Пише: Марек Русињак, генерални секретар Словачког покрета обнове (СХО)

Браћо и сестре,

Још увек се сећам дана када су непријатељске снаге напале вашу земљу са циљем да јој ишчупају срце. То је био црни дан, али управо из таме појавио се нови трачак наде. Наде, да сваки од нас Словена остави иза себе наше проблеме и да станемо заједно. Да се боримо под слоганом „Косово је Србија“.

Не заборавите да се на Косову сада води борба не само за вашу земљу Србију,већ и за словачке градове, пољске границе, Москвске улице. Наша древна мудрост словенска нам говори да крв није вода. А све док се наша словенска крв неуједини, крашће нам нашу земљу. Земљу коју су наши очеви крвљу бранили. Зато, само храбро хероји а не бој те се ни смрти. „Умрети за своје, то не боли“.
Слобода и Слава. Бог са нама!

(Писмо је прочитано на скупу подршке Србима ка Косову и Метохији који је одржан 17. јануара 2012 године на Тргу Републике у Београду)

Извор: СНП Наши

Пише: Игор Маринковић, СНП Наши

Месец дана после организованог упада хорде либеларних, ЛГБТ, анархоидних, надриуметника блиских ЛСВ у новосадску касару „Арчибалд Рајс“ одлучили смо да лично извидимо ситуацију у овом објекту. Недељама су до нас стизале приче о наркоманским баханалијама и оргијама које су се одвијале у овом простору од када га је запосела група „хипика“.

Нас четворо, ненаоружаних активиста СНП Наши, без проблема је ушетало у овај анархо-брлог кроз широм отворену капију. Како смо ми у СНП Наши све фин и културан свет, одбили смо понуду припадника једне друге организације да нам праве друштво у случају да дође до проблема. До каквих проблема може дођи међу нама члановима НВО сектора? У мрачном дворишту десетак паркираних аутомобила и један аутобус, којим су се довукли активисти либералних организација из Београда као подршка овим новосадским несрећницима.

У касарни, са све појачањем из Београда, затичемо 40-так људи у кућици на дну дворишта. По броју присутних, закључујемо да станари околних зграда користе двориште касарне за паркинг. Испоставило се да смо свратили у прави час, трајао је састанак са темом: „Шта даље?“ Одмах смо заузели места поред главног говорника и пажљиво почели да пратимо занимљив разговор, који нам је открио много детаља о новим станарима касарне:

1. После првобитне еуфорије и упада 200 људи, пар недеља ноћних журки и баханалија, зима и лоши услови у касарни су узели свој данак тако да је на „стражи“ остало свега 10-так несрећника, изгледа неких пропалих алтернативних уметника, који у недостатку животног простора задовољавају се спавањем у хладној касарни, без воде за туширање што се могло осетити у просторији. Једна од сталних станарки  касарне се и сама пожалила на „висок“ степен хигјене.

2. Како не би умрли од глади, имали агрегат за струју или већ неки вид енергије, и како би одржали континуитет боравка у касарни новац им шаљу слични несрећници из Словеније и Хрватске као и колеге из Београда који воде организације доста чудних имена попут Културни контејнер (или киоск), Иницијатива за ово и оно, и разне друге чија имена нисмо се ни трудили да запамтимо. Заправо иако је у просторији било само 40-так људи, рачунајући и нас, стекао сам утисак да они представљају бар 140 организација.

3. У касарни траје тихи рат за то ко ће да буде комадант. Већи део састанка су већали о томе како да се организују да „Центар“ како они називају касарну “ Арчибалд Рајс“ заживи као место за њихову промоцију. Ко ће бити главни? Како ће одлучивати? Што је још смехотресније сем идеје да запоседну касарну, бар они који су и даље у њој, нису имали план шта да раде даље.

4. Такође, сазнали смо да су спремни да злоупотребе децу за своје циљеве. Наиме, Београђанин који је руководио састанком и који их је саветовао како да издрже препоручио је следеће :“Осмислите садржаје за децу како би придобили грађане да вас подрже“. Ни једног тренутка нисмо стекли утисак да искрено желе ту да нешто ураде за децу.

5. Међу већином присутних је владао дефетизам односно већина њих ишчекује дан када ће их војска истерати напоље. Неки су чак и помињали опасност од родољубивих организација, незнајући да родољуби пажљиво слушају њихове проблеме.

6. Од бројних културних садржаја којима се хвале у медијима постоји само лап- топ и пројектор на којем држе презентације и пуштају филмове из алтернативне продукције који вероватно могу да се погледају још једино на јутјубу.

7. Морамо признати да ту веселу дружину сачињавају љубазни људи, јер смо после састанка од њих без проблема добили одговоре на питања о броју људи који се ту скупља, објектима које су заузели и све друго што нас је интересовало.

8. Оно што је карактеристично за људе у касарни је и невероватна љубав према полицији. Готово на сваком зиду објеката у касарни стоје излепљени плакати са бројем новосадске полиције и број извесног инспектора Марка (064 892 48 82). Марков телефон је у просторији где је одржаван састанак био залепљен на 4 места.

9. У једној од запоседнутих просторија видели смо развучену војну опрему коју су ови уљези вероватно затекли по обијању касарне. На средини нечега што је вероватно била спаваоница стајала је гомила војних шлемова, а по просторији су биле разбацане торбице са првом помоћи.

Елем, највећа опасност за ову дружину је неухрањеност и могуће снежне падавине. Током састанка присутни су више пута истицали да је блага зима најзаслужнија што су и оволико издржали да држе касарну у својим рукама.  Наравно ту су и буве са два неухрањена пса која тумарају међу „уметницима“. Осим телефонских бројева МУП-а по зидовима касарне су излепљене још једино и налепнице њихових сарадника из АФАНС-а.

Ако сте очекивали да у овом блогу прочитате било шта паметно, жао ми је што сте се разочарали. Ово је само кратки извештај стања у касарни „Арчибалд Рајс“ коју су окупатори крстили са „Центар“ (ваљда за наркомане и гладне уметнике).

Kaд би Арчибалд знао ко му се уселио у касарну имао би материјала за још један наставак књиге „Чујте Срби“.

Извор: Блог СНП Наши

Пише: Иван Ивановић

Србија је једина земља у региону у којој је легализована проституција, али не улична, на жалост појединих, већ политичка, а проститутке се налазе у парламенту, влади, странкама, скупштинским одборима и осталим државним институцијама.

Мадам српске политичке сцене је нико други до председник Србије, којег већина грађана чешће назива курвом, због његове спремности „да се лиже„ са белосветским хоштаплерима, и при томе да им ништа не наплати, па чак ако треба спреман је и да им се извињава што је ј…н, што га чини веома популарним међу западним политичарима.

Међу политичким проституткама истиче се још и министар полиције, који је био верна муза свог покојног макроа, и којем је за време његовог живота често шаптао и дахтао на уво, како би му оставио иметак, односно политичку партију, али по смрти макроа, одмах је искористио прилику да оде код Мадам, и изда све оно у шта се заклињао и у шта је дахтао на уво свом вољеном макроу.

Оно што треба напоменути то је да Мадам ужива велику популарност, јер обећава свим политичарима да уколико буду ћутали и ако много не кукају, биће уведени у ЕУ, односно један од највећих куплераја на свету, у којем се одлучује ко ће бити на силу ј…н, да не кажемо силован уколико не буде желео да им се прикључи и испуњава захтеве који им се намећу, међутим стално им напомиње као олакшавајуће то што у ЕУ, за ово што сада раде џабе, добију и неки динар.

Знајући за ово, поједине проститутке су се окупиле и својој дружини дале име „преокрет„, што је и логично, једна од најпознтијих курви, коју зову краљицом тргова, удружила се са једном доста млађом, која је иначе наркоман, и оне имају заједнички циљ, да баш њихова дружина проститутки преотме све белосветске посетиоце мадам, и да се они уместо ње преокрећу , и ако треба њихова стражњица ће бити 24 часа свима на располагању зарад европског пута Србије, и узимања тих пара о којима Мадам прича.

У понуди има и оних који не изгледају баш по свим естетским правилима и себе називају „лигашима„ сувише су дебели, главати, ружни, храмљу, али колико год било чудно, они су миљеници европских куплер мајстора, јер као што каже народна пословица „о укусима не треба расправљати„.

Поједини користе и конспиративна имена, попут Шуле, Палма, Крка, Мрка…што изазива узбуђење код поједних лидера са запада.

Сан о томе, да позадина мање боли када се и плати, помутила је многима свест, па се поједини „напредни„ политичари утркују, да што боље покажу шта све умеју и на шта су све спремни како би се баш они нашли у најбољем куплерају како би узели неки динар.

Са друге стране поштен народ гледа са стране и чуди се, како је некада био битан образ и поштење како би човек напредовао, а сада је то сасвим другачије да је потребно оно на чему се седи како би се даље напредовало.

Међутим, опет на истом народу је да одлучи, да ли жели да га политичари (проститутке) воде у ЕУ(куплерај) у којем ћете морати да испуњавате све услове које вам немећу и да се понашате попут курве, или да се окренемо домаћинским вредностима које су нас очувале кроз све ове векове.

И запамтите много је битније имати са чим да седнете, него на чему, што ће вам потврдити сваки активиста „проевропских„ странака.

СНП НАШИ

Пише: Оливер Вуловић, Покрет за Србију

По арапској легенди, у једној крчми у Дамаску, док је седео и пијуцкао ракију, човек је изненада испред себе угледао Смрт. Згрожен, испустио је крик и узвикнуо да није дошло његово време, да је још млад, да има још пуно тога да заврши и излетео из крчме. Узјахао је најбржу камилу и кренуо ка Самари. Данима је путовао и онако уморан, изнурен, чим је ушао у Самару отишао је до градског бунара. На његов ужас, Смрт је стајала поред бунара и гледала га право у очи. Он некако скупи снагу и обрати јој се – „зар се већ нисмо видели и допустила си ми да одем?“. И ја сам била изненађена када сам те видела у крчми у Дамаску јер, твоје време и место су одређени за данас и овде, крај бунара у Самари, одговорила је Смрт“.

По српској садашњици, Тадић је погледао у очи смрти своје политике зване „и Европа и Космет“ (па чак и оне њене варијације зване Четири стуба) ономад, за време Анђелине посете Београду, када је чак и током званичног ручка у крчми на Андрићевом венцу, иста заборавила на бонтон и није престајала и пуних уста да врло гласно говори Косово, Косово. Тадић је не часећи самртног часа оседлао најбржу и најиздржљивију камилу из стада му, и безглаво пробао да одјури из балканске крчме у којој се на свој ужас срео са Меркеловом. Деветог децембра је застао код бунара у својој Самари, знаној данас као Брисел и гле….опет се се срео са Анђелом. Што год било тамо неког будућег фебруара, марта, оног прошлог деветог децембра ЕУ интеграција је од Срба коначно оплакана, сахрањена. Венци су склоњени и преко хумке је изливен бетон. Могу после Анђелиних конзервативаца швапске социјалдемократе да освоје и двотрећинску власт, могу се у минхенским пивницама тугаљиво чути гласови да чак и Срби сада треба да живе, но, Срби су са том причом и плитко и дубоко у својим душама завршили, ма колико ДС и сатрапи јој настављали да шибају то политички мртво магаре, које је мучено и пре саме трке већ имало две поломљене ноге. Није тешко погодити да су те две ноге биле ЕУ и Америка.

Да је то код Срба изгледа озбиљно увидео је и Брисел па је пустио низ спору али сигурну воду и безвизни режим са овим делом света. Ту булу ће наћи већ некако начина да нам доставе, само још увек бирају гласника, место и време. Свет се тумба (оно као када не видиш да је пао Берлински зид) а садашња српска жута властела и даље инсистира на свом ЕУ фанатизму. Од фанатизма до варварства је само један корак. У фанатизму смо испоручивали највиђеније од нас Хагу али оног момента када је жута хунта спремна да изручи комплетну државу, када сопствени народ са барикада на северу Космета назива криминалцима, када се и Бундесверовим џелатима извињава и признаје им статус жртаве, када дан после хапшења Охридског Архиепископа од стране оних који Тачија примају са свим државним почастима, Он као вођа жуте хунте, исте посећује и говори им да „цркве“ не могу покварити односе међу државама, жута хунта је искорачила и тај корак од фанатизма ка варварству. Европа је трговала и деценијама одржавала односе са шпанским и португалским фашистима, афричким деспотима, латиноамричким хунтама па шта јој сада фали и да овим жутим варварима, тамо неког фебруара, марта, ама некада и пода могућност да путем кандидатуре настави пут до неког новог бунара и нове Самаре и тако одложи њихову политичку смрт. Зашто им не показивати пут до неког новог бунара све док та просрпска жута хунта и варвари буду испред Купера потписивали све што треба а да о томе не известе у Србији никога а камоли да траже потврду Скупштине или ти не дај Господе, сагласност од народа на референдуму. У међувремену, српски жути варвари, озлојеђени и исфрустрирани, пошто после Хоргоша и Батроваца свуда даље морају да иду пешке, по Србији сада бесно јашу, газе, гурају.

У оно мало медија које сто од сто не поседују сада продиру кроз задња врата. Жута хунта и варвари са непријатељском равнодушношћу поручују Србима са севера Космета да могу остати без плата, пуштају Тијанића са ланца, праве ршум по генералштабу, од својих тајкуна траже на апсолутни увид и црне и беле рачуноводствене књиге. Спремају се за Велику размену.

Док странци деценијама свесно замењују тезе током осуда нашег народа и државе, што кроз правила инетересно-политичког функционисања света и разумемо, ми као народ сада морамо бити обрађени да разумемо власт која ће органски део свог националног нудити у размену за, мерено у деценијама времена, дугу предчекаоницу испред врата чекаонице за улаз у девојачку собу стана будуће метафизичке конфедерације две федерације (Еврозоне и остатак ЕУ) европске Наддржаве ?

Ми ћемо морати, кажу жути варвари, хтели не хтели, да те људе и њихову политику разумемо и ако то није могуће разумети у оквирима природног. Њихово политичко, економско, медијско и духовно насиље треба да нас запањи, ужасне и згрози, и на радост Брисела, да паралише. Траже да њихово огољено антидржавно деловање, безизлаз и казамат у који нас сапете увлаче, не доживљавамо и не осећамо како га је једино и нормално доживљавати и осећати него онако, како нам га безобразно романсирано сервирају, без обзира на сву базд и сировост. Базд и сировост које су увукли у своје коже непрестано флертујући са нашом националном и државном смрћу званом ЕУ, НАТО, косоварска културна баштина, реалност на терену, ….њиховом безалтернативношћу. Жути варвари имају све мање времена за такт, за унутрашњу дипломатију, за какву такву пристојну комуникацију са јавношћу. Они сада само у низу саопштавају, објављују, обзнањују, Интеракција је дозвољена само донекле међу њима самима, отприлике на начин на који нам је лист Данас саопштио ко је ко у Демократској странци. Коштуницу и Радикале уједињене водитељке српских медија само кратко, с’ пола уста офрље препричавају, без слике, јер су уредници некада и негде чули да постоје и слике које лече на даљину. А ми даме и господо не смемо бити излечени. Није у питању да ли можемо, него да ли се смемо докопати било каквог лека који жуто варварство у нашем националном бићу своди само на вирус који је протутњао организмом и исти избацује из себе истим путевима у који је у наш национални организам и ушао.

Они, жута просрпска хунта и варвари нам поручују – не одустајемо. Поручују коначно и без маски да је Чеда имао право када нам је преко својих партијаца наговестио да ћемо у ЕУ ући са или без Срба те да су га због тога и слали у Немачку да проба да умили Берлин. Они нам поручују – ми више немамо снаге ни времена, а ни ви народе више пара које вам можемо узети па да вам ту због неких ваших, чуј емоција, родољубља, играмо испред квази патриотских и квази демократских кулиса. Да ли се народе сећаш 1999-е ? Јесте ли видели шта се догодило са Либијом ? Па пре тога Ираком, Авганистаном ? Видите ли шта се спрема Ирану, Сирији ? Они нам поручују да ће нас као стоку утерати у тор са свима онима који су истинско порекло наших несрећа и који су сушаствена природа зла које нас је задесило и које је удешава друге непослушне народе. Поручују нам да њихова евроатлантска вера није слепа али да нипото не дозвољавају њено преиспитивање те да се случајно не усудимо да истичемо њене слабости јер то нас враћа у „мрачне деведесет“, изолацију, сукобе.

Има и међу њиховим шефовима на Западу оних којима је под маском просрпских позиција а у ствари жао им је пара, сада када их више нема много, а које би се бациле на наше томахавкасто враћање у 1389. годину те нам попут Хомбаха предлажу да „дамо Прешево за Север Косова и да се на то питање коначно стави тачка“ а што Мићуновићевим речима преведено значи „нову међународну конференцију о Косову“. Има оних који нам обећавају да ће нас непрестано заступати у Бриселу и да је ЕУ наша перпектива извесна али да ето још само јавно на тргу Шумадија у Митровици спалимо све Веселиновиће.

Очекујете ли после свега драги моји сапатници да путем овог текста поручим како да гласате? Којем политичком атару да се приклоните? Кога да путем избора прогласите за новог вођу? Е немам ни ја више снаге за игранку испред демократских кулиса и представа током којих гледајући их мој народ нестаје. Немам времена од туге за косметским брдима и равницама, од туге за хиљадуиједног убијеног од доласка КФО-ра и хиљаде убијених Срба и Српкиња од деведестих па до сада. Нема те ни ви драги моји више ни времена за изборе и кампање у режији западних амбасада. Делајмо драги моји јер они су легализовали деловање а ла 5.октобар иначе ћемо заиста отићи у ЕУ онако како би нас та ЕУ једино и примила – без Срба.

Извор:  ПЗС

Пише: Иван Ивановић

Одбијање ЕУ да одобри Србији статус кандидата у исту је нешто што је већина нас очекивала, и што смо са радошћу прихватили, међутим померање рока за март, у којем ће поново доћи до разматрања ове одлуке говори да ће у наредних пар месеци наступити најтежи дани по српски народ и државу.
Садашња коалиција на власт је дошла причом да је за Србију једини спас учлањење у ЕУ, и да не постоји ниједан други пут како би се наше друштво ивадило из блата у којем се налази. Али уместо учлањења и благодати ЕУ, током последњих 10 година за демократске власти стизале су само непрекидне уцене које су безрезервно испуњаване.Наравно, на ред је дошло и признавање лажне државе Косово, што је власт покушала да уради на све могуће начине, али на начин како обичном народу то не би било јасно. Вођени су разговори са Приштином, потписивани су документи о којима нико ништа није знао, нити шта је у њима написано.
И коначно водећа чланица ЕУ, Немачка и њена Канцеларка Ангела Меркел, јавно су затражили од Србије да савим јасно одреде своју политику и признају лажну државу Косово.
Тадић и остали европејци који због избора који су на видику нису одмах испунили захтев Немачке, платили су своју неодлучност одбијањем кандидатуре. Незавидна ситуација у којој се власт налази, са једне стране губитак гласова а самим тим и избора, и са друге притисци од стране ЕУ, довешће до тога да влада крене са очајничким покушајем испуњавања свих могућих и немогућих задатака који ће бити постављани у наредном периоду.
Уцене које ће стизати и њихово испуњавање, Тадић ће покушати уз помоћ медија и разних аналитичара да оправда чињеницом да се Србија коначно налази на самим вратима ЕУ, и да је ово преломни тренутак по српску државу иначе нам следи пропаст.
Сепаратисти попут Ненада Чанка у наредних пар дана покушаће да искористе читаву ситуацију и сасвим сигурно ће актуелизовати и питање Војводине, под оправдањем „како би Војводина сигурно била у ЕУ да нема осталог дела Србије„.
Не треба уопште да нас чуди ако после признавања лажне државе Косово, на ред од стране ЕУ, дође и питање Војводине, чије признавање може бити следећа степеница нашег уласка у ЕУ. Из блата у којем се налазе Тадић и остали тешко да ће моћи било ко да извуче, међутим оно што додатно плаши је недостатак политичке елите која ће се јасно супротставити ЕУ уценама, СНС за коју важи да је највећа опозициона странка, пре било којих републичких избора на којима ће учествовати извршава своје политичко самоубиство. Идеја да ће нас они увести у ЕУ, јер је садашња власт неспособна, је апсолутно идиотска и неозбиљна, и доласком овакве странке на власт, наставила би се само агонија кроз коју нас води ДС.
Оно што заиста може бити једини спас за Србију је преокрет, али не преокрет који нам нуди Чедомир Јовановић и његов ЛДП, у којем је све што је нормално окренуто наопачке па самим тим и државотворност Србије, јер би по његовом схватању Србија требала да престане да постоји као држава, и да добије неки сасвим други облик, који не би био чак ни протекторат, па ни банана држава што већ јесмо, већ скуп територија које се налазе под влашћу различитих интересних група. Преокрет који је нама потребан је најпре у вођењу спољне политике и окретању Србије ка Русији која је у овом тренутку једини прави пријатељ који нам може помоћи, најпре у економском и војном смислу.
Друга ствар коју морамо урадити је обрачун са унутрашњим непријатељима и издајничким странкама, појединцима и медијима и у томе се мора истрајати. Сви који су умешани у злочиначки подухват распарчавања српске државе и у економско уништење народа морају одговарати пред законом, где ће их чекати дугогодишње затворске казне, одузимање грађанских права и одузимање незаконито стечене имовине.
Садашње странке и политичари очигледно овако нешто не желе јер су и сами умешани у многобројне афере, распродаје државне имовине и националну издају, али оно што је сигурно на видику су снаге које су спремне да спроведу неопходне мере за опоравак српске државе и друштва.
И управо тога се плаши Борис Тадић и остали европејци када нас називају „екстремистима„ који ће јачати због не добијања кандидатуре у ЕУ.
Наша снага лежи у томе што смо годинама раније видели да европска унија доноси само пропаст за српски народ, и о томе смо имали храброст да говоримо када нам се већина народа и странака смејала, међутим оно што смо ми видели за разлику од многих испоставља се као тачно.
Наша идеја у којој Србију видимо као равноправног партнера у сарадњи са Русијом и осталим земљама, намеће нас да дођемо не место на којем се европејци налазе, а никако га не заслужују, јер ми смо људи који су спремни да се баве политиком зарад бољитка сопственог народа, а не политиканством зарад доласка на власт и личне користи.

Храбро! Ја, који себе сматрам релативно храбрим, то никада не бих смео да учиним! Бојао бих се, не реакције мученика који треба да добровољно постану „донатори својих органа“ злочинцима да би платили карту за ЕУ Србији, већ бих се плашио Бога и косовског проклетства издаје. Када је год српски народ био надомак останка у својој држави, као по правилу, нашао би се неки домаћи еуропејац који би се просто отимао (као у крчми) да цех буде плаћен са „његовог рачуна“ (територије).

Кажу нам да су преговори ти који ће помоћи нама на Космету да се супротставимо независном Косову. Бацимо поглед на резултате досадашњих преговора. Шта су ново Срби добили од свих ових „тачака дневног реда“ – ништа! Шта су Албанци добили од ових преговора – све! Добили су Албанци наметање Србима албанских докумената, личних карата (које морају имати да би добили албанске таблице); могућност путовања албанским таблицама целом Србијом, копије матичних и књига катастра; царински печат на којем је остао само назив „Косово“; албанског цариника; па и учешће Косова у међународним институцијама, за које Томас Флајнер рече да ће, ако Србија и на то пристане, значити да је на најдиректнији начин признала независно Косово. Па шта онда ми то можемо очекивати, шта да добијемо? Можда то да ће Београд инсистирати (пошто нас, као и Србе јужно од Ибра, преда злочиначкој творевини независном Косову) да се за сваки орган нас и наших најближих, којим ће се у монструм-држави трговати, мора адекватно платити?! Нећемо вам дозволити да умирите савест и пребаците Лазареву клетву са вашег на наша покољења.

Зато, само напред, удри, „званична“ Србијо. Братску издају су на плећима својим осетили и Република Српска Крајина и Република Српска. Први су пали, други нису. А ми, ми који смо више на небу него на земљи, распети, „чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века“. Али до тада ћемо учинити све да своју Србију на светој земљи одбранимо од оних који би да нас уче како нисмо Срби, већ Косовари, како нам царски родослов не потиче од Стефана Немање, већ од Сулејмана Ниманија, како су нам цркве и манастири бивше џамије, који би нам децу мобилисали да ратују против браће из „суседне“ Србије.

Небојша Јовић, председник СНВ за Косовску Митровицу
Извор: СРБ Акција

Дотична се позива на графите? Да се мало мање бавила животом Мише Вацића знала би да су графите на којима пише СТОП ПАРАДИ и СТОП ПЕДЕРИМА писали већина грађана Србије од 15 до 50 година! Да се бавила терминологијом речи у српском језику знала би да реч ПЕДЕР није увредљива, то је медицински израз за хомосексуалност-педерастија! (грч. paiddersatia- љубав према дечацима).

Даље је дотична као своју оптужбу износила тј. цитирала Вацића из силних новина и интервијуа који је давао у поменутом периоду. Па морам и ту да застанем и да је питам зашто нису тужили све грађане који су у том периоду одговарали на анкету разних телевизија и новина а који су такође рекли да не желе Педере у својој држави,и изјашњавали се да параде неће бити? Зар нису и они извршили дискриминацију? Или они нису довољно пожељни као Вацић?

Са леве стране дотичне особе седело је још четворо припадника „лгбт популације“, а једна од њих је у једном тренутку добацила Вацићу: „црко дабогда“ и „маму ти ј…м“. Ово „црко дабогда“ ово би требало се са њихове тачке гледишта да се схвати као позив на линч!
Онда се још и чуло дискриминација на расној основи? Да ли то значи да су они раса? Да ли то значи да и они имају посебну националност у држави у којој живе? Поставља се питање Хоћете ли и они да траже неку независност и отцепљивање од Србије?

Бар десет пута је у свом излагању дотична поновила како се нека тамо Мајда Пуача морала одселити из Србије и затражити азил у Америци, а само због страха за сопствени живот!? Е овде сам већ почела да се смејем! Јел то Вацић нови Брејвик? Зар је неко са киме радим, дискутујем, дружим се толико опасан? Или је Мајди једноставно лепо да злоупотребљава позицију у политичке сврхе ? Мислим да ћете поштовани читаоци сами извући одговор.

Будући да дотична као и сви припадници упорно траже неку једнакост, траже иста права као и сви грађани Србије,зашто се онда баве Мишом Вацићем, Младеном Обрадовићем, навијачким групама? Зашто се не окрену око себе и погледају у каквом је хаосу држава? Зашто не сиђу на барикаде да виде шта заиста значи живети у страху? Нешто нисам приметила да се крију те госн даме! У центру града се налази кафић Смајли које је званично место где излазе припадници лгбт популације! Постављам им питање: О каквом страху ви онда причате?

Помињу „јавно изношење адресе припаднице на фејсбук страници“? Јесте ли ви чули за беле стране које можете наћи и на интернету већ више од 5 година,а где се налазе адресе и бројеви телефона већине грађана Србије? И сад је неко то морао да објављује? Опет ми је смешно!
Ево овако јавно ја као мајка, жена, сестра кажем да параде неће бити. Не у здравој Србији, не у Православној Србији! А ако одрадите анкету сада када парада и није актуелно питање тако ће рећи 90% испитаника! Па тужите нас све!

А сада да докажем нетачност ваших изјава да Мишу Вацића и остале родољубе и националисте не називате фашистима.

„Juče je u Palati pravde trebalo da bude održan novi pretres (prethodni, zakazan za 28. februar je otkazan usled štrajka i nedolaska advokata) u postupku protiv Miše Vacića, jednog od lidera fašističke organizacije „SNP Naši 1389″, koji je optužen za širenje rasne i druge diskriminacije za vreme organizovanja Povorke ponosa 2009. godine kao i nedozvoljeno držanje oružja (član 387, krivičnog zakona).“ ЛИНК, званични сајт организације Лабрис

Да упознам читаоце, дотична персона је данас у суду изјавила како никада нису Мишу Вацића назвали фашистом!?
СТОП ПОЛИТИЧКОМ ПРОГОНУ! ИСТИНА ЗА МИШУ!
НИКОЛИНА ГЛИГОРИЋ

Поштованим читаоцима морам да напоменем важну ствар, а то је да Српски народни покрет 1389 као и самог Мишу Вацића ограђујем од свега следећег написаног.

СНП 1389 не одустајући од свог основног циља , а то је ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну српску државу ,сматра да ово може бити први корак на путу ка свеопштем српском ослобађању. Пошто постојеће „српске“ земље су под унутрашњом политичком диктатуром западних марионета ( у Србији – Тадић, у Републици Српској – Додик, у Црној Гори – Ђукановић ) ,док би САО КиМ или Српска република Космет
била уједно прва и једнина слободна српска територија, на којој срспки народ живи по својој вољи, обичајима,традицији, законима и намери.
Без сталних уступака изопаченим притисцима Новог Светског Поретка(ЕУ,НАТО,ММФ) који се данас на Косову и Метохији снажније осећају од стране званичника из Београда, него од представника страних војних мисија. За тренутно стање на Косову и Метохији може бити одговоран искључиво само Београд ,који политиком и Косово и ЕУ, заправо на мала врата се одриче Србије на Косову . Реалност каква јесте да је 130.000 наших сународника , Срба са Косова и Метохије препуштено само себи може бити побољшана,ако би се тренутна политичка слобода која је остварена само чврстом снагом воље народа српског са Косова да подигну барикаде и да их ни по коју цену на повуку без претходног враћања на стање пре 26.априла, што значи да и ако је север Косова затворен српским барикадама, данас је то убедљиво најслободиније политичко подручије на којем српски народ живи. СНП 1389 као неко ко је од првог дана постављања барикада уз свој народ на бедему одбране , упознати се свим манифетлуцима којима међународна заједница али и званични Београд излажу српско становништво Космета ,не само да подржавамо намеру о референдуму, већ ћемо се и активно залагати за исту идеју, и на сваки начин помоћи њено остварење ако народ одлучи.

П.С. За све којима није јасно о чему овде говоримо, нека се спакују и дођу да проживе макар и 10 дана међу српским народом на барикадама на Косову и Метохији.

Информативна служба СНП 1389

Пише. Игор Маринковић

Експедиција сачињена од представника неколико родољубивих организација креће у потрагу за српском слогом. Њихов задатак је да утврде да ли је прича о српској слози само мит и фантазија или постоји шанса да се она открије. Истина, стручњаци за ову област спекулишу да је већа шанса да чланови експедице пронађу Пандорину кутију или Атлантиду него српску слогу.

Експедиција креће у четвртак 17. новембра у 19.30 из београдског кафића Самарканд где би чланови експедиције требало да продискутују на тему „Да ли је уопште могуће објединити патритски блок?“. Наравно они ће предходно требати да изнесу своје мишљење на питања: да ли патриотски блок уопште постоји, ко уопште чини патритоски блок,  који су аргументи за обједињење а који против обједињења и шта уопште по њима значи обједињење. Уопште буди речено, прилично занимљива питања која многи постављају ових туробних дана. Током експедиције требало би да им се прикључе још неке организације.

Предходних година постојало је на десетине препрека српској слози, сви покушаји су се завршили још израженијом српском неслогом. Некад је српска неслога настајала због животних питања попут онога: да ли се каже „српски“ или „србски“, на другом месту по важности свакако је питање „за ког четничког војводу би се ти борио пре 70 година“, затим следи чувени проблеми „ко ће бити председник и ко ће давати изјаве за новине“ итд. Свакако то су битнија и приоритетнија питања од одбране Косова и Метохије, отпора сатирању српске културе и традиције, заустављању економске пљачке Србије, ослобођењу земље од окупатора и њихових поданика… Наравно не треба заборавити ни најновију делему: „Ком владики љубиш руку?“.

Ево, чим се договоримо дал је Б или П и договоримо се ко ће дати интервју кад Шапер и Крстић једном годишње дају дозволу неком листу да нас позове крећемо у испуњење својих програмских и идеолошких циљева.  До тада правићемо самосталне протесте од по 50 људи, скупљаћемо се по парковима јер појединиачно већина организација нема пара да изнајми канцеларију, фотокопираћемо промотивни матерјал на штампачу јер сами не можемо да платимо штампарију, ићићемо на Космет са 50 различитих застава притом се утркујући чија ће да иде прва и да најбоље буде позицинирана ако се случајно појави нека камера. А док не решемо вечну дилему Б или П, Зорић ће да забрањује једну по једну организацију, Динкић ће красти милион за милионом, Стефановић и Богдановић ће наставити да признају шиптарске институције, Шунатовац ће да уништава Војску….

Стварно не знам да ли је правилније Б или П, иако пишем П како сам научио у школи, али би стварно волео да се та српска слога пронађе па макар се звала и србска слога, да се обједини што више родољубивих организација под било којим именом. Ако не могу да реше дилему Б или П нека савез компромисно крсте са Друштво србско-србског пријатељства.  

Само људи дај да кренемо удруженим снагама спашавамо Србију од Тадића и осталих Eунијатских сатрапа. 

Извор: СНП Наши

Пише: Феђа Димовић

Драги лидери мањина, драге моје јавне личности,

Овом приликом вам се обраћам јер сам одушевљен декларацијом „Преокрет“, којом сте ми напросто отворили очи. И ја сам, као већина грађана Србије (никако народа), дуго био у мраку, који су око мене створили јефтини митови и примитивни национализам. Од шкрипе гусала и звекета оружја нисам могао да чујем своје мисли нити да послушам своје срце. Хвала што сте имали храбрости да позовете на отрежњење све нас који смо дуго лутали по лавиринту лажног српства и православља. Јер, ко још верује у Бога у 21. веку? Само лудак и примитивац, који мисли да се духовност маже на ‘леба. Само неки ирационални тип, који мисли да су људи добри и поштени и да се човек понекад може ослонити на другога, уместо искључиво на себе. Чему сви ти силни молебани и одласци у цркву због тамо неког Косова, кад је много паметније провести време у неком лепом тржном центру. Унапред се извињавам што ово писмо пишем грозном ћирилицом и надам се да ћемо ускоро сви писати латиницом – као и сав цивилизован свет. Одавно не видим поенту српског језика. Зашто га у наредном мандату нека одлучнија влада не би укинула? Зашто да ломимо језик нечим што је толико архаично и превазиђено, уместо да сви лепо говоримо енглески, француски и Немачку? Кад наша земља једног дана буде коначно слободна и подељена на интересне зоне великих слободарских сила, можда ће нам се тај сан и остварити.

Ја већ дуго времена сањам исти сан. Сањам како се кроз центар Београда шетам Булеваром Хенрија Кисинџера и скрећем у Кушнерову улицу да попијем кафу у мом омиљеном кафићу „Ал Каида“. Док одбијам димове хашиша из наргиле и пијуцкам кафу из филџана, гледам око себе софистицирана лица НАТО војника, који се смеју и испијају пинте холандског и белгијског пива. У тренутку блажене среће запахњује ме неподношљив смрад и одједном угледам гомилу дроњавих сељака у народним ношњама како тегле кромпир и лук на пијацу …

Ту се нагло пробудим из сна, престрављен језивим призором шајкаче, који ми још увек трепери пред очима. Мука ми је када помислим да делим исти ваздух са тим затуцаним креатурама, уместо да се грлим са прелепим Фламанцима, Валонцима и другим просвећеним народима. На срећу, радује ме то што ће добротвори из „Монсанта“ ускоро прочистити нашу прљаву и загађену земљу својим чаробним ГМО семенкама, па више неће бити потребе да идемо на прљаве пијаце. Хране ће бити на сваком ћошку у изобиљу. Моћи ћемо да је уберемо из сваке жардињере, уместо што нас свакодневно пљачкају којекакве сељачине са Строкави ноктима.

Убеђен сам да је „Преокрет“ најбољи пут да коначно модернизујемо ово заостало и залутало друштво. Да се ​​већ једном ослободимо тог косовског баласта, који нас спутава да идемо напред. А шта уопште значе у савременом свету цркве и манастири ако већ имате брзи Интернет, на коме можете гледати слике и клипове свих светских храмова? Уосталом, ја, као и ви, другови моји, не верујем у тог седобрадог господина који седи на облаку и дели небеску правду. Ја верујем само у науку: математику, физику, хемију, нанотехнологију … Откако смо добили „бели шенген“ више ми није довољно само да путујем, већ хоћу да летим у космос, да обиђем Марс, Јупитер и Сатурн. Интеграције су наша једина будућност, зато сам се и на последњем попису изјаснио као Земљанин-сајентолог, уместо оног трибалног Србин-православац. Можда ћемо једног дана сви бити грађани Галаксије, а потом, ако буде среће, и грађани Космоса? Можда ће нам поћи за руком оно што ни Икару није успело? – Да летимо сами без ракета и авиона. Али Икар је веровао у грчке митове, због чега је и пао у море. А ми сада имамо шансу да се ослободимо своје мрачне традиције да бисмо једног дана научили да летимо!

Наравно, нисмо ми једине будале на овоме свету. Има још пуно залуђеника који се к’о пијани плота држе те гнусне флоскуле: „суверенитет и територијални интегритет“. Држе се за територију као када се српски паор због нужде ухвати за шиљкан. Руси нас још увек смарају Чеченијом, Шпанци Баскијом, Енглези Северном Ирском и Шкотском, Американци не дају Мексиканцима Калифорнију, Кинези траже Тајван, Турци не дозвољавају Курдистан, Израелци не признају Палестину … Чему све то уопште води? Само новим поделама и ратовима, уместо да сви живимо у миру, заједно, у једној држави, под брижним вођством филантропских банака и мултинационалних корпорација.

Опростите ми, другови моји, што ми је требало толико времена да преломим у себи неке ствари. Дуго сам се, као миш, скривао у рупи сопственог незнања и конформизма. Сада, када видим све те сјајне људе који су подржали „Преокрет“, не могу више да забијам главу у песак. Хоћу и ја да будем тако револуционаран и храбар као ове јавне личности које се налазе на том списку истине. Хоћу и ја да кажем „не“ том Косову и „не“ погрешној политици, а „да“ Европи, „да“ у новим улогама, „да“ новим пројектима, позицијама и привилегијама.

Тек сада схватам зашто су ме истерали из истинољубиве „Политике“. Није њено уредништво криво што ме цензурисало и бранило ми да критикујем моћне, крив сам ја зато што нисам хтео да пишем успаванке за народ, као сваки нормалан новинар. Јер народу је потребан свакодневни одмор, да би могао да пружи свој максималан допринос корпорацијама. Не треба ту нека битанга да му својим шкработинама брани да спава. Бранити гладном човеку да преспава своју глад је најгори могући злочин, и ја признајем да сам крив. Криви су и моји другови из Београдског синдиката ато што стално даве са том причом о части и поштењу. Да смо се на време освестили и схватили реалност, можда би и ми сада били богати зачетници „преокрета“. Овако ми остаје да се само придружим већ започетој идеји, наравно, под условом да прихватате мене, блудног сина.

Ја вам свечано обећавам да ћу исправити све своје мане и заблуде. Престаћу да идем на славе код својих старомодних пријатеља. Нећу више конзумирати било шта што има префикс „национално“ – престаћу да једем нездраву националну храну и да идем у националне паркове, где се скупљају хулигани и националисти. Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани „Верона“ зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из „Пројекат Србија“ у „Пројекат Европска унија“. Научићу албански, босански, црногорски и војвођански језик, да бих се боље слагао са комшијама, осим, ​​наравно, са овима из Републике Шумске, које ћу да избегавам у широком кругу.

Пустићу браду да бих личио на лидере „преокрета“ и све друго што је потребно да би ме прихватили. Свестан сам да то није једноставан и брз процес, али бих, уз малу помоћ пријатеља, могао да се променим. Ако бисте ми само омогућили да уђем у ту „хигх-тецх“ капсулу за метаморфозу, из које је управо изашао Вук Драшковић, врло брзо бих се излечио од свих слабости које ме спутавају да будем слободан. А онда, када сутра будете написали „Преокрет бр. 2 „- за признавање независности Санџака (а не Рашке – као што кажу екстремисти), моје ће име бити прво на списку подршке. Можда је боље да прво отцепим Војводину док је још нису упропастили зарђали српском плугови.

Ето, толико од мене, другови, не бих да вам трошим драгоцено време, које можете паметно да потрошите на преокретање. Волео бих да прочитате ово писмо јер имам осећај да једино ви можете да ми помогнете да се и ја преокренем. Надам се да ћемо се ускоро срести на некој новој револуционарној манифестацији у сали „Американа“, или на откривању споменика Лејди Гаги, или на отварању спортског центра „Адем Јашари“. Пре тога, можда се и сретнемо на концерту Дина Мерлина у „Арени“ под условом да успем да набавим карте за ВИП ложу.

Срдачан поздрав од јадника који се још увек (али не задуго) зове Србином.

Извор: Васељенска.com