Тадићева спремност да, као себи равног, прихвати представника терористичке државе Косово, значи да је режим одлучио да да легитимитет приштинским институцијама, односно да потпуно призна независност Косова.

Још један доказ у прилог ове тврдње представља чињеница да Тадићев план од четири тачке представља преписан Ахтисаријев план који има за циљ успостављање инситуција тзв. државе Косово.

Српска радикална странка сматра да је сраман покушај Тадића да Ахтисаријев план, који изграђује тзв. независно Косово, представи као свој план, који, наводно, штити интересе Србије и Срба.

Извор: СРС

Уместо да градски превоз буде бесплатан (јер је реч о једној од основнох социјалних потреба градског живота), улогу наплате његовог коришћења од сада на директан начин добијају власници фирми основаних ради прања новца и подизања свенародне пљачке на виши ниво. При томе, посебан скандал представља омогућавање тајкунском несоју да у свако доба има увид у личне податке свих имаоца нових тзв. персонализованих карата, укључујући и праћење кретања путника током вожње (с обзиром да је и за тзв. персонализоване карте предвиђено обавезно оверавање при свакој вожњи, што оставља траг у читачу). Читав подухват зачињен је учешћем повампиреног турског фактора, који готово на свим пољима у овдашњем друштву показује агресивну и перфидну намеру да припреми терен за свој повратак на србско тло на велика врата.

Дакле, да ли треба да покорно ћутимо и плаћамо „Бус Плус“ харач тајкунско-турској криминалној булументи? Наравно да не! Контролорима приватних фантомских предузећа нико није дужан да покаже своје документе. За случај да се у њиховој пратњи налазе полицајци (што би такође била велика злоупотреба), који имају овлашћење да легитимишу, треба да знамо да не постоји никакав материјални доказ да карта јесте или није оверена, јер се овера врши електронским путем.
Нека дужност сваког србског родољуба буде борба против новог система наплате градског превоза, уз онеспособљавање апарата за очитавање карата. Покажимо Систему да нисмо његово топовско месо, као и да не желимо тајкунско-турски харач на српској земљи!

Чачак ће Конузину доделити новчану награду за допринос развоју града и веза са Русијом, коју ће он предати Црвеном крсту града Чачка, наводи се у саопштењу.

Од оснивања 3. фебруара 1990. године, све време радећи против српског народа, ова странка је уз помоћ ЦИА успела да се домогне власт током октобарског преврата 2000 године. Од доласка на власт руководство ДС са својим коалиционим партнерима ради против интереса државе Србије а у корист окупационих снага НАТО и ЕУ.

За 22 године постојања ДС и њено руководство се повезује са тајкунима, нарко дилерима и страним обавештајним службама.  ДС је одговорна за пљачкашку приватизацију, хапшење испоручење српских родољуба који су бранили земљу током предходних ратова, најмасовније гашење опозиционих медија у историји Европе.  ДС данас контролише целокупни медијски простор у Србији а поједини њени функционери, попут Драгана Ђиласа, најбогатији су људи у Србији.

На скупштини странке 5. јануара 1994. за председника је изабран Зоран Ђинђић. Он је био председник Владе Србије од 25. јануара 2001. до 12. марта 2003. када је убијен у завери у којој су учествовали поједини чланови Владе Србије из његове странке као и његови пријатељи из нарко подземља. После убиства мафијашкогг премијера Ђинђића, скупштина је за председника Владе, 18. марта 2003, изабрала Зорана Живковића, такође из Демократске странке.

Борис Тадић постао је шеф ДС-а 22. фебруара 2004. године и показао се спремнијим од својих предходника за испуњавање захтева НАТО и ЕУ. Годишњица оснивања ДС тужан је датум за све грађане Србије.

Редакција СНП Наши

Петронијевић је обавестио суд да има суђење пред Вишим судом у Неготину и да је због спречености предложио одлагање.

Судија Ивана Рамић упозорила је Обрадовића да ово није први пут да се претрес одлаже због спречености његовог адвоката да присуствује и поручила му да у даљем току поступка обезбеди браниоца који може да га заступа.

„Владајућа коалиција и Николићеви и Вучићеви тзв.опозиционари хоће да промене Устав да би из њега избрисали преамбулу која гарантује да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије“, рекла је Радета и истакла да све друге приче, као што су смањење броја посланика или да устав треба да прати савремене токове, служе само да би режим скренуо пажњу јавности са брисања  преамбуле Устава.

Радета је оценила и да је скандалозно што владајућа коалиција разматра да се на територији целог Косова и Метохије не одрже наредни избори јер би то довело до укидања институција Републике Србије на Кососву и Метохији.

„Када истекне мандат скупштинама општина које су изабране на изборима које је расписала Република Србија, остаће паралелна тзв. власт која је изабрана на шиптарским изборима, која је за СРС и према Уставу Србије апсолутно нелегитимна. Ако Србија не одржи изборе на КиМ, то онда аутоматски значи да ће, по истеку мандата постојећим легалним скупштинама општина, Шиптари моћи да распишу своје изборе и да успоставе власт. Шта то онда значи, него укидање институција Републике Србије на територији Косова и Метохије“, објаснила је Радета.

Она је истакла да су напредњаци још спремнији него Тадић и његова коалиција да занемаре Косово и Метохију и да ставе ЕУ као приоритет. Минимална тежња СРС на наредним изборима је да освоји трећину у парламенту како би спречила распарчавање Србије, додала је Радета.

Извор: СРС

Максимални публицитет у вези са ситуацијом у којој се Шешељ налази једини је начин да се за њега обезбеди адекватна лекарска нега и да му се живот продужи барем довољно дуго да Тужилаштву зада последњи смртоносан ударац на завршној речи која је предвиђена за март ове године.

ПОСЛЕ деветогодишње правосудне агоније, можда би било најбоље  да се одрекнемо илузорних полагања на правду и да питање поставимо на практичнији начин: има ли наде да ће у оквиру овога  суђења бар неке од процесних норми цивилизованог правосуђа најзад бити испоштоване?

Као што ћу настојати да прикажем, и то би представљало огроман напредак у овом предмету и могло би довести до праведног резултата – одбацвивања оптужнице – чак и без формалне ослобађајуће пресуде након разматрања доказне грађе. То је тако из најмање два разлога.

Прво, зато што петогодишње одлагање почетка суђења и одбијање током тог  периода захтева за условно пуштање оптуженог на слободу, спојено са преспорим  темпом процеса од тренутка када је најзад отпочео, представља грубо кршење права на експедитивно суђење и самим тим довољан разлог за обуставу даљег поступка. У вези са овим треба приметити да је право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано правилом 65тер (Б) Правилника самога Трибунала, што је деветогодишњим притвором Војислава Шешеља сигурно прекршено, гледано из било којег разумног угла.

Друго, због потпуног колапса оптужбе до марта 2011, када је тужилаштво завршило са изношењем својих доказа, и немогућности да се докаже макар једна тачка оптужнице. По правилима самога Трибунала, а то је правило 98бис да будем прецизан, у тој фази поступка Веће је било дужно да доказе процени у светлу које је најповољније по оптуженог и да  обустави поступак у случајевима када је јасно да тужилаштво није успело да предочи доказе којима би се осуђујућа пресуда разумно могла образложити.

У пркос очигледној немоћи тужилаштва да то учини и доказе такве врсте предочи, и јасно израженом мишљењу председавајућег судије  Антонетија да концепт удруженог злочиначког подухвата, који подастире велики део оптужбе, у овом предмету није уопште примењив, већина у Већу ипак је гласала да се суђење настави.

Политички корисници  продуживања процеса су тренутни властодршци у Србији. Они сада више у скорој будућности неће имати да стрепе од непријатне перспективе  Шешељевог тријумфалног повратка, и то баш на време да своју оснажену странку поведе на предстојећим изборима. Да би ствар била још апсурднија, уместо да се после рочишта по правилу 98бис које је било одржано прошлог пролећа главни предмет настави, он је заглибљен док се разматрају колатерална питања, конкретно оптужнице за „непоштовање суда“ зато што је оптужени, наводно, објавио имена заштићених сведока тужилаштва.

Није важно што су сви ти сведоци потписали изјаве у којима сами они траже укидање мера заштите. Али, на овакав начин,  док се та вештачка питања разматрају, онемогућава се прелазак суђења у фазу одбране, иако је окончање бескрајног поступка у целини још одавно на дневном реду.

Неколико речи потребно је рећи у вези са судијом Жан-Клод Антонетијем. Након што је низ судија заредом било смењено, уочи отпочињања суђења њему је поверено да председава Већем. Ако би  његово  деловање оцењивали по чисто формалним параметрима, оно је за похвалу. Међутим, без обзира на то што је у поређењу са својим претходницима Антонети у целини правичан, требало би узети у обзир и чињеницу да сам он не врши одлучујући утицај на исход предмета зато што поред њега седе судије Хархоф и Латанци, који се не труде да прикрију своје отворено непријатељство према оптуженом.

Нема посебног разлога зашто би се Антонетијева лична часност и професионална коректност доводили у питање. Међутим, његов практични учинак у оквиру Шешељевог процеса врло је ограничен и најпре би се могао упоредити са улогом Дубчека: да делује као „људско лице“ Трибунала. Шта год било крајње објашњење за Антонетијево постављање, ипак се мора признати парадоксална чињеница да се одразило врло позитивно на квалитет Шешељеве одбране.
Од  Антонетијеве појаве Шешељ више није под притиском да се понаша као enfant terrible да би драматизовао неправичност и апсурдност процеса који се против њега води. Војислав Шешељ, који није нарочито префињена особа али јесте човек огромне ерудиције и правничке стручности, најзад је могао да се усредсреди на ефикасно вођење своје одбране и на јавно приказивање својих позамашних правничких вештина.

Списак процесних прекршаја у Шешељевом предмету дуг је и разноврстан, али можемо га приказати у неколико главних тачака.

Без сумње, основно питање у овој категорији односи се на чињеницу да подизање оптужнице није било мотивисано правним него чисто политичким разлозима. Како смо сазнали читајући мемоаре бивше главне тужитељице Карле дел Понте, тужилаштву је од стране тадашњег премијера Зорана Ђинђића био упућен позив да измисли оптужбе против Шешеља. Том приликом, Ђинђић је употребио оне чувене речи: „Молим вас водите Шешеља одавде и немојте нам га враћати.“

Мада скандалозан, такав став ипак је донекле разумљив уколико потиче од политичара Ђинђића, коме је било стало да се отараси свог најопаснијег политичког противника. Али, да је једна наводно угледна међународна правосудна установа могла да се одазове позиву такве врсте, као што је то учинио Хашки трибунал, то је срамота првога реда.

Тако несретан зачетак Шешељевог предмета морао је да покрене читав низ накнадних злоупотреба. Упркос чињеници да се Шешељ предао  добровољно само неколико дана након што је објављена оптужница против њега и да је задовољавао све критеријуме Трибунала да буде условно пуштен на слободу у предпретресној фази, њему је та могућност била ускраћена. Поређења ради, косовски албански политичар Рамуш Харадинај, који није био оптужен за вербалне деликте него за убиство и мучење, не само да је добио условну слободу већ уз то и право док је на слободи да се бави политиком, све до почетка свога суђења.

Док се Војислав Шешељ скоро пет година налазио у претпретресном притвору, чекајући да тужилаштво пронађе било шта што би се на суду могло искористити као оптужујући материјал против њега, он је истовремено морао да бије две крупне процесне битке.

Прва се односила на признање од стране Трибунала његовог права да се сам заступа. Помислило би се да је то врло једноставна ствар зато што члан 21 Статута Трибунала то право гарантује сваком оптуженом, безусловно и у толико речи. Међутим, дуги низ година то се оспоравало Војиславу Шешељу, бившем професору правног факултета, и то под  невештим изговором да би се одразило реметилачки на прописно вођење  процеса! На крају Шешељ је био принуђен да прибегне штрајку глађу да би приморао Веће да своју одлуку преиначи и да му призна елементарно право да се сам брани.

Друга битка, где је оптужени постигао само делимичну и све до сада несигурну победу, вођена је у знаку доктрине „једнакости по оружју“. Укратко, тај концепт налаже да би између страна у премету требало да  постоји приближна равнотежа у ресурсима док су супротстављене пред судом.

Тужилаштву стоје на располагању на десетине помоћног особља и истражитеља и знатна материјална средства. У поређењу са тиме, чак када би све ишло глатко по стандардима МКТБЈ, ресурси додељени одбрани занемарљиви су. На свој карактеристично упоран начин, Шешељ је Веће бомбардовао захтевима који су били савршено разумни али су ипак остали без резултата: да му се обелодани колико је особља и средстава било додељено тужилаштву да води поступак против  њега и да се, у складу са доктрином „једнакости по оружју“, и њему доделе упоредиви ресурси. Највише што је успео да постигне, након подношења безброј представки и пошто је приредио низ забавних представа у судници, било је сагласност Већа да ће му за финансирање одбране бити додељена ограничена средства, што је свакако више од ништа из првобитног става суда али и  даље представља цинично гажење декларативног начела. Као свака бизарна одлука Хашког суда, и ова је  образложена истанчаним софизмима.

Када одлучите да се сами браните, ишло је њихово резоновање, ви преузимате потпуну одговорност за финансирање своје одбране. Оваквим решењем оптуженици се свакако не охрабрују да у пракси користе права која су им у Статуту теоретски зајемчена.

Умрљан бројним неправилностима од самога почетка, процес против Војислава Шешеља почео је стварно да се урушава од тренутка када је суђење почело. За сведоке „вештаке“ које је тужилаштво изводило испоставило се да су парада игнораната и медиокритета или, по Шешељевој незаборавној опасци у судници, „Ако они о предмету своје експертизе знају мање од мене, они овде немају шта да траже.“ Наводни непосредни сведоци Шешељевих злочина за тужилаштво су се показали  као потпуна катастрофа и њихови наступи били су обележени кривоклетством масовних размера. Огромна већина њих у судници су признали, под Шешељевим немилосрдним унакрсним испитивањем, да су били уцењивани, притиснути и подмићивани да против оптуженог лажно сведоче по упутствима тужилаштва. Један од њих је у вези са тиме открио чак и то да му је био обећан провод са супротним полом ако би само пристао да посведочи на штету оптуженог. Многи сведоци оптужбе, пошто им је у релативној безбедности суднице очигледно лакнуло од  притисака тужилаштва, повукли су велике делове или чак целокупне своје изјаве које су претходно давали а један од њих, на очигледно запрепашћење судија, замолио је да му се дозволи да оптуженом приђе и  да га загрли.

Прогон Војислава Шешеља, више од свих других скандалозних епизода пред МКТБЈ, служи као симбол институционалне корумпираности и илуструје праву природу Хашког трибунала, који је један угледан стручњак у наслову своје књиге правилно назвао овако: травестија.

Ох да, да нисмо случајно заборавили да поменемо званичне оптужбе које се Војиславу Шешељу стављају на терет? Не, уопште нисмо, зато што су оне потпуно комичне и без икаквог значаја у односу на грубо подривање основних правних принципа које ово суђење представља у свим фазама. Оптужени се терети за „подстицање“ на насиље и злостављање на етничкој основи у својим политичким изјавама, деликт који се у Статуту Трибунала чак и не помиње, исто као ни неухватљива  доктрина удруженог злочиначког подухвата, и што би се у сваком случају сматрало законом заштићеним говором са сваког становништа које није заражено политичким осветољубљем.

Пре само неколико дана, министар иностраних послова Лавров је на својој годишњој  конференцији за штампу истакао прогон Војислава Шешеља као један од значајних разлога за затварање Хашког трибунала. Досије кршења права и систематског гажења професионалних норми који обележава Шешељев предмет препоруку г. Лаврова чини неодложном и  потпуно оправданом. Томе би требало само још додати и то да после више од деценије и по наношења озбиљне штете међународном праву само затварање Трибунала не би било довољно. Све његове одлуке и пресуде такође се морају преиспитати, кобни преседани које је поставио морају бити одбачени, а  његови сарадници – сви, без изузетка –  морају бити подвргнути најстрожијој професионалној дисциплини.

Извор: Факти.орг

Одговарајући на питања, испоставило се да овај главни саветник за хашку судску медицину, који је до сада већ три пута сведочио у трибуналу о ексхумацијама масовних гробница у периоду од 1996. до 1998. године, заправо није ни лекар ни антрополог ни форензичар, већ да је „студирао биологију“ не прецизиравши да ли је исту уопште и завршио. На свако Караџићево питање, врло прецизно би говорио о својим достигнућима и искуству, и курсевима које је похађао како би се усавршио за посао.

Експерту је ово иначе треће појављивање у Хагу, током суђења на којима је давао исказе о својим извештајима о ексхумацијама масовних гробница у Церској, Ораховцу и на фарми Брањево. Као припадник оргнизације „Лекари за људска права“ налазио се свугде и на сваком месту, где се обрела ова наводно хумана организација, сумњивог карактера, коју прате афере – од шпијунаже до препродаје органа.

Остало је нејасно како је, с озбиром да није био званично запослен од стране ни хашког суда, а ни тужилаштва, заправо извршио своје прве ексхумације у Босни без ичијег овлашћења, да би тек потом добио статус сарадника МКСЈ.

Овај „експерт“ је током унакрсног испитивања, између осталог, одговарао на стандардна Караџићева питања о варирању деградације лешева у гробницама на којима је радио, о сазнањима сведока да су се на подручју Сребренице одвијале борбе 44 месеца, и да је ВРС, према важећем закону бивше Југославије често, после тих борби, вршила асанацију терена. Хагланд, као и скоро сви предходни сведоци, о томе ништа није знао.

* У `случају Толимир` одговорили сте, на питање судије, да постоји могућности различитог времена укопавања лешева.То је био закључак који сте изнели на основу распона у деградацији. Да ли то отвара могућност да су у питању различита времена сахрањивања? – интересовало је оптуженог.

- То је врло интересантно. Немам појма. Али, да – постојао је распон, не толико у локацији Лажети 2А, колико у Лажети 2Б – одговорио је сведок.

* А могуће објашњење би било да је то асанациона гробница која је отварана након евнтуалне егзекуције?

- Никада нисам то разматрао, али сада пошто су обављене идентификације знамо када су ти људи нестали. Једни су видели да је ископан један па други ров, и да су ту стављена тела. Који су то људи, добили смо податке од Црвеног крста на основу њихових сазнања да су задњи пут виђени у Сребреници.

* А ако кажемо да имамо доказ да вас је преварио босански патолог Омер Машовић? Ви му пошаљете остатке, а онда он на сто постави лешеве које хоће … – бацио је удицу Караџић.

- Машовић није имао никакве везе са нашим телима која су прегледана пре него што су му предана.

 * На основу ДНК су извршене идентификације?

- Ја сам носио део узорака у САД, а друга идентификација је рађена у лабораторији у близини Тузле, где су `одрадили` око 4.000 тела. За Машовића нисам сигуран шта ради, али смо се ми састали и договорили о томе као ће све бити предано у руке босанских власти, тако да не знам шта су они радили.

* И ја сада вама кажем да су идентификовани и остаци човека који је умро природном смрћу 1982 године. Како је то могуће? Ова докуметна која потркрепљују тврдњу одбране, доставићу када будемо рашчишћавали налазе са Ај-Се-Ем-Ти-Јем. А сада питам вас, човека који је веровао да се није манипулисало са телима након предаје босанским властима, шта мислите?

- О том човеку који је умро 1982.г. не знам ништа, али знам да су вршене ексхумације и на гробљима, тако да је то можда одатле покупљено – уследио је изненађујући одговор сведока.

Након стандардног испитивања о сведоковим сазнањима -да ли је обавештен о ратној пракси АБиХ да се обележавају свиленим тракама на бојном пољу како не би трпели пријатељску ватру, о чему сведок није имао сазнања – уследило је пречешљавање Хагландовог исказа у случају Толимир.

* У одељку Д, где се наводе делови тела који недостају, пише да се патологов опис често односио на удове који недостају, при чему се не наводи ни страна на којој се налазио, нити да ли се у дотичном налазе остаци барем једне кости. Ово указује на непрецизан, на брзину и површно урађен  посао!

- Мислим да кажете да би патолог другачије назвао делове тела који недостају, него антрополог – мешао је карте сведок, избегавајући одговор.

* У питању је ваш закључак: „Мењање стања између примарног закопавања и нарочито у случајевима плитких гробова, као последице напада стрвинара и узнемиравања гробница услед ерозије. Људске активности могу такође да утичу на губитак делова тела. Коначно, кости могу да нестану и док су закопане услед пропадања“ – суочио га је оптужени: * Да ли би у  људске активности могле да спадају и асанациона сахрањивања?

- Да, такве активности би могле да доведу до трагова на самој гробници, али мислим да то нису борци, а имали су повезе на очима, везане руке иза леђа, и сви су били помешани, све се догодило у истом периоду. Ипак, постоји могућност да су сахрањивани из различитих борби у исту гробницу. Знам да се то иначе ради.

Потом је уследио круг питања која су прилично руинирала кредибилитет експерта, чија је узнемиреност била очигледна, судећи по тону одговора.

* Слажете се да је у случају гробница у Новој Касаби аутопсијски извештај мањкав у односу на опис повреда и трауматолошких налаза? Дате су само дијагнозе, а не и налази који су проверљиви. Сваки патолошки налаз требало би свугде у свету да доведе до истог закључка, јер је заснован на чињеницама и са научном процедуром, што доводи до истог закључка…

- Да. У праву сте. Овде су наведени само узроци смрти. Али људи су могли да погледају фотографије и да виде о чему се говори.

- Случај Касабе није у оптужници – побунио се тужилац.

- Да, али оваква питања доводе у питање кредибилитет вештака – подсетио је тужиоца председавајући, а потом се окренуо ка оптуженом: – Разочаран сам што нисте раније покренули релевантнија питања о сведоку.

Подсетивши сведока на његов извештај о локалитету Пилице, Караџић је предочио већу да је овај експерт изнео запажања која би сугерисала могућност базног сахрањивања, односно првобитног стављања у гробницу и неке накнадне манипулације. Загрејан да сазна да ли управо ова изјава указује на могућност да је постојало више фаза сахрањивања, отпужени је прочитао део резимеа сведока у којем се наводе „вероватни сценарији“ – да се комадање и раздвајање појединих делова тела догодило, док су иста сакупљана механизацијом како би се транспортовала до гробнице.

* Где  је била извршена егзекуција, кад је требало да се тела сакупљају и транспортују?

- Према снимку обављеном из ваздуха, они су устрељени на пољу, на путу од Економије. Покопани су иза ћошка, где је ископана гробница.

* Она која је остала неискоришћена, свега 14 посто? Али нигде нисте нашли доказ да је у остатку од 86 посто било нешто. Тако сте констатовали.

- Мислим да су неки делови тела пронађени у другим гробницама. Али, нисам сигуран. Зато сам и написао два могућа сценарија, ни за један нисам рекао да је истина, већ могућност.

* Па сада, када знамо да је било раскомаданих тела, површинског слоја земље у гробници, вегетације на тлу, различит степен распаднутости … можемо да закључимо да је било сахрањивања и старијих лешева!

Заинтригиран да сазна како је дошло до „непоразума и напетости“ у сведоковом тиму, између њега и предпостављеног др Кишнера, Караџић се упустио у другу рунду нокаута експертовог кредибилитета, отворивши питање истраге у Сан Антонију, која је вођена против сведока.

* Напетости су избиле зато што је Кишнер, као главни патолог, давао коначни облик налазима других патолога. И да је то онда интервенцијом промењено – приметио је оптужени, након чега је уследио блед и неповезан одговор сведока. Зато је Караџић и наставио да га решета: * Ви у налазима често одајете признање г. Мекловском за његов допринос уобличавању закључака и налаза. А са његове стране је било и примедби на ваш рад. Наиме, сугерише да су неке ваше младе колеге имале примедбу?

- Искусни професионалци нису имали шта ту да кажу. Било је стотину људи који су напорно радили, а међу толико ангажованих мора увек да буде неко ко ће да се жали. Али, већина није ништа рекла. Могу да се жале ако желе.

* Нећу се обазирати на оно што вам већ није прихваћено у Руанди – успут је неодређено поменуо Караџић, и наставио: * Питаћу вас да ли је ова истрага у Сан Антонију била отворена ради вас или др Кишера?

- Тицало се др Кишнера. Било је и других приговора, али су одбачени.

* А примедбе на ваш рад? Да ли је он поуздан?!

- Изузев те препирке са тим људима у Тексасу? Не. Радило се о неким питањима везаним за обдукцију и промену неких формулација патолога.

* А ова особа С. Елиот Мур – показао је писмо оптужени.

- Да, да, да … знам га – узмуцао се сведок.

* Овде су дате примедбе на вас и на др Кешмера. Које је све примедбе навео у вашем случају? И зашто су, како се наводи, др Слоун и многи други поднели оставке и напустили „Лекаре за људска права“?

- Они могу да изнесу такве тврдње ако сматрају да тако треба.

* „Уклањање остатака одвијало се превише брзо. У неким случајевима нису сви елементи, рецимо руке или стопала, који су припадали особи која се извлачила, стављени у одговарајуће вреће, па се стављањем делова тела у различите припадајуће џакове могло довести до утиска о комадању“… – читао је оптужени, прећутно откривајући метод, како су Лекари за људска права, фактички умножавали бројчано стање муслиманских жртава.  

- Нисмо ми откидали стопала са тела да би их стављали у вреће. То су једноставно била стопала вишка. А када би се радила обдукција, то би разрешило. Не знам о чему конкретно говори – правдао се сведок.

Сведок није могао да се сети „свих дана“ пошто му је отпужени прочитао одељак притужбе његовог колеге: „Ово би могло објаснити да је повреде које су наступиле и друге елементе које смо пронашли након исказа. Не слажем се др Хагландом да би током једног радног дана требало да се извуче 20-так тела из гробница“.

* Зашто је уопште извршено ово испитивање у Сан Антонију? Из текста др Мура, упућеног једном од бранилаца у судници се наводи да је део стручњака оценио да се ради о веома траљавом послу у Босни?

- То је његово мишљење. Он није био на лицу места, а неки који су износили приговоре, пренели су их њему. Ако погледате све што овде пише, можете да видите да смо урадили добар посао – правдао се сведок.

* Добро, али да ли онда можемо да узмемо да ово што сте говорили у случају Толимир, одражава ваше становиште? – инсистирао је оптужени.

- Да, претпостављам – одустао је сведок.

* Могу ли да понудим транскрипт из случаја Толимир. Бар овај део унакрсног испитивања? – окренуо се Караџић већу.

- Не – одбио је сваку даљу расправу судија О-гон Квон, упркос томе што се ради о истој области испитивања истог сведока, само у другом предмету.

Извор: Факти.орг

Ово није први испад Чедомира Јовановића, који већ месецима прави међународне инциденте попут вређања афричких народа назвавши их канибалима или вређање амбасадора и председника Русије, а сада је овом човеку мета Република Српска. Људи којима је мржња према сопственом и другим народима на првом месту не заслужују да се баве политиком, и морају бити законски санкционисани. Исту иницијативу поднео је и у Републици Српској извршни секретар Савеза независних социјалдемократа Рајко Васић.

Информативна служба СНП НАШИ