Први број часописа „Видовдан магазин“ можете скинути у пдф формату овде. Посетите сајт на магазина Видовдан http://www.vidovdan.org/.

Као први број за 2010. годину, а укупно 45. број часописа ДВЕРИ СРПСКЕ, на Видовдан је из штампе на 128 страна изашао нови темат посвећен (АНТИ)НАЦИЗМУ И (АНТИ)ФАШИЗМУ.

Часопис доноси сагледавање ове табуизиране друштвене теме из до сада мање познатих или потпуно прећутаних углова: Хитлер и Запад, Ватикан и нацизам, Руска и српска борба против нацизма и фашизма, Хитлеризам данас.

Темат који српска интелектуална елита до сада није смела да направи!

(АНТИ)НАЦИЗАМ! (АНТИ)ФАШИЗАМ!

Западни фашизам и словенски антифашизам!

Уз претње полиције, сви окупљени припадници СНП 1389 су се разишли осим Игора Маринковића, који је појео сладолед у корнету, а затим истакао заставу Републике Србије, која му је затим одузета од стране „снага безбедности“, а сам Маринковић, активиста СНП 1389, је убрзо и ухапшен. После привођења у полицијску станицу Стари Град одведен је пред истог истражног судију као и Миша Вацић, који је био приведен 20. септембра због истог кривичног дела, забране одржавања организованог скупа, уз присуство истих сведока као и код Мише Вацића. Одређен му је затвор од 15 дана и одмах је упућен на издржавање казне. Нејасно је да ли је оптужница подигнута и због сладоледа или због истицања заставе Републике Србије у њеном главном граду.

Акција је затим, на симболичан начин, одржана у једној шуми у центру Београда, далеко од радозналих погледа корумпираних припадника МУП-а.

Вест на сајту СНП1389

На данашњи дан Српска мрежа жели да подсети домаћу јавност најпре на датум завршетка злочиначког бомбардовања Србије и Црне Горе од стране НАТО пакта 1999. године и почетак новог прогона српског народа са Косова и Метохије. Ово бомбардовање међународног права и НАТО геноцид над српским народом учињени су у циљу отимања Косова и Метохије из састава Србије и зато све Србе света овај датум подсећа да су Косово и Метохија од 10. јуна 1999. године под окупацијом.

То је први разлог зашто сматрамо да овај датум треба да постане државни Дан сећања. Овим, истовремено, желимо да укажемо и на друга важна историјска сећања на страдање нашег народа у прошлом веку: од Првог светског рата, преко нацистичке окупације у Другом светском рату до последњег грађанског рата у бившој Југославији, сматрајући да не сме бити дискриминације жртава по националној основи, тј. да је недопустиво да се стално износи истина о свим жртвама ратова на Балкану, а да се константно прећуткује српско страдање.

Два историјска примера су најдрастичнија: концентрациони логори Јадовно и Јасеновац у Независној држави Хрватској, у којима су на монструозне начине, уз пуни благослов Ватикана и Римокатоличке цркве у Хрвата, погубљене стотине хиљада Срба, спадају још увек у забрањену историју. Симбол свих српских жртава и страдања, држава геноцида над српским народом, јесте Јасеновац. Свакако не први и једини концентрациони логор у НДХ, нити једино место страдања у 20. веку, али симбол свега другог. Ако српски народ не исприча причу о Јасеновцу и кроз ту причу истину и о свим другим стратиштима и страдањима, откуда нам право да се надамо да се геноцид неће поновити у будућности? Јер, геноцид није случај већ историјски процес. Зато је превенција геноцида, истицање пуне истине о нашим досадашњим страдањима и на тај начим блокирање било чије иницијативе да тај геноцид понови, најважнији елемент српске унутрашње и спољне политике у наступајућем периоду.

Такође је важно посебно нагласити страдање Срба у Подрињу и околини Сребренице од 1992. до 1995. године од стране злочиначке војске Насера Орића, као и 1998. годину и шиптарске терористичке активности које су почеле далеко пре бомбардовања НАТО пакта. У тим терористичким актима убијени су многи српски полицајци и редовни војници на одслужењу војног рока на дужности, што представља најтежи облик међународног тероризма о коме светска јавност још увек ћути.

Ове године навршава се и 15 година од Олује, највећег етничког чишћења у савременој Европи после Другог светског рата, када је из Независне државе Хрватске 1995. године протерано више стотина хиљада Срба. Овај Дан означавао би и сећање на историјско постојање Републике Српске Крајине и злочиначки план у коме је она уништена, а српски народ изолован у позицију грађана другога реда.

Српски народ и Црква не могу и неће прећи преко историјских чињеница о вишеструком геноциду учињеном над нама у прошлом веку од стране хрватских и муслиманских усташа и НАТО пакта. Зато је одређивање једног датума за Дан сећања на геноцид над Србима један од приоритета државе Србије.

Посебно желимо да скренемо пажњу јавности на лош социјални статус ратних војних инвалида и породица погинулих у последњим ратовима и на свеукупно сраман третман према српским борцима и жртвама које су данас заборављене и понижене. То је и био наш додатни мотив да предложимо да 10. јун постане велики дан националног сећања на све њих, са посебним апелом на заједничку друштвено-хуманитарну акцију у циљу моралне и социјалне солидарности са породицама оних који су своје животе положили за Отаџбину. Нека им је вечна слава и хвала!

Удружење „Вера, нада, љубав”, Београд
Хуманитарнa организацијa „Браниоци отаџбине”
Српски сабор Двери

Епидемија некритичког размишљања прешла је са политичких на спортске новинаре. Поново смо ускраћени за неопходне критике. Поред напорних вувузела, морамо да трпимо баналне анализе и неосновану „наду“ стручњака јавног сервиса. Потребан нам је вентил, па макар то био истомишљеник у телевизијском студију који би говорио искрено о учинку и домету наше репрезентације. Али тог вентила нема. О непристојном и насилничком надметању спонзора, и кич-патриотизму којег промовишу, да не говоримо. Ко заиста очекује да плаћамо претплату да бисмо гледали пола сата реклама? Тешко је побећи од реалности, чак гледајући и фудбал.

Наравно, овај текст није о фудбалу. Овде се ради о неподношљивој лакоћи са којом се наше друштво разара, а држава претвара у резерват понижених, некреативних и немислећих полуљуди. Не знам више ни ко је гори, предводници (мало)грађанске Србије за које је су Палма и Дачић постали узорни, еманциповани грађанин, или присталице све присутнијег квазипатриотског блока. Ова релативно нова појава – у облику стереотипичних навијача са реклама, умишљених клинаца наложених на фашизам и хулиган-православље, или шупљих напредњака предвођених човеком без харизме и образовања (али важније, што смо прекасно сазнали, и без уверења и морала) – све више иритира. Ове две групе, екстремне по неукусу и недостатку суштинског садржаја, се намећу као главни чиниоци нашег друштва. Да ли је заиста то наша реалност?

Атак на здрав разум, али и на опипљива права и слободе, је постаo свакодневница. Недавно смо сазнали од „заштитника“ грађана да служба државне безбедности – БИА по новоговору – жели да нас прислушкује по вољи. Не чуди таква тежња тајних служби, већ потпуни недостатак одговора јавности. Јасно је да пролазимо кроз неку врсту националне капитулације, међутим, питање грађанских слобода није питање које дотиче искључиво националисте. То је универзално питање свих нас, без обзира на политичко опредељење. Ипак, сви вајни борци за људска права и слободе данас ћуте. Свакоме ко познаје њихову верзију „слободе и права“ је јасно зашто.

Међутим, поставља се питање, где је јавност? Како демократија може постојати у одсуству критичке јавности? Да ли је могуће да недостатак слободних медија може у потпуности да убије свако размишљање? Како грађани могу „казнити“ политичке чиниоце на изборима ако не разумеју колико штете одређене одлуке наносе и њима лично и држави у целини? Имамо политичку елиту која се хвали укидањем сваког вида приватности, слободе мишљења и изражавања (Чанкови закони против „ратних злочинаца“), једностраном применом штетног међународног споразума, лажним резолуцијама и сецесионистичким актима; и грађане који такву политику потврђују на изборима, гласајућу за власт или њихове кло(в)нове у опозицију.

Доживљавамо економски, бирократски и друштвени колапс, истовремено укидамо слободе загарантоване уставом, а критике нигде. Ко има живце да гледа дневник европског сервиса, има прилику да види тај апсолутни недостатак критичког односа према било чему. „Новинари“ те пропагандне куће стварају виртуелну реалност неке непостојеће државе, и успевају у томе. Мене излуђује када Ђелић обећава милионе за повратнике „експерте“, станове, куле и градове, а ја више од три месеца чекам нострификацију дипломе једног од водећих светских Универзитета, без које не могу ни да се запослим како треба. Безрезервно хвале реформу правосуђа, а по свој прилици вратили су га у камено доба. Министар одбране се хвали реформама, а авиони само падају. Никада нисмо имали бољег министра полиције, ни више криминала. Месецима се водила дискусија „да ли увести евро“, и то у тренутку колапса еврозоне и сумњи у опстанак јединствене монете. Исти ти „стручњаци“, који су агитовали да уведемо туђу валуту, иако нам не би дозволили и да смо желели, још увек просипају памет на медијима. Србија – зона сумрака.

Заправо, опште лудило које овде влада, наизглед насумично, поприма опасне обрисе тоталитарног система. Док оперативне елементе тог тоталитаризма чини примена модерних технологија за индоктринацију и праћење грађана, без додатних напора да се униште институције попут правосуђа, образовања и парламента, тешко да би такав систем могао да заживи. Зато „елита“ постепено уводи једноумље путем медија и законских ограничења, и урушава све што се урушити може. Истовремено, ова поплава бесмисла коју нам сервирају медији, одлично служи да замаскира стварање неког савременог тоталитаризма.

Оно што је покренуло ту мисао је читање темељне анализе кризе у еврозони. Анализу је саставила Карнегијева задужбина за међународни мир. Названа је „Изгубљена парадигма – Евро у кризи“, и садржи низ извјештаја економиста, као што су Ури Дадуш, Сергеј Алексашенко, Вера Ејделман и Паола Субаки. Они објашњавају како је криза са евром почела. Рад је пун података, и делује као финансијски роман. То је прича о пројекту који је започео са великим надама, огромним амбицијама, али који је оборио с ногу многе државе.

Предмет извештаја су тзв. ПИИГШ (свиње) – Португалија, Ирска, Италија, Грчка и Шпанија. Анализа их назива ГИИПШ, али ја ћу их ипак звати ПИИГШ (свињама). То су земље највише изложене ризику због високог нивоа дуга. У извештају се упоређује њихов учинак, са учинцима водећих држава у еврозони, као што је Немачка. Њих ћу називати језгром еврозоне.

Када су ПИИГС увеле евро, доживеле су готово тренутан бољитак. Дошло је до стрмоглавог пада каматних стопа. Приноси обвезница су опали и задуживање је постало јефтиније. Дошло је до великог раста привреда. Државе су уживале у суфицитима. Посматрајући у ретроспективи, делује као златно доба, али чак и на почетку, сејани су узроци данашње кризе.

Јефтин новац охрабрио је инвеститоре и потрошаче да повећају потрошњу и упадну у дугове. Страни капитал се улио у ПИИГС-е. У неколико од ових држава, домаћа потрошња је експлодирала и цене некретнина су повећане. Плате су, такође, оштро расле. У Грчкој, Ирској и Шпанији, кредитирање је порасло, у просеку, 155%, док у државама попут Немачке и Холандије, у језгру, та цифра је била свега 27%.

Комбинација нижих трошкова позајмљивања и ширење домаће потражње повећала је приходе од пореза и владе су биле у искушењу да повећају расходе. Новац се сливао у касе. Јавна потрошња по особи у ПИИГС државама порасла је у просеку за 76% између 1997. и 2007. године, у поређењу са само 35% у језгру еврозоне.

У Грчкој, на пример, јавна потрошња по глави становника је порасла за 140% у периоду од 1997. до 2008. године. Грчка је била преплављена јефтиним капиталом. Као што анализа Карнегијеве задужбине показује, раст домаће потражње у Грчкој је довело до „повећања цена у односу на тај део Европе, повећајући трошкове домаће радне снаге и умањујући конкурентност Грчке.“

То је један од кључних закључака ове анализе. Од усвајања евра Грчка, Ирска, Италија, Португалија и Шпанија су постале мање конкурентне. То, и смањење продуктивности, је основа кризе у еврозони, а не дуг. Дуг је симптом.

Узмите у обзир Ирску. Пре него што је увела евро већ је просперирала. Између 1990. и 1995. године, инфлација и трошкови позајмљивања су били близу немачким нивоима. Бруто национални доходак је већ растао брже него код осталих ПИИГС-а. Анализа закључује да „је евро дао неодрживо убрзање већ распламсалој економији“. Доступност капитала је експлодирала, и превазишла 200% БДП-а до 2008. године. Пре придруживања јединственој монети, просек је био 40%.

Или Шпанија: Од 2000. године, цена радног сата је константно расла брже него у државама језгра, за више од 1%. Трошкови радне снаге у Шпанији су порасли за више од 30% од 2000. године, док су номиналне плате у Немачкој расле у складу са продуктивношћу. Кредити шпанским домаћинствима и нефинансијским корпорацијама порасли су на више од 200% БДП-а, два пута колико су били 1998. године. Већи део овог „лаког“ новца финансирало је грађевински „бум“. У Шпанији у 2006. години, започета је изградња више кућа него у Великој Британији, Немачкој, Француској и Италији заједно. За само 10 година, цене некретнина су се удвостручиле. По мишљењу аутора анализе, Шпанија је претрпела губитак конкурентности од увођења евра.

Италија је слична прича. Од увођења евра, конкурентност је такође значајно опала. Између 2000. и 2009. Године, плате су порасле 32%. Ако је Италија желела да буде конкурентна, требало је да одржи исти ниво плата током протекле деценије.

Затим, ту је Португалија: ниже каматне стопе довеле су до потрошачке експанзије. Дугови домаћинстава су се више него удвостручили. Дефицити текућих рачуна порасли су, а продуктивност успорила.

Сви ови проблеми су се развијали пре финансијске кризе 2008. године. Оно што је криза учинила јесте да „открије крхкост модела раста ПИИГС-а након увођења евра, и нагласила неодрживост њихових дуговања“.

ПИИГС-и, међутим, су били ограничени „алаткама“ које су могли да користе у борби против растуће кризе. Они су били део монетарне уније. „Без контроле над каматним стопама, њихова способност да се изборе са кризом је била ограничена“, пише у анализи Карнегијеве задужбине. Европска монетарна политика је била прелабава за земље као што су Шпанија, и престрога за Немачку.

Крах 2008. године довео је до драматичног пада потражње и ПИИГС-и су остали са великим дуговањима. Да би избегли дужничку кризу, потребна им је привредна раст, али раст зависи од конкурентности. Међутим, ПИИГС-и се боре да побољшају своју конкурентност без контроле над курсем евра.

Шта преостаје? По мишљењу економиста Карнегијевог института, државе ПИИГС-а ће морати да смање своја дуговања, што већина покушава са мерама штедње. Однос дуга према БДП-у треба да буде на конкретној силазној путањи, и да се стабилизује у року од три године. Европска централна банка треба да одржи експанзионистичку монетарну политику, што и ради. Аутори такође сматрају да еврозона треба да прихвати већу инфлацију, јер „ће олакшати неопходно смањење реалних зарада“. Немачка би требало да стимулише домаћу потражњу. И еврозона треба активно да подржава слабљење евра. Али, постоје реалне сумње да ли ће све то бити довољно.

Погледајте Грчку. Предложено смањење трошкова износи 11% БДП-а. То је „огромно“, по мишљењу економиста, и „представља више од годишње потрошње владе на одбрану, здравство и образовање заједно“. Са толиким степеном смањења, тешко је видети како Грчка привреда може да расте и отплатити дугове. Само да стабилизује однос дуга и БДП-а, Грчка би морала да направити огромна фискална прилагођавања – можда чак до 12% БДП-а.
Да би Италија смањила дуговања, потребан јој је биланс од 4% прихода изнад расхода. Међутим, у тренутку када та држава уводи мере штедње, домаћа потражња ће вероватно опадати или у најбољем случају стагнирати.

Да би повратила конкурентност, Шпанија ће морати да прихвати 6% смањење плата у трајању од три године.

Дакле, цена боравка у „лудачкој кошуљи“ званој еврозона је да ће ПИИГС-и морати да смање плате и прихвате широке реформе ради повећања продуктивности. Власт ће морати да буде мања, ефикаснија. Вероватно ће бити и социјалних немира. Изазов пред ПИИГС-има је следећи. Да би имали привредну раст, мораће да смање плате и расходе. Раст ће у најбољем случају бити анемична. Незапосленост ће остати на високом нивоу. Они ће можда избећи метак, али потенцијално наслеђе придруживања евру су тешка времена за целу једну генерацију.

Аутор је Гевин Хјуит, Би-Би-Си-јев уредник за Европу. Оригинал можете наћи овде.

По званичној турској пропаганди, а коју подржавају англосаксонски медији и интелектуални ресурси а коју овде продају њихови „дилери“ флоскула Турска владавина Балканом је била поптуно позитивна. Турци су овде донели мир и стабилност и просперитет, а Турска је била једна толерантна и мултикултурна империја у којој је свако могао да нађе своје место под сунцем. Сукоб Срба и Турака на Косову 1389. је тек један лични сукоб Кнеза Лазара и Султана Мурата после кога су се односи два народа „побољшали“. Чини се да у ту много пута понављану пропаганду верују и неки њени носиоци, па им се дешава да претерају до апсурда тврдећи како је Србима на пример било најбоље у време Турске окупације.

Да би се Турска вратила на Балкан и да би реафирмисала османско наслеђе у свим сферама потребно је очигледно избрисати или потиснути сећања на османслијске зулуме и геноциде, ћелекуле и данак у крви, прогоне и мучења милиона балканских хришћана током векова њихове сурове азијатске деспотске окупације. Међу свим освајачима и окупаторима Балкана, којих није било мало, се нарочито Турци истичу по својој суровости и бруталности. Но сада све то треба заборавити и представити као једну идилу мултикултурне коегзистенције у којој су сви живели у миру и благостању. Треба игнорисати све злочине и „суочавање са прошлошћу“ кажу нам исти они који Србима натурају суочавање са „злочинима из прошлости“.

Та иста Турска је јавним и тајним каналима вршила притисак на Србију да донесе резолуцију о Сребреници а при том игнорише геноцид над Јеременима. По Блицу су се наш министар спољних послова и министар спољних послова турске сретали више пута тајно да усагласе текст резолуције о Сребреници. Чак је и Давутоглу признао да се са Јеремићем срео 11 пута за пола године. Ако је и од Турака много је.

Недавно је у у потписана истамбулска декларација од стране председника Бориса Тадића и Абдулаха Гула, као и од председавајућег председништва БиХ Хариса Силајџића и она је са правом дочекана са неверицом у Републици Српској. Тамо политичари и јавност сматрају да је овом подршком унитарној Босни званични Београд њима забио нож у леђа. Како је Србија потпуно „легла на руду“ и подржала ове иницијативе Анкаре није ни чудо што министар спољних послова Турске каже да су се наши односи „драстично побољшали“ и што су Тадић и Јеремић тамо веома популарни.

Турска жели да оствари доминацију, барем над делом Балкана преко локалних муслимана (Албанаца и босанских муслимана) а наравно говори како јој је у интересу „стабилност региона“. Они се сада „инсталирају“ у Тирани, Приштини и Сарајеву који треба да буду плацдарм њихове неоосманске аспирације на полуострву. У почетку је то пре свега дипломатски, медијски и економски продор а касније је могуће и озбиљније војно-безбедносно присутво на овим просторима. Све ово се дешава под покровитељством Америке која жели да се растерети и да део свог утицаја препусти Турској како се овде не би поново „убацили“ Руси (па и Немци). Преко Турске се остварује стабилизација доминације САД на балканом а истовремено „плаћа“ американцима неопходан ангажман Анкаре на Истоку.

Турска је важан играч у америчком тиму, али показује и знаке повећане самосталности у свом спољнополитичком наступу. За своје амбиције на балканском полуоствру и ревизију историје Турска добија подршку од Вашингтона, нарочито од када је постало јасно да од брзог уласка у ЕУ нема ништа. Турска уместо амбиција евроинтеграција сада настоји да под покровитељством САД створи своју балканску унију. На тај начин би се Балкан везао за Турску и тиме се Русија и кључни играчи ЕУ попут Немачке држе по страни од овог стратешки битног простора. У времену велике економске кризе која дрма планетом Америка на тај начин настоји да одржи своје уздрмане позиције у неким регионима попут Балкана.

Каква је последица ове и овакве политике председника Тадића? Пре свега очигледно је да од уласка у ЕУ нема ништа те да се Србија окреће Турској и подвргава њеном упливу. Уместо евроинтеграција нуде нам се османске интеграције Балкана које значе доминацију Турске уз подршку муслиманског елемента и марионетских влада балканских државица. Опет се понавља ситуација од пре више од пола миленијума кад су разједињене балканске и српске државице једна по једна падале у руке агресивним и безобзирним Труцима. Но онда је Србија била ипак стожер отпора турској освајачкој политици а сада му на жалост највише асистира (најновији стуб спољне политике). Суштина њихове политике је да нас уведу у НАТО и да уечствујемо у туђим ратовима те да на Балкану опет дође време Турске доминације која је по злу запамћена. Тако ће нас домаћи „најевропљани“ одвести уместо, како они то воле да кажу, у „светлу европску будућност“ у „мрак азијатског ауторитаризма“.

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.vidovdan.org/

Европска унија се разликује од свих ранијих идеолошких концепција и по томе што је у њеној пракси на делу усавршено деловање и координација између спољне и унутрашње присиле у остваривању неоколонијалног потчињавања европских нација. Методи спољне присиле су војни и економски, док су методи унутрашње новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Унутрашња има за резултат ауторопство, тј. ропство које човек прихвата актом своје слободне воље. То је служба човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности са једне, и служба заједнице ишчашеном неолибералном и неоколонијалнијалном концепту „слобода“ и „људских права“ са друге стране.

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део система вредности ЕУ и поменутог ауторопства. У том смислу довољно је само да се подсетимо тужних слика како људи газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра. Или на шта су све спремни да би нпр. добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред којим су постављени потрошачи у неким европским робним кућама: да само потпуно голи могу да уђу у ту робну кућу, а за награду добијају одећу по огромном снижењу итд.

Прихватањем потрошачког менталитета човек упија и начин размишљања по тим калупима, дакле, преузима потрошачку философију живота. Таква философија за нус продукте има прихватање поменутог али и разних других понижавајућих услова. Колико год то некоме звучало банално, али управо меркаторска слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси Европска унија. Важно је нагласити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система који презентују јавни морал а њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.

Насупрот хришћанским духовним моралним оквирима, током читавог двадесетог века у Европи, али и Србији, све снажније се афирмише систем вредности који почива на лицемерју, егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су начела која господаре европским духом још од француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму ова начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност у живљењу и размишљању буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин такав човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав одрођени Србин ће пре одабрати Европску унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него што ће отићи у посету Србима у концентрационим косовско метохијским логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај за заједницу којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски. Зато питање Европске уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену – система вредности.

Речено је од стране надахнутих видилаца: Сви су путеви Господњи милост и истина. Насупрот томе ми можемо рећи: Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Ко ће нас опорећи? Наше болно искуство то потврђује. Огромно и страшно искуство србско, за последња два столећа. Јер, чим су се праоци наши, сељаци шумадијски, почели дизати на Азијате, за слободу своју, Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе. Због чега? Због пролаза, због извоза, због увоза, због свиња и бивола, због тога. И од тада до данас откривала се пред нашим очима неслућена стварност Западне Европе, а та стварност се најбоље изражава овим речима: сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.[1]

Ове речи, рекло би се да је написао неко од наших савременика, а не Владика Николај. Као да је писано у данима овим, а не пре више од пола века. Шта се променило у односу запада према Србима од тада? Континуитет је више него очигледан. Срби, вечити понављачи, никако да науче најважније историјске лекције. Обезглављени, махнито јуре ка „широким” путевима Европске уније који их воде… Куда?

[1] „Речи србском народу кроз тамнички прозор”, Владика Николај Велимировић

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.dverisrpske.com/

Из искрене жеље да помогнемо свом роду, и да то радимо поштено и потпуно јавно, израсла је ова хуманитарна организација. Користећи савремена средства комуникације, постали смо планетарна организација Срба којој се верује и коју Срби подржавају. Оно што не ради нико у свеколиком српству којем озбиљно прети бела куга, раде млади у овој организацији. Ми подржавамо породице које имају петоро и више деце.

Успели смо да у релативно кратком временском периоду преточимо једну лепу идеју у квалитетан механизам (http://www.srbizasrbe.org) који прикупљен новац широм света усмерава ка српским породицама са петоро и више деце широм Балкана. Срби за Србе не представља обичну новчану цев од донатора до породица, већ плански користи прикупљена средства како би, примера ради, донацију од 300-400 евра временом увећали неколико пута кроз улагање у децу, куповину уџбеника за децу и других основних животних потреба породица којe помажу. Кроз куповину механизације и домаћих животиња СЗС jачају и економски положај породице коју помажу. Посете породицама које чине представници организације представљају својеврсну психолошку подршку коју шаљемо, а све управо из разлога како би једног дана та деца била у прилици да наставе круг доброчинитељства када им се буде указала прилика.

Пошто су породице са великим бројем деце историјски болна и рањива тачка нашег народа, а имајући на уму и трагичне догађаје у последњих 20 година, одлучено је да примарна група помоћи буду породице са петоро и више деце. Наравно, нисмо стриктно ограничени у нашем деловању, па смо у неколико наврата, када смо били у могућности, помогли породице са мањими бројем деце, старе и напуштене људе. Слали смо новац и деци за потребе лечења.

Поред те хумане жеље да се помогне породицама, желели смо да кроз формирање једне овакве организације утичемо, пре свега, на себе а потом и на целокупно српско друштво које је разбијено страначким поделама, ратовима, бедом, неморалом, сиромаштвом, преварама. Који мора да поврати свој православни, братољубив и христољубив дух и окрене се својим светосавским коренима, начелима и благодатима родољубља које је очувало српски народ кроз векове.

Наша организација је по броју људи који активно волонтерски раде у њој још увек мала, али врло оперативна и ефикасна, уз чињеницу да нам се све више младих волонтера и донатора широм света прикључује. Маса новца коју прикупимо на годишњој бази се континуално повећава што нас свакако охрабрује и подстиче да наставимо са даљим радом. Уз добар план, поделу рада по континентима и регионима и професионализацију саме организације надамо се да ћемо у периоду пред нама бити у могућности да проширимио социјални програм помоћи људима са петоро и више деце. Намера нам је да повећамо друштвени утицај кроз директно улагање у младе и образовне студенте, средњошколце, проналазаче, спортисте, будуће официре и наравно нове лидере СЗС-а. Да се разумемо, ова организација није ту да суштински мења српско друштво. Ова организација и пре свега идеја “Срби за Србе“ треба да отвори могућнисти људима како у Србији, широм Балкана, тако и у Европи и свету да се организују и у сарадњи са организацијом (или самостално) помогну другима мењајући себе и погледе на овај свет. Такође, оваквих организација треба да се формира на стотине, али да се све воде поштено, транспарентно и како Бог заповеда. У том и таквом раду се може родити та нада да српско друштво буде квалитетније, или да макар ми имамо став да се ствари мењају на боље. До тада, борићемо се са ветрењачама. Уз Божију помоћ израшће ово све у велику причу једног дана.

Сазнајте више о овој организацији на: http://www.srbizasrbe.org

Сајт српских националиста преноси овај текст о организацији Срби за Србе како бисмо промовисали њихов рад, у нади да ће што више људи помоћи, колико могу, хуманитарним акцијама ове организације.