Јединица за климатска истраживања (ЈКИ) Универзитета Источне Англије преко ноћи постала је позната светској јавности након обелодањивања – на једном руском серверу – имејл преписки запослених у тој институцији. Поред до сада мало познате чињенице да је неславан британски универзитет један од уваженијих центара за климатска истраживања у свету, ово откриће потврдило је сумње многих скептика да методологија рада водећих научника – на чијим истраживањима се оснивају подаци Међувладиног панела за климатске промене Уједињених нација о повећању глобалних температура у овом и прошлом веку – има више конспиративне него научне садржине.

Афера „клајметгејт“ (суфикс -гејт на енглеском означава велику аферу по узору на аферу „вотергејт“ која је добила назив по згради у којој се одвијала) открила је распрострањене манипулације подацима, селективан избор извора и намерно сузбијање радова критичара. Скандалозно деловање утицајних научника шокирало је јавност и многе политичаре, тако је тема имејл порука доспела и на дневни ред у Копенхагену упркос напорима организатора да сузбију дискусију о овом питању.

Међу стотинама приватних преписки нашло се више доказа о непрофесионалном поступању истраживача. Предмет неких порука био је фризирање података ради прикривања правог стање климатских промена. Једна од главних напора научника био је прикривање неочекиваног пада температуре од 2001. године као и преувеличавање општег тренда загревања.

Управо сам применио Мајков трик „природе“ додавајући стварне температуре свакој серији за последњих 20 година (од 1981. на овамо) и од 1961. за Кифову да бих прикрио падање [температуре].

Међутим, истраживања на која се позивају и катаклизмички извештаји Уједињених нација користе податке ЈКИ и говоре о до сада невиђеном загревању, а за које сами научници у препискама признају да немају доказе.

Чињеница је да не можемо да објаснимо тренутан недостатак загревања и то је скандалозно.

Манипулација подацима потврђена је саопштењем руског Института за економску анализу (ИЕА). Они тврде да ЈКИ користи непотпуне податке руских метеоролошких станица, са свега 40% покривене територије, бирајући оне станице које показују загревање или чија мерења нису потпуна, као и урбане станице где температуре нису меродавне. Истовремено, ИЕА тврди да предвиђања ЈКИ игноришу већину метеоролошких станица у природи где су подаци били потпуни и поузданији, и који не показују наведено загревање.

Тек након више захтева колега за обелодањивање изворних података на којима су прорачуни ЈКИ основани откривено је да су запослени у ЈКИ избрисали оригиналне записе и сачували само хомогенизоване и прерађене податке који се сада користе као доказ за загревање, а из којих се оригиналне вредности не могу повратити. Скандалозно поступање ЈКИ оправдавано је недостатком простора на дисковима на којима су чували оригиналне податке.

Имејлови показују и да су ови научници радили на сузбијању критичара.

Недавно сам одбио два рада људи који говоре да ЈКИ греши по питању Сибира. Баш сам се истресао на оба рада, надам се успешно. Ако се и један појави бићу веома изненађен, али никада се не зна…

Још изричитији су били напади на научне часописе који су се усудили да објаве радове „скептика“.

Увек је постојала опасност од критиковања скептика да не објављују радове у озбиљним часописима. Очигледно су нашли решење, преузимање часописа. Шта да радимо по овом питању? Мислим да морамо да престанемо да сматрамо „Климатска истраживања“ као озбиљан часопис. Можда можемо да убедимо колеге у заједници да не шаљу радове, нити да цитирају овај часопис. Можда морамо и да размотримо шта да кажемо или тражимо од мало разумнијих колега који су тренутно у уредништву … шта остали мисле?

Одговарајући на горенаведену поруку, један научник је написао:

Послаћу имејл часопису да им кажем да нећу имати ништа више са њима док се не отарасе тог незгодног уредника. Тај часопис има више уредника. Одговоран за ово је један добро познат скептик из НЗ. Провукао је неколико радова поред Мајклса и Греја у прошлости. Причао сам са Хансом вон Строхом о овоме, али ништа нисам успео. Још једна ствар за разматрање у Ници!”

Овакво понашање најутицајнијих научника и истраживача у пољу климатских промена пролази некажњено због снажне подршке коју имају међу тајкунима и одређеним деловим политичког „естаблишмента“ Запада. Индустрија основана око приче о пресудном утицају људске расе на климатске промене вреди више милијарди долара годишње и заснива се на продаји „карбонских“ кредита, и тзв. пореза на савест потрошача. Ова индустрија постала је толико моћна да успешно сузбија скептике у медијима. Фанатизам припадника квазилибералне левице који предводе ову индустрију (називају их лубеницама, зелени споља, црвени изнутра) многи пореде са религијским фундаментализмом, због агресивне одбране вере у теорију људског штетног утицаја на климу, упркос недостатку до краја убедљивих доказа.

Иако је утицај људске расе на околину јасан, када се говори о прекомерном загађењу животне средине, уништавању многих природних богатстава и пренасељености, утицај човека на климу планете је више него дискутабилан.

На крају, Самит – обележен и лицемерјем 15.000 делегата који су присуством у Копенхагену допринели до емисије 40.500 тона угљен-диоксида – који је представљао велику прилику за „лубенице“, завршио се без очекиваног договора. На њихову жалост, у памћењу ће остати само говор препун измишљотина самопроглашеног вође тог покрета Алa Гора, чији су наводи промптно демантовани од стране оних које је погрешно цитирао; и исфрустрирано понашање многих делегата, оличено у изјави једног британског активисте, који је – реагујући на најаве Јужне Африке о неприхватању обавезујућих циљеве – љутито одговорио новинару Би-Би-Си-ја да онда могу да се „прже“.

Kопенхаген није задовољио амбиције многих, па ни председника Обаме коме је преко потребан грандиозан успех не би ли оправдао очекивања (и награде). Неуспех самита је вероватно последица неспремности сиромашних држава да жртвују развој на основи јефтиних и прљавих енергената, и жеље развијених да очувају предност. Ипак, не може се избећи утисак да је и афера „клајметгејт“ имала барем мали утицај, ако ништа друго, као преко потребна инјекција самопоуздања за шиканиране скептике.

Насупрот нашем примеру, „зелени“ покрети широм света доживели су енормну експанзију медијске заступљености протеклих година. Данас сви знамо о теорији глобалног загревања и како прети да изазове штетне промене климе, знамо да проблем обезбеђивања свеже воде полако постаје све значајнији, знамо да се прашуме и остала природна богатства већ деценијама десеткују и да тако нестају читави екосистеми, знамо да многим врстама прети нестанак.

Лако је занемарити штету коју човек чини својој околини, правдајући раскалашаност савременог живота потребама које морају бити удовољене. Имајући у виду да се и овај блог налази на интернету и да писац као и сваки читалац користе компјутер или мобилни телефон, тешко је писати критички о уништавању наше планете зарад личне угодности а не испасти лицемер. Ипак, неки у том лицемерству предњаче; тај феномен је најизраженији на Западу, али полако се и наша сцена попуњава са новим флоскулама и празним причама о „одрживом развоју“.

Постоје странке у Србији, „проевропске“ илити „напредне“, које декларативно подржавају тзв. „одржив развој“. Демократска странка у својој Стратегији промена има целу секцију посвећену одрживом развоју у којој пишу како су ресурси ограничени и како морамо то имати у виду када планирамо будућност, посебно економску политику. Новонастала „напредњачка“ странка је сличну реченицу, о одрживом развоју, убацила у свој промотивни материјал који се штампао у дневним новинама. Не заостаје ни ЛДП који у свом Изборном манифесту говори, додуше скромно, о остваривању здраве животне средине.

Зашто је „одржив развој“ битан? Четврти извештај Програма за животну средину Уједињених нација обелоданио је податак да годишњи траг сваког људског бића износи 21.9 хектара, а да наша планета може да регенерише само 15.7 хектара. У преводу: треба нам још пола планете, а ситуација се само погоршава. Иако је мало вероватно да је неко у Србији обратио пажњу на ову застрашујућу чињеницу, знамо барем да се неки у начелу залажу за „одржив развој“ (и ако је то вероватно резултат „копипејст“ идеологије), зар не?

Проблем лежи у томе што љубитељи глобализације и интеграција, као и обично, не разумеју суштину. Управо је њихово основно опредељење узрок глобалних проблема који прете да униште средину у којој живимо. Самим тим њихове безвредне декларације представљају само јефтино политиканство.

Постоји само једна нација на свету која се одрживо развија, једна и јединствена: Куба. То је искључиво зато што је Куба под полувековним санкцијама САД (највећег потрошача на свету). У несрећи тог неправедног ембарга изродио се систем који користи расположиве ресурсе на скроман али одржив начин. Тај пример је у жарком контрасту са осталим нацијама које радо учествују у глобализацији и стварању неограниченог тржишта, што доводи до апсурдних ситуација бахатог разбацивања и развоја који је све само не одржив.

Дакле, заснивати политичку платформу на одрживом развоју а истовремено пропагирати прикључење глобалистичким трендовима, широким интеграцијама (Србија без граница, Србија мост који спаја Исток и Запад и сл), је обично лицемерје.

Многи примери модерних животних трендова, од превоза несезонских пољопривредних производа авионима ради свежине, до масовног премештања индустријске производње са једног на други крај света због смањења трошкова радне снаге (и тако повећавајући потрошњу енергената од транспорта до складиштења), доводе до ширења јаза између онога што планета на којој живимо може да издржи и захтевима људске популације.

Западни политичари злоупотребљавају еколошку кризу да би промовисали „глобална решења“, јер тиме правдају мегабирократске наднационалне институције које стварају, занемарујући чињеницу да је управо глобализација највећи кривац за тренутну ситуацију. Одржив развој се може постићи или открићем неког новог, бесконачног и јефтиног извора енергије или враћањем на разумну произвоњу, првенствено локалну (ради елиминисања беспотреног транспортовања, складиштења и дистрибуције), али изнад свега рационализацијом потрошње.

Уместо неконтролисаног ширења тржишта и принципа потрошачког друштва, једини спас за овако бројну људску популацију је одрицање од система који се заснива искључиво на похлепи и одступање од најгорих видова глобализације која се данас спроводе.

Неолиберални концепт апсолутног слободног тржишта доживео је крах ових дана након реализације похлепих финансијских институција да годинама живе од измишљеног новца и надуваних пројекција, глобалистичка политика производње и потрошње доживеће крах онда када се суочимо са чињеницом да наша планета не може да издржи овај ниво експлоатације. То ће бити болно откриће које ће коштати много више од блокираног жиро рачуна.

Домаћи лицемерни политичари који овај проблем користе као флоскулу у својим предизборним програмима само троше потенцијал да се нешто по овом питању заиста учини. Не постоји „зелена“ прича која се може уклопити у пројекте глобализације, као што је Европска унија, јер ти пројекти, колико год се алтруистички представљали, јесу узрок еколошке катастрофе.

Ситуација је проста, ако желимо еколошку државу одмах, онда је изолација једино тренутно решење. Пошто је врло мали број људи спремно на такво жртвовање, најмање што можемо је да идентификујемо проблем: трошимо ограничене ресурсе.

И без изолације следеће решење је отпор даљим глобалистичким тежњама, отпор ширењу неконтролисаног потрошачког друштва, као и подстицај што шире домаће производње. С обзиром на опредељење већине политичке елите Србије да су суверенитет, национална или државна полтика и територијални интегритет „прошлост“ (што показује и несхватљива одлука да се једнострано примењује Споразум о стабилизацији и придруживању) а интеграције, глобализација и мостови „будућност“: тешко је видети какве везе и једна од владајућих или новонасталих „опозиционих“ странака имају са искреном тежњом ка очувању животне средине. По свему судећи, никакву. Зато је у Србији исправно поставити питање: Екологија, шта је то?