Мошти се краду из цркава, омладина, а нарочито женски део, своје узоре види у проминентним личностима које допуштају себи порнографске улоге. Престоничке локалне власти би да „модернизују“ Врт добре наде – Бео зоо врт, који је до сада у најмању руку постао један од симбола града. Кад кажем „модернизују“ свакако мислим на процес који се већ десио „Беку“, „Клузу“, српским банкама, Немањиној улици – преко које су опрали паре, док је аутомобилска гужва само већа или Зеленог Венца који је модернизован у сабласно празну пијацу. Зато ипак дозвољавају параду фашиста под велом „антифашизма“ и прећење летвама уз по који бачени камен и наравно хапшење оних који су и каменовани, као и постојање и медијске наступе лажних „гарди“ чији је циљ, пред очима светске и домаће јавности као и међународних посматрача, изједначити нашу богољубну Србију с привременим (али терористичким) властима јужне српске покрајине, који поред криминалног миљеа гаје и разне АНА-е, ОНА-е, ОВК и друге парамилитантне екстремистичке групе.

Србијо, знам да верујеш да после облака и кише долази сунце и дуга, да ће ти неке наредне године бити светлије и сунчаније, јер помрачина влада од невремена петооктобарског државног удара. Претворили су нашу отаџбину у земљу гладних, не само у материјалном и духовном смислу, већ и праведном. У Србији никада више није било штрајкова глађу, као ни веће неправде. Штрајкују: владике српске православне цркве да би могли да обиђу епархије, ратни разервисти који су животе дали на располагање држави, а како кажу и опет би, радници Београдске Робне куће и многи радници српских приватизованих предузећа. Чак и животиње трпе неправду, зарад заштите београдског Зоолошког врта, док генерални директор као витез часни брани врт који је издржао и 2. светски рат и комунизам и страшног Милошеваћа, али му опстанак доводи у питање данашњи лихварски властодршци града. Исти они који су обрисали улице антифишистичих предзнака (нпр. булевар АВНОЈ-а) и који на вештачке начине покушавају да представе појаву „неонацизма“ у Србији, како би од својих ментора добили још пара за „денацификацију“ и „модернизацију“ српског друштва. Само је елементарни проблем у овом случају што Срби као народ никада кроз историју нису били антисемите, већ су и сами били жртве геноцида, нити су били нацисти и фашисти, чије идеологије су сматрали за безумна и агресивна туђинска учења. Срби, иако су кроз векове били у тешким позицијама и ропству, никада нису имали претензије на туђу земљу, а камоли вршили масовне и системетске злочине што је својствено западно-европским народима код којих је и настао и фашизам и нацизам. Под окриљем истих оних који су Србију начинили гладном, народу се форсира слика о некаквим ратним злочинима, почињеним у његово име, наравно, притом нико не спомиње злочине над Србима, већ се они перфидно заташкавају. Ствара се омладина којој је сервирано да су само они (Срби) криви и да треба да носе терет срама и кривице, док је свест српског народа о сопственом историјском страдању на трагично ниском нивоу, што ствара простор за бројне злоупотребе, манипулације и прекрајања историје, овог пута не од комуниста већ од стране њихове деце. Изједначавају се патриотизам и шовинизам, што су дијаметрално супротна осећања као што осећање љубави стоји насупрот мржњи, јер патриотизам и јесте љубав према свом, а шовинизам мржња према туђем. Тиме отуђују од народа, а нарочито младих, родољубље, које по себи носи: породичне вредности, очување богатства и чистоте сопственог језика, слогу и наравно православну веру. Омаловажавају се: саборност, равноправност, рад, ненасиље, солидарност, законитост, креативност, промишљење, оригиналност, просвећивање и верност, а подстичу блуд, неморал и похлепа. Зато се морамо присетити оне Његошеве: „Шта је човјек, а мора бити човјек“, као и оне: „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној.“

Пише: Миша Вацић

У студију ТВ Мелос, одржан је разговор са Владимиром Кршљанином и Љубинком Ђурковићем из Покрета за Србију у вези актуелних политичких тема у Србији.

Погледај ВИДЕО

10. октобра 1918. године

10. октобар 1991. године: Скупштина Србије је одлучила да застава Србије постаје традиционална српска тробојка али без звезде петокраке која се на застави налазила од Другог светског рата.

10. октобра 2010. године: У Београду одржан антирежимски протест српске омладине због одржавања параде оболелих од педерастије коју је наредила Европска унија. У нередима које је испровоцирала полиција, масовним кршењем права на слободу кретања, демонстранти запалили седиште владајуће Демократске странке а нападнута је и централа Социјалистичке партије Србије. У режимској одмазди која је уследила ухапшено више од 800 младих родољуба.

Редакција СНП Наши

У неколико лекција покушаћемо да вам помогнемо да преживите овај критичан период, да здрави и слободни дочекате 3. октобар. Овај текст је намењен људима који неће учествовати у евентуалним нередима 2. октобра у Београду, али имају негативан став о власти и Паради педера.

Лeкција 1 – Претња

Ви сте противник одржавања Параде педера који не планира да 2. октобра учествује у евентуалним нередима у Београду, али вас одржавање параде јако нервира. Своју љутњу, као пасивни родољуб, изнећете наравно на интернету. Љутња коју осећате можда вас нагони да по старој српској традицији изнесете и неке претње онима које сматрате противницима српства. Уосталом у српској традицији је да претимо чак и кад немамо намеру, нити могућности да спроведемо претњу у дело.

Међутим пошто полиција не зна за традицију, режим зна само за ЕУ новотарије а министар Дачић нема смисла за хумор, морате бити опрезни како не бисте били један од више стотина родољуба који ће пред параду бити приведени због изнетих претњи на Фејсбуку или интернет форумима.

А) Избегавајте антипедерске групе на ФБ

За почетак на Фејсбуку ћете добити доста позива за одређене групе против параде педера.Немој те прихватити те позиве.

Пример: „Сви ми који ћемо спречити параду педера, Београдом крв ће лити геј параде неће бити, Педер градом неће шетати, Педере у блендере итд.“

Већину ових група отворили су полицајци како би пратили планове родољуба. Оне које нису отворили полицајци отворили су малоумни клинци, па вам свеједно неће донети никакву битну информацију, али зато ваше чланство у њима може бити повод полицији да вас позове на информативни разговор. Ако сте члан неке овакве групе искључите се са ње.

Б) Претња не сме бити озбиљна и одредива

Ви сте тврдоглави родољуб који би ипак мало да се курчи по интернету и прети иако не планира да оде на параду педера. Ако неможете да се суздржите онда претите неозбиљно и што више неодређено.
Никако не употребљавати: „Убићу снајпером Перу Перића“, „Бацићу бомбу на групу икс ипсилон“ итд. За почетак ваша претња не сме бити озбиљна, тј. не сме бити остварива:

Пример: „Одвешћу Бориса Тадића на Северни пол и скинути га голог да умре од хладноће.“ – ова реченица не садржи кривично дело иако дефинитивно претите смрћу председнику. Колико је реално да се то деси и да ви одведете Тадића ни мање ни више на Северни пол? Значи Тадић није у реалној опасности, а ви сте неозбиљни.

Ту би могле да упадну и претње:

„Удавићу Ивицу Дачића у мору пудинга од јагоде“, „Гурнућу Цветковића под крдо ружичастих слонова“, „Голицаћу Динкића док не умре“, Све хомосексуалце ћу да предам канибалима у Африци“ итд.

В) Ипак, као што смо рекли полиција не зна за шалу па је боље не писати име особе којој неозбиљно претите и којој реално не желите да учините никакво зло, осим да се мало искурчите на фејсу пред девојком и другарима. Ипак у чему је фазон претити ако се не зна коме се прети? И ту постоји решење, опишите приближно особу којој се прети тако да сви могу знају о коме је реч, али да ипак то није сто посто сигурно.

Пример: „Гурнућу Деда Мраза под крдо ружичастих слонова“, „Одвешћу диктатотора на Северни пол…“. Рецимо „Одвешћу оно издајничко говно што је тукло своју прву жену на Северни пол…“, „Све чмарољубе ћу да предам канибалима у Африци“

Ваша претња је постала ем неозбиљна ем неодређена.

Пустите машти на вољу и добро се забавите неозбиљно претећи. Каква је шанса да тужилаштво поднесе пријаву у којој признаје да је Тадић диктатор или да је тукао своју прву жену, а Цветковић деда Мраз итд.

Закључак

Уколико сте добро савладали прву лекцију, уколико не мислите да спроведете ни једну своју претњу у дело и ако су претње такве да су неозбиљне са не одређеном метом, уз то не желите да покушавате да спречавате одржавање параде педера 2. октобра, ваше шансе да 3. октобар дочекате као слободан човек су се благо повећале.

Лекција 2 – Правила облачења

Уколико 2. октобра одлучите да из било ког разлога прошетате градом: куповина, разгледање, кафа са пријатељима и слично ваша гардероба биће важан фактор у томе да ли ћете следеће јутро дочекати у болници, затвору или безбедни у свом кревету.

А) Прва ситуација – гардероба за полицију

Припадници МУП-а Србије приликом легитимисања и хапшења људи тох дана понашаће се индентично као припадници ОВК. Свако обележје републике Србије или било какав други знак који асоцира на Србију и Србе биће знак Дачићевим полицајцима да треба да вас претресу, легитимишу и приведу. Исто ћете проћи и ако на себи имате обележје фудбалског клуба или навијачке групе. Посебно ћете лоше проћи ако ностите знак неке родољубиве организације или слике хашких оптуженика.

Пример: Мајица са грбом Србије – аутоматско привођење, мајица са знаком фудбалског клуба – два шамара и привођење, знак навијачке групе – сломљено ребро и 30 дана притвора, знак патриотске организације – 150 дана затвора и кривична пријава за организацију нереда.

Ипак то није све, јер ће полиција 2. октобра претресати све који буду обучени спортски. По некој исчашеној логици Дачићевих паса свако ко делује да је у кондицији и ко је спортски обучен потенцијални је екстремиста. Значи без спортске гардеробе ако вам је слобода кретања мила.

Шта обући? За други октобар изаберите гардеробу неупадљивих боја, немој те изгледати сувише лепо да не привучете пажњу. Наша препорука је кошуље (никако свечане), и панталоне пре него фармерке. Морате полицајцима изгледати неупадљиви и безопасни. Није на одмет да вам неки одевни предмет буде мало већи да делујете неозбиљно.

Б) Друга ситација – Гардероба за народ

2. октобра на улицама Београда претиће вам опасност како од полиције тако и од екстремиста. Мушкарци морају избегавати розе боје на себи, шарене ствари, не смеју бити превише намирисани и налицкани, никако пирсинг на лицу, мараме на глави. Немојте се шалити да тог дана возите ролере јер мушкарац на ролерима увек делује сумњиво. Избегавајте центар града и ако сте бициклиста јер не желите да вас затекну у вашим бициклистицким панталонама.

Пример: Роза кошуља – пет копчи на глави, минђуша на оку – сломљен нос, мушкарац на ролерима – огреботине по целом телу, марама на глави – потрес мозга, ролери у комбинацији са пирсингом – прелом ноге итд…

Закључак

Како би избегли да вас било која од страна заскочи трудите се да ваша гаредероба буде у складу са нашом препоруком. Уколико се придржавате правила облачења корак сте ближе да 3. октобар не дочекате у затвору или у болничкој постељи.

Лекција 3 – Лична хигјена

Изрека „Хигјена је пола здравља“ 2. октобра добиће своју практичну примену. У ситуацији где сте се случајно после нереда нашли у граду хигјена ваших руку може пресудити да ли ћете вече дочекати у кући, болници или затвору.

После нереда током контроле по улицама полиција ће прегледати руке људима. Уколико су нечије руке прљаве, полицајци ће помислити да је та особа бацала цигле и камење на њих, превртала контејнере и слично. У најбољем случају добићете неколико шамара и пендрека, али могуће су и теже повреде и преломи као и минимум 30 дана притвора. Како постоји бројни начини да у граду испрљате руке иако нисте учествовали у нередима, најбоље је код себе имати влажне марамице и руке редовно чистите.

Пример: Склањали сте камење како хулигани не би гађали полицију па сте тако испрљали руке, нашли сте циглу на тротоару и проверавали да ли је цела јер зидате викендицу у Гроцкој, мазили сте асфалт јер сте чудни.

Полиција 2. октобра неће прихватати ова уобичајена објашњења за прљаве руке и тако вас паковање влажних марамица може спасти.

Закључак

Редовно чистите руке од прљавштине и 3. октобар можда дочекате у својој кући уместо у затвору или болници.

Лекција 4 – Телефон

Једна од ствари која може бити ваш „камен око врата“ уколико 2. октобра одлучите да прошетате Београдом је ваш мобилни телефон. Уколико из било ког разлога будете приведени, инспектори ће прво прегледати ваш телефон и ако поруке и позиви које имате у њему изазову сумњу код њих добићете тридесетодневну храну и смештај у Централном затвору.

А) Именик

Као пасивни националиста сигурно у свом телефону имате бројеве пријатеља који су активни међу патритским организацијама, навијачким групама и слично и уз њихово име навели сте припадност групи да би их лакше разликовали од других људи који се исто зову.

Пример: Игор СНП Наши, Немања Образ, Миша 1389, Бошко Двери итд.

Уколико носите телефон са собом у град обавезно таква имена преименујте да не изазову сумњу код полицајаца који вас буду испитивали.

Пример: Игор СНП Наши у Игор Цар, Немања Образ у Мустафа , Миша 1389 – Хомер, имена са назнаком Двери не морате мењати.

Ипак ово је само први корак у припреми вашег телефона за шетњу Београдом 2. октобра.

Б) Поруке и позиви

Уколико из неког разлога будете приведени иако нисте учесник нереда, полиција ће помно прегледати ваше поруке и позиве од тог и предходних дана. Због тога је најбоље сваки позив и поруку у вашем телефону обрисати одмах по пријему. Исто се односи на послате поруке.

Ипак није довољни само да ви бришете поруке и позив у вашем телефону. Проблем су и људи са којима нпр. треба да се нађете на Теразијама у кафани Казина. Полиција ухвати вашег пријатеља који такође није учествовао у нередима али је нпр. имао прљаве руке. У телефону му налазе твоју поруку „Хајде да се нађемо у Казини у 10″. Пошто ће ваш пријатељ због нехигјене бити оптужен за учешће у нередима, та порука је аутоматски доказ да сте били у организацији са њим. Биће те у још већој опасности ако сте се налазили на месту где се десио неки инцидент у приближно исто време. Зато морате да шаљете сигурне поруке:

Пример: Хајде да се нађемо у 10 ,у оној кафани где сам се прошле недеље исповрађао по шанку. Не пада ми напамет да будем напољу јер ће опет бити хаос због параде поноса.

Ако се налазите са девојком: Љубави налазимо се у 10 у оној кафани где си ме први пут ошамарила. Боље да се склонимо са улице јер сви причају да ће бити неки нереди.

Обавезно у негативном контексту помените могуће нереде и пазите да не погрешите и случајно употребите у поруци изразе „педер“, „дефиле наказа“, „педербал“, „парада оболелих од педерастије“, „буљаши“ итд.

Уколико полиција и види вашу поруку код приведене особе са прљавим рукама неће моћи да вас повеже са нередима у којима и онако нећете учествовати. Локација нека буде описана тако да је полицијац не може одредити.

В) Поруке и позиви после привођења

Пошто смо већ констатовали да сте салонски родољуб и познајете доста активних родољуба, постоји велика вероватноћа да ће услед успешних нереда у граду неки од ваших пријатеља, које сте можда срели у граду док сте ишли на пиће са девојком 2. октобра, пожелети да вас обрадује неком лепом вешћу.

Пример: Миле запаљен ДС, јеси ли био? Миле где си ,упали смо у Владу, је л` си још испред РТС?, Миле разбили смо жандаре на Теразијама, где си ти нестао?

У нормалним околностима обрисали би ту поруку, али ако сте ухапшени ваш телефон је код полицајаца и они ће први видети поруку. Због тога потрудите се да у случају хапшења ваша картица не падне у руке полицији. За ово немамо конкретан савет, али нека вам рука буде бржа од жандарског ока. Никако немојте прогутати картицу јер су прављене од тврде пластике и могу вам повредити унутрашње органе.

Закључак

Правилном употребом мобилног телефона можете себи олакшати живот 2. октобра.

Лекција 5 – Долазак у град

Ако у време параде педера долазите у центар Београда због неког неодложног посла то може бити јако тешко и компликовано. Могуће су две ситуације: долазите из места ван Београда или долазите из Београда.

А) Желитe да дођете у Београд из неког другог града, али ће полиција тог дана масовно кршити слободу кретања грађана Србије, враћати људе са железничких и аутобуских станица, контролисати возила на наплатним рампама на аутопутевима. Идеално би било да у Београд можете доћи дан раније, а онда преспавати код пријатеља али нажалост немају сви такву могућност.

Уколико долазите возом најбоље је изаћи на некој од станица пред Београдом одакле би имали градски превоз ка граду.

Пример: Долазите пругом Београд – Бар (Ниш Београд) сиђете у Рипњу, Реснику, Кијеву, Раковици или Топчидеру и одатле хватате градски превоз ка БГ где идете у посету рођаку у болници или већ другим послом. Ако долазите из правца Новог Сада већ од Батајнице имате градски превоз, а велика је шанса да ће на тим станицама бити мање полиције.

Такође изаберите паметно станицу за улазак у воз јер реално је да ће и на полазним станицама у великим градовима бити полиције која ће спречавати људе да уђу у возове.

Пример: Немојте улазити у воз у Новом Саду већ на некој од следећих станица.

Исто правило важи и за аутобусе. Тражите од возача да вас пусти да изађете негде у граду нпр. Аутокоманда ако долазите Аутопутем, Лабудово брдо ако идете Ибарском итд.

Такође, неки од људи ће у посету рођацима у болници кренути аутомобилима. Боље је користити магистралне путеве који немају наплатне рампе тако да полиција неће моћи да вас заустави и задржи само зато јер се у возилу налазе пети млађих мушкарца или користите излазе пре оног последњег београдског.

Пример: Са аутопута изађите на Гроцку или Младеновац, са Ибарске кроз Рушањ или преко Кијева и Ресника идите ка граду.

Б) Већ се налазите у Београду и 2. октобра морате да дођете у центар града да обавите неки неодложан посао.

Најбоље је да до центра града, односно жељене локације дођете приватним возилом или таксијем, а онда одмах по изласку уђете у неки угоститељски објекат како би смањили могућност да ни криви ни дужни будете жртва полицијске репресије. Из угоститељског објекта изађете када се створе услови за безбедно кретање градом.

Пример: Другар вас довезе до Теразија и ви истрчите у Пивницу Стари Град. На улици сте били 20 секунди чиме сте сманили могућност да будете ухапшени јер сте хтели да попијете пиво у граду 2. октобра. Исто се може извести и аутобусом само што би у случау Теразија тада утрчавали у Хотел Казина. Ако на станици има полиције боље вам је да не излазите из аутобуса иако не планирате да учествујете у нередима, већ идете у град другим послом.

Закључак

Ако примените савете из ове лекције повећали сте шансу да ћете 2. октобра стићи у Београд. Нажалост то вас не чини корак даље хапшењу или болници.

Лекција 6 – Полазак кући

Иако 2. октобра нећете учествовати у нередима који ће избити боље је за вас да одете на време кући јер по евакуацији педера на улици ће се наћи 7000 фрустрираних полицајаца којима ће једини посао бити да лове родољубе. Првог дела дана они ће морати да штите педере и биће добрим делом статични, али када педери буду на сигурном и ван центра сва полиција ће се дати у насиље над народом и хапшења, како би заслужили своју дневницу од 2000 динара, сендвич и сок у допаку који ће тог дана одбити.

Уколико сте се због неког посла 2. октобра нашли на улици, а онда уочите промену у понашању полиције: полицијске јединице постају мобилније, агресивније , јуре народ уместо да стоје око паркова где се скупљају оболели од педерастије време је да идете кући.

Одлазак кући може бити сложен колико и долазак у град тог дана. Уз правилну примену свих до сада прочитаних лекција, идеално ће бити да из центра кренете ка периферији града, макар то није најкраћи пут до ваше куће.

Пример: Случајно сте упали у гужву и нереде на Славији, а живите на Новом Београду. Не покушавајте кући да стигнете преко Теразија и Зеленог Венца већ идите ка Коњарнику и аутобусу 17.

Исто правило важи и за људе који нису из Београда.

Пример: Ако идете кући возом или аутобусом избегавајте главне почетне станице, а превоз хватајте на другим местима. Полиција ће контролисати све главне станице па можда и у већим градовима, ако се у њих враћате. Сама чињеница да сте млади, а да нисте из Београда и били сте у граду 2. октобра може вас одвести у притвор или болницу иако нисте ништа лоше урадили. Примените исти принцип као и за долазак.

Ко има код кога да преспава у Београду нека то учини, па сутрадан иде кући.

Закључак

Треба стићи и утећи а избор тренутка за бежанију је од пресудног значаја за вашу слободу и здравље.

Лекција 7 – Псећа кућица

Применили сте све лекције али сте ипак ухапшени 2. октобра и одведени у станицу.

Пример: Наишли сте на јединог паметног полицајца на свету који је схватио да сте применили сва правила овог текста и привео вас је јер сте родољуб.

Реално јебали сте јежа у леђа јер ће полицијске странице 2. октобра радити по методама УЧК, а дежурне судије понашаће се као џелати. Ипак постоје неке ствари које вам могу помоћи да боље прођете и брже изађете из станице.

• Немојте псовати мајку полицајцима иако то искрено желите.
• Немојте лајати на њих иако неће бити бољи од керова.
• Иако вам се гаде пробајте да будете љубазни иако би их најрадије Ј**** у П***** и М**** на Г*****
• Немојте причати са полицајцима превише, запиткивати их како вас није срамота да штитите педере и сличне ствари које би иначе урадили.
• Најбоље је да не помињете педере, осим колико да не буде да се правите да сте тотално глупи и неинформисани.
• Ако препознате неког од приведених јер живи код вас у комшилуку, или сте са њим ишли на факс, најбоље да се правите да га не познајете.
• Немојте се правити да вас боли курац и бити превише опуштени.
• Поставите неколико кретенских питања полицајцима нпр: је л` сам ја ухапшен, да ли треба да зовем маму, која је то станица јер никад ниси био у полицији…

Закључак

Јасно вам је да је седма лекција написана само у сврху забаве аутора и вређања полиције и да, сем пар мало корисних савета, неће вам много помоћи.

Игор Маринковић

СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389 обавештава јавност о истини поводом мрачних догађаја 27.септембра. Већ у рану зору, око 6 ујутру, немачки контигент војника КФОРа је дошао са својом механизацијом на простор новоизграђеног алтернативног правца, који су Срби са севера Косова изградили, након што је КФОР блокирао главни магистрални правац на прелазу Јариње и тиме исекао комуникацију између Рашке и Лепосавића. Механизацијом су почели да равнају барикаде које су обезбеђивале прилаз том пут. Током те акције КФОР је ухапсио све цивиле који су се нашли на путу од Рашке ка Лепосавићу. Око 10 часова се окупило већ више стотина грађана који су захтевали деблокаду пута, повлачење КФОРа и пуштање ухапшених цивила. Тада долази до вербалних препирки и каменовања, као одговор на сузавац и гумене метке које је користио КФОР…

Прочитајте остатак на сајту СНП1389.

О појави витештва у Немањићкој Србији говори постојање витешких игара на коњима које су биле сличне онима на западу. Константин Јиречек наводи: „Витешке игре на коњу сличне беху играма на западу.“ О постојању витешких игара на Двору цара Душана: „…Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Значајно је напоменути да се у неким од Илирских грбовника (Коренић-Неорић, Лондонски, Београдски I, Оловски, и Берлински), око грбова цара Душана и цара Уроша, појављује орденска колајна витешког реда Светог Стефана. Чини је орденски ланац састављен од оцила и медаљон на коме се налази лик СветогСтефана. Овакав орден се јавља и на “Родословљу из Сутјеске”. (Ово су све углавном наводи из књиге: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факутет универзитета у Београду: Досије, Београд 2000. с. 188 -189.)

Наиме, када је цар Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред јер је он установио Орден Светог Стефана. (Константин Јиречек у „Историји Срба“ наводи податак : „…Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред (болд Р.Р.).“ – Н.Д., Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Београд, 1978, с. 261.)

Прерастање српске краљевине у царевину, неоспорно је потврђивало њену свеколику моћ и јачање што се свакако односило и на војску. Њу је обликовала по духу и угледу на развијено западно европско витештво и његове витешке редове. (Појам витеза је западног порекла и пренет је у Немањићку Србију. Да је неко био витез могу потврдити и надгробни споменици. Они често дају вредне податке. Тако се на надгробном споменику војсковође Ђураша Вранчића остало записано: “.. би у цара, у Стефана трећи витез..“ Највероватније да се мисли се трећи по рангу у односу на прву четворицу, од њих двадесетчетири витеза – прим. Р.Р. Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 260.)

У једном наводу стоји да краљ Душан сазива свих двадесетчетворицу витезова на „великашко веће“ (Стандардан број 24 сваког витешког реда сачињен по угледу на људско тело.) Наиме, приликом посете византијског цара Кантакузина краљу Стефану Душану са циљем да од њега добије војну помоћ за повраћај на престо, у разговору између њих двојице је дошло до неслагања. Краљица Јелена: „.. је видела зловољност Душанову. Па бојећи се да због оваквих речи не узме цара у злу вољу, стане их одвраћати од овога разговора додавши, да овакве ствари код Србаља решава веће. Одмах иза тога позове да у веће дођу свих 24 првих великаша српских (болд – Р.Р.) који се тада код краља налазише.“ Ово веће се називало „Великашко веће“ и било је у неком рангу данашње владе. Након заједничког разматрања да ли да војнички помогну Кантакузину да дође на престо и за то шта да траже за узврат, дошли су до заједничког закључка, да се не тражи ни територија, ни власт ни новац, већ се опредељују за то: како им је Душан рекао: „… Остаје дакле да му помогнемо, па било за накнаду грехова (његових – прим. Р.Р.), то је хтео, или без накнаде, већ само за част.“ Овде се види да је нашем тадашњем витешком реду а по њиховом кодексу најважнија част. (Видети: Ратник, март, 1884, с. 107.) Ови витезови су српски властелини највишег ранга. Из Душановог Законика се види да они добијају од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. (Свита је било свечано одело за владаре и властелу. Византијског је порекла. Израђена је у виду дугог огртача црвене или зелене боје украшено златом и бисерима. Уколико је била украшена бисерима, називана је бисерна свита. (Константин Јиречек, Историја Срба, Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Загреб, 1979, с.298.)

Нарочито је важно истаћи да је Цар Душан установио „Орден Светог Стефана“ који је додељиван за војне и друге заслуге одређеним лицима. То је и први одрен у Српству који се као такав мора актуелизовати. „Закоником од 1349 уредио је правно стање државе, а допунама од 1354 стао је на пут преступима и базаконству и обуздао властелу, која је одвећ велике повластице имала. У државној хијерархији увео је нови ред. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама. За награде завео је титуле и положаје по грчком обичају, и све довео у ред зависног чиновништва од владаоца…“ (Јован Мишковић, Косовска битка, Ратник, 1889, књига 20, с. 380.) „За одликовање заведен је био и орден светога Стефана.“ (Исто: – Флорински, 132 – по Лукарну)

Крсна славе Немањића је Свети Стефан, први Архиђакон пострадао за Христову веру. „Орден Светог Стефана“ је уједно било, ако не највише, онда једно од највиших царских и државних признања. Уколико је ово био највиши орден, онда су га по природи првенства и аутоматизма стицали владар и његов син престолонаследник, а остали као што су великаши, односно обласни господари, пре свега по војним или другим заслугама.

Витезови, односно властелини који су добили такав орден, морали су чинити једну окосницу поверења, ауторитета, способности и моћи у држави, односно царевини, представљајући њен стуб, ослонац, снагу . Због тога је у основи назива овог витешког реда управо појам „Стуб“. Да је постојао витешки ред говори и постојање Српског витешког кодекса, због тога што витешки редови имају своје витешке кодексе. Из напред наведених доказа и аргуменотованих претпоставки, намеће се закључак да се витешки ред у средњевековној српској царевини заиста називао „Стуб Светог Стефана“.

С друге стране, управо се јуначки и витешки дух морао интензивније развијати формирањем витешког реда „Стуб Светог Стефана“. Дакле, даљи развој витештва у царској средњовековној Србији кроз ратове и витешке турнире афирмисао витезове „Стуба Светог Стефана“ који су своје вредности овековечили на пример, у бици код Велбужда 1340, у Косовској Бици 1389., а затим у биткама код Никопоља 1395. и Ангоре 1402. године. Кад су ове битке споменуте, онда вреди поставити питање: Да ли би било могуће остварити тако величанствене успехе српских средњовековних ратника и витезова у њима, да они нису имали наш витешки ред европског ранга? Готово да је то невероватрно. Управо те битке индиректно потврђују постојање врло организованог, способног и тада достојног витеког реда на понос владара, државе и војске.

Али, што је још интересантније, а везано је за Косовску битку, ваља се запитати: Да ли је заиста у Косовској бици страдало сво наше витешко племство, као што се тврди? Одговор је – да није. Јер да јесте, поставља се ново питање: Па како је могуће за 6 година након чега је била битка код Никопоља, оспособити нове витезове и ратнике у контигенту од 5000 коњаника (толика је била вазална обавеза Деспота Стефана Лазаревића), да они покажу врхунску ратничку спрему и вредност, и из пораза турске војске, преокрену ток битке и потуку тада најјачу концентрацију западних витезова од око неколико десетина њиљада људи. (У овој бици њихов војсковођа краљ Жигмунд спасио се бекством галијом низ Дунав.) Уз ова питања и одговоре мора се поставити бар још једно: Да ли је могуће да само постојање витешког реда „Стуб Светог Стефана“ без витешког кодекса који њему даје дух и моћ, наши витезови остваре такве победе? Одговор је наравно – не. То опет указује да је овај наш витешки ред морао имати и свој кодекс, српски витешки кодекс. (Витешке кодексе у европској традицији имали су поједини витешки редови у каснијој епохи витештва. Они су писани у виду правила о понашању, обучавању, поступању и владању витезова.)

О постојању средњовековног српског кодекса као доказ служи књига Мирјане – Поповић Радовић „Српски витешки кодекс“ (Народна књига, Београд, 1985.) Да би се он потпуније реконструсао, морали су се како наводи аутор, користити бројни књижевни материјали, легенде, приче, песме и одговарајући историјски докази. „…Општи витешки кодекс једног народа, међутим, захтевао је реконструисање целине на основу појединачних упутстава витешких редова.“

Из споменуте књиге значајно је истаћи да су витешки кодекси систематизовани у више целина и то: порекло витеза, име витеза, одгајање и обучавање витеза, постајање витезом, особине витеза, понашање витеза, опрема витеза и изглед, циљеви и тежње витеза и нестанак витеза и настављање. Ове целине које су детаљно објашњене у књизи, веома јасно указују на високе етичке принципе којих су се придржавали српски витезови. Такви етички принципи, односно кодекси, су високо морални па самим тим и часни. С друге стране, ако се посматра суштина наведених кодекса, онда се у њима на уверљив и једноставан начин показују основни садржаји неписаних закони војничке части.

Да је средњовековни српски витешки кодекс био и остао, наравно у измењеној и савременијој форми и садржају, један од темељних извора наше војничке етике и службене части официрског кора српске војске види се кроз бројне примере и доказе. Наведимо само двобој. Наиме, по Законику цара Душана. „…допушта (се) судбени двобој само у војсци.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 279.) О приказу уређеног двобоја постоји рељефна слика на споменику коју спомиње Константин Јиречек: „На једном надгробном споменику у долини Требижата (Требишњице) у Херцеговини приказана је на скулптурама витешка игра: два витеза с копљима један према другом, два пажа између њих и гледаоци унаоколо.“ (Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Као и код других војски велике традиције, двобоји воде порекло из њиховог средњовековног витештва. Према томе, двобој на нашим просторима води порекло из средњовековног витештва Немањићке Србије. Двобој који се још једино задржао у официрском кору Краљевине Србије води порекло из кодекса нашег средњовековног витештва. По томе је Средњовни српски витеки кодекс био једно од изворишта етике службене части официрског кора. То се огледао у традицији двобоја, симболици и поштовању мача, духа другарства и витешке части, познавања заслуга предака, потом храбрости, духовности, верности, достојанству, хуманости и поштовање жене, те кроз добијање „златног појаса“, односно ешарпе.

У Великом Борку код Барајева, на данашњи дан пре 206 година, основан је Правитељствујушћи совјет српски, претача савремене Владе Србије. Оснивачка скупштина Совјета одржана је у време Првог српског устанка у кући кнеза Симе Марковића на Велику Госпојину 27. августа 1805. године.

Одлука о оснивању овог органа, који ће временом прерасти у српску владу, један је од најзначајнијих потеза устаничких првака, са вождом Карађорђем на челу. Совјет је, уз Скупштину устаничких првака, представљао први стални орган власти и, мада је деловао само неколико година, његова је огромна важност у томе што је означио почетак обнове српске државности после вишевековне отоманске владавине.

За првог председника Совјета изабран је прота Матеја Ненадовић, а за совјетника Београдске нахије Павле Поповић из Вранића. Совјет се састојао од 12 изабраних представника из 12 нахија, међу којима се председник бирао сваког месеца, а од 1811. године у Совјет су уведени и министри, тадашњи попечитељи.

Они су, такође, бирани из реда чланова Совјета, а били су задужени за војску, финансије, правду, просвету, цркву, иностране и унутрашње послове. Прво седиште Совјета било је у манастиру Вољавча под Рудником, а убрзо затим у манастиру Боговађе, где је овај први извршни орган власти израдио свој печат, грб Србије, крст са четири оцила, као и грб древне Тривалије, старог назива за Србију.

По ослобођењу Смедерева 1806. године, Совјет се преселио у тај град, а по ослобођењу Београда 1807. у данашњу српску престоницу, где је остао до привременог пораза Србије 1813. године. Стварање Совјета било је израз потреба ослободилачке борбе српског народа против турског ропства, тадашњих унутрашњих супротности и политицке борбе, као и спољнополитичких утицаја и борбе великих сила око устаничке Србије.

Према историјским подацима, Карађорђе је пристао на оснивање Совјета да би му помогао око сложених војноорганизационих и спољнополитичких проблема, али га је један део српских војвода схватио као средство борбе против Карађорђа.

Мада је био изложен борбама и амбицијама појединаца, потресан унутрашњим и спољним неприликама, Совјет је стално ширио делокруг рада и обједињавао напоре устаника у ослободилачкој борби од Турака. Поред тога, Совјет је стварао услове за бржи економски, културни и друштвени развој Србије и сузбијао нахијски сепаратизам.

Под Карађорђем, Совјет је имао историјску улогу, јер се поред ослобођења од Отоманског царства, борио и против феудалне подвојености и за коначну победу буржоаске револуције у Србији.

Kaмпања публиковања карата Србије без Косова и Метохије,али и неких других делова државне територије, наставља се несмањеном жестином. Спорне карте углавном долазе из земаља којесу признале независност Косова и Метохије, међутим, чуди изостанак реакције државних органа Србије на ове провокације.

Краду и Војводину

Међу онима који нам „отимају“ Косово налази се и канал „Дискавери“ који је веома гледан и на овим просторима. Почетком јула, у документарном филму о градњи моста преко Аде Циганлије који је емитован на каналу Дискавери приказана је карта Србије без Косова и Метохије. Да није реч о грешци видело се у самом документарцу када је водитељ емисије „Врхунско градитељство“ на каналу „Дискавери“, Дени Фостер, рекао да је Србија једна од седам земаља бивше Југославије, готово извесно алудирајући на Косово као посебну државу. Поред Дискаверија, и италијански дневник Коријере дела Сера, у свом електронском издању, у извештају о сукобима на северу јужне српске покрајине приказује мапу Србије без Косова и Метохије, али и Војводине! На сајту Коријере дела Сера Војводина је приказана сивом бојом, а централна Србија неком нијансом окера, док је Косово и Метохија још светлије на овој карти.

Словенци подржавају независност

За Италијанима не заостаје ни Словенија, чији је Кошаркашки савез на плакату за турнир репрезентација бивше Југославије направио плакат на ком је Србија без Косова и Метохије. Ово није први пут да Словенци објављују  карту Србије без Косова и Метохије, јер је 2010. године словеначка фирма„Свиланита“ увезла у Србију пешкире са мотивима Светског првенства у фудбалу у Јужној Африци на којем је била мапа Србије без њене јужне покрајине. После протеста купаца и медијске кампање пешкири су повучени из продаје. Осим пешкира, грађани Србије су у претходном периоду имали прилике да купе и фудбалске лопте на којима је била приказана Србија без Косова и Метохије. Лопте су се почетком априла ове године појавиле у кинеским радњама широм Србије, али су такође повучене из продаје после интервенције и протеста купаца. Ни у једном од два случаја није дошло до реакције државних органа . Нису кажњени ни увозници а ни продавци спорне робе.

Скандал на Еуросонгу

Треба подсетити и на скандал на прошлогодишњем Еуросонгу, када су организатори из Норвешке, пред наступ српског представника, приказали карту Србије која је била са замућеним границама како се не би видело да ли је Косово и Метохија у саставу Србије. И тада је изостала реакција званичних државних органа, а реаговали су само наши представници на Еуросонгу, који су добили потврду Норвежана да није реч о пропусту већ да је то урађено циљно.

Американци главни касапи

Највећи касапи карте Србије су свакако Американци, чија је обавештајна служба ЦИА на свом сајту објавила карту Србије на којој је поред Косова и Метохије фалило и Прешево, Бујановац, Медвеђа, Врање и Димитровград. На америчкој карти, Србија уопште није имала границу са Македонијом. Мапе ЦИА појавиле су се тада и на бројним туристичким сајтовима у ЕУ, а на крају чак и на сајту Туристичке организације Ниша. Да ли је случајност што је такву мапу преузело баш јавно предузеће из Ниша у коме је на власти Демократска странка и да ли је заиста била реч о грешци, како су тврдили запослени у овом јавном предузећу, никада није утврђено. Поред Туристичке организације Ниш,карте без Косова и Метохије објављивале су на својим сајтовима и бројне фирме у Србији, а чак је и једна кладионица штампала листе за светско првенство на којима је приказана погрешна карта државе у којој живимо.

Омбудсман признао Косово

Свакако је најпознатији случај републичког омбудсмана Саше Јанковића који је, иако државни орган, на свом званичном сајту уклониоКосово и Метохију са карте Србије. Тек после интервенције појединих медија и странака, Јанковић је исправио мапу, правдајући се да није реч о државној мапи већ о карти општина где он има надлежност. Осим републичког омбудсмана, и државна Радио-телевизија Србије, у прилогу о пресељењу нуклеарног отпада из Винче за Русију, емитовала је карту Србије без јужне покрајине.

Власт не реагује

Објављивање и публиковање карата Србије без Косова и Метохије постала је свакодневна пракса у земљама које су признале Косово, а пре свега у земљама ЕУ и САД. Погрешне мапе Србије штампају се у дневним новинама, објављују на интернету, емитују у телевизијским прилозима, књигама, итд. Такве карте све чешће се могу видети и у Србији, а објављивали су их чак и државни органи и јавна предузећа. Одсуство реакције режима и не чуди, имајући у виду да спорне карте објављују управо њихови савезници из САД и ЕУ, или њихови функционери и јавна предузећа којима управљају. Реч је о координираној кампањи приказивања територије Србије у границама које су искројили НАТО и ЕУ.

Имајући у виду додатно интересовање читалаца за значење ове слике на основу мог претходног тумачења, сматрам да је неопходно да објавим њено потпуније објашњење. Ово тим пре што је од стране читалаца било додатних питања и нејасноћа уз низ коментара па и дилема узрокованим недовољним познавањем части. У ствари, одавно сам стекао уверење (а ово је још једна потврда) да наша јавност, посебно млађа генерација, веома мало познаје комплексан и моћан феномен части.

Е да би се стекло основно и тако потребно сазнање, наравно не само ради уверљивости разумевања ове слике, већ пре свега ради темељног и суштинског разумевања етике, морала, закона, духа, врста и значаја части, неопходно је прочитати бар једну од три моје књиге посвећене части. Препоручујем књигу „У име части“. За увид и оцену квалитета ове књиге, у прилогу чланка дата је рецензија проф. Др Андрије Стојковића. Заинтересовани могу наручити књигу поштом, односно поузећем на тел. 011- 2472 – 152.

Но, да се вратимо на тему чланка. Поред слика као што су „Сеоба Срба“, „Милош убија цара Мурата“, „Крунисање цара Душана“ или на пример „Дизање устанка у Такову“, једна од најпознатијих слика у нашем народу је слика Уроша Предића „Косовка девојка“. То је изузетно уметничко дело које уз низ других слика на различит (себи својствен начин), дају преставу и симболику, дух и поруку везану не само за Косовски бој 1389. године, већ пре свега за косовски феномен, односно Косовски завет и њихову етичку основу добра.

Симболика ове слике је јединствена и комплексна. Она се може потпуније објаснити и разумети уколико се то врши из угла познавања косовског феномена, односно Косовског завета с једне; а потом и са аспекта познавања етике, морала, култа, духа и закона части уопште (а посебно витешке, односно војничке части), с друге стране.

Њена симболика је нарочито значајна за кадете Војне академије и поруке које се односе на официрски позив и мисију официрског кора у оружаним саставима Србства. Ради целовитијег разумевања духа и порука ове слике, њу је неопходно појаснити кроз неколико следећих садржаја и детаља.

Рањени јунак је витез Орловић Павле. Под његовом симболиком и рангом, обухваћени су сви витезови од владара као најодговоренијег и највишег по рангу, преко 24 великаша који су били чланови Великашког већа (данас би оно одговарало нивоу Владе.); потом витезова средњег и нижег племства који су били најбројнији. Орловић Павле индиректно представља и све друге србске ратнике који су се јуначки и витешки борили у Косовској бици. Пошто је он витез, то је њиме представљена витешка част тадашње, а по завету и наше војске. Мач је један од главних симбола витешке части. Његов мач је окрвављен и поломљен у жестокој борби у Косовском боју. Обзиром је овај мач без каније, он представља уједно и Божији мач (мач има облик сличан крсту), односно мач Божије правде у хришћанском смислу. (Овде би се могла наћи веза са почетком наше химне „Боже правде“.)

Нарочито је значајно разумети да је Косовка Девојка симбол Србије, односно Отаџбине. (Косовке девојке симболично представљају српске земље.) Обзиром да се Србија бранила на Косову пољу, и како је Њена част сачувана (Косовка је девојка), Косовка девојка је симбол сачуване части Отаџбине. Ту част њој је обезбедио („венчан“ својом чашћу и златним појасом), витез Орловић Павле.

Златни појас на Орловићу Павлу је витешки појас који је он у име државе, односно Отаџбине добио од владара, односно цара. (Треба подсетити да је по Душановом законику, властелин добијао од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач.) Овај појас је пре свега симбол витешке службене части. Представља с једне стране онога ко је златни појас доделио; и с друге, симболизује службену верност носиоца који га је „венчањем“ својом витешком чашћу заслужио. Његову симболику и дух по завету носи ешарпа од позлаћене срме. (Морало би се имати у виду да исту симболику и дух имају ешарпе и у другим војскама.)

Овакав појас, односно ешарпу од позлаћене срме у држави и друштву не добија ни једна друга професија, служба, струка или занимање, осим официра који су завршили Војну академију. На основу те неоспорне чињенице професионални официри су по завету једини заклети чувари, браниоци и заштитници државе, нације и Отаџбине. (Други то нису.) У вези ешарпе треба истаћи да је њена копча урађена у облику државног грба Републике Србије. Из претходно наведеног, јасно је да у официрској ешарпи представљен отаџбински идеал официрске службе. (Идеали части официрске службе су различити у другим државама. Тако је на пример у Русији то „Отаџбински дуг“, у Енглеској је „Империјални интерес“, у САД је „Праведна ствар“ итд.)

По духу наведене симблике која је заветно дата сликом „Косовка Девојка“, добијање ешарпе за новопроизведене официре је симбол њиховог „венчања“ за државу, односно Отаџбину с једне, и поштовања и признања њих као јединих правих професионалаца у војсци с друге стране. Дакле, ту, не само свету и узвишену обавезу већ и привилегију од стране државе, а преко Војне Академије и ешарпе, има право да добије само свршени студент, односно кадет Војне академије – будући официр. Ово је и због тога што је он једини прави и истински професионалац у свакој, па и нашој војсци.

Лепотом и обликом приказан је златни кондир из којег Косовка Девојка напаја вином Орловића Павла. Тим предметом и чином напајања, представљено је њено признање за часну, тешку и ипак успешну борбу на бојном пољу (испод њега је мртав спахија, односно непријатељ), али и брижна жеља да га опорави за нове борбе и прегнућа. Вино, поред хришћанске симболике, у овој слици има и ону другу: наиме, Косовка девојка му на јединствен начин указује поштовање, брижно му наздравља, крепи га и тако помаже да се опорави и настави своју свету, узвишену и праведну службу и отаџбинску мисију. Други златни кондир са пешкиром на којем се виде од крви обриси, је постављен нешто даље с десне стране и иза леђа Косовке девојке. Тим се показује претходно указана помоћ Орловићу Павлу, да би га потом Косовка девојка придигнувши га напајала вином. Ово указивање прве помоћи се погрешно тумачи у смислу да је Косовка девојка једна врста болничарке, односно медицинске сестре. Косовка девојка је, како је претходно наведено, симбол Отаџбине, и не сме се сводити на ниво медицинске сестре, односно Кола српских сестара, нарочито због тога што слика „Косовка девојка“ подсећа, афирмише и актуелизује веома моћне садржаје из комплексног косовског феномена. Међутим, у вези са претходним кондиром на којем је описани пешкир, ваља закључити да је држава дужна да у миру и рату свом најоданијем делу друштва, официрском кору као једином професионалном и заклетом чувару интереса државе, нације и вере, обезбеди најбољу и непрекидну здравствену заштиту у односу на све остале категорије становништва, да би он што способнији (у смислу здравља) могао да оствари своју свету мисију у условима када се могу потпуно урушити интереси Отаџбине.

Да би се истакла симболика достојанства и части високог ранга, поједини вредни предмети се праве од од злата и других племенитих метала и украшавају дијамантима и драгим камењем. Тако је украшен бодеж на појасу Орловића Павла. Он је симбол витешког достојанства, и представља виши симбол од витешког мача због тога што поред симболике части обухвата и симболику достојанства високог ранга. Важно је уочити да је овај бодеж у канији. Он није оружје за самоодбрану. Његова намена је посебна и само једна. Он јасно опомиње да лице које носи златни појас, никада и ни под којим условима не сме учинити издају Отаџбине. Међутим, уколико прети таква опасност или неизбежан чин, онда се у име интереса Отаџбине мора извршити самоубиство, односно убиство. (То што појединци имају супротно и неприхватљиво мишљење у вези споменутог самоубиства, само потрвђује да они никако да схвате суштину војничке части и Отаџбинског идеала официрског позива у Српству, преводећи то на нека хришћанска тумачења која за официрски позив нису тежишно опредељујућа. У овој слици све је јасно показано.) Идеал службене витешке (војничке) части је Отаџбина, односно Косовка девојка. Она је светиња, и све се Њој, односно Отаџбинском идеалу потчињава, па и живот. Код ове слике, кад је већ реч о бодежу, треба имати у виду да је центар слике, односно да се њене дијагонале секу баш на врху дршке овог бодежа, што наравно није случајно. Како је тај врх сјајан, он указује на драги камен (могуће и дијамант), који је најчешће највећи драги камен на целом бодежу. Све то само потврђује, односно појачава значај, озбиљност и узвишену симболику овог „појасног оружја“.

Име и презиме Орловића Павла такође заслужује објашњење. Презиме Орловић може да се везује: с једне стране, за Немањиће и њихове беле двоглаве Орлове, а с друге, што је очигледније, и за његов штит на коме је витешки знак по којем је добио презиме. Дакле, он је представљен црним орлом на чијим грудима је крст са четири слова „С“. Како је по симболици орао познатији као царска птица, Орловић се индиректно везује за Душаново царство. По томе је он витез моћне Немањићке традиције. Име Павле је хришћанско. Апостол Павле симболично представља осветљен пут хришћанског учења (Павле – осветљен пут). Према томе име јунака Орловића Павла има симболично значење које одговара високим захтевима хришћанске војске, односно указује на „пут идеалног војника србске војске“.

Ради додатне анализе слике, треба уочити и следеће. С десне стране а у позадини слике виде се два коња: бели који је оборен и убијен, и дорат који стоји али без јахача. Први (бели – боја части) је коњ цара Лазара, а други – дорат (црвени – симбол крви и насиља, са главом окренутом ка запаљеним кућама из којих куља дим) је Муратов. Оба господара су страдала, сваки по мери своје части, за своју државу, веру, идеје и намере. Цар Лазар је страдао по духу хришћанског опредељења „За Царство Небеско“ у одбрани отачаства, државе, нације и вере, односно у одбрани етике добра. Султан Мурат је страдао на путу уверења своје вере (борби против неверника) и интереса за царство турско које је као агресивно, насилничко, пљачкашко и освајачко усмерено на другу земљу. (Као пример ваљало би се подестити које су стравичне злочине и пљачке чинили Турци приликом освајања Цариграда. Наведимо и нашу Ћеле кулу која је у свету јединствен споменик дивљаштва и насиља турске државе и војске.) Он је као такав представник зла које насрће и напада етику добра. (Овде се мора имати у виду да султан није довео војску на маневре на Косову пољу, да би потом правио теферић уз Лаб и Ситницу и јео баклаве са Лазаром и нашом војском. Он је повео војску у немилосрдни годишњи освајачко- пљачкашки ратни поход да би величанственом победом над српком војском баш на Видовдан прославио стогодишњицу постојања турског царства. Ту намеру да баш на Видовдан, на дан херојског родоначелника српског народа из предачке вере, порази Србе, платио је главом.)

На левој страни слике лежи мртав турски војник са стрелом у грудима. Стрела представља уједно копље, а копље у универзалном значењу симболизује победу над свим злом овога света. Том стрелом, односно заменом симболике копља, сликовито је приказана казна за сваког освајача, пљачкаша, насилника и злотвора.

У доњем делу слике је убијени спахија, односно турски витез, окренут лицем ка земљи. Његова одећа је украшена златом чиме се показује не само на ранг, већ на његов, односно турски материјални, освајачки и пљачкашки интерес. Такав интерес се приказује кроз његов окрвављени јатаган који и даље држи над обореним штитом са карактеристичним српским ознакама. Овај део слике са штитом полако прекрива бујан коров који цвета. Штит је увек симбол одбране уколико стоји усправно и правилно. Како је овде штит положен на земљи, он указује на једну врсту пораза у смислу окупације територије где је она, у слици од стране „отоманског царства“, а у општем значењу, од било којег непријатеља успостављена.

Витезови су на штитовима имали осликане своје симболе или ознаке. На штиту Орловића Павла је осликан орао на основу којег је (како је већ речено) и одређено његово презиме. Иначе, симболика орла је вишеструка. По једној (код Словена), црни орао представља бога Перуна. (По другој, орао је уз копље борбени знак бога Вида – бога рата.) Управо на овој слици, симболика црног орла више представља бога Перуна, једног од три врховна бога наше предачке вере. Он је бог грома, природних сила, правде и поретка, али и рата. Познато је да храст свето дрво бога Перуна. Мање је познато да на „највишој грани“ као Перунов симбол стоји црни орао да бди са висине над околним светом. Према ондашњим митолошким веровањима да би одбранио и успоставио правду, својим силама: громом, „муњевитим стрелама“, секирама „које му се у руке враћају“, бог Перун кажњава кривоклетнике и све оне који чине зло и нарушавају поредак. Он је по том основу и веровањима Бог правде из прехришћанског периода. (Ваља подсетити, да се прве речи наше химне „Боже правде“ могу односити и на ове садржаје веровања наших предака.)

Дакле, кроз Орловића мач, односно Божији мач, мач (хришћанске) Божије правде, и црног орла (прехришћанске) Божије правде, временски свеобухватно (прехришћански и хришћански период) и симболично је представљена ПРАВДА, као велико универзално људско, народно, морално, правно, етичко и социјално добро, коју треба успоставити, бранити и чувати. Како је на грудима тог орла крст са четири слова „С“ то се њима указује на наш народ који верује у ПРАВДУ, у Божију правду; бори се а њу и на њеном пољу страда. На њу рачуна и њу позива кроз химну „Боже правде“.

Овај штит је ипак Немањића штит јер припада витезу наше државе, нашег народа и наше војске; витезу који је за свој знак узео црног орла, симбола Бога Правде, односно припада витезу који је непоколебљиво опредељен да часно брани и одбрани на Косову пољу интересе Отаџбине, државе, нације и вере, односно Косовку девојку. Он у ствари по мери, духу и законима части у ширем смислу значења брани ПРАВДУ, односно етику добра.

Поред златног појаса симбола части на верност Отаџбини, бодежа симбола његовог витешког достојанства, мача симбола његове витешке части; он има бркове који су симбол мушке части и браду која је симбол мушког достојанства. Његов лик одговара лику Милоша Обилића са Обилића медаље коју је установио Његош 1847. године. (Значајно је истаћи да је Милош наше најмоћније име које има значење у смислу „част душе србског народа“, и нема пандам у женском имену. С друге стране, Обилић по завету и култу представља „несаломиви дух нашег народа“. Тако се и кроз лик Орловића Павла проноси великодушна несаломива Обилића част Србства.)

Уз претходно, ваља запазити и следеће: на његовој раскопчаној долами налазе се са обе стране белим (боја части) везом извезени крстови. (Крст је симбол вере, али је и универзални симбол части у хришћанству.) Ових белих крстова има девет од којих се јасно виде шест, док су остала три у делимичном преклопу доламе, прекривена са оба појаса. Њима се индиректно указује на девет браће Југовића. За породицу Југовића не постоје историски докази да је у србском племству постојала. Међутим, србски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. (Вратко води порекло из бочне лозе Немањића. Он је отац кнегиње Милице. О његовим синовима нема поузданих података.) Преличење кнеза Вратка у епском духу и косовском миту у Југ-Богдана, односно породицу Југовића (у којој доминирају импресивним ликом Мајка Југовића, а потом и браћа Југовићи), има посебног смисла. Наиме, Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света и правац када је Сунце сваки дан у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се сјединили са својим Врховним богом предачке вере, те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Они су дакле, стално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа који се кроз Орловића Павла и оних девет извезених белих крстова тако представљају и пројављују.

Лице Орловића Павла је окренуто небу (узвишеном, небеском, племенитом…), јер га тако придржава, напаја и опоравља Косовка девојка. За разлику од овог нашег витеза, глава мртвог Турчина испод њега, је окренута супротно – ка земљи (материјалном, земаљском, егоистичном…) из које ниче и цвета (морални) коров. Уз окрвављени јатаган, јасно се симболизује освајачко насиље, односно етика зла.

Имајући у виду да је једина част кроз историју бранила етику (како то наводи један философ), Орловић Павле је управо представник витешке, односно војничке части нашег народа. Тако је у Орловића Павла од оружја, опреме, одеће и лица, све приказано кроз симболику високог достојанства и части, неопходних за узвишену мисију према Отаџбини коју по завету има и носи.

Везивање црног орла са шиптарским црним двоглавим орлом, нема основе, тим пре што се на овом штиту види наш крст са четири слова „С“, или огњила. (Огњила се везују за кремен камен, који је опет један од симбола бога Перуна. Из кремена и удар огњила избије варница – као гром у малом- којом се пали ватра.)

Део слике са овим штитом над којим је рука са окрвављеним јатаганом освајача, дата је и симболика поробљеног дела нашег народа изложеног страдању, бешчашћу и терору. Косовка девојка, управо опоравља Орловића Павла, да би се оснажио и кренуо да ослободи поробљено, подигне штит правде и допринесе поретку етике добра на славу и част Отаџбине и Србства.

Косовка девојка је достојанствена, брижна и пажљива. Њена одора је украшена златним и народним везом указујући на нашу вековну љубав, труд и борбу за срећно и богато Отачаство. Кроз слику се јасно види да Она сву своју наду у ведрију и слободнију будућност види у опорављеном Орловића Павлу. У њему дакле, осећа и види своју и његову једино поуздану снагу, дух и веру части и достојанства који могу да је одбране и очувају. На оне који немају части или се неће одазвати по гласу своје савести, она и не рачуна. Другим речима, кроз високе моралне вредности части не само својих службеника по заклетви, већ и свих осталих великодушних и часних људи, Она (Отаџбина) очекује пожртвовање, помоћ, подршку, разумевање и љубав како у миру, тако нарочито у оним најтежим и најопаснијим ситуацијама и околностима када су угрожени њени витални (државни и национални) интереси.

Слика Уроша Предића „Косовка девојка“ је урађена 1919. године. У том актуелном времену, она на свој начин оживљава косовски феномен исказујући поштовање славној српској војсци, што је након пробоја Солунског фронта, ослободила Отаџбину по духу Косовског завета и створила победоносне услове за уједињење српских земаља под један државни кров. Како је Косовски завет чисто и недвослислено јасно српски, он нема никакве везе са братством Срба, Хрвата и Словенаца, односно са југословенством и касније комунизмом. Из данашњег угла посматрано, одступање од Косовског завета, односно основа националног програма након Првог светског рата (чиме је тешко стечени и сачувани државни суверенитет наивно гурнут у сумњиве братске и југословенске опције), као да је одмах и на време најављивала ова необично вредна и поучна слика.

Коначно, слика „Косовка девојка“ више говори и победи србске војске на Косову пољу, него о поразу. Она је по Косовском завету, победа правде и етике добра над злом. Она је и победа србског Обилића, Орловића, Југовића и Лазарева духа славе и части над бешчашћем освајача, пљачкаша, терориста, белосветских банди, паликућа и насилника.

„Косовка девојка“, односно Отаџбина опомиње да је Видовдан по Косовском завету једина права официрска слава и слава оружаних састава Србства. Нарочито је важно да студентима, односно кадетима Војне академије слика „Косовка девојка“ буде најлепша слика трајно урезана у срцу и духу као јединствена икона њихове племените и узвишене мисије официрског позива у Србству. Не иде се у Војну академију што се неком свиђа официрска униформа или већ због неког периферног, „имиџ“ или „кул“ мотива. Опредељење за кадете Војне академије, односно за професионални официрски позив, мора бити на темељима истинског разумевања и свесног прихватања симболике, духа и обавеза које проистичу из официрске ешарпе и наше Отаџбине. Сваки други мотиви и разноразна оправдања и уверавања, само су мање или више странпутице недостојне моралној и етичкој вертикали Косовског завета и Отаџбинског идеала официрског позива у Србству.

Н а у к

Попут „Горског вијенца“, оно што је значајно за слику „Косовка девојка“ је њена актуелна, благотворна и нема а тако важна поука, порука и позив свим Србима како овде тако и у дијспори, да по духу Косовског завета идемо путем високог морала, пожртвовања, родољубља, частољубља, правдољубља, одговорности, рада, поштења, честитости, великодушности, љубави, упорности, слоге, побожности и наравно отачаствољубља.

Ова изузетна слика својом племенитом садржином као живо биће најчеститије душе србског народа има благородан утицај на нашег човека, побуђујући у њему национални понос и самопоуздање по мери предања, хуманизма и етике добра.

Посебну поруку и опомену упућује васколиком Српству да схвати изузетну важност Отаџбинског идеала и мисије официрског позива на овој балканској ветрометини где се једино према нашем народу вршио систематски погром и геноцид при чему је само током 20. века страдало скоро 50 % наше биолошке масе.

Из дубине слике „Косовка девојка“ као да извире и одзвања наша химна „Боже правде“ позивајући нас да се обједињујемо, боримо, испомажемо, јачамо, радимо, градимо и васкрсавамо на свим пољима где се остварују и бране наши најважнији национални интереси, на срећу, част и понос Отаџбине и Србства.

Морал части као највећи постулат човековог нашег земаљског живота ова слика поставља на једино право место на релацији „ОТАЏБИНА – ЧАСТ – ДУЖНОСТ“. То јединствено „Огледало Србско“ изражено овим националним слоганом бдије у актуелном времену: и као етичка вертикала духа нашег народа, и као компас његовог заветног усмерења.

И зато је заиста вредно покренути замах њеног што уверљивијег и аргументованијег објашњења у србском народу, имајући у виду снагу предања и поруке које ова неоспорно дивна, изванредно васпитна, родољубиво поучна и уметнички вредна слика носи и симболиком и духом зрачи.

Аутор трилогје о части
Пуковник у пензији
Др Раде С.Н. Рајић

О Урошу Предићу

Родио се у Орловату 1857, а умро је у дубокој старости у Београду 1953. године. Он је уз Пају Јовановића, наш највећи сликар реализма. Завршио је уметничку академију у Бечу. Од 1909. године па до смрти живи у Београду. У сликарском жанру највише радова су му портрети, иконографије и историјске композиције. Био је редовни члан Српске Краљевске Академије од 1910. године. Основао је 1919. године прво удружење Ликовних уметника код нас, и био му је први председник. Његова најпознатија слика је „Косовка девојка“.

Прилог чланку:

Раде Рајић: У ИМЕ ЧАСТИ

Рецензија рукописа.

С позивањем на библиографију од 130 јединица али пре свега сопствена сазнања и искуства, аутор је на 146 страница гушћег компјутерског текста написао дело чије су основне одлике следеће:

1) То је студија и добрим делом расправа о проблему моралне части која обухвата целокупну фундаменталну морално-етичку проблематику.

2) Богатство садржаја који је црпен из области морала и етике али и рефлексивне поезије и књижевности и културне ризнице уопште свих времена и многих народа и језика света.

3) Аутор је остварио срећан спој између емпиријских података и теоријских извођења.

4) Посебно импонује висок теоријски ниво расправљања и консеквентност логичко-историјске методе, која читаоца води од одређене (хипо) – тезе преко аргумената за и против до крајњих уверљивих закључака.
Емпирија и теорија су у овом тексту јединствене.

5) Иако досеже до општих проблема етике и филозофије, основно настојање аутора је да се српска морално-етичка мисао о проблему части у оквирима целине српског народног и стручног ткива морала и етике сагледа у целини европске а и светске литературе и праксе морала и етике.

6) Остварен је и спој наше и стране усмене традиције емпиријског и (ако се може рећи) идеално-теоријског живота у области морала и етике.

7) Постигнуто је сагледавање испољавања врлине части као интегралног дела конституента моралности у условима мира и рата, просперитета и опадања људских заједница.

8) Стил и језик овог рукописа заслужују посебну похвалу: стручно-научни искази проткани су успелим књижевним пасажима тако да се текст чита с дужном пажњом и задовољством.

Узет у целини, рукопис У име части аутора Рада Рајића јесте вредан допринос српској и југословенској а и општој стручно-научној и филозофској литератури из области морала и етике и заслужује да се што пре појави у књижарским излозима. Потписани рецензент га стога свесрдно препоручује за штампу.

Андрија Б. К. Стојковић, с.р.

Од самог доношења одлуке да се гради „словеначки“ мост, било је јасно да ћемо добити финансијског и архитектонског монструма. Гради се на погрешном месту, очигледно нико, па ни пројектант, није размишљао како да уклопи приступне саобраћајнице. Гради га фирма (СЦТ), чији је власник у међувремену осуђен на затворску казну у Немачкој због корупције, и која је банкротирала. Планирани трошкови изградње су се попели са прескупих 118 милиона на ненормалних 400 милиона евра, а да ни пола није завршено. Упркос тако катастрофалним резултатима, српски медији само најпозитивнијим епитетима часте овај подухват.

Шта смо све могли да изградимо

Пошто још увек влада блага еуфорија српских медија (који зависе од Ђиласових рекламних аранжмана) по питању изградње новог моста, предлажем да погледају шта су друге државе, за мање или исто пара, изградиле:

Пенобскот мост, САД

Америчка држава Мејн, мост на реци Пенобскот је изграђен 2006. године, скроман али функционалан.

Дужина: 646 метара
Висина: 136 метара
Цена: 65.000.000 евра

За један мост преко Аде, могло је да се направи шест оваквих, „америчких“, мостова.

Зихоумен мост, Кина

Спаја два острва у области Жоушан, на источној обали Кине. Отворен 2009. године.

Дужина: 2700 метара (најдужи распон 1650м)
Висина: 211 метара
Цена: 289.000.000 евра

Да је мост преко Саве коштао, по метру дужине, као овај кинески, не би прешао 100 милиона евра.

Стоункатрс мост, Кина

Мост „каменорезац“ у Хонгконгу, отворен крајем 2009. године, повезује два острва.

Дужина: 1596 метара (најдужи распон 1018м)
Висина: 298 метара
Цена: 274.000.000 евра

Поново Кинези, овога пута Хонгконг. Оваквом градњом бисмо премостили Саву два пута.

Мост Балинге, Кина

Отворен крајем 2009. године, премошћује долину реке Балинг.

Дужина: 2237 метара (најдужи распон 1088м)
Висина: 375 метара
Цена: 173.000.000 евра

Премостили бисмо и Саву и Дунав неколико пута, да је цена градње била у овим оквирима.

Мост Пумипун, Тајланд

Мост из два дела, повезан саобраћајницом која виси 50м у ваздуху, је отворен у Бангкоку 2006. године.

Дужина: 1284 метара (најдужи распон 398м)
Висина: 173 метара
Цена: 240.000.000 евра

За дупло мање пара, Тајланђани су изградили два моста и спојили их саобраћајницом која лебди у ваздуху. Свака прича о компликованим приступним путевима изгледа смешно после овог моста.

Мост Мијо, Француска

Највиши друмски мост на свету, отворен је 2004. године, део аутопута који спаја Париз и Барселону. Чине га седам пилона.

Дужина: 2460 метара (најдужи распон 342м)
Висина: 343 метара
Цена: 400.000.000 евра

С обзиром да има седам пилона, и најдужи распон сличан мосту на Ади (с тим што је скоро дупло виши), можемо закључити да би Французи премостили Саву најмање седам пута за исте паре колико нас кошта мост преко Аде.

Мост преко Аде, Србија

На крају, Београд, мост преко реке Саве, са једним, јединим, пилоном.

Дужина: 929 метара (најдужи распон 376м)
Висина: 200 метара
Цена: 400.000.000+ евра

Мост преко Аде, скупљи од свих горенаведених мостова. Дакле, најбезобразније и најбесмисленије бацање пара у новијој историји Београда и Србије. Уместо да неко одговара за оволику крађу, вероватно ће добити награду, „најевропљанин“ и сл.