Оно што је покренуло ту мисао је читање темељне анализе кризе у еврозони. Анализу је саставила Карнегијева задужбина за међународни мир. Названа је „Изгубљена парадигма – Евро у кризи“, и садржи низ извјештаја економиста, као што су Ури Дадуш, Сергеј Алексашенко, Вера Ејделман и Паола Субаки. Они објашњавају како је криза са евром почела. Рад је пун података, и делује као финансијски роман. То је прича о пројекту који је започео са великим надама, огромним амбицијама, али који је оборио с ногу многе државе.

Предмет извештаја су тзв. ПИИГШ (свиње) – Португалија, Ирска, Италија, Грчка и Шпанија. Анализа их назива ГИИПШ, али ја ћу их ипак звати ПИИГШ (свињама). То су земље највише изложене ризику због високог нивоа дуга. У извештају се упоређује њихов учинак, са учинцима водећих држава у еврозони, као што је Немачка. Њих ћу називати језгром еврозоне.

Када су ПИИГС увеле евро, доживеле су готово тренутан бољитак. Дошло је до стрмоглавог пада каматних стопа. Приноси обвезница су опали и задуживање је постало јефтиније. Дошло је до великог раста привреда. Државе су уживале у суфицитима. Посматрајући у ретроспективи, делује као златно доба, али чак и на почетку, сејани су узроци данашње кризе.

Јефтин новац охрабрио је инвеститоре и потрошаче да повећају потрошњу и упадну у дугове. Страни капитал се улио у ПИИГС-е. У неколико од ових држава, домаћа потрошња је експлодирала и цене некретнина су повећане. Плате су, такође, оштро расле. У Грчкој, Ирској и Шпанији, кредитирање је порасло, у просеку, 155%, док у државама попут Немачке и Холандије, у језгру, та цифра је била свега 27%.

Комбинација нижих трошкова позајмљивања и ширење домаће потражње повећала је приходе од пореза и владе су биле у искушењу да повећају расходе. Новац се сливао у касе. Јавна потрошња по особи у ПИИГС државама порасла је у просеку за 76% између 1997. и 2007. године, у поређењу са само 35% у језгру еврозоне.

У Грчкој, на пример, јавна потрошња по глави становника је порасла за 140% у периоду од 1997. до 2008. године. Грчка је била преплављена јефтиним капиталом. Као што анализа Карнегијеве задужбине показује, раст домаће потражње у Грчкој је довело до „повећања цена у односу на тај део Европе, повећајући трошкове домаће радне снаге и умањујући конкурентност Грчке.“

То је један од кључних закључака ове анализе. Од усвајања евра Грчка, Ирска, Италија, Португалија и Шпанија су постале мање конкурентне. То, и смањење продуктивности, је основа кризе у еврозони, а не дуг. Дуг је симптом.

Узмите у обзир Ирску. Пре него што је увела евро већ је просперирала. Између 1990. и 1995. године, инфлација и трошкови позајмљивања су били близу немачким нивоима. Бруто национални доходак је већ растао брже него код осталих ПИИГС-а. Анализа закључује да „је евро дао неодрживо убрзање већ распламсалој економији“. Доступност капитала је експлодирала, и превазишла 200% БДП-а до 2008. године. Пре придруживања јединственој монети, просек је био 40%.

Или Шпанија: Од 2000. године, цена радног сата је константно расла брже него у државама језгра, за више од 1%. Трошкови радне снаге у Шпанији су порасли за више од 30% од 2000. године, док су номиналне плате у Немачкој расле у складу са продуктивношћу. Кредити шпанским домаћинствима и нефинансијским корпорацијама порасли су на више од 200% БДП-а, два пута колико су били 1998. године. Већи део овог „лаког“ новца финансирало је грађевински „бум“. У Шпанији у 2006. години, започета је изградња више кућа него у Великој Британији, Немачкој, Француској и Италији заједно. За само 10 година, цене некретнина су се удвостручиле. По мишљењу аутора анализе, Шпанија је претрпела губитак конкурентности од увођења евра.

Италија је слична прича. Од увођења евра, конкурентност је такође значајно опала. Између 2000. и 2009. Године, плате су порасле 32%. Ако је Италија желела да буде конкурентна, требало је да одржи исти ниво плата током протекле деценије.

Затим, ту је Португалија: ниже каматне стопе довеле су до потрошачке експанзије. Дугови домаћинстава су се више него удвостручили. Дефицити текућих рачуна порасли су, а продуктивност успорила.

Сви ови проблеми су се развијали пре финансијске кризе 2008. године. Оно што је криза учинила јесте да „открије крхкост модела раста ПИИГС-а након увођења евра, и нагласила неодрживост њихових дуговања“.

ПИИГС-и, међутим, су били ограничени „алаткама“ које су могли да користе у борби против растуће кризе. Они су били део монетарне уније. „Без контроле над каматним стопама, њихова способност да се изборе са кризом је била ограничена“, пише у анализи Карнегијеве задужбине. Европска монетарна политика је била прелабава за земље као што су Шпанија, и престрога за Немачку.

Крах 2008. године довео је до драматичног пада потражње и ПИИГС-и су остали са великим дуговањима. Да би избегли дужничку кризу, потребна им је привредна раст, али раст зависи од конкурентности. Међутим, ПИИГС-и се боре да побољшају своју конкурентност без контроле над курсем евра.

Шта преостаје? По мишљењу економиста Карнегијевог института, државе ПИИГС-а ће морати да смање своја дуговања, што већина покушава са мерама штедње. Однос дуга према БДП-у треба да буде на конкретној силазној путањи, и да се стабилизује у року од три године. Европска централна банка треба да одржи експанзионистичку монетарну политику, што и ради. Аутори такође сматрају да еврозона треба да прихвати већу инфлацију, јер „ће олакшати неопходно смањење реалних зарада“. Немачка би требало да стимулише домаћу потражњу. И еврозона треба активно да подржава слабљење евра. Али, постоје реалне сумње да ли ће све то бити довољно.

Погледајте Грчку. Предложено смањење трошкова износи 11% БДП-а. То је „огромно“, по мишљењу економиста, и „представља више од годишње потрошње владе на одбрану, здравство и образовање заједно“. Са толиким степеном смањења, тешко је видети како Грчка привреда може да расте и отплатити дугове. Само да стабилизује однос дуга и БДП-а, Грчка би морала да направити огромна фискална прилагођавања – можда чак до 12% БДП-а.
Да би Италија смањила дуговања, потребан јој је биланс од 4% прихода изнад расхода. Међутим, у тренутку када та држава уводи мере штедње, домаћа потражња ће вероватно опадати или у најбољем случају стагнирати.

Да би повратила конкурентност, Шпанија ће морати да прихвати 6% смањење плата у трајању од три године.

Дакле, цена боравка у „лудачкој кошуљи“ званој еврозона је да ће ПИИГС-и морати да смање плате и прихвате широке реформе ради повећања продуктивности. Власт ће морати да буде мања, ефикаснија. Вероватно ће бити и социјалних немира. Изазов пред ПИИГС-има је следећи. Да би имали привредну раст, мораће да смање плате и расходе. Раст ће у најбољем случају бити анемична. Незапосленост ће остати на високом нивоу. Они ће можда избећи метак, али потенцијално наслеђе придруживања евру су тешка времена за целу једну генерацију.

Аутор је Гевин Хјуит, Би-Би-Си-јев уредник за Европу. Оригинал можете наћи овде.

По званичној турској пропаганди, а коју подржавају англосаксонски медији и интелектуални ресурси а коју овде продају њихови „дилери“ флоскула Турска владавина Балканом је била поптуно позитивна. Турци су овде донели мир и стабилност и просперитет, а Турска је била једна толерантна и мултикултурна империја у којој је свако могао да нађе своје место под сунцем. Сукоб Срба и Турака на Косову 1389. је тек један лични сукоб Кнеза Лазара и Султана Мурата после кога су се односи два народа „побољшали“. Чини се да у ту много пута понављану пропаганду верују и неки њени носиоци, па им се дешава да претерају до апсурда тврдећи како је Србима на пример било најбоље у време Турске окупације.

Да би се Турска вратила на Балкан и да би реафирмисала османско наслеђе у свим сферама потребно је очигледно избрисати или потиснути сећања на османслијске зулуме и геноциде, ћелекуле и данак у крви, прогоне и мучења милиона балканских хришћана током векова њихове сурове азијатске деспотске окупације. Међу свим освајачима и окупаторима Балкана, којих није било мало, се нарочито Турци истичу по својој суровости и бруталности. Но сада све то треба заборавити и представити као једну идилу мултикултурне коегзистенције у којој су сви живели у миру и благостању. Треба игнорисати све злочине и „суочавање са прошлошћу“ кажу нам исти они који Србима натурају суочавање са „злочинима из прошлости“.

Та иста Турска је јавним и тајним каналима вршила притисак на Србију да донесе резолуцију о Сребреници а при том игнорише геноцид над Јеременима. По Блицу су се наш министар спољних послова и министар спољних послова турске сретали више пута тајно да усагласе текст резолуције о Сребреници. Чак је и Давутоглу признао да се са Јеремићем срео 11 пута за пола године. Ако је и од Турака много је.

Недавно је у у потписана истамбулска декларација од стране председника Бориса Тадића и Абдулаха Гула, као и од председавајућег председништва БиХ Хариса Силајџића и она је са правом дочекана са неверицом у Републици Српској. Тамо политичари и јавност сматрају да је овом подршком унитарној Босни званични Београд њима забио нож у леђа. Како је Србија потпуно „легла на руду“ и подржала ове иницијативе Анкаре није ни чудо што министар спољних послова Турске каже да су се наши односи „драстично побољшали“ и што су Тадић и Јеремић тамо веома популарни.

Турска жели да оствари доминацију, барем над делом Балкана преко локалних муслимана (Албанаца и босанских муслимана) а наравно говори како јој је у интересу „стабилност региона“. Они се сада „инсталирају“ у Тирани, Приштини и Сарајеву који треба да буду плацдарм њихове неоосманске аспирације на полуострву. У почетку је то пре свега дипломатски, медијски и економски продор а касније је могуће и озбиљније војно-безбедносно присутво на овим просторима. Све ово се дешава под покровитељством Америке која жели да се растерети и да део свог утицаја препусти Турској како се овде не би поново „убацили“ Руси (па и Немци). Преко Турске се остварује стабилизација доминације САД на балканом а истовремено „плаћа“ американцима неопходан ангажман Анкаре на Истоку.

Турска је важан играч у америчком тиму, али показује и знаке повећане самосталности у свом спољнополитичком наступу. За своје амбиције на балканском полуоствру и ревизију историје Турска добија подршку од Вашингтона, нарочито од када је постало јасно да од брзог уласка у ЕУ нема ништа. Турска уместо амбиција евроинтеграција сада настоји да под покровитељством САД створи своју балканску унију. На тај начин би се Балкан везао за Турску и тиме се Русија и кључни играчи ЕУ попут Немачке држе по страни од овог стратешки битног простора. У времену велике економске кризе која дрма планетом Америка на тај начин настоји да одржи своје уздрмане позиције у неким регионима попут Балкана.

Каква је последица ове и овакве политике председника Тадића? Пре свега очигледно је да од уласка у ЕУ нема ништа те да се Србија окреће Турској и подвргава њеном упливу. Уместо евроинтеграција нуде нам се османске интеграције Балкана које значе доминацију Турске уз подршку муслиманског елемента и марионетских влада балканских државица. Опет се понавља ситуација од пре више од пола миленијума кад су разједињене балканске и српске државице једна по једна падале у руке агресивним и безобзирним Труцима. Но онда је Србија била ипак стожер отпора турској освајачкој политици а сада му на жалост највише асистира (најновији стуб спољне политике). Суштина њихове политике је да нас уведу у НАТО и да уечствујемо у туђим ратовима те да на Балкану опет дође време Турске доминације која је по злу запамћена. Тако ће нас домаћи „најевропљани“ одвести уместо, како они то воле да кажу, у „светлу европску будућност“ у „мрак азијатског ауторитаризма“.

Прочитајте више од овог аутора на: http://www.vidovdan.org/

Циљ стварања наднационалне државе се од почетка прикрива, због озбиљног противљења већине грађана. О њему се недвосмислено расправаља само у академским круговима и на затвореним састанцима политичке „елите“, а јавност се замајава причама о економској сарадњи и просперитету. Када би се намере недвосмислено обелоданиле, подухват би био угрожен због реалне опасности да подршка коју ужива једноставно испари. Ипак, докази да полутајни циљ постоји се налазе у оснивачким документима Европске заједнице и политичким теоријама које описују процесе интеграција. Најзначајнија од тих теорија, неофункционализам, детаљно обрађује стратегију обмане коју бриселске бирократе користе у процесу стварање европске „супердржаве“.

Неофункционализам је теорија међународних односа, развијена у другој половини двадесетог века, која говори о постепеном успостављању наднационалних институција кроз процесе одвојених интеграција. Најперфиднији елемент неофункционалне теорије је тзв. ефекат „преливања“, који предлаже да се процес интеграција у једној области (нпр. заједница угља и челика) прелива на сродне области (монетарна унија) и нужно повлачи за собом нове интеграције. Творци Европске уније користе тај ефекат како би спровели даље ширење надлежности Уније. Интеграције по неофункционалној теорији увек теже једном циљу, стварању наднационалне државе, а општеприхваћено је да европске интеграције функционишу по том моделу. Циљ се, заправо, не постиже директно – нпр. проглашавањем федералне државе – него посредно, корак по корак, како би евентуалан отпор сваком појединачном кораку био мањи. У суштини, теорија описује планирану обману грађана ради постизања непопуларних циљева.

Стварање „федералне Европе“ на овакав начин је описано још у Шумановој декларација 1950. године. То не чуди с обзиром да је декларација више масло Жана Монеа – познатог по Монеовој методи, основи неофункционалне теорије – него самог Шумана, чији је углед Моне искористио како би пласирао своје идеје. Моне је разумео да народи Европе не желе вештачку европску државу, али и да се неће противити наизглед одвојеним интеграционим процесима, када се они представе као социо-економски пројекти. У самој декларацији, чије доношење 12. маја 1950. године се слави као Дан Европе, пише:

Европа неће бити створена цела од једном, или на основу јединственог плана. Биће изграђена конкретним успесима који ће прво омогућити де факто солидарности… Спајање производње угља и челика би требало одмах да створи заједничке темеље за економски развој, као први корак ка уједињењу* Европе. Шуманова декларација

* Намерно употребљена двосмислена реч federation.

Као најефикасније средство за стварање наднационалне државе, примењена је Монеова метода обмане, касније кодификована неофунционалном теоријом, која се и данас користи као примарна стратегија у припремању нових интеграција. Свако јачање Европке уније се представљало као потез од ширег интереса, ван контекста последица по суверенитет држава чланица. Даље, користећи принцип преливања, свака интеграција, по дефиницији, се користила корак ка даљим интеграцијама. Нове интеграције су се, дакле, правдале (не)успехом старих.

Најсвежији пример те неофункционалне стратегије је реакција челника ЕУ на економску кризу у Еврозони. Неколико најповлашћенијих држава у Европској унији – Грчка, Шпанија и Ирска – су на ивици банкрота. Истовремено, јасно је да би те државе, суочене са огромним спољашним потраживањима, биле у далеко бољем положају да су задржале своје валуте, уместо што су прихватиле Евро. Као што су многи евроскептичари предвиђали, монетарне интеграције доживеле су неуспех. Међутим, бриселске бирократе – примењивајући неофункционалну логику да се проблеми никада не јављају због превише интеграција, него увек због премало – су већ смислили нови талас интеграција, предложивши да би Европска комисија требала да контролише буџете држава чланица (саопштење). Уместо прихватања да су преамбициозне монетарне интеграције проузроковале озбиљну кризу, овај неуспех се користи као изговор за нове интеграције. За евро-политичаре, успех и неуспех су исто (европски устав, боље познат као Лисабонски уговор, је најбољи доказ за то), јер се решења, по неофункционалној теорији, увек своде на исто: нове интеграције.

Коначан исход неофункционалне теорије је потпуна социо-економско-политичка интеграција у јединствену европску „супердржаву“. За разлику од федералистичких теорија, које теже истом циљу, неофункционални процеси интеграција то остварују обманом, ослањајући се на небулозну тезу да су интеграције увек позитивне, што данашња економска криза одлучно демантује. Нажалост, политичка елита нема намеру да одустане од тог подухвата, вођени, између осталог, и личним финансијским интересима које остварују у Бриселу. У међувремену, темељи нове државе се увелико постављју, противно вољи већине грађана Европе.

Заједница угља и челика

Када је Жан Моне – син богатог произвођача ракије – на почетку Првог светског рата ослобођен служења у француској војсци, мало ко је могао да предвиди утицај овог младића на будућност Европе. Помогнут лобирањем канадске компаније Хадсон Беј, преко које је за оца продавао алкохол америчким Индијанцима кршећи тамошњу прохибицију, Моне је добио прилику да се сретне са премијером Француске Ренеом Вивианиом у Бордоу током септембра 1914. године. Након састанка отпутовао је у Лондон, где је са свега 26 година постављен на функцију координатора савезничког поморског снабдевања током рата.

Помоћу познаства које је стекао на послу, Моне је постао утицајан у међународним круговима – касније обављајући функцију заменика Генералног секретара Лиге нација – и предводник идеје наднационалног уређења Европе. Сањајући уједињену, федералну Европу, посветио је послератне активности том циљу.

Неслагање Француске и осталих савезника око решавања питања немачких индустрија након Другог светског рата отворило је врата Монеу да промовише своје идеје. Инструментализовајући француског министра спољних послова Роберта Шумана, који је био под притиском Американаца да реши настали спор, Моне је успео да достави свој план европским вођама са којима није имао директну везу. Тако је Шуман 9. маја 1950. године представио план за Заједницу угља и челика, смишљен као први корак Европе ка федералном уређењу. Овај датум је касније проглашен за „Дан Европе“.

Моне је разумео да стварање федералне Европе није могуће преко ноћи због јаких националних осећања. Зато је кренуо путем постепених економских интеграција, знајући да оне воде политичким. Данас познат као један од оснивача Европске уније, занимљива је чињеница да се Моне никада није кандидовао на изборима ни за једну функцију, успешно делујући из позадине више од 50 година. Он је прави симбол недемократске творевине која га данас слави. Пројекат у коме је Моне био водећа фигура и данас, тридесет година након његове смрти, цвета, а циљ успостављања наднационалне владе Европе је фактички остварен.

Воља народа као препрека

Монеови наследници нису имали осећај за деловање какав је имао њихов ментор, и брзоплетим потезима су прерано открилу намере (и демократски трулеж) у срцу пројекта које су деценијама скриване. Убрзавање интеграција под вођством Жака Делора – председника Европске комисије, 1985-1994 – довело је до првог значајног пораза европске „идеје“ и показало прави однос институција „Европе“ према својим грађанима. Мастрихтски уговор, који је требало да ојача наднационалне институције, додели им нове ингеренције и створи три стуба будуће Европске супердржаве, је написан почетком деведесетих година, након договора руководстава свих чланица. Остало је било само да се нови уговор ратификује.

Међутим, Данци су на референдуму 2. јуна 1992. године са 52% гласова одбили овај уговор и довели Европску заједницу – како се тада звала – пред озбиљно искушење. Уз то, неслагање са Великом Британијом око будућности Заједнице је створило сукоб између тадашњег премијера Џона Мејџора и његових колега. Мејџор је, изазван прозивкама, открио да остале вође европских држава „све више приватно говоре о федералном циљу, иако јавност убеђују у Европу нација“.

Као повређена звер након неуспеха у Данској, Заједница је оштро реаговала. Немачки канцелар Хелмут Кол запретио је да „економска унија може само преживети ако је основана на политичкој“. Министар спољних послова Португала г. Де Пињеро је објаснио Данцима да „само магарци не мењају мишљење“, а премијер Данске оценио да „њихова мала нација не може да заустави ‘Европски Експрес’“. Делор је образовао „Комисију мудрих“ ради утврђивања потеза за ојачање имиџа Европе код грађана, како би се овакви проблеми избегли у будућности. Комисија је закључила да Унију треба промовисати као „бренд“; по њиховим речима, функционисање Уније је „прекомпликовано“, стога грађанима се требало обраћати са паролама попут „Заједно за Европу“ или „Мајка Европа мора да штити своју децу“. Нико се у Бриселу није питао да ли пројекат треба зауставити после неуспеха, већ само како треба заобићи „проблем“.

Препрека у облику народне воље исказане на референдуму у Данској превазиђена је понављањем референдума годину дана касније. Данцима је постављено исто питање, уз сугестију да су претходни пут погрешили. После велике пропагандне кампање коју је делом финансирала и Заједница, 18. маја 1993. године 56% Данаца је „исравило грешку“.

Европска унија, створена на темељима не поштовања народне воље, је наставила тако да делује. Овај „метод“ превазилажења проблема је постао образац понашања европске бирократије у случајевима када народ „погреши“.

Први Ирски бунт

Упркос чињеници да је Ирска била најповлашћенија држава у Европској унији – добијајући назад шест за сваки евро који су уложили – на референдуму о Уговору из Нице 7. јуна 2001. године 54% бирача је било против; исти бирачи који су 8 година раније Мастрихту дали 69% подршке. По новом обичају, председник Европске комисије, Романо Проди, описао је овај резултат као сигнал да су „јачи напори потребни да објаснимо Европу нашим грађанима“, одбацивши идеју да треба преиспитати сам уговор.

Тако је Унија, по други пут, натерала државу чланицу да понови референдум на којем су грађани „погрешно“ гласали. Годину дана после пораза, 19. октобра 2002. године, Ирци су – присиљени да поново гласају за уговор који су већ одбили – са 63% подржали уговор. Уместо преиспитавања првобитног неуспеха у држави која је једном била прва међу проевропским, Комисија је одлучила да убрза интеграције. Следећи залогај бриселске бирократије представљао је саму срж пројекта „Европе“, усвајање Устава, који се показао као превелик и преурањен. Тај залогај је доказао да је европска бирократија, која је лако млела мале народе, још увек ломила зубе на великим.

Ширење „евроскептицизма“

Од Мастрихта до покушаја усвајања Устава Европске уније, осим неуспеха уговора из Нице у Ирској, било је још неколико неуспелих покушаја ширења интеграција на другим фронтовима. Данска је 2000. године на референдуму одбила Евро. Исто су одлучили и Швеђани који су 2003. године још убедљивије одбацили валуту Уније. Комшије Норвежани су претходно, по други пут, одбацили могућност приступања Унији. Народи северне Европе, увиђајући штетност наднационалног управљања, су постали све одлучнији у одбијању бриселских диктата.

Проблеми у срцу Европе

Неуморна бриселска бирократија, не пропуштајући прилику да прошири надлежности и потпуно занемарујући расположење грађана Европе, увидела је могућност за нови уговор користећи најављено проширење Уније као изговор. Током 2002. године почела је израда документа који је замишљен да замени све дотадашње уговоре. Пројекат доношења Устава Европске уније је коначно дошао на дневни ред, после 50 година постепеног стварања наднационалних институција, и 62 године након што је још један „отац“ Уније – бивши комуниста Алтиеро Спинели, чије име се налази на згради Парламента у Бриселу – написао да је доношење устава врхунски и коначни циљ такве творевине. Жаба је скоро била скувана, федералистички снови очева ЕУ су почели да се остварују.

Двогодишњи рад на нацрту Устава је произвео документ са 448 чланова. 36 протокола, 30 декларација и 2 анекса. Многи политичари су узалудно поредили нацрт са славним уставом САД из 1787. године, потпуно занемарујући чињеницу да је тај устав имао укупно 13 чланова. Неспособност бриселских политичара – који су од 1957. године произвели више од пола милиона страница закона – да превазиђу своју бирократску природу је постала опасно очигледна.

Ипак, притисак јавности и непопуларност владајућих партија у многим државама довело је до расписивања референдума ради ратификације Устава, иако многи у Брисели то нису желели. На првом референдуму у Шпанији, Устав је прихваћен са 71% гласова, али на излазност од свега 41%. Почело је добро за бирократе.

Следећи референдум је био заказан у Француској. Истраживања јавног мњења на почетку 2005. године запрепастила су политички естаблишмент. Опасност да Устав буде поражен постала је реална, и навела председника Жака Ширака да запрети пропашћу економије као и неминовном иступању из Уније ако Француска гласа против. Сви медији, све водеће странке као и целокупна „елита“ посветили су се убеђивању грађана да „исправно“ гласају. Једна француска новинарка државне телевизије, у приватном разговору, ми је описала тај период: неподношљив притисак медија и немилосрдно лепљење етикете лудака и манијака свима који су били против Устава.

Упркос свим притисцима, 29. маја 2005. године 55% бирача је одбило Устав. Затечени политичари су први пут били суочени са мишљењем (за њих озбиљне) нације. Француска – уз Немачку – је основа Европске уније, неуспех у овој земљи је био незамислив. Ипак, многи нису желели да се помире са чињеницом да је Устав пропао, позивајући да се ратификација у другим земљама настави. Председништво Луксембурга је саопштило да Французи не одлучују за целу Европу „јер то не би било демократски“. Делор, бивши председник Комисије, објаснио је да, када би сви остали гласали за, Французи би морали да се предомисле.

Устав Уније задобио је још један ударац три дана касније када су Холанђани на референдуму још убедљивије одбили предлог, 62% према 38%. Негирање воље народа постало је теже, али комесари су гајили наду, референдум у малом Луксембургу је био успешан. Међутим, до тада невиђен револт већине грађана Европе почео је да допире и до бирократа; истраживања су показивала да би Унија могла бити поражена на преосталим референдумима. Чак и у Немачкој – где референдум није био ни заказан због ратификације у парламенту – анкета таблоида Билд забележила је чак 97% гласова против. Иронија је у томе да је 95% изабраних представика у немачком парламенту је раније гласало за.

Бриселу је била потребна једна лекција из прошлости. Жан Моне је средином педесетих – у журби да претвори економску Заједницу угља и челика у наднационалну политичку творевину – доживео свој највећи неуспех, и најбољу лекцију. Само неколико година након успостављања заједнице шест земаља, Моне је покушао да уради превише, пребрзо. У јеку Корејског рата он је предложио стварање европске војске са јединственом, наднационалном командом и администрацијом, као увод у даље политичке интеграције. Жесток отпор држава, и пораз Монеове иницијативе, научило га је да успори, и не открива све карте одмах као што је учинио тада. Само две године касније уговор из Рима је потписан, и тиме створена Европске заједница. Лекција је била: корак по корак и полако. Историја се поновила почетком 21. века, када су у Бриселу, суочени са поразима на референдумима и поучени Монеовом методом, одлучили да успоре, и кроз неколико година покушају поново.

Ирска (поново)

Неуспех референдума у Француској и Холандији била је горка пилула за многе унијате. Устав као најважнији закон Уније није могао тек тако бити напуштен. Решење је пронађено, и Устав – толико омражен међу грађанима – је добио ново име. Лисабонски уговор је предложен као алтернатива 2007. године. По мишљењу аутора Устава, Жискара Дестена, уговор је био исти као и Устав. Брисел је то жестоко негирао, наравно, тврдећи да је Лисабон само додатак претходним уговорима. План је био да се нови уговор ратификује у парламентима чланица а не на референдумима, због наводног мањег значаја.

Превара им је за мало пошла за руком, јер су политичари свих држава чланица били више него спремни да прихвате Устав под другим именом, као што су показали спремност и две године раније противно вољи народа. Нажалост за Унију, Устав Републике Ирске је захтевао ратификацију таквог уговора искључиво путем референдума. Ирци су добили нову прилику да искажу „захвалност“ Унији која им је годинама давала далеко више средстава него што су враћали.

Дана 12. јуна 2008. године грађани Ирске шокирали су европску јавност, гласајући 53% против Лисабонског уговора, у инат свим домаћим медијима и политичким партијама. На једином референдуму одржаном по овом питању, у традиционално проевропској држави, Лисабон је доживео пораз. Стрпљење Брисела је дошло крају, Мануел Баросо, председник Европске комисије, изјавио је како Лисабон није мртав и да само треба пронаћи решење. Европска уније није могла да зависи од једне безначајне, незахвалне Ирске.

По трећи пут Европска унија (заједница) је ставила огроман притисак на једну чланицу да понове референдум. Натерали су Ирце да исправе „грешку“. Овог пута више није било шале, референдум је морао да успе. Ирски пропис који је омогућавао једнак приступ медијима за обе стране је поништен, огромне паре су уложене у нову кампању и Ирцима је запрећено да ће, ако не ратификују Лисабон, бити избачени из Европске уније. Притисак је, поново, уродио плодом; Лисабон је прихваћен 2. октобра 2009. године. Европска унија је добила свој устав, додуше под другим именом.

Расположење грађана Европе

Истраживање Отворене Европе из 2007. године, после неуспеха Устава, показало је да 75% грађана Европе жели референдум о сваком новом уговору; само 23% жели да ЕУ добије више надлежности, 41% је против; када би био референдум о Лисабону, на нивоу Европе резултат би био 41:41, 16 земаља (већина) би гласало против; у земљама Еврозоне, 49:47 грађана жели да се укине Евро. Упркос јасним ставовима грађана, доказаним на рефереднумима у више наврата, и у многим истраживањима, предводници Европске уније упорно одбијају да прихвате реалност. Непосредно после пораза у Француској, луксембуршки премијер – касније један од водећих кандидата за председника (Савета) ЕУ – је изјавио да су многи који су гласали против Устава, заправо били за, и када би се „њихови гласови додали онима који су ‘за’, онда бисмо победили“. Лудило унијата не познаје границе.

Последњи референдум

Немогућност Европске уније да победи на референдумима широм Европе натерало је бирократе из Брисела да смисле нови начин даљих интеграција. Уговор из Лисабона има „самомењајући“ карактер, односно омогућује бриселским политичарима да, без сагласност националних институција, мењају постојеће уговоре. Тако ће ирски референдум(и), вероватно, остати запамћени и као последњи о будућности Европске уније.

Коцкање народном вољом је постао превелик ризик за неизабране лидере „нове Европе“. После 5 неуспла и три поновљена референдума у 15 година, Европска унија је и званично одустала од народне воље као „путоказа за будућност“.

Демократски дефицит

У Европској унији постоји значајан „демократски дефицит“. Власт је централизована и изолована од народа; неизабрани комесари и неодговорне бирократе воде главну реч. Бриселска бирократија је огромна и самослужећа. Сваком приликом када резултат народног изјашњавања није био по вољи владара, исказани став је игнорисан. Принцип један човек – један глас не постоји и грађани немају утицај на развој и политику Уније, која одлучује о свим сферама њихових живота.

Због неизабраних бирократа

Европском унијом владају комесари и бирократе које нико, никада није бирао на демократским изборима. Унију предводи Европска комисија – сачињена од 27 комесара – која делује уједно као извршни, законодавни и правосудни орган. Ова институција није одговорна грађанима Уније и самовољом влада народима Европе. Комесари су обавезни да бране интересе Уније, не својих матичних држава; бирају их политичари иза затворених врата, не народ.[1]

Ступањем на снагу Лисабонског споразума, Комисија је добила надлежност да самостално делује као извршни орган Уније – за то је до сада добијала овлашћење од Савета Европске уније, односно шефова држава чланица. Тиме, Комисија је постала институција која није одговорна ни бирачима (који је не бирају) ни представницима држава чланица (који је не могу обуздати).

Сама срж Европске уније – њена „влада“ – противна је принципима демократије: три независне гране власти, слободни избори, јавност рада институција. Судбину 500 милиона људи контролише 27 комесара.

Због централизације законодавства

Све законе и директиве пишу бриселске бирократе, а предлаже Комисија која суштински има апсолутну контролу над законодавством Уније; закони Уније имају првенство над законима држава чланица.

У прилог тврдњи да комесари и бирократе фактички управљају законодавстом иде и чињеница да тренутно не постоји начин да грађани поднесу законску иницијативу. „Европска грађанска иницијатива“ – предложено решење за овај „дефицит“ – захтеваће скупљање потписа грађана у трећини земаља Уније (тренутно 9 држава) од најмање 0.2% становништва (у просеку око 10 милиона потписа) у временском року од годину дана ради подношења законске иницијативе. Међутим, чак ни после таквог подвига, иницијатива не би била обавезујућа за Комисију, што значи да се ништа неће променити.[2]

Због бескорисног и скупог парламетна

Европски парламент – који суштински само потврђује иницијативе Комисије – је више пута покушао да сузбије мањинске и евроскептичарске посланике. Уз то, ригорозни услови за стварање посланичких група – који су предуслов за учествовање у комисијама и за доданта средства из буџета – спречавају њихово учешће. На овај начин, Парламент гуши мањинско деловање, и онемогућава изабраним представницима народа да представљају мишљења која нису већинска.

Парламент нема утицај на Комисију осим прихватања предодређених кандидата (никада није гласао против предлога), нема надлежност за покретање законских иницијатива, а у већини области одлука 736 посланика вреди исто колико и одлука Савета, који броји 27 чланова.

Ретко који грађанин Уније зна име свог представника у Парламенту, а огромна већина не зна ништа о питањима која се тамо разматрају. Узгред, непознати и бескорисни посланици зарађују око 90.000 евра годишње, а трошкови по посланику достижу више од милион евра.[3]

Због игнорисања народне воље

Европска унија је позната по игнорисању народне воље. Предлог Устава ЕУ је убедљиво одбачен на референдумима у Француској и Холандији 2005. године, након чега је Устав преименован у Лисабонски споразум и прогуран кроз националне парламенте без новог изјашњавања. Пошто то није било могуће у Ирској, Ирци су једини добили прилику да се изјасне о преименованом Уставу; Они су одбили споразум 2008. године. Европска комисија их је натерала да понове референдум годину дана касније када су – под притиском уцена и економске кризе – коначно прихватили споразум. Тако је Европска унија, упркос три неуспешна референдума, добила Устав под именом Лисабонски споразум.

Због бирократске војске

Бриселска бирократија по бројности личи на војску. Организација „Отворена Европа“ процењује број запослених на око 170.000. Само бирократија годишње поједе око 8 милијарди евра, што је више од целог буџета Србије! Искуство нам показује да је тешко ограничити бирократију и локалне управе, а камоли државне или у овом случају целе Уније. Централизован модел руковођења континентом је осуђен на пропаст.[4]

Због корупције и неефикасности

Европски суд ревизора већ 15 година за редом одбија да потпише извештај о извршењу буџета Уније. Комисија је надлежна за извршење буџета. Бројне и озбиљне малверзације средствима из буџета – који износи више од 140 милијарди евра – су хроничан проблем Уније. Тај проблем Комисија не жели да реши због економске користи коју политичка елита црпи из могућности трошења енормних средстава без контроле. Пројекат Европске уније је златна кока за пропале проевропске политичаре.[5]

Двадесеттри језика су у службеној употреби у Унији. До сада донети закони и регулативе се простиру на више од пола милиона страница и више од милијарду речи. Њихов број се повећава скоро геометријском прогресијом. Рад институција Уније је крајње неефикасан, а терет регулативе на грађане и привреду Уније је све већи.[6]

Због пропаганде без суштине

Буџет Европске уније за пропаганду износи више од 2 милијарде евра, то је више средстава од годишњег буџета Кока-Коле за маркетинг. Велики део активности институција Уније се своди на саморекламирање кроз видне, иако суштински небитне, инвестиције. Тако Унија улаже у фасаде школа и установа – под условом да табла са плаво-жутом заставом буде истакнута – и поклања возила хитне помоћи – под истим условом. Велике паре такође иду невладином сектору који се користи као „независна“ потврда позитивне политике Уније. Све то користећи паре пореских обвезника.[7]

Због начина функционисања

До недавно, Унија је функционисала на основу консензуса – под претњом вета сваке чланице – и промене односа у Унији су се регулисале новим споразумима. Лисабонски споразум је „укинуо“ ту праксу тако да је сада могуће мењати постојеће споразуме, што значи да се „устав“ Уније може мењати по вољи бирократа без учешћа народа.[8]

Због рестриктивних закона

Слобода изражавања у Унији је ограничена, на пример, Директивом о спречавању расизма и ксенофобије у којој се, између осталог, криминализује и порицање ратних злочина. Имајући у виду мноштво неправедних и једностраних пресуда у Хашком трибуналу, које су меродавне за Унију, било какво преиспитивање чињеница ратова на простору бивше Југославије је забрањено у Унији под претњом кривичног гоњења.[9]

Још један пример је Директива о интелектуалној својини која криминализује и најблаже облике кршења копирајт прописа, и омогућава великим медијским корпорацијама да – без судског налога – траже информације о „изгредницима“, користе приватне фирме за заплену имовине и блокирају жиро рачуне. Просто речено, Европска унија служи интересима мултинационалних компанија чак и када су супротстављени интересима грађана.[10]

Због бесмислених закона

Чланством у Унији, свака држава, установа, предузеће и појединац обавезују се да поштују досадашњих 660.000+ хиљада страна регулативе Уније, која се шири сваке године. Осим што такво законско оптерећење неминовно гуши привреду и омета слободан живот грађана, често је и бесмислена. Унија је, до почетка тренутне кризе, прописивала димензије и облик воћа и поврћа које може да се продаје. Још бесмисленији је закон који захтева одобрење корисника за сваки „куки“ који интернет сајт жели да направи на њиховом компјутеру, што би, када би се примењивало, створило огромне проблеме за функционисање многих сајтова.

Губитак суверенитета

Због стварања федералне државе

Циљ стварање државе Европске уније постаје све очигледнији. Лисабонски споразум успоставио је функције председника Савета Европске уније, функцију спољнополитичког представника Уније, као и многе друге атрибуте државе: држављанство, химну, заставу.[11]

За разлику од декларативног залагања за децентрализацију, Унија представља највећи пројекат централизације на територији Европе икада започет. Сличну обману представља и Статута Војводине, чије се недавно усвајање образлаже као корак ка децентрализацији, а у стварности представља централизацију покрајинске и паралелизацију државне власти. Статут представља самодеструкцију Србије, разбијањем на централизоване делове; Унија представља самодеструкцију националних држава Европе, утапањем у централизовану масу.

Ако наставимо овим путем, делови раскомадане бивше државе Србије ће се, на крају, утопити и нестати у бирократском паклу Уније.

Због губитка кључних ресора

Европска унија постепено преузима све више надлежности од држава чланица. Следећи на реду су одбрана, правосуђе и пореска политика. Унија развија дипломатску функцију.

Централизација ових области – претходно у надлежности националних влада – јача моћ бриселских бирократа и комесара, и слаби институције држава чланица. Такође, Лисабонски споразум је укинуо национални вето у 68 области где је до сада постојао.

Сваки националиста који сматра да једино национална држава, поштујући демократска начела, може да обезбеди слободу и просперитет за свој народ мора бити против оваквог федералистичког пројекта.

Косово и Метохија – разлог више

За Србију – упоредно принципијелном ставу о супротстављању недемократским наднационалним творевинама – велику препреку представља и чињеница да већина чланица Уније признаје нелегално проглашену независност Косова и Метохије, и Унија предводи мисију Еулекс чији је циљ стварање институција независне државе у овој српској покрајини. Свака чланица може да блокира чланство кандидата, Србију ће блокирати чак 22 земље које не признају наше границе. Да би Србија приступила Европској унији, мора се одрећи Косова и Метохије.

Европка унија – Не, хвала!

[1] http://en.wikipedia.org/wiki/European_Commission
[2] http://ec.europa.eu/dgs/secretariat_general/citizens_initiative/docs/com_2009_622_en.pdf
[3] http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/7904886.stm
[4] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/2535295/EU-bureaucrats-outnumber-British-army-two-to-one-say-campaigners.html
[5] http://www.guardian.co.uk/world/2007/nov/14/eu.politics
[6] http://www.openeurope.org.uk/research/acquis.pdf
[7] http://gulfnews.com/news/world/other-world/eu-s-propaganda-budget-beats-coke-s-global-advertising-cash-1.150701
[8] http://www.fiannafail.info/wordpress/
[9] http://www.srpskinacionalisti.com/2009/08/smrt-sloboda/
[10] http://ipjustice.org/CODE/release20040302_en.shtml#top8
[11] http://www.euractiv.com/en/general/socialist-meps-launch-new-federalist-agenda-online/article-112397

О слободи
Џон Стјуарт Мил

Посрбио:
Петар A. Карађорђевић (Краљ Петар Први)

I. Увод
II. О слободи мишљења и говора
III. О личности, као основи људског благостања
IV. О границама власти друштва над појединим човеком
V. Примене

Оригинал – на енглеском језику – можете наћи овде, а латинички превод овде.

Јединица за климатска истраживања (ЈКИ) Универзитета Источне Англије преко ноћи постала је позната светској јавности након обелодањивања – на једном руском серверу – имејл преписки запослених у тој институцији. Поред до сада мало познате чињенице да је неславан британски универзитет један од уваженијих центара за климатска истраживања у свету, ово откриће потврдило је сумње многих скептика да методологија рада водећих научника – на чијим истраживањима се оснивају подаци Међувладиног панела за климатске промене Уједињених нација о повећању глобалних температура у овом и прошлом веку – има више конспиративне него научне садржине.

Афера „клајметгејт“ (суфикс -гејт на енглеском означава велику аферу по узору на аферу „вотергејт“ која је добила назив по згради у којој се одвијала) открила је распрострањене манипулације подацима, селективан избор извора и намерно сузбијање радова критичара. Скандалозно деловање утицајних научника шокирало је јавност и многе политичаре, тако је тема имејл порука доспела и на дневни ред у Копенхагену упркос напорима организатора да сузбију дискусију о овом питању.

Међу стотинама приватних преписки нашло се више доказа о непрофесионалном поступању истраживача. Предмет неких порука био је фризирање података ради прикривања правог стање климатских промена. Једна од главних напора научника био је прикривање неочекиваног пада температуре од 2001. године као и преувеличавање општег тренда загревања.

Управо сам применио Мајков трик „природе“ додавајући стварне температуре свакој серији за последњих 20 година (од 1981. на овамо) и од 1961. за Кифову да бих прикрио падање [температуре].

Међутим, истраживања на која се позивају и катаклизмички извештаји Уједињених нација користе податке ЈКИ и говоре о до сада невиђеном загревању, а за које сами научници у препискама признају да немају доказе.

Чињеница је да не можемо да објаснимо тренутан недостатак загревања и то је скандалозно.

Манипулација подацима потврђена је саопштењем руског Института за економску анализу (ИЕА). Они тврде да ЈКИ користи непотпуне податке руских метеоролошких станица, са свега 40% покривене територије, бирајући оне станице које показују загревање или чија мерења нису потпуна, као и урбане станице где температуре нису меродавне. Истовремено, ИЕА тврди да предвиђања ЈКИ игноришу већину метеоролошких станица у природи где су подаци били потпуни и поузданији, и који не показују наведено загревање.

Тек након више захтева колега за обелодањивање изворних података на којима су прорачуни ЈКИ основани откривено је да су запослени у ЈКИ избрисали оригиналне записе и сачували само хомогенизоване и прерађене податке који се сада користе као доказ за загревање, а из којих се оригиналне вредности не могу повратити. Скандалозно поступање ЈКИ оправдавано је недостатком простора на дисковима на којима су чували оригиналне податке.

Имејлови показују и да су ови научници радили на сузбијању критичара.

Недавно сам одбио два рада људи који говоре да ЈКИ греши по питању Сибира. Баш сам се истресао на оба рада, надам се успешно. Ако се и један појави бићу веома изненађен, али никада се не зна…

Још изричитији су били напади на научне часописе који су се усудили да објаве радове „скептика“.

Увек је постојала опасност од критиковања скептика да не објављују радове у озбиљним часописима. Очигледно су нашли решење, преузимање часописа. Шта да радимо по овом питању? Мислим да морамо да престанемо да сматрамо „Климатска истраживања“ као озбиљан часопис. Можда можемо да убедимо колеге у заједници да не шаљу радове, нити да цитирају овај часопис. Можда морамо и да размотримо шта да кажемо или тражимо од мало разумнијих колега који су тренутно у уредништву … шта остали мисле?

Одговарајући на горенаведену поруку, један научник је написао:

Послаћу имејл часопису да им кажем да нећу имати ништа више са њима док се не отарасе тог незгодног уредника. Тај часопис има више уредника. Одговоран за ово је један добро познат скептик из НЗ. Провукао је неколико радова поред Мајклса и Греја у прошлости. Причао сам са Хансом вон Строхом о овоме, али ништа нисам успео. Још једна ствар за разматрање у Ници!”

Овакво понашање најутицајнијих научника и истраживача у пољу климатских промена пролази некажњено због снажне подршке коју имају међу тајкунима и одређеним деловим политичког „естаблишмента“ Запада. Индустрија основана око приче о пресудном утицају људске расе на климатске промене вреди више милијарди долара годишње и заснива се на продаји „карбонских“ кредита, и тзв. пореза на савест потрошача. Ова индустрија постала је толико моћна да успешно сузбија скептике у медијима. Фанатизам припадника квазилибералне левице који предводе ову индустрију (називају их лубеницама, зелени споља, црвени изнутра) многи пореде са религијским фундаментализмом, због агресивне одбране вере у теорију људског штетног утицаја на климу, упркос недостатку до краја убедљивих доказа.

Иако је утицај људске расе на околину јасан, када се говори о прекомерном загађењу животне средине, уништавању многих природних богатстава и пренасељености, утицај човека на климу планете је више него дискутабилан.

На крају, Самит – обележен и лицемерјем 15.000 делегата који су присуством у Копенхагену допринели до емисије 40.500 тона угљен-диоксида – који је представљао велику прилику за „лубенице“, завршио се без очекиваног договора. На њихову жалост, у памћењу ће остати само говор препун измишљотина самопроглашеног вође тог покрета Алa Гора, чији су наводи промптно демантовани од стране оних које је погрешно цитирао; и исфрустрирано понашање многих делегата, оличено у изјави једног британског активисте, који је – реагујући на најаве Јужне Африке о неприхватању обавезујућих циљеве – љутито одговорио новинару Би-Би-Си-ја да онда могу да се „прже“.

Kопенхаген није задовољио амбиције многих, па ни председника Обаме коме је преко потребан грандиозан успех не би ли оправдао очекивања (и награде). Неуспех самита је вероватно последица неспремности сиромашних држава да жртвују развој на основи јефтиних и прљавих енергената, и жеље развијених да очувају предност. Ипак, не може се избећи утисак да је и афера „клајметгејт“ имала барем мали утицај, ако ништа друго, као преко потребна инјекција самопоуздања за шиканиране скептике.

Поред Тадића – који је очигледно кренуо у блицкриг медијску кампању – на страницама јавног сервиса нашли су се и проевропски напредњаци са 15 чланака, условнопроевропски ДСС са упола толико, регионалноевропски Расим Љајић и његов СДПС са два помињања и назадноантиевропски радикали са једним текстом о дешавањима у скупштинским неукусно насловљен „И радикали би у Хаг“.

Још жалосније од промоције тзв. проевропских политичких странака, и апсолутно игнорисање антиЕУ снага (доказано чињеницом да је тек формирана СДПС два пута заступљенија од парламентарне СРС) јесте еУфорија која се шири уз помоћ пара грађана чија је законска обавеза финансирање јавног сервиса. Само у рубрици „Србија“ – која је предмет овог текста – 24 чланка се баве евроинтеграцијама, уз трагикомичне или просто перверзне наслове попут „Свим снагама у европску будућност“ и „САД за сигурну будућност Србије у ЕУ“. Упркос чињеници да се на РТС-у није нашло места за макар један евроскептичан чланак, у горе наведеном броју од двадесетчетири чланка о ЕУ не убраја се велики број текстова о визној либерализацији и темама које нису искључиво везане за евроинтеграције, као скроман пример незаслужено објективне критике.

Шизофрено једнострана (можда оксиморон, али једини одговарајући опис) уредничка политика РТС-а је осликана у чињеници да исти уредници који око петину простора посвећују дешавањима на Косову и Метохији (ваљда као вид борбе за јужну српску покрајину) немају никакав проблем да поставе изјаву Дорис Пак „Србија без ЕУ док не заврши са Косовом“ раме уз раме са текстом „Уласком у ЕУ сви на добитку“. Додуше, целокупна државна полтика је шизофрена, па се можда јавном сервису може и опростити што су попримили особине послодаваца, имајући у виду да су ипак само режимско гласило.

Откако сам одлучио да бојкотујем претплату за РТС, престао сам и да „уживам“ у квалитету њихове телевизијске продукције сматрајући да је то једино фер, када већ не плаћам. Тежак је то био избор, али 400 динара је некако превагнуло наспрам вести о уговору са Фијатом – чије потписивање је постао квартални „хепенинг“ – и свакодневних најава о одмрзавању прелазног споразума који режим једнострано примењује већ годину дана. Судећи по местимичном појавом медицинских маски по граду рекох би да је нова опсесија јавног сервиса грип, и то какав: дупло слабији од обичног по смртности, наводно! Дабоме, тако и треба, браво Борисе и РТС (како би рекли често урнебесни коментатори на сајту јавног сервиса). Ускраћен пропаганде ТВ програма, остало ми је само да пратим јавни сервис у виртуелном издању. Не пропуштам много.

Повремено се ипак питам, да ли се запослени у РТС-у икада питају шта то беше новинарство? Изгледа, откако су наводни новинари из разних удружења наводних новинара подржали нови(стари) Закон о информисању, гори од онога на чијој критици су калили своје каријере, да никога више није брига. Новинарство је постало анахрон појам на јавном сервису и осталим „српским“ медијима, тамо постоје само исправни и неисправни (проевропски и остали) ставови, истина је релативна.

Користећи се, искључиво, транскриптима из поступка за непоштовање суда и поступка за ратне злочине открио сам без великог труда коју књигу Хашки трибунал жели да забрани. Лицемерје Трибунала чије Претресно веће осуђује човека на 15 месеци затвора – четири пута дужа казна од било које претходне – за дело које су и они починили је запрепашћујуће.

Имајући у виду да је Шешељ осуђен на 15 месеци затвора због наводног обелодањивања идентитета заштићених сведока тиме што је у једној књизи објавио материјал за који је Претресно веће нашло да, када се разматра у целости, дозвољава идентификацију заштићених сведока, можемо закључити да би слично дело самог већа било више него безобразно. То веће је казнило Шешеља на основи унакрсног упоређивања изјава разних људи из књиге – свака од којих је јавности доступна. Одлучио сам да применим исту методологију у испитивању њихове праксе заштите поверљивих података.

Прегледајући транскрипт јавних делова поступка за непоштовање суда, прво сам открио, помоћу излагања амикус курије тужиоца Бруса Мекфарлена, да електронска књига садржи 1400 страна (транскрипт, 7. мај 2009. године, страна 20, линија 9). Потом, у јавном транскрипту од 6. марта, судија Паркер потврђује да је књига објављена у или око новембра 2007. године (т6.3.2009, с16, л3). На дан суђења, Шешељ потврђује да штампана књига има око 1200 страна (т29.5.2009, с38, л18), истог дана он потврђује да се књига бави подручјем „где не само да није било рата, него ни напада“ и да је то потврдио Рејнад Туненс, вештак Тужилаштва у поступку за ратне злочине против Шешеља. (т29.5.2009, с87, л23).

Узимајући транскрипт суђења из поступка за ратне злочине, подсећам се да је вештак Туненс сведочио да „није било војног напада, од стране ВЈ, у Војводини“ (т28.2.2008, с4308, л12), истовремено медији објављују вест да је сведок Туненс изјавио како „није било војних напада на Хрвате у војвођанском селу Хртковци“ преносивши суђење од тог дана (http://www.mtsmondo.com/news/world/text.php?vest=88488).

Састављајући информације из ових јавно доступних транскрипата и вести, за које је Претресно веће у предмету непоштовања суда одлучило да нису поверљиве природе чим су јавно доступни на званичном сајту Суда, долазим до следећих података: Књига у питању је објављена у другој половини 2007. године, у електронској форми садржи 1400 страна а у штампаној 1200. Књига се бави Војводином и јединим местом за које је Шешељ оптужен у Војводини, Хртковцима.

На основу ових чињеница можемо сви претпоставити да је књига коју овај квазисуд жели да забрани заправо Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић. Та књига је објављена 2007. године, у електронској форми садржи 1410 страна, а у штампаној је нешто краћа, а једина се бави Војводином и Хртковцима.

Књигу можете пронаћи на следећим сајтовима:

Линк 1
Линк 2

Чињеница да нико ко би узео ову књигу у руке не би могао, без предзнања, да сазна идентитет заштићених сведока додатно отежава већ лабаву тезу Претресног већа, и чини изречену казну још неправеднију ако је икако могуће. Логика којом су се користили да осуде Шешеља се, доказано, може користити и против њих.

Остаје само питање који је прави разлог за покушај забране ове књиге? Могући мотив јесте да издања која чињенично руше главне тезе Суда, које су основ многих досадашњих пресуда, су на мети судија и тужилаца. Очај Суда због угрожености процеса проглашавања колективне кривице српског народа кроз појам „удруженог злочиначког подухвата“ их тера на потезе гушења слободе изражавања, а посебно слободе публиковања докумената који поричу „званичну истину“ и суштински разбијају тезу да су Срби били агресори и кривци за ратове на простору бивше СФРЈ.

Од суда који је донео пресуде у збиру од преко 1000 година за Србе, а ослободио директне злочинце попут Харадинаја и Орића, не може се ништа боље ни очекивати. Питање је само колико ће још књига покушати да забране у послу ревизије историје за који су и створени?

Кампања уочи референдума у Ирској била ја високог интензитета и неукусно једнострана. Као и први пут, све значајне политичке партије осим националистичког Шин Фејна су биле за ратификацију споразума. „Велики бизнис“ – тајкуни по нашки – се умешао са великим парама у кампању за споразум такође. Председник Комисије ЕУ запретио је Ирцима да би поновно гласање против угрозило њихово право да имају комесара (право које ће иначе фактички изгубити споразумом), упропастило економију, искључило Ирску из „Европе“ и слично. Аналитичари су наравно, по принципу шаргарепа и штап, предвиђали талас запошљавања у случају позитивног исхода. Медији, одлуком ирског РАТЕЛ-а, за разлику од свих претходних референдума овог пута нису били у обавези да обезбеде подједнако време за обе стране већ само да обезбеде платформу за главне политичке партије, дакле за оне који подржавају споразум. Тако се синдром српских изборних кампања, са грандиозним обећањима запошљавања и будућег благостања, медијском једностраношћу и неоснованим претњама „шта ће бити ако они победе“, појавио и у Ирској. Народ – суочен са најтежом рецесијом од 70их година прошлог века – је попустио.

Сам референдум је обиловао сумњивим одлукама, као што је била забрана анкетирања током дана референдума и бројање гласова следећег дана уместо исте вечери као на претходном гласању. Јасно је да се комесарима Европске уније журило, знали су да би даља одуговлачења сахранила пројекат европске супердржаве.

Иако је ратификација Лисабонског споразума завршена у парламентима свих држава чланица, пољски и чешки председници су одбили да потпишу споразум док се неке ствари не разјасне. Сада је извесно да ће Пољаци ускоро потписати јер су чекали позитивно изјашњавање Ираца, док чешки председник чека одлуку свог Уставног суда о приговору чешких сенатора против споразума. Главни разлог за журбу су предстојећи избори у Великој Британији, очекивани средином следеће године.

Велика непопуларност британске владајуће Лабуристичке партије најављује скоро извесну победу опозиционих конзервативаца Дејвида Камерона, који су недавно напустили федералистички блок Европских народних партија у Европском парламенту и основали свој, евроскептичарски, десничарски блок са савезницима из источне Европе. Једно од главних обећања конзервативаца је расписивање референдума у Британији – чији резултат би сигурно оборио ратификацију споразума – али само под условом да споразум још није ступио на снагу.

Наде већински евроскептичне Конзервативне партије су положене у спорост чешког уставног суда и истрајност Клауса који сада стоји сам против силне моћи европске бирократије да казни чешки народ због непослушности њиховог председника. На несрећу конзервативаца, Клаус је већ изјавио после резултата у Ирској да Британци не могу од њега очекивати да сам изнесе тај терет и да су закаснили ако су желели нешто да промене.

Сада су све очи уперене у Камерона, чија странка ове недеље одржава годишњу скупштину, у исчекивању званичног става партије. Да ли ће, упркос чињеници да ће споразум вероватно ступити на снагу, расписати референдум са „ретроактивним“ дејством? Овакав исход, који има гласну подршку многих истакнутих конзервативаца укључујући градоначелника Лондона Бориса Џонсона, је мало вероватан јер би де факто представљао референдум на даље учешће Велике Британије у пројекту ЕУ и наишао би на удар свих политичких елита европе (и „естаблишмента“ у самој Британији) које су се добро ухлебиле у мегабирократији Брисела.

Извесно је да ће овај устав Европске уније, под другим именом, ипак ступити на снагу и са њим ново доба у Европи. Доба несмењивих политичких елита, неизабраних владара (као што је нови председник ЕУ, највероватније Тони Блер), доба социјализма за богате а капитализма за сиромашне, доба без референдума и незгодних одлука „неупућеног“ народа.

Лисабонски споразум конституише европску супердржаву, даје јој правно лице, председника, органе спољне политике, држављанство, војску и најважније од свега право на измене постојећих и будућих споразума без потребе сагласности народа и држава као до сада. Сасвим је вероватно да ће референдум који је одржан у прошли петак бити и последњи референдум у ЕУ.

Народи европе су се олако одрекли не само државног суверенитета, него и личних слобода за које су прошле генерације животе дали. Будућност Европе одавно није изгледала лошије.