референдума годину дана касније. Данцима је постављено исто питање, уз сугестију да су претходни пут погрешили. После велике пропагандне кампање коју је делом финансирала и Заједница, 18. маја 1993. године 56% Данаца је „исравило грешку“.

Европска унија, створена на темељима не поштовања народне воље, је наставила тако да делује. Овај „метод“ превазилажења проблема је постао образац понашања европске бирократије у случајевима када народ „погреши“.

Први Ирски бунт

Упркос чињеници да је Ирска била најповлашћенија држава у Европској унији – добијајући назад шест за сваки евро који су уложили – на референдуму о Уговору из Нице 7. јуна 2001. године 54% бирача је било против; исти бирачи који су 8 година раније Мастрихту дали 69% подршке. По новом обичају, председник Европске комисије, Романо Проди, описао је овај резултат као сигнал да су „јачи напори потребни да објаснимо Европу нашим грађанима“, одбацивши идеју да треба преиспитати сам уговор.

Тако је Унија, по други пут, натерала државу чланицу да понови референдум на којем су грађани „погрешно“ гласали. Годину дана после пораза, 19. октобра 2002. године, Ирци су – присиљени да поново гласају за уговор који су већ одбили – са 63% подржали уговор. Уместо преиспитавања првобитног неуспеха у држави која је једном била прва међу проевропским, Комисија је одлучила да убрза интеграције. Следећи залогај бриселске бирократије представљао је саму срж пројекта „Европе“, усвајање Устава, који се показао као превелик и преурањен. Тај залогај је доказао да је европска бирократија, која је лако млела мале народе, још увек ломила зубе на великим.

Ширење „евроскептицизма“

Од Мастрихта до покушаја усвајања Устава Европске уније, осим неуспеха уговора из Нице у Ирској, било је још неколико неуспелих покушаја ширења интеграција на другим фронтовима. Данска је 2000. године на референдуму одбила Евро. Исто су одлучили и Швеђани који су 2003. године још убедљивије одбацили валуту Уније. Комшије Норвежани су претходно, по други пут, одбацили могућност приступања Унији. Народи северне Европе, увиђајући штетност наднационалног управљања, су постали све одлучнији у одбијању бриселских диктата.

Проблеми у срцу Европе

Неуморна бриселска бирократија, не пропуштајући прилику да прошири надлежности и потпуно занемарујући расположење грађана Европе, увидела је могућност за нови уговор користећи најављено проширење Уније као изговор. Током 2002. године почела је израда документа који је замишљен да замени све дотадашње уговоре. Пројекат доношења Устава Европске уније је коначно дошао на дневни ред, после 50 година постепеног стварања наднационалних институција, и 62 године након што је још један „отац“ Уније – бивши комуниста Алтиеро Спинели, чије име се налази на згради Парламента у Бриселу – написао да је доношење устава врхунски и коначни циљ такве творевине. Жаба је скоро била скувана, федералистички снови очева ЕУ су почели да се остварују.

Двогодишњи рад на нацрту Устава је произвео документ са 448 чланова. 36 протокола, 30 декларација и 2 анекса. Многи политичари су узалудно поредили нацрт са славним уставом САД из 1787. године, потпуно занемарујући чињеницу да је тај устав имао укупно 13 чланова. Неспособност бриселских политичара – који су од 1957. године произвели више од пола милиона страница закона – да превазиђу своју бирократску природу је постала опасно очигледна.

Ипак, притисак јавности и непопуларност владајућих партија у многим државама довело је до расписивања референдума ради ратификације Устава, иако многи у Брисели то нису желели. На првом референдуму у Шпанији, Устав је прихваћен са 71% гласова, али на излазност од свега 41%. Почело је добро за бирократе.

Следећи референдум је био заказан у Француској. Истраживања јавног мњења на почетку 2005. године запрепастила су политички естаблишмент. Опасност да Устав буде поражен постала је реална, и навела председника Жака Ширака да запрети пропашћу економије као и неминовном иступању из Уније ако Француска гласа против. Сви медији, све водеће странке као и целокупна „елита“ посветили су се убеђивању грађана да „исправно“ гласају. Једна француска новинарка државне телевизије, у приватном разговору, ми је описала тај период: неподношљив притисак медија и немилосрдно лепљење етикете лудака и манијака свима који су били против Устава.

Упркос свим притисцима, 29. маја 2005. године 55% бирача је одбило Устав. Затечени политичари су први пут били суочени са мишљењем (за њих озбиљне) нације. Француска – уз Немачку – је основа Европске уније, неуспех у овој земљи је био незамислив. Ипак, многи нису желели да се помире са чињеницом да је Устав пропао, позивајући да се ратификација у другим земљама настави. Председништво Луксембурга је саопштило да Французи не одлучују за целу Европу „јер то не би било демократски“. Делор, бивши председник Комисије, објаснио је да, када би сви остали гласали за, Французи би морали да се предомисле.

Устав Уније задобио је још један ударац три дана касније када су Холанђани на референдуму још убедљивије одбили предлог, 62% према 38%. Негирање воље народа постало је теже, али комесари су гајили наду, референдум у малом Луксембургу је био успешан. Међутим, до тада невиђен револт већине грађана Европе почео је да допире и до бирократа; истраживања су показивала да би Унија могла бити поражена на преосталим референдумима. Чак и у Немачкој – где референдум није био ни заказан због ратификације у парламенту – анкета таблоида Билд забележила је чак 97% гласова против. Иронија је у томе да је 95% изабраних представика у немачком парламенту је раније гласало за.

Бриселу је била потребна једна лекција из прошлости. Жан Моне је средином педесетих – у журби да претвори економску Заједницу угља и челика у наднационалну политичку творевину – доживео свој највећи неуспех, и најбољу лекцију. Само неколико година након успостављања заједнице шест земаља, Моне је покушао да уради превише, пребрзо. У јеку Корејског рата он је предложио стварање европске војске са јединственом, наднационалном командом и администрацијом, као увод у даље политичке интеграције. Жесток отпор држава, и пораз Монеове иницијативе, научило га је да успори, и не открива све карте одмах као што је учинио тада. Само две године касније уговор из Рима је потписан, и тиме створена Европске заједница. Лекција је била: корак по корак и полако. Историја се поновила почетком 21. века, када су у Бриселу, суочени са поразима на референдумима и поучени Монеовом методом, одлучили да успоре, и кроз неколико година покушају поново.

Ирска (поново)

Неуспех референдума у Француској и Холандији била је горка пилула за многе унијате. Устав као најважнији закон Уније није могао тек тако бити напуштен. Решење је пронађено, и Устав – толико омражен међу грађанима – је добио ново име. Лисабонски уговор је предложен као алтернатива 2007. године. По мишљењу аутора Устава, Жискара Дестена, уговор је био исти као и Устав. Брисел је то жестоко негирао, наравно, тврдећи да је Лисабон само додатак претходним уговорима. План је био да се нови уговор ратификује у парламентима чланица а не на референдумима, због наводног мањег значаја.

Превара им је за мало пошла за руком, јер су политичари свих држава чланица били више него спремни да прихвате Устав под другим именом, као што су показали спремност и две године раније противно вољи народа. Нажалост за Унију, Устав Републике Ирске је захтевао ратификацију таквог уговора искључиво путем референдума. Ирци су добили нову прилику да искажу „захвалност“ Унији која им је годинама давала далеко више средстава него што су враћали.

Дана 12. јуна 2008. године грађани Ирске шокирали су европску јавност, гласајући 53% против Лисабонског уговора, у инат свим домаћим медијима и политичким партијама. На једином референдуму одржаном по овом питању, у традиционално проевропској држави, Лисабон је доживео пораз. Стрпљење Брисела је дошло крају, Мануел Баросо, председник Европске комисије, изјавио је како Лисабон није мртав и да само треба пронаћи решење. Европска уније није могла да зависи од једне безначајне, незахвалне Ирске.

По трећи пут Европска унија (заједница) је ставила огроман притисак на једну чланицу да понове референдум. Натерали су Ирце да исправе „грешку“. Овог пута више није било шале, референдум је морао да успе. Ирски пропис који је омогућавао једнак приступ медијима за обе стране је поништен, огромне паре су уложене у нову кампању и Ирцима је запрећено да ће, ако не ратификују Лисабон, бити избачени из Европске уније. Притисак је, поново, уродио плодом; Лисабон је прихваћен 2. октобра 2009. године. Европска унија је добила свој устав, додуше под другим именом.

Расположење грађана Европе

Истраживање Отворене Европе из 2007. године, после неуспеха Устава, показало је да 75% грађана Европе жели референдум о сваком новом уговору; само 23% жели да ЕУ добије више надлежности, 41% је против; када би био референдум о Лисабону, на нивоу Европе резултат би био 41:41, 16 земаља (већина) би гласало против; у земљама Еврозоне, 49:47 грађана жели да се укине Евро. Упркос јасним ставовима грађана, доказаним на рефереднумима у више наврата, и у многим истраживањима, предводници Европске уније упорно одбијају да прихвате реалност. Непосредно после пораза у Француској, луксембуршки премијер – касније један од водећих кандидата за председника (Савета) ЕУ – је изјавио да су многи који су гласали против Устава, заправо били за, и када би се „њихови гласови додали онима који су ‘за’, онда бисмо победили“. Лудило унијата не познаје границе.

Последњи референдум

Немогућност Европске уније да победи на референдумима широм Европе натерало је бирократе из Брисела да смисле нови начин даљих интеграција. Уговор из Лисабона има „самомењајући“ карактер, односно омогућује бриселским политичарима да, без сагласност националних институција, мењају постојеће уговоре. Тако ће ирски референдум(и), вероватно, остати запамћени и као последњи о будућности Европске уније.

Коцкање народном вољом је постао превелик ризик за неизабране лидере „нове Европе“. После 5 неуспла и три поновљена референдума у 15 година, Европска унија је и званично одустала од народне воље као „путоказа за будућност“.

Демократски дефицит

У Европској унији постоји значајан „демократски дефицит“. Власт је централизована и изолована од народа; неизабрани комесари и неодговорне бирократе воде главну реч. Бриселска бирократија је огромна и самослужећа. Сваком приликом када резултат народног изјашњавања није био по вољи владара, исказани став је игнорисан. Принцип један човек – један глас не постоји и грађани немају утицај на развој и политику Уније, која одлучује о свим сферама њихових живота.

Због неизабраних бирократа

Европском унијом владају комесари и бирократе које нико, никада није бирао на демократским изборима. Унију предводи Европска комисија – сачињена од 27 комесара – која делује уједно као извршни, законодавни и правосудни орган. Ова институција није одговорна грађанима Уније и самовољом влада народима Европе. Комесари су обавезни да бране интересе Уније, не својих матичних држава; бирају их политичари иза затворених врата, не народ.[1]

Ступањем на снагу Лисабонског споразума, Комисија је добила надлежност да самостално делује као извршни орган Уније – за то је до сада добијала овлашћење од Савета Европске уније, односно шефова држава чланица. Тиме, Комисија је постала институција која није одговорна ни бирачима (који је не бирају) ни представницима држава чланица (који је не могу обуздати).

Сама срж Европске уније – њена „влада“ – противна је принципима демократије: три независне гране власти, слободни избори, јавност рада институција. Судбину 500 милиона људи контролише 27 комесара.

Због централизације законодавства

Све законе и директиве пишу бриселске бирократе, а предлаже Комисија која суштински има апсолутну контролу над законодавством Уније; закони Уније имају првенство над законима држава чланица.

У прилог тврдњи да комесари и бирократе фактички управљају законодавстом иде и чињеница да тренутно не постоји начин да грађани поднесу законску иницијативу. „Европска грађанска иницијатива“ – предложено решење за овај „дефицит“ – захтеваће скупљање потписа грађана у трећини земаља Уније (тренутно 9 држава) од најмање 0.2% становништва (у просеку око 10 милиона потписа) у временском року од годину дана ради подношења законске иницијативе. Међутим, чак ни после таквог подвига, иницијатива не би била обавезујућа за Комисију, што значи да се ништа неће променити.[2]

Због бескорисног и скупог парламетна

Европски парламент – који суштински само потврђује иницијативе Комисије – је више пута покушао да сузбије мањинске и евроскептичарске посланике. Уз то, ригорозни услови за стварање посланичких група – који су предуслов за учествовање у комисијама и за доданта средства из буџета – спречавају њихово учешће. На овај начин, Парламент гуши мањинско деловање, и онемогућава изабраним представницима народа да представљају мишљења која нису већинска.

Парламент нема утицај на Комисију осим прихватања предодређених кандидата (никада није гласао против предлога), нема надлежност за покретање законских иницијатива, а у већини области одлука 736 посланика вреди исто колико и одлука Савета, који броји 27 чланова.

Ретко који грађанин Уније зна име свог представника у Парламенту, а огромна већина не зна ништа о питањима која се тамо разматрају. Узгред, непознати и бескорисни посланици зарађују око 90.000 евра годишње, а трошкови по посланику достижу више од милион евра.[3]

Због игнорисања народне воље

Европска унија је позната по игнорисању народне воље. Предлог Устава ЕУ је убедљиво одбачен на референдумима у Француској и Холандији 2005. године, након чега је Устав преименован у Лисабонски споразум и прогуран кроз националне парламенте без новог изјашњавања. Пошто то није било могуће у Ирској, Ирци су једини добили прилику да се изјасне о преименованом Уставу; Они су одбили споразум 2008. године. Европска комисија их је натерала да понове референдум годину дана касније када су – под притиском уцена и економске кризе – коначно прихватили споразум. Тако је Европска унија, упркос три неуспешна референдума, добила Устав под именом Лисабонски споразум.

Због бирократске војске

Бриселска бирократија по бројности личи на војску. Организација „Отворена Европа“ процењује број запослених на око 170.000. Само бирократија годишње поједе око 8 милијарди евра, што је више од целог буџета Србије! Искуство нам показује да је тешко ограничити бирократију и локалне управе, а камоли државне или у овом случају целе Уније. Централизован модел руковођења континентом је осуђен на пропаст.[4]

Због корупције и неефикасности

Европски суд ревизора већ 15 година за редом одбија да потпише извештај о извршењу буџета Уније. Комисија је надлежна за извршење буџета. Бројне и озбиљне малверзације средствима из буџета – који износи више од 140 милијарди евра – су хроничан проблем Уније. Тај проблем Комисија не жели да реши због економске користи коју политичка елита црпи из могућности трошења енормних средстава без контроле. Пројекат Европске уније је златна кока за пропале проевропске политичаре.[5]

Двадесеттри језика су у службеној употреби у Унији. До сада донети закони и регулативе се простиру на више од пола милиона страница и више од милијарду речи. Њихов број се повећава скоро геометријском прогресијом. Рад институција Уније је крајње неефикасан, а терет регулативе на грађане и привреду Уније је све већи.[6]

Због пропаганде без суштине

Буџет Европске уније за пропаганду износи више од 2 милијарде евра, то је више средстава од годишњег буџета Кока-Коле за маркетинг. Велики део активности институција Уније се своди на саморекламирање кроз видне, иако суштински небитне, инвестиције. Тако Унија улаже у фасаде школа и установа – под условом да табла са плаво-жутом заставом буде истакнута – и поклања возила хитне помоћи – под истим условом. Велике паре такође иду невладином сектору који се користи као „независна“ потврда позитивне политике Уније. Све то користећи паре пореских обвезника.[7]

Због начина функционисања

До недавно, Унија је функционисала на основу консензуса – под претњом вета сваке чланице – и промене односа у Унији су се регулисале новим споразумима. Лисабонски споразум је „укинуо“ ту праксу тако да је сада могуће мењати постојеће споразуме, што значи да се „устав“ Уније може мењати по вољи бирократа без учешћа народа.[8]

Због рестриктивних закона

Слобода изражавања у Унији је ограничена, на пример, Директивом о спречавању расизма и ксенофобије у којој се, између осталог, криминализује и порицање ратних злочина. Имајући у виду мноштво неправедних и једностраних пресуда у Хашком трибуналу, које су меродавне за Унију, било какво преиспитивање чињеница ратова на простору бивше Југославије је забрањено у Унији под претњом кривичног гоњења.[9]

Још један пример је Директива о интелектуалној својини која криминализује и најблаже облике кршења копирајт прописа, и омогућава великим медијским корпорацијама да – без судског налога – траже информације о „изгредницима“, користе приватне фирме за заплену имовине и блокирају жиро рачуне. Просто речено, Европска унија служи интересима мултинационалних компанија чак и када су супротстављени интересима грађана.[10]

Због бесмислених закона

Чланством у Унији, свака држава, установа, предузеће и појединац обавезују се да поштују досадашњих 660.000+ хиљада страна регулативе Уније, која се шири сваке године. Осим што такво законско оптерећење неминовно гуши привреду и омета слободан живот грађана, често је и бесмислена. Унија је, до почетка тренутне кризе, прописивала димензије и облик воћа и поврћа које може да се продаје. Још бесмисленији је закон који захтева одобрење корисника за сваки „куки“ који интернет сајт жели да направи на њиховом компјутеру, што би, када би се примењивало, створило огромне проблеме за функционисање многих сајтова.

Губитак суверенитета

Због стварања федералне државе

Циљ стварање државе Европске уније постаје све очигледнији. Лисабонски споразум успоставио је функције председника Савета Европске уније, функцију спољнополитичког представника Уније, као и многе друге атрибуте државе: држављанство, химну, заставу.[11]

За разлику од декларативног залагања за децентрализацију, Унија представља највећи пројекат централизације на територији Европе икада започет. Сличну обману представља и Статута Војводине, чије се недавно усвајање образлаже као корак ка децентрализацији, а у стварности представља централизацију покрајинске и паралелизацију државне власти. Статут представља самодеструкцију Србије, разбијањем на централизоване делове; Унија представља самодеструкцију националних држава Европе, утапањем у централизовану масу.

Ако наставимо овим путем, делови раскомадане бивше државе Србије ће се, на крају, утопити и нестати у бирократском паклу Уније.

Због губитка кључних ресора

Европска унија постепено преузима све више надлежности од држава чланица. Следећи на реду су одбрана, правосуђе и пореска политика. Унија развија дипломатску функцију.

Централизација ових области – претходно у надлежности националних влада – јача моћ бриселских бирократа и комесара, и слаби институције држава чланица. Такође, Лисабонски споразум је укинуо национални вето у 68 области где је до сада постојао.

Сваки националиста који сматра да једино национална држава, поштујући демократска начела, може да обезбеди слободу и просперитет за свој народ мора бити против оваквог федералистичког пројекта.

Косово и Метохија – разлог више

За Србију – упоредно принципијелном ставу о супротстављању недемократским наднационалним творевинама – велику препреку представља и чињеница да већина чланица Уније признаје нелегално проглашену независност Косова и Метохије, и Унија предводи мисију Еулекс чији је циљ стварање институција независне државе у овој српској покрајини. Свака чланица може да блокира чланство кандидата, Србију ће блокирати чак 22 земље које не признају наше границе. Да би Србија приступила Европској унији, мора се одрећи Косова и Метохије.

Европка унија – Не, хвала!

[1] http://en.wikipedia.org/wiki/European_Commission
[2] http://ec.europa.eu/dgs/secretariat_general/citizens_initiative/docs/com_2009_622_en.pdf
[3] http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/7904886.stm
[4] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/2535295/EU-bureaucrats-outnumber-British-army-two-to-one-say-campaigners.html
[5] http://www.guardian.co.uk/world/2007/nov/14/eu.politics
[6] http://www.openeurope.org.uk/research/acquis.pdf
[7] http://gulfnews.com/news/world/other-world/eu-s-propaganda-budget-beats-coke-s-global-advertising-cash-1.150701
[8] http://www.fiannafail.info/wordpress/
[9] http://www.srpskinacionalisti.com/2009/08/smrt-sloboda/
[10] http://ipjustice.org/CODE/release20040302_en.shtml#top8
[11] http://www.euractiv.com/en/general/socialist-meps-launch-new-federalist-agenda-online/article-112397

Циркус је кренуо „ка Европи“, Мики Маус и 50 заслужних грађана. Има ли шта тужније?

Иако бројна истраживања стављају постотак грађана који подржавају – или нису изразито против – „евроинтеграције“ око неубедљивих 60%, све странке које су прешле цензус на Вождовцу (и већина оних које нису) заступају изразито „проевропске“ ставове. Непоколебивост опредељења полтичких лидера доказала је и лавина проевропских изјава која је уследила након изјаве председника СНС-а , Томислава Николића, да „не може да прави коалицију са неким ко је одустао од ЕУ„. Више од годину дана у опозицији се показало као превише за ДСС, чији је председник Војислав Коштуница коначно попустио у Берлину, изјавивши на конгресу Европске народне партије како „Србија мора заузети место које јој припада, у Европској унији„. Ни Борис Тадић није чекао да нова љубав већег дела опозиције према његовој политици буде неузрваћена, изјављујући како се „трудимо да уђемо у Европу са властитим идентитетом„. Овај консензус владајућих и опозиционих странака око питања „интеграција“ се све више правда флоскулом да Унија нема алтернативу.

У приватном животу, ретко када је избор без алтернативе добра ствар. Често, када заправо не постоји избор, у питању је немила ситуација. Када се држава нађе пред избором без алтернативе, то се назива капитулација. Шта то онда говори о нашим политичарима, који свом снагом гурају Србију  путем без алтернативе, или барем пут тако представљају? Држава је у релативно кратком времену капитулирала пред НАТО пактом, амбасадорима, тајкунима и страначким интересима. Није онда тешко оправдати и коначну капитулацију преосталог суверентитета европској супердржави  као неизбежну последицу свих досадашњих грешака, или природни напредак „државне“ политике, али то није тачно.

Србија без алтернативе, коју описују, се може поредити са Титаником. Како нам објашњавају, ледени брег смо ударили и наша судбина је запечаћена. Малобројна места на чамцима за спашавање су резервисана за грађане првог реда. Можда ће се наћи и неки срећни грађани другог или трећег реда који ће се помоћу црвене путне исправе и одговарајућих пропратних докумената ушуњати на последњи чамац, али то је отприлике решена ствар. Датум утапања још није одређен и по свему судећи, као и у филму Титанк, проћиће вечност и много мучних сцена до тада. Остаје само питање ко ће на крају испричати нашу тужну причу, о потонулој Србији у плавом мору под жутим звездицама Уније.

Није јасно ни зашто се, ако је ситуација заиста таква, наша политичка „елита“ хвали чињеницом да су нас довели у положај без алтернативе, и да ли ће, као што традиција налаже, потонути са бродом? Може се поставити и питање ко дозвољава да се хвале неуспесима, али одговор је јасан: Потпуна атрофија новинарства и слободних медија, и пролиферација страначких пропагандиста, апологета и гласила меље здрав разум у корист политиког интереса. Анализа узрока и последица медијско-политичког мрака је важна, али као средство борбе узалудна. Противници идеје чланства у Европској унији бавећи се тиме дозвољавају представљање тог пројекта као пут без алтернативе, иако то није. Уместо реаговања на свакодневне лажи, потребно је преиспитати основно опредељење, и не допустити да се то опредељење представи као једино. Право питање које захтева одговор је: Да ли заиста не постоји алтернатива?

Идеја чланства у ЕУ се – од једностраног проглашења независности Космета и реализације да нам ЕУ ипак не жели добро – заснива на фанатичној одбрани флоскуле да не постоји алтернатива. Одговор на ту погрешну констатацију је једноставан. Алтернатива уласку у ЕУ је не улазак у ЕУ. Иако звучи сувише једноставно да би било тачно, када се размотри, на то се своди. Не постоји више катаклизма којом могу да нас уцењују ако не будемо желели да приступимо ЕУ – бомбардовање, санкције, сецесија Космета, пропаст економије, све већ виђено – и зато нас и кљукају флоскулама, у нади да ћемо поверовати.

Србија не би била прва ни једина земља која би одбила чланство у ЕУ. Чланство су пре нас одбили народи Швајцарске, Норвешке и Исланда. Грендланд је чак иступио – на сопствену иницијативу и после успешног референдума – из Европске заједнице 1985, што успут побија и аргумент да нико никада није напустио Унију. Уз суверенитет, Србија је специфична јер мора да се одрекне и 15% своје територије како би (једног далеког дана) постала чланица, имајући у виду да је 22 од 27 чланица подржало независност Космета као и да је 8 од 14 излагача пред судом у Хагу против Србије било из ЕУ. Са друге стране, када говоримо о евроскептицизму, не говоримо о изолационизму већ о одбоју према наднационалним државама, у каквој смо већ били и лоше прошли. Све позитивне стране чланства се такође могу остварити ван Уније; Визна либерализација, учешће у европској зони слободне трговине и примена стандарда у одређеним и одговарајућим областима су могући без чланства.

Треба имати у виду и да ЕУ сама по себи не представља никакву брану економској пропасти или гаранцију за просперитет. Већина нових чланица, 11 од укупно 27, уопште нису део тзв „еврозоне“, као што ни Србија не би била. Примери балтичких држава, околних земаља као што су Мађарска, Румунија и Бугарска и најновији пример Грчке – толико хваљене као феномен евроинтеграција – која је у кризи због дуговања у висини од 113% бруто друштвеног производа и буџетског дефицита од 13%, то потврђују.

Зато чињеница да ниједна странка не заступа иоле евроскептичарски став – са изузетком СРС која опасно тетура по ивици провалије званој цензус – представља прави пораз алтернативне, или боље речено опозиционе, идеје. Режим – ако га замислимо као сложену спрегу интереса амбасадора, тајкуна и политичких странака – је већ пронашао модус за преживљавање евентуалне промене власти; скројили су опозицију по вољи, опозицију која уједно није алтернатива, и тиме зацементирали свој утицај и положај у недоглед. Нажалост, изборни резултати указују да је народ спреман да поверује у промене на путу без алтернативе.

Можда највећи пораз праве опозиције није лош резултат или мала заступљеност, већ дебакл пред полуобразовним и интелектуално ограниченим противником, оличеним у Тадићу, Николићу, Илићу, Палми и Дачићу. Ти политички патуљци су успели – додуше уз велику подршку страног и тајкунског фактора као и медија – да створе скоро апсолутан монопол, какав ни далко озбиљнији политичари пре њих нису могли. Нажалост, кривица за то лежи и код свих нас који смо учествовали, из добре намере, у уздизању тих патуљака на политички врх. Ако ова ситуација не изроди нормалну и преко потребну опозицију, Србија ће заиста завршити као Титаник, на дну мора бирократије, корупције, хроничне економске кризе и умоболних прича о будућем просперитету.

Кампања уочи референдума у Ирској била ја високог интензитета и неукусно једнострана. Као и први пут, све значајне политичке партије осим националистичког Шин Фејна су биле за ратификацију споразума. „Велики бизнис“ – тајкуни по нашки – се умешао са великим парама у кампању за споразум такође. Председник Комисије ЕУ запретио је Ирцима да би поновно гласање против угрозило њихово право да имају комесара (право које ће иначе фактички изгубити споразумом), упропастило економију, искључило Ирску из „Европе“ и слично. Аналитичари су наравно, по принципу шаргарепа и штап, предвиђали талас запошљавања у случају позитивног исхода. Медији, одлуком ирског РАТЕЛ-а, за разлику од свих претходних референдума овог пута нису били у обавези да обезбеде подједнако време за обе стране већ само да обезбеде платформу за главне политичке партије, дакле за оне који подржавају споразум. Тако се синдром српских изборних кампања, са грандиозним обећањима запошљавања и будућег благостања, медијском једностраношћу и неоснованим претњама „шта ће бити ако они победе“, појавио и у Ирској. Народ – суочен са најтежом рецесијом од 70их година прошлог века – је попустио.

Сам референдум је обиловао сумњивим одлукама, као што је била забрана анкетирања током дана референдума и бројање гласова следећег дана уместо исте вечери као на претходном гласању. Јасно је да се комесарима Европске уније журило, знали су да би даља одуговлачења сахранила пројекат европске супердржаве.

Иако је ратификација Лисабонског споразума завршена у парламентима свих држава чланица, пољски и чешки председници су одбили да потпишу споразум док се неке ствари не разјасне. Сада је извесно да ће Пољаци ускоро потписати јер су чекали позитивно изјашњавање Ираца, док чешки председник чека одлуку свог Уставног суда о приговору чешких сенатора против споразума. Главни разлог за журбу су предстојећи избори у Великој Британији, очекивани средином следеће године.

Велика непопуларност британске владајуће Лабуристичке партије најављује скоро извесну победу опозиционих конзервативаца Дејвида Камерона, који су недавно напустили федералистички блок Европских народних партија у Европском парламенту и основали свој, евроскептичарски, десничарски блок са савезницима из источне Европе. Једно од главних обећања конзервативаца је расписивање референдума у Британији – чији резултат би сигурно оборио ратификацију споразума – али само под условом да споразум још није ступио на снагу.

Наде већински евроскептичне Конзервативне партије су положене у спорост чешког уставног суда и истрајност Клауса који сада стоји сам против силне моћи европске бирократије да казни чешки народ због непослушности њиховог председника. На несрећу конзервативаца, Клаус је већ изјавио после резултата у Ирској да Британци не могу од њега очекивати да сам изнесе тај терет и да су закаснили ако су желели нешто да промене.

Сада су све очи уперене у Камерона, чија странка ове недеље одржава годишњу скупштину, у исчекивању званичног става партије. Да ли ће, упркос чињеници да ће споразум вероватно ступити на снагу, расписати референдум са „ретроактивним“ дејством? Овакав исход, који има гласну подршку многих истакнутих конзервативаца укључујући градоначелника Лондона Бориса Џонсона, је мало вероватан јер би де факто представљао референдум на даље учешће Велике Британије у пројекту ЕУ и наишао би на удар свих политичких елита европе (и „естаблишмента“ у самој Британији) које су се добро ухлебиле у мегабирократији Брисела.

Извесно је да ће овај устав Европске уније, под другим именом, ипак ступити на снагу и са њим ново доба у Европи. Доба несмењивих политичких елита, неизабраних владара (као што је нови председник ЕУ, највероватније Тони Блер), доба социјализма за богате а капитализма за сиромашне, доба без референдума и незгодних одлука „неупућеног“ народа.

Лисабонски споразум конституише европску супердржаву, даје јој правно лице, председника, органе спољне политике, држављанство, војску и најважније од свега право на измене постојећих и будућих споразума без потребе сагласности народа и држава као до сада. Сасвим је вероватно да ће референдум који је одржан у прошли петак бити и последњи референдум у ЕУ.

Народи европе су се олако одрекли не само државног суверенитета, него и личних слобода за које су прошле генерације животе дали. Будућност Европе одавно није изгледала лошије.