Епидемија некритичког размишљања прешла је са политичких на спортске новинаре. Поново смо ускраћени за неопходне критике. Поред напорних вувузела, морамо да трпимо баналне анализе и неосновану „наду“ стручњака јавног сервиса. Потребан нам је вентил, па макар то био истомишљеник у телевизијском студију који би говорио искрено о учинку и домету наше репрезентације. Али тог вентила нема. О непристојном и насилничком надметању спонзора, и кич-патриотизму којег промовишу, да не говоримо. Ко заиста очекује да плаћамо претплату да бисмо гледали пола сата реклама? Тешко је побећи од реалности, чак гледајући и фудбал.

Наравно, овај текст није о фудбалу. Овде се ради о неподношљивој лакоћи са којом се наше друштво разара, а држава претвара у резерват понижених, некреативних и немислећих полуљуди. Не знам више ни ко је гори, предводници (мало)грађанске Србије за које је су Палма и Дачић постали узорни, еманциповани грађанин, или присталице све присутнијег квазипатриотског блока. Ова релативно нова појава – у облику стереотипичних навијача са реклама, умишљених клинаца наложених на фашизам и хулиган-православље, или шупљих напредњака предвођених човеком без харизме и образовања (али важније, што смо прекасно сазнали, и без уверења и морала) – све више иритира. Ове две групе, екстремне по неукусу и недостатку суштинског садржаја, се намећу као главни чиниоци нашег друштва. Да ли је заиста то наша реалност?

Атак на здрав разум, али и на опипљива права и слободе, је постаo свакодневница. Недавно смо сазнали од „заштитника“ грађана да служба државне безбедности – БИА по новоговору – жели да нас прислушкује по вољи. Не чуди таква тежња тајних служби, већ потпуни недостатак одговора јавности. Јасно је да пролазимо кроз неку врсту националне капитулације, међутим, питање грађанских слобода није питање које дотиче искључиво националисте. То је универзално питање свих нас, без обзира на политичко опредељење. Ипак, сви вајни борци за људска права и слободе данас ћуте. Свакоме ко познаје њихову верзију „слободе и права“ је јасно зашто.

Међутим, поставља се питање, где је јавност? Како демократија може постојати у одсуству критичке јавности? Да ли је могуће да недостатак слободних медија може у потпуности да убије свако размишљање? Како грађани могу „казнити“ политичке чиниоце на изборима ако не разумеју колико штете одређене одлуке наносе и њима лично и држави у целини? Имамо политичку елиту која се хвали укидањем сваког вида приватности, слободе мишљења и изражавања (Чанкови закони против „ратних злочинаца“), једностраном применом штетног међународног споразума, лажним резолуцијама и сецесионистичким актима; и грађане који такву политику потврђују на изборима, гласајућу за власт или њихове кло(в)нове у опозицију.

Доживљавамо економски, бирократски и друштвени колапс, истовремено укидамо слободе загарантоване уставом, а критике нигде. Ко има живце да гледа дневник европског сервиса, има прилику да види тај апсолутни недостатак критичког односа према било чему. „Новинари“ те пропагандне куће стварају виртуелну реалност неке непостојеће државе, и успевају у томе. Мене излуђује када Ђелић обећава милионе за повратнике „експерте“, станове, куле и градове, а ја више од три месеца чекам нострификацију дипломе једног од водећих светских Универзитета, без које не могу ни да се запослим како треба. Безрезервно хвале реформу правосуђа, а по свој прилици вратили су га у камено доба. Министар одбране се хвали реформама, а авиони само падају. Никада нисмо имали бољег министра полиције, ни више криминала. Месецима се водила дискусија „да ли увести евро“, и то у тренутку колапса еврозоне и сумњи у опстанак јединствене монете. Исти ти „стручњаци“, који су агитовали да уведемо туђу валуту, иако нам не би дозволили и да смо желели, још увек просипају памет на медијима. Србија – зона сумрака.

Заправо, опште лудило које овде влада, наизглед насумично, поприма опасне обрисе тоталитарног система. Док оперативне елементе тог тоталитаризма чини примена модерних технологија за индоктринацију и праћење грађана, без додатних напора да се униште институције попут правосуђа, образовања и парламента, тешко да би такав систем могао да заживи. Зато „елита“ постепено уводи једноумље путем медија и законских ограничења, и урушава све што се урушити може. Истовремено, ова поплава бесмисла коју нам сервирају медији, одлично служи да замаскира стварање неког савременог тоталитаризма.

Европска унија се разликује од свих ранијих идеолошких концепција и по томе што је у њеној пракси на делу усавршено деловање и координација између спољне и унутрашње присиле у остваривању неоколонијалног потчињавања европских нација. Методи спољне присиле су војни и економски, док су методи унутрашње новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Унутрашња има за резултат ауторопство, тј. ропство које човек прихвата актом своје слободне воље. То је служба човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности са једне, и служба заједнице ишчашеном неолибералном и неоколонијалнијалном концепту „слобода“ и „људских права“ са друге стране.

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део система вредности ЕУ и поменутог ауторопства. У том смислу довољно је само да се подсетимо тужних слика како људи газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра. Или на шта су све спремни да би нпр. добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред којим су постављени потрошачи у неким европским робним кућама: да само потпуно голи могу да уђу у ту робну кућу, а за награду добијају одећу по огромном снижењу итд.

Прихватањем потрошачког менталитета човек упија и начин размишљања по тим калупима, дакле, преузима потрошачку философију живота. Таква философија за нус продукте има прихватање поменутог али и разних других понижавајућих услова. Колико год то некоме звучало банално, али управо меркаторска слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси Европска унија. Важно је нагласити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система који презентују јавни морал а њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.

Насупрот хришћанским духовним моралним оквирима, током читавог двадесетог века у Европи, али и Србији, све снажније се афирмише систем вредности који почива на лицемерју, егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су начела која господаре европским духом још од француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму ова начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност у живљењу и размишљању буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин такав човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав одрођени Србин ће пре одабрати Европску унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него што ће отићи у посету Србима у концентрационим косовско метохијским логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај за заједницу којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски. Зато питање Европске уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену – система вредности.

Речено је од стране надахнутих видилаца: Сви су путеви Господњи милост и истина. Насупрот томе ми можемо рећи: Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Ко ће нас опорећи? Наше болно искуство то потврђује. Огромно и страшно искуство србско, за последња два столећа. Јер, чим су се праоци наши, сељаци шумадијски, почели дизати на Азијате, за слободу своју, Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе. Због чега? Због пролаза, због извоза, због увоза, због свиња и бивола, због тога. И од тада до данас откривала се пред нашим очима неслућена стварност Западне Европе, а та стварност се најбоље изражава овим речима: сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.[1]

Ове речи, рекло би се да је написао неко од наших савременика, а не Владика Николај. Као да је писано у данима овим, а не пре више од пола века. Шта се променило у односу запада према Србима од тада? Континуитет је више него очигледан. Срби, вечити понављачи, никако да науче најважније историјске лекције. Обезглављени, махнито јуре ка „широким” путевима Европске уније који их воде… Куда?

[1] „Речи србском народу кроз тамнички прозор”, Владика Николај Велимировић

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.dverisrpske.com/

Наравно, Фиск говори о понашању медија победника. Ми смо, ипак, поражени. Говорити о слободним медијима или квалитетним новинарима у условима опште националне капитулације је узалудно. Међутим, у свему постоје неке границе, па и у поразу. Нажалост, нама ни елементарна хуманост није дозвољена, посебно не на „јавном сервису“. У последње време, можда због успешне обуке код Би-Би-Си-јевих „експерата“, манипулације овог европског гласила – које смо обавезни да финансирамо – постају све перфидније. Најсвежији пример појавио се пре неки дан на њиховим интернет страницама.

Реч је о годишњици бомбардовања моста у Варварину. Читајући вест коју је припремио „сервис грађана“, међутим, тешко је закључити да ли се догодила нека несрећа, односно, „трагедија“, или нешто горе. Неко ће рећи да цепидлачим, свакако да је погибије десет цивила трагично, али у овом случају у питању је и нешто више – злочин. Када дете падне са петог спрата, то је трагедија, али када то дете неко баци кроз прозор, то је злочин. Исто тако, када се мост случајно сруши, у питању је трагедија, али када га неко намерно сруши, са ни мање ни више него четири пројектила, назвати то трагедијом, и само трагедијом (реч злочин није искоришћен ниједном!), је несхватљиво.

Наравно, овакво представљање ствари је ограничено на туђе злочине. Претрага сајта РТС-а открива опречну уређивачку политику код насловљавање сличних вести. Када су у питању годишњице злочина у којима су Срби кривци, не користе се еуфемизми. Један пример је годишњица злочина у Сувој Реци.

Годишњици злочина у Штрпцима је још један пример, у низу. Ни у овом тексту нема речи о трагедији, која би означила неку врсту несрећног догађаја, већ се догађај назива правим именом. Зашто се онда намерно и свесно убијање цивила на варваринском мосту назива (само) трагедијом?

Манипулације речима, као средства за мењање перцепције о одређеним догађајима и периодима, су битан инструмент у борби за „срца и умове“ грађана Србије. Војни пораз и „мека окупција“, очигледно, нису довољни. Ми морамо, онако орвеловски, да заволимо наше окупаторе. То крајње понижење је циљ свих досадањих и будућих понижења, и дно које никако да дотакнемо иако наизглед бесконачно падамо. Како је Фиск приметио, у тој борби за промену свести, оружја су речи.

Српско питање није, као што се код нас и даље мисли, политичко-економско питање. Српско питање је духовно-морално питање. И, јер 20 година нисмо погледали ствари из духовно-моралне перспективе – није могло и не може бити промена у Србији. За промене су потребни суштински унутрашњи предуслови:

Национална самоспознаја

Вековима живећи под вишеструким туђинским ропством имали смо свој национални сан и генерацијски радили на његовом преношењу. Тај сан се звао ослобођење или „освета Косова”, што је означавало свеукупну обнову српске државности. Паралелно са обновом српске државе у 19. веку и остварењем вишевековног колективног националног сна – запали смо у постепено духовно, морално, идеолошко, економско и политичко ропство туђинским друштвеним формама, тј. под пресудним утицајем отуђене српске интелигенције нисмо били кадри да изнесемо сопствене оргиналне друштвене форме. Спољашње ослобођење донело је унутрашње поробљење и то стање траје до данас.

Век 19-ти, који је значио мукотрпну поновну изградњу државе, распродат је олако у 20. веку, који је започео победнички а затим донео четири велика историјска греха и трагична пораза: југословенство чија је права мера – Јасеновац, комунизам чије су последице растакање српског језика, нације, Цркве и државе, лажно родољубље 90-их, које је донеле потпуно обртање друштвеног система вредности наглавачке, и лажни нови национални сан – евроунијаћење, с краја 20. и почетка 21. века, које нам троши последњу националну и државотворну супстанцу, и духовну и моралну и културолошку и економску и политичку. Изоставили смо оно најбоље и узели само све најгоре из југословенства, комунизма, националне романтике и Запада, и од тога смешали свој актуелни национални карактер, састављен од југословенског одсуства националног идентитета, социјалистичког нерада и тоталне, а посебно партијске негативне селекције, лажног, кафанског и празног национализма и духовно-моралне и материјалистичко-индивидуалистичке изопачености Запада. Како такви да се изборимо за било шта у личном и друштвеном животу?

Анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године била је разлог формирања Народне одбране и свенародне спремности за остварење националног сна 1912. После 100 година, више ни Анексија Косова и Метохије, највеће националне светиње, није могла да доведе до формирања Нове народне одбране, јер српски народ више није био исти после крваво експерименталног 20. века. Потпуно је извесно да 21. век може бити једино век националне ренесансе или нестанка српске државе и народа.

Национална саморедефиниција

Познајемо ли себе и шта нам се догодило? Ко смо и куда треба да идемо? Могу ли на ова питања одговорити они који су нас водили и довде довели у 20. веку? Зар је могуће да још увек владају и изнова нас воде у „светлу будућност”?

За националну саморедефиницију најпре нам је потребна смена елита коју нисмо извршили пуних 65 година. Има нешто труло у српској интелигенцији већ 200 година, а посебно смо без моралне кичме и интелектуалне храбрости, визије и поштења остали у последњих 20 година. Ко ће и кад прогласити и спровести крај историје последњих пола века у којима се стално нешто мења да се ништа не би променило?

Потом нам је неопходна култура историјског сећања и превенције геноцида, што би требало да буде прва тачка и спољне и унутрашње политике. На овој научној, културној, правној и политичкој домаћој и међународној борби ломи се судбина српског народа у 21. веку. Хоћемо ли се изборити за локално и глобално памћење да смо у 20. веку били жртве вишеструког геноцида, или ће нова, злочиначка биографија српског народа која се тренутно исписује постати историјска истина о нашој прошлости формирана за потребе одређивања наше садашњости и будућности.

Колико нам само недостаје националног самопоштовања, националне свести и самопоуздања, националне самобитности, без којих нема нације?! И како их обновити? Ко на томе ради?

Национална стратегија

Имамо ли било какав национални план и програм? Постоји ли било који национални ауторитет који поштујемо? Шта данас у том смислу раде Српска академија наука, Удружење књижевника, Матица српска, Српска православна црква, Краљевски дом, да вазалну државу у којој живимо и не помињемо?

Да ли смо решили елементарна национална питања: којим језиком говоримо, којим писмо пишемо, којој култури припадамо, зашто нас више умире него што се рађа, које су границе српских земаља?

Зар у тренутку када се на наше очи дефинитивно урушава евроамеричка цивилизација ми треба да (п)останемо њени последњи следбеници, као што смо били последњи Југословени? Зашто своје геополитичке погледе не отворимо и за друге стране света, али не само на речима већ и на стратешком делу?

Пре 10 година спрдали смо се са могућим стратешким партнерством са Русијом, Белорусијом, Кином, Бразилом, Индијом… Данас су то највеће светске силе у успону и могући гарант наше државне независности и економске обнове. До пре неколико година нико није смео ни да помисли да Република Српска може бити самостална – данас се о томе слободно прича и полемише. До пре неколико месеци нико јавно није смео да оспори исфабриковану медијску истину о Сребреници – данас је довођење у питање ове историјске лажи опште место интелектуалног дискурса. Геополитичко време коначно почиње да ради за српски народ, али треба имати елиту која то схвата и припрема се за историјски тренутак када ће српско национално питање на Балкану моћи поново да буде постављено, а 20 година пораза ревидирани. Да ли се спремамо за то време?

Можда овде није тема ко је пре десет година први био за савез са земљама БРИК-а, пре неколико година први се заложио за независност РС, пре годину дана први отворио табу-тему Сребренице, али би било интересантно видети на медијима те људе широм маргинализованог српског родољубивог интелектуалног и НВО сектора и чути шта данас мисле да је најбоље решење за Србију. Цензура ускоро мора пасти!

Шта ако нас само 5-10 година дели од новог референдума у Црној Гори који би могао имати супротан исход?

Шта ако се Америка због економског цунамија и међуетничких вулкана распадне у ко зна колико делова, а шиптарски тероризам остане без заштитника? Ко ће спречити Српску војску да уђе на Косово и Метохију, уз подршку евроазијских истинских бораца против тероризма и трговине дрогом и људима? Једино то ако до тада Српска војска буде ослабљена или расформирана нашом кривицом.

Шта ако се Бивша југословенска република Македонија покаже као неодржива држава: да ли имамо право и на наш део?

Можемо ли Независну државу Хрватску називати другачије него овим именом које исправно дефинише њену основу и карактер, и зашто не бисмо пред светским јавним мњењем и међународним политичким и правним инстанцама поставили питање ове геноцидне творевине, кад је само једна и то изнуђена противтужба успела да примири њену ароганцију?

Шта ако се наша највећа утопија – Европска Унија – распадне пре него што у њу уђемо? Куда ћемо онда?

Национални карактер

Променили смо се као народ на горе – овај закључак је основа нашег препорода. Нисмо више они исти Срби по духовним, моралним и социјалним квалитетима. Морамо се мењати најпре у духовном и моралном смислу. Која политика, који медији, које школство, који интелектуалци се за то залажу и то сведоче својим животом и делом?

Зато Млада Србија, као истинска алтернатива свему постојећем, излази са 10 националних заповести:

• Национална слога и солидарност: нема и не сме бити нити једног разлога који омогућава дубоку и братоубилачку поделу унутар српске нације, већ наш императив постаје управо планетарно међусрпско јединство и солидарност: хуманитарна, социјална, политичка.
• Воља и оптимизам: време је за нову заљубљеност у сопствену нацију и веру да ништа није готово, да тек почињу нове историјске шансе које треба искористити.
• Проактивизам и самопрегор: морамо коначно бити корак испред времена и непријатеља, наметати теме, посвећено и пожртвовано сведочити истину о сопственом народу и нашим националним интересима – то нико други неће урадити уместо нас, а непријатељу не можемо замерити што ради свој посао, нити поверовати да непријатељ не постоји и да га у 21. веку нећемо имати.
• Црквеност и породичност: повратак традиционалним, провереним и потврђеним вредностима и заједницама на којима је почивала наша историјска истрајност, освајање смисла живота и промоција здравих стилова живљења, вишедетних породица, радне етике, милосрђа и социјалних моба за 21. век.
• Стратешко деловање и континуираност: далекосежна визија, упорно сведочење и остваривање зацртаних националних интереса, надстраначки консензус, партиципативна демократија: укључивање свих националних снага у државотворну обнову.
• Самодисциплина и строгост према себи и према другима: постављање националних интереса на место које им припада у друштву, владавина спровођења закона ни по бабу ни по стричевима, уништавање свих врста монопола и обнова ауторитета и снаге државе.
• Стално национално подсећање и памћење: чување и промовисање историјске истине о српском народу, европских и антифашистичких традиција, слободарског духа и примера, као и редовни помен сопствених страдања, жртава и хероја.
• Политика идентитета и српских интеграција: постављање нових медијских, научних и културно-просветних начела у функцији очувања националног идентитета и унутарсрпских интеграција на Балкану.
• Смена елита: промена непромењивих власника свих друштвених функција, улагање у Младу Србију и припрема за обнављање националног сна на развалинама катастрофалних историјских пораза.
• Ново национално надстраначко организовање, примерено 21. веку, савременим информационим технологијама, глобалној интегративној мисији Српске православне цркве, огромном значају и потенцијалима српског расејања, искуству српског патриотског невладиног сектора и војним државочуварним успесима Војске Републике Српске и Србије.

Да ли у ово верује и може да поведе постојећа елита, генерацијски истрошена, корумпирана и компромитована више од пола века? Како до смене елите и „нацрта националног скупљања снага”, за који се заложио још Милош Црњански пре равно 75 година, као визионар који је ишао у сусрет избегавању националне пропасти и видео даље него што ми и данас видимо?

Не можемо и не смемо даље са постојећом елитом, а можемо више него што ова елита може и хоће.

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.dverisrpske.com/

Иако је одавно јасно да лепог Бориса не краси нека изражена памет, напротив (трпимо га јер је лепши од Клунија, ваљда), тешко је веровати да је луд. Осим ако системска болест од које – како се прича – пати није ударила на мозак. Како онда објаснити деловање власти?

Тадић је први пут покушао да прогура резолуцију о Сребреници у марту 2007. године. После неуспеха, и услед више изборних циклуса и ситуације на Косову и Метохији, питање скупштинског „потврђивања“ лажи је остављено по страни. Прича о Сребреници је враћена на природан ниво плаћених НВО и кукања малобројних медиокритета, до новембра прошле године када је поново покренута. Тада су из Центра за евроатлантске студије упутили писмо председнику, подсећајући га на заборављену обавезу. Истовремено, и ЕУ је доносила своју резолуцију. Имајући у виду наше непоколебљиво и безалтернативно опредељење, мотиви за доношење катастрофално штетне резолуције су јаснији.

Без оклевања председник (ДС) је подсетио на „моралну“ обавезу Народне скупштине да резолуцијом осуди геноцид. По страну што судска а не законодавна грана власти процењује да ли је злочин почињен, иницијатива је добила подршку од свих „пријатеља“ Србије, од Милибанда до Жена у црном.

Оно што ових дана чини целу фарсу одвратнијом јесу дешавања поводом покушаја у САД да се усвоји резолуција о турском геноциду над Јерменима. Реаговајући на резолуцију одбора за спољну политику Конгреса – која описује злочин над Јерменима (више од пола милиона страдалих) као геноцид – Турска је повукла свог амбасадора из Вашингтона и запретила погоршавању односа. На тај протест је реаговала и Обамине администрације која је обећала да ће стати на пут резолуцији. Можда би Тадић могао Обами да одржи лекцију о моралним обавезама.

Да ли је нашим политичарима невероватно да – иако је скоро век је прошао од тог злочина – Турска (неспорно одговорна) „ризикује“ односе са светском суперсилом како би спречила коришћење термина „геноцид“? Ако упоредимо реакцију Турске, која наилази на разумевање новеловца и председника САД, са ставом Србије (пред судом ослобођена кривице за злочин у Сребреници, који се не може поредити са злочином над Јерменима) која не да не реагује на резолуције других држава него чак планира да усвоји и своју, закључак може бити само поражавајући.

Тешко је описати стање у Србији данас. Неки кажу да смо колонија, али колоније бар имају покрете отпора. Ово је нешто горе. Владавина медиокритета, комплексаша и лопова, потпомогнути орвеловским медијима. Држава са оваквом „елитом“ не заслужује ни да постоји. Како ствари стоје, неће још дуго. Можда ће, када нестане, неко схватити шта је изгубљено.

Када су радикали негодовали због аминовања сече 11 заштићених стабала која су бахати инвеститори већ уклонили, не само да није било реакције „друге Србије“, него је опозиција шиканирана због „блебетања“ и кочења рада градског парламента. Критике на рачун градске управе на челу са Ђиласом – која од почетка ради искључиво у интерес тајкуна (протеривања Рома пред Универзијаду, пренаменa земљишта Луке Београд, подршка пројекту „Град на води“, узурпирању земљишта у Пионирском граду…) – медији још увек не дозвољавају, а „другосрбијанци“ су ту цензуру до сада са задовољством подржавали.

Против Ђиласа се не сме, и тачка. Најзад су то (мало)грађани осетили и на својој кожи; исти они који су кукали поводом блокада саобраћаја изазваних шетњама „националиста“, а које данас легитимишу и малтеретирају; исти они који су се смејали опозицији због бесмислених критика, а који данас понављају те „бесмислице“, узалуд. Нажалост, трагичнија од те ироније је чињеница да ће они на следећим изборима поново гласати за ДС/ЛДП или њихов нови алтер его СНС, и изнова кукати када, зарад тајкунских интереса, Београд изгуби још једно (природно) богатство и буде корак ближе бетонској пустињи оронулих фасада, осветљених реклама и пропале инфраструктуре. Зато, боље би било да ћуте и гласају, не ваља бити лицемер.

Као једини конститутивни народ ускраћен уставом загарантованог права на самоопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини крајем двадесетог века, и као једина држава изложена притисцима да прихвати право мањина на самоопредељење почетком двадесетпрвог, Срби и Србија су у јединственом положају двоструког губитника. Додатно томе, демонизација српског народа и ревизија историје се наставља, предвођена лажима о дешавањима око Сребренице.

Број?

Било какво пребројавање жртава се често карактерише као „покушај релативизације“ од стране дежурних бораца за „људска права“. Истовремено, када се реалност не поклопи са фантазијама антисрпских пропагандиста – као у случају укупног броја жртава рата у БиХ, званично процењен на мање од 100.000, и лажи о 250.000 муслиманских жртава – могу се чути протести да „број није битан, злочин је злочин“.

Ако број заиста није битан, већ само злочин, зашто дежурни борци милитантно инсистирају на крајње непоузданом броју жртава злочина у Сребреници? Петнаест година трагања, прекопавања и премештања лешева наводних жртава сребреничког масакра још увек не може да поткрепи насумице изабран број од 8000 жртава. Број „пронађених“ лешева, процене мисије Црвеног крста, процене независних посматрача на терену за време ратних операција, и често појављивање „несталих“ на бирачким списковима и у иностранству демантују „нову истину“ а тешко доказују страдање и пола званичног броја, а камоли више.

Међутим, упркос немогућности главних пропагандиста „нове истине“ да докажу број жртава та лаж добија покриће у пресудама (квази)суда у Хагу. На основи небулозних сведочења људи попут Дражена Ердемовића (Хрвата осуђеног на 5 година затвора због наводног убиства 70 муслимана, мање од месец дана казне по жртви) тај суд доноси пресуде које касније служе као „доказ уместо доказа“. Међусобно поткрепљивање, где антисрпске (невладине) организације доказују своје тврдње на основу пресуда суда који оснива своје закључке на тврдњама тих истих НВО и сведока које су они припремили, је невероватан метод обмањивања јавности и пропагирања лажи.

Геноцид?

Осим броја погинулих, друга значајна лаж о дешавањима у Сребреници је проглашавање тих злочина геноцидом. Такво омаловажавање појма геноцида, који значи планско истребљивање народа или етничких група, је само по себи монструозно. Проглашавати акцију Војске Републике Српске – у којој је обезбеђен превоз цивила (укључујући свих жена и деце) из Сребренице – покушајем истребљења једне етничке групе, која притом не постоји само на том простору него и у широј околини, представља одступање од елементарне логике.

Такође, разводњавање критеријума по ком се неки злочин проглашава геноцидом може само да умањи монструозност почињених геноцида из прошлости, попут Холокауста; никако да увећа значај злочина око Сребренице (што је намера такве квалификације).

Шта је резолуција и зашто је опасна?

Недавно, председник Демократске странке и Републике Србије, Борис Тадић, изразио је намеру, мимо својих надлежности, да натера Народну скупштину да усвоји резолуцију која осуђује „геноцид“ у Сребреници. Оваква резолуција би била наставак пропагирања лажи, косила би се са националним интересима Србије (чија одговорност за „геноцид“ би поново била доведена у питање) и задала би ударац Републици Српској и српском народу у БиХ.

Колико владајућа „елита“ мари за национални интерес биће очигледно ако резолуција о осуђивању геноцида буде стављена на дневни ред у Народној скупштини. Борба за истину ће се, свеједно, наставити, али усвајањем такве резолуције лаж би још једном била поновљена, и тиме „нова истина“ ојачана.

Више о овој теми можете прочитати на сајту Грађанске иницијативе за истину о Сребреници.

Циркус је кренуо „ка Европи“, Мики Маус и 50 заслужних грађана. Има ли шта тужније?

Иако бројна истраживања стављају постотак грађана који подржавају – или нису изразито против – „евроинтеграције“ око неубедљивих 60%, све странке које су прешле цензус на Вождовцу (и већина оних које нису) заступају изразито „проевропске“ ставове. Непоколебивост опредељења полтичких лидера доказала је и лавина проевропских изјава која је уследила након изјаве председника СНС-а , Томислава Николића, да „не може да прави коалицију са неким ко је одустао од ЕУ„. Више од годину дана у опозицији се показало као превише за ДСС, чији је председник Војислав Коштуница коначно попустио у Берлину, изјавивши на конгресу Европске народне партије како „Србија мора заузети место које јој припада, у Европској унији„. Ни Борис Тадић није чекао да нова љубав већег дела опозиције према његовој политици буде неузрваћена, изјављујући како се „трудимо да уђемо у Европу са властитим идентитетом„. Овај консензус владајућих и опозиционих странака око питања „интеграција“ се све више правда флоскулом да Унија нема алтернативу.

У приватном животу, ретко када је избор без алтернативе добра ствар. Често, када заправо не постоји избор, у питању је немила ситуација. Када се држава нађе пред избором без алтернативе, то се назива капитулација. Шта то онда говори о нашим политичарима, који свом снагом гурају Србију  путем без алтернативе, или барем пут тако представљају? Држава је у релативно кратком времену капитулирала пред НАТО пактом, амбасадорима, тајкунима и страначким интересима. Није онда тешко оправдати и коначну капитулацију преосталог суверентитета европској супердржави  као неизбежну последицу свих досадашњих грешака, или природни напредак „државне“ политике, али то није тачно.

Србија без алтернативе, коју описују, се може поредити са Титаником. Како нам објашњавају, ледени брег смо ударили и наша судбина је запечаћена. Малобројна места на чамцима за спашавање су резервисана за грађане првог реда. Можда ће се наћи и неки срећни грађани другог или трећег реда који ће се помоћу црвене путне исправе и одговарајућих пропратних докумената ушуњати на последњи чамац, али то је отприлике решена ствар. Датум утапања још није одређен и по свему судећи, као и у филму Титанк, проћиће вечност и много мучних сцена до тада. Остаје само питање ко ће на крају испричати нашу тужну причу, о потонулој Србији у плавом мору под жутим звездицама Уније.

Није јасно ни зашто се, ако је ситуација заиста таква, наша политичка „елита“ хвали чињеницом да су нас довели у положај без алтернативе, и да ли ће, као што традиција налаже, потонути са бродом? Може се поставити и питање ко дозвољава да се хвале неуспесима, али одговор је јасан: Потпуна атрофија новинарства и слободних медија, и пролиферација страначких пропагандиста, апологета и гласила меље здрав разум у корист политиког интереса. Анализа узрока и последица медијско-политичког мрака је важна, али као средство борбе узалудна. Противници идеје чланства у Европској унији бавећи се тиме дозвољавају представљање тог пројекта као пут без алтернативе, иако то није. Уместо реаговања на свакодневне лажи, потребно је преиспитати основно опредељење, и не допустити да се то опредељење представи као једино. Право питање које захтева одговор је: Да ли заиста не постоји алтернатива?

Идеја чланства у ЕУ се – од једностраног проглашења независности Космета и реализације да нам ЕУ ипак не жели добро – заснива на фанатичној одбрани флоскуле да не постоји алтернатива. Одговор на ту погрешну констатацију је једноставан. Алтернатива уласку у ЕУ је не улазак у ЕУ. Иако звучи сувише једноставно да би било тачно, када се размотри, на то се своди. Не постоји више катаклизма којом могу да нас уцењују ако не будемо желели да приступимо ЕУ – бомбардовање, санкције, сецесија Космета, пропаст економије, све већ виђено – и зато нас и кљукају флоскулама, у нади да ћемо поверовати.

Србија не би била прва ни једина земља која би одбила чланство у ЕУ. Чланство су пре нас одбили народи Швајцарске, Норвешке и Исланда. Грендланд је чак иступио – на сопствену иницијативу и после успешног референдума – из Европске заједнице 1985, што успут побија и аргумент да нико никада није напустио Унију. Уз суверенитет, Србија је специфична јер мора да се одрекне и 15% своје територије како би (једног далеког дана) постала чланица, имајући у виду да је 22 од 27 чланица подржало независност Космета као и да је 8 од 14 излагача пред судом у Хагу против Србије било из ЕУ. Са друге стране, када говоримо о евроскептицизму, не говоримо о изолационизму већ о одбоју према наднационалним државама, у каквој смо већ били и лоше прошли. Све позитивне стране чланства се такође могу остварити ван Уније; Визна либерализација, учешће у европској зони слободне трговине и примена стандарда у одређеним и одговарајућим областима су могући без чланства.

Треба имати у виду и да ЕУ сама по себи не представља никакву брану економској пропасти или гаранцију за просперитет. Већина нових чланица, 11 од укупно 27, уопште нису део тзв „еврозоне“, као што ни Србија не би била. Примери балтичких држава, околних земаља као што су Мађарска, Румунија и Бугарска и најновији пример Грчке – толико хваљене као феномен евроинтеграција – која је у кризи због дуговања у висини од 113% бруто друштвеног производа и буџетског дефицита од 13%, то потврђују.

Зато чињеница да ниједна странка не заступа иоле евроскептичарски став – са изузетком СРС која опасно тетура по ивици провалије званој цензус – представља прави пораз алтернативне, или боље речено опозиционе, идеје. Режим – ако га замислимо као сложену спрегу интереса амбасадора, тајкуна и политичких странака – је већ пронашао модус за преживљавање евентуалне промене власти; скројили су опозицију по вољи, опозицију која уједно није алтернатива, и тиме зацементирали свој утицај и положај у недоглед. Нажалост, изборни резултати указују да је народ спреман да поверује у промене на путу без алтернативе.

Можда највећи пораз праве опозиције није лош резултат или мала заступљеност, већ дебакл пред полуобразовним и интелектуално ограниченим противником, оличеним у Тадићу, Николићу, Илићу, Палми и Дачићу. Ти политички патуљци су успели – додуше уз велику подршку страног и тајкунског фактора као и медија – да створе скоро апсолутан монопол, какав ни далко озбиљнији политичари пре њих нису могли. Нажалост, кривица за то лежи и код свих нас који смо учествовали, из добре намере, у уздизању тих патуљака на политички врх. Ако ова ситуација не изроди нормалну и преко потребну опозицију, Србија ће заиста завршити као Титаник, на дну мора бирократије, корупције, хроничне економске кризе и умоболних прича о будућем просперитету.

Последице отказивања педербала оставиле су дубљи него очекиван траг. Иако је властима било јасно – недељама унапред – да се парада неће одржати, медији су дизали тензије да би режим имао изговор за већ донету одлуку. Хистерија малограђана (првог реда) која је уследила након одлуке о отказивању поменуте манифестације натерала је режим да додатно оправда своју одлуку и уследила су хапшења, претње, забране и нова оркестрирана хистерија медија усмерена против „екстремистичких елемената“ кривих за све од навијачких туча до лошег имиџа Србије у свету. Тако је трагичан случај Бриса Татона постао симбол борбе против „ектремиста“.

Нажалост, смрт француза дошла је као кец на десетку фрустрираним политичким и квазиневладиним организацијама којe у једном узалудно изгубљеном младом животу виде прилику за личну промоцију. Већ су почеле иницијативе за: дан жалости за Сребреницу, осуду „прогона“ хомосексуалаца, дељење Србије на грађане првог и другог реда, забрану свих неистомишљеника, промоцију странака. Заправо, неукусна је злоупотреба Татона коме домаћи људождери не дозвољавају да почива у миру. Њима је више стало да изграде своју причу – газећи преко мртвих као увек – него да се испитају узроци насиља, као што су фрустрације младих због непостојања перспективе и опште кризе друштва и државе. Друштва и државе коју ти исти људождери воде већ скоро деценију.

Организовано нарицање већ је најављено. Шта рећи за „шетњу против насиља“ најављену упркос забрани јавног окупљања? Због те забране већ четворо људи – Миша Вацић, Младен Обрадовић, Радојко Љубичић и од пре неки дан Борка Миланков – који су покушали да организовују мирне протесте леже у затвору. Јасно је као дан, организације које праве своје ненасилне шетње уз помоћ и заштиту насилног државног апарата говоре све о себи. Где су биле те организације и странке након смрти Ранка Панића или Ђорђа Зарића?

Два догађаја која су ми урезана у памћење ме неодољиво подсећају на случај Татона, уз неколико битних разлика. Први, када сам гледао како припадници жандармерије скачу по глави једног младог момка, не старијег од 16 година, који је доживео ту несрећу да се оклизне док је бежао од кордона. Ово се догодило 18. фебруара 2008. године код парка изнад зграде Владе Србије, а одрасли мушкарци под пуном опремом су – њих десеторица – остали иза кордона да покажу овом младићу ко је сила. Након вишеминутног иживљавања над беживотним телом младића „жандари“ су одлучили да се мало нашале, усмеравајући пендреке са којим су га довели до ивице смрти ка њему имитирајући онанију. На вриштање неколико девојака, и апеле једног младића и мене су одговорили да ћемо добити исто ако не одемо одмах, а командир који је остао после са онесвешћеним дечаком и самном док смо чекали амбуланту је објаснио да се то дешава „када не бежиш од кордона“. Тада сам се први пут у животу питао, која је разлика између пандура и хулигана, по принципу „шта је старије, кокошка или јаје“.

Други догађај је убиство двојице француских студената у Лондону, у јуну 2008. године. Они су студирали биохемију на истом универзитету који сам завршио само годину дана раније. Ова двојица перспективних младих људи су заробљени, мучени, избодени ножем и запаљени током вишесатне пљачке у сопственом стану. Вредни, мирни, паметни студенти убијени у туђем граду. Паралеле постоје, додуше Татон није дошао у Београд као студент, него навијач, убијен је мучки али није заробљен, опљачкан и потом избоден па спаљен. Ипак, због трагедије Татона се проглашава дан жалости у престоници Србије, док у Лондону то није био случај. Нико није прогласио Енглеску за ксенофобичну земљу због овог догађаја нити су се становници Лондона забринули за њихов имиџ у свету као што се ради у Београду.

Знајући то, питам се, зашто смо толико опседнути нашим „имиџом“? Какве су то бајке које сами себи причамо да је некога у свету брига за дешавања у Србији, и колико је уопште морална та брига за имиџ у овом тренутку, када је очита позадина тих излива туге обична материјалистичка мотивација – за визе, туристе, „интеграције“ – а не саосећање са страдањем младића на улицама нашег града. Сада ће цео Београд имати прилику да види крокодилске сузе круга двојке, чији бол је више у вези са визама него са убиством младог Француза. Колико ће још трагедија да нам се деси, и колико бабарога ћемо „забранити“, пре него што схватимо да се свет не врти око Србије и да никога није брига за наше малограђанске заносе (дане жалости, ненасилне шетње, плесове са европом и сл), да не можемо градити здраво друштво на темељима труле државе и да нас овај поданички, колонијалистички режим(медији) уништава?