Уз претње полиције, сви окупљени припадници СНП 1389 су се разишли осим Игора Маринковића, који је појео сладолед у корнету, а затим истакао заставу Републике Србије, која му је затим одузета од стране „снага безбедности“, а сам Маринковић, активиста СНП 1389, је убрзо и ухапшен. После привођења у полицијску станицу Стари Град одведен је пред истог истражног судију као и Миша Вацић, који је био приведен 20. септембра због истог кривичног дела, забране одржавања организованог скупа, уз присуство истих сведока као и код Мише Вацића. Одређен му је затвор од 15 дана и одмах је упућен на издржавање казне. Нејасно је да ли је оптужница подигнута и због сладоледа или због истицања заставе Републике Србије у њеном главном граду.

Акција је затим, на симболичан начин, одржана у једној шуми у центру Београда, далеко од радозналих погледа корумпираних припадника МУП-а.

Вест на сајту СНП1389

Иако је одавно јасно да лепог Бориса не краси нека изражена памет, напротив (трпимо га јер је лепши од Клунија, ваљда), тешко је веровати да је луд. Осим ако системска болест од које – како се прича – пати није ударила на мозак. Како онда објаснити деловање власти?

Тадић је први пут покушао да прогура резолуцију о Сребреници у марту 2007. године. После неуспеха, и услед више изборних циклуса и ситуације на Косову и Метохији, питање скупштинског „потврђивања“ лажи је остављено по страни. Прича о Сребреници је враћена на природан ниво плаћених НВО и кукања малобројних медиокритета, до новембра прошле године када је поново покренута. Тада су из Центра за евроатлантске студије упутили писмо председнику, подсећајући га на заборављену обавезу. Истовремено, и ЕУ је доносила своју резолуцију. Имајући у виду наше непоколебљиво и безалтернативно опредељење, мотиви за доношење катастрофално штетне резолуције су јаснији.

Без оклевања председник (ДС) је подсетио на „моралну“ обавезу Народне скупштине да резолуцијом осуди геноцид. По страну што судска а не законодавна грана власти процењује да ли је злочин почињен, иницијатива је добила подршку од свих „пријатеља“ Србије, од Милибанда до Жена у црном.

Оно што ових дана чини целу фарсу одвратнијом јесу дешавања поводом покушаја у САД да се усвоји резолуција о турском геноциду над Јерменима. Реаговајући на резолуцију одбора за спољну политику Конгреса – која описује злочин над Јерменима (више од пола милиона страдалих) као геноцид – Турска је повукла свог амбасадора из Вашингтона и запретила погоршавању односа. На тај протест је реаговала и Обамине администрације која је обећала да ће стати на пут резолуцији. Можда би Тадић могао Обами да одржи лекцију о моралним обавезама.

Да ли је нашим политичарима невероватно да – иако је скоро век је прошао од тог злочина – Турска (неспорно одговорна) „ризикује“ односе са светском суперсилом како би спречила коришћење термина „геноцид“? Ако упоредимо реакцију Турске, која наилази на разумевање новеловца и председника САД, са ставом Србије (пред судом ослобођена кривице за злочин у Сребреници, који се не може поредити са злочином над Јерменима) која не да не реагује на резолуције других држава него чак планира да усвоји и своју, закључак може бити само поражавајући.

Тешко је описати стање у Србији данас. Неки кажу да смо колонија, али колоније бар имају покрете отпора. Ово је нешто горе. Владавина медиокритета, комплексаша и лопова, потпомогнути орвеловским медијима. Држава са оваквом „елитом“ не заслужује ни да постоји. Како ствари стоје, неће још дуго. Можда ће, када нестане, неко схватити шта је изгубљено.

Као једини конститутивни народ ускраћен уставом загарантованог права на самоопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини крајем двадесетог века, и као једина држава изложена притисцима да прихвати право мањина на самоопредељење почетком двадесетпрвог, Срби и Србија су у јединственом положају двоструког губитника. Додатно томе, демонизација српског народа и ревизија историје се наставља, предвођена лажима о дешавањима око Сребренице.

Број?

Било какво пребројавање жртава се често карактерише као „покушај релативизације“ од стране дежурних бораца за „људска права“. Истовремено, када се реалност не поклопи са фантазијама антисрпских пропагандиста – као у случају укупног броја жртава рата у БиХ, званично процењен на мање од 100.000, и лажи о 250.000 муслиманских жртава – могу се чути протести да „број није битан, злочин је злочин“.

Ако број заиста није битан, већ само злочин, зашто дежурни борци милитантно инсистирају на крајње непоузданом броју жртава злочина у Сребреници? Петнаест година трагања, прекопавања и премештања лешева наводних жртава сребреничког масакра још увек не може да поткрепи насумице изабран број од 8000 жртава. Број „пронађених“ лешева, процене мисије Црвеног крста, процене независних посматрача на терену за време ратних операција, и често појављивање „несталих“ на бирачким списковима и у иностранству демантују „нову истину“ а тешко доказују страдање и пола званичног броја, а камоли више.

Међутим, упркос немогућности главних пропагандиста „нове истине“ да докажу број жртава та лаж добија покриће у пресудама (квази)суда у Хагу. На основи небулозних сведочења људи попут Дражена Ердемовића (Хрвата осуђеног на 5 година затвора због наводног убиства 70 муслимана, мање од месец дана казне по жртви) тај суд доноси пресуде које касније служе као „доказ уместо доказа“. Међусобно поткрепљивање, где антисрпске (невладине) организације доказују своје тврдње на основу пресуда суда који оснива своје закључке на тврдњама тих истих НВО и сведока које су они припремили, је невероватан метод обмањивања јавности и пропагирања лажи.

Геноцид?

Осим броја погинулих, друга значајна лаж о дешавањима у Сребреници је проглашавање тих злочина геноцидом. Такво омаловажавање појма геноцида, који значи планско истребљивање народа или етничких група, је само по себи монструозно. Проглашавати акцију Војске Републике Српске – у којој је обезбеђен превоз цивила (укључујући свих жена и деце) из Сребренице – покушајем истребљења једне етничке групе, која притом не постоји само на том простору него и у широј околини, представља одступање од елементарне логике.

Такође, разводњавање критеријума по ком се неки злочин проглашава геноцидом може само да умањи монструозност почињених геноцида из прошлости, попут Холокауста; никако да увећа значај злочина око Сребренице (што је намера такве квалификације).

Шта је резолуција и зашто је опасна?

Недавно, председник Демократске странке и Републике Србије, Борис Тадић, изразио је намеру, мимо својих надлежности, да натера Народну скупштину да усвоји резолуцију која осуђује „геноцид“ у Сребреници. Оваква резолуција би била наставак пропагирања лажи, косила би се са националним интересима Србије (чија одговорност за „геноцид“ би поново била доведена у питање) и задала би ударац Републици Српској и српском народу у БиХ.

Колико владајућа „елита“ мари за национални интерес биће очигледно ако резолуција о осуђивању геноцида буде стављена на дневни ред у Народној скупштини. Борба за истину ће се, свеједно, наставити, али усвајањем такве резолуције лаж би још једном била поновљена, и тиме „нова истина“ ојачана.

Више о овој теми можете прочитати на сајту Грађанске иницијативе за истину о Сребреници.

Вест на прво читање неизбежно изазива подсмех. Али ако шалу оставимо по страни, схватамо да је „Хиџрет-дједо“ слика и прилика бошњачке (назови)“нације“: креатура настала као папазјанија ислама и (пост)модерног секуларизма, без икаквог историјског или културног упоришта, наметнуто од „виших ауторитета“. „Хиџрет-дједо“ је лик чији назив и одећа имају корене у исламу, а треба да симболизује прославу Нове године по календару насталом у хришћанској цивилизацији и то по секуларним обичајима. Може ли нормалан човек да нађе у овоме било какав смисао?

Смисао, међутим, није битан. Битно је по сваку цену показати да ниси као они други и зато је „Хиџрет-дједо“ управо симбол какав приличи бошњачкој „нацији“.