Савремени тоталитаризам
Живети у Србији данас није ни мало пријатно. Анархија и тоталитаризам владају у неприродној симбиози, два сурова екстрема који, барем тренутно, коегзистирају. Таква шизофрена држава – која те може стрпати у затвор (или убити) због непопуларног политичког мишљења, али ти не може обезбедити социјалну помоћ пре него што умреш од глади – негативно утиче на психу. Чак ни почетак светског првенства у фудбалу, које је требало да представља предах од озбиљних тема, није успело да скрене пажњу са општег пропадања нашег друштва.
Епидемија некритичког размишљања прешла је са политичких на спортске новинаре. Поново смо ускраћени за неопходне критике. Поред напорних вувузела, морамо да трпимо баналне анализе и неосновану „наду“ стручњака јавног сервиса. Потребан нам је вентил, па макар то био истомишљеник у телевизијском студију који би говорио искрено о учинку и домету наше репрезентације. Али тог вентила нема. О непристојном и насилничком надметању спонзора, и кич-патриотизму којег промовишу, да не говоримо. Ко заиста очекује да плаћамо претплату да бисмо гледали пола сата реклама? Тешко је побећи од реалности, чак гледајући и фудбал. (даље…)
Систем (без)вредности Европске уније
Европску унију не чине толико специфичном њени закони. Европску унију не репрезентују суштински чак ни њене три слободе (слободно кретање људи, капитала и робе). Европска унија није ни Европски парламент. Европска унија, најпре, јесте – њен систем вредности. У име мира – она пропагира „миротворне“ ратове. У име слободе – она затвара. У име истине – лаже. Европска унија, то су лепа обећања, али рђава спровођења. О томе управо Срби могу највише да посведоче. Уколико би се тај систем вредности сажео у једну једину реч, та реч би гласила: лицемерје. Маркале, Рачак, Хаг, Република Српска Крајина, Косово и Метохија – све су то потписи једног бруталног цивилизацијског лицемерја. Чини се да чак ни Хитлеров трећи рајх није био толико лицемерна творевина, као овај четврти. Нико из тадашњих Хитлерових ескадрона смрти није јавно прокламовао да убија зарад људских права или неког хуманог циља. Нису говорили да стварају концентрационе логоре у име слободе човечанства и виших идеала. Људи су убијани и затварни због идеологије – крви и тла. Нацисти су прикривали трагове својих злочина и о њима ћутали. Било је то једно отворено цивилизацијско зло, зло које се није трудило да се пред другима и самим собом заодене у идеале правде, хуманости и доброте. Управо то данас покушава четврти европски рајх. (даље…)
Медијске манипулације
Енглески новинар Роберт Фиск одржао је занимљиво предавање о улози новинара – и речима које користе – у пројектовању алтернативне реалности (предавање на српском, и енглеском). Тешко је ставити критике које Фиск упућује колегама са Запада у наш контекст, јер Србија, заправо, ни нема новинаре. Можда би било прикладно додати „част изузецима“, али осим неколико аналитичара, нико ми не пада на памет.
Наравно, Фиск говори о понашању медија победника. Ми смо, ипак, поражени. Говорити о слободним медијима или квалитетним новинарима у условима опште националне капитулације је узалудно. Међутим, у свему постоје неке границе, па и у поразу. Нажалост, нама ни елементарна хуманост није дозвољена, посебно не на „јавном сервису“. У последње време, можда због успешне обуке код Би-Би-Си-јевих „експерата“, манипулације овог европског гласила – које смо обавезни да финансирамо – постају све перфидније. Најсвежији пример појавио се пре неки дан на њиховим интернет страницама. (даље…)
Десет националних заповести Младе Србије
Наши дани су, пре свега, време историјског опадања и умора српског народа. Главна карактеристика савременог српског човека јесте помиреност са судбином, равнодушност и национална неодговорност. Може ли се у моралним дефетизмом и националном незаинтересованошћу затрованој друштвеној атмосфери уопште поставити српско национално питање данас?
Српско питање није, као што се код нас и даље мисли, политичко-економско питање. Српско питање је духовно-морално питање. И, јер 20 година нисмо погледали ствари из духовно-моралне перспективе – није могло и не може бити промена у Србији. За промене су потребни суштински унутрашњи предуслови: (даље…)
Када „геноцид“ постане геноцид
Када је Борис Тадић поново покренуо питање осуђивања злочина у Сребреници у јануару ове године, многи су непријатно изненађени неизнуђеном иницијативом да се призна непостојећи геноцид. Признавање дела које нисте починили, по наводима Пројекта невиност (НВО која се бави недужно осуђенима), може имати неколико узрока. Они се своде на притисак или мањак интелектуалног капацитета, односно ментално обољење код особе која признаје.
Сеча платана
Прича се ових дана о сечи платана у Булевару краља Александра, у Београду. На разним „другосрбијанским“ сајтовима дигла се узбуна поводом „геноцида“ над овим стаблима. Поред још једног доказа да им термин геноцид није баш најјаснији, да ли је могуће да се они – авангарда петооктобарске „револуције“ и фанатична гласачка машина ДС/ЛДП – усуђују сада да критикују нашег градоначелника и политику „европске“ Србије?
Сребреница – злочин против истине
Каже се, хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Много лажи је изречено о ратовима на простору бивше Југославије, најозбиљнија од којих је лаж о дешавањима око Сребренице у јулу 1995. године. Ова лаж је ослонац „нове истине“ о геноцидном удруженом злочиначком подухвату водећих Срба, кривим за сва зла из тог периода. (даље…)
Loading ...
