Дан породице је прави дан за објављивање визије друштва какву желе Двери и Српска Мрежа. Желимо здраво друштво коме су основа вишедетне породице а не размажени појединци-потрошачи који себично користе своје ближње и свет око себе.

Решили смо да у овој конкретној друштвеној акцији материјално помогнемо онима којима је то најпотребније, и тиме посведочимо да је неопходно на делу подржати социјално угрожене категорије становништва, да је посебно важно помоћи вишедетне породице које су главни практични носиоци борбе против беле куге у српском народу, и да Срби могу јединствено и координирано у истом дану у више десетина градова да изађу на једну заједничку акцију.

Наша социјална солидарност са вишедетним породицама јесте путоказ ка вредностима у које ми верујемо и први, мали корак ка визији друштва у каквом желимо да живимо у 21. веку.

Први корак нове Породичне шетње

Ово није само једна од хуманитарних акција већ први корак будуће Породичне шетње и свих других маршева на институције које одавно више не раде у интересу нашег народа и наших породица. Прошлогодишња Породична шетња у Београду и другим српским градовима, као и сличне шетње по светским и европским престоницама, те темат часописа Двери посвећен српској породици и њеним вредностима – јесу почетак кампање коју смо наставили поводом Светског дана породице, а којом желимо да подсетимо српску јавност да модел потрошачког и тзв. отвореног друштва није једини модел друштва који Србија данас мора да прихвати.

Ми заједно можемо све јесте акција-социјална моба која се наставља на наш манифест о социјалном патриотизму.

Помоћ вишедетним породицама јесте помоћ друштвеном амбијенту у коме једино може да се развија потпуна личност спремна да се одговорно понаша према себи, другима и свом народу.

Социјална акција коју смо спровели у Дану породице јесте и порука нашој јавности да једина права борба против беле куге није на пољу економије, дневне политике или статистике већ једино здраво друштво и подршка радикалној промени друштвеног модела може да спречи изумирање српског народа. А да бисте се уверили да ЗАЈЕДНО МОЖЕМО СВЕпогледајте фотомозаик прве нове српске социјалне мобе: у 29 градова, посетили смо 56 породица, које су помогнуте са око 850 000 динара – у једном дану, на територији Српских земаља – Србије, Републике Српске и Црне Горе. Такође помогнуте су 2 школе, и један дом за децу без родитељског старања.

Следећи градови су показали да ми заједно заиста можемо све:

Београд, Лапово, Шабац, Нови Сад, Врање, Сомбор, Бања Лука, Бијељина, Бар, Пожаревац, Житорађа, Крагујевац, Ћићевац, Параћин, Штрпце, Чачак, Козарска Дубица, Књажевац, Ћуприја, Косовска Витина, Бујановац, Врбас, Лазаревац, Лесковац, Кикинда, Гаџин Хан, Крушевац, Подгорица, Зрењанин.

Пронађите више о овој акцији на сајту: http://www.dverisrpske.com

Свет у коме живимо је глобализован у свим сегментима друштвеног живота.

Безбедност је услов опстанка сваког народа и целог човечанства и када је она угрожена сви остали елементи квалитета људског живота постају бесмислени. Нуклерна опасност, тероризам, војни и сви други облици агресије великих сила на мале народе и личност сваког човека, чине потпуно излишним разматрање економских, еколошких, културних и других проблема ако је безбедност доведена у питање.

Данас је немогуће било за народ, било за сваког човека појединачно, опстајати изоловано у свету међусобно премрежених интереса и комуникација. Зато, у тренутку када се одвија самит о нуклеарној безбедности и када су Русија и САД показали спремност да и ту област високог ризика уреде на међусобно прихватљив начин, и када све светске владе то покушавају да учине на планетарном нивоу, поставља се питање где Србија себе види у новој архитектури светске и европске безбедности.

Српски сабор Двери је једна од ретких друштвених организација у Србији која активно и у континуитету више година уназад баштини изразит анти-НАТО став. То што смо једна од ретких организација спремна да оштро изрази општенародни став против уласка Србије у НАТО-пакт, даје нам морално право да изразимо свој став и у погледу других питања безбедности нашег народа и државе. То није само право већ и обавеза пошто одговоран приступ питању уласка Србије у НАТО-пакт не може бити само одбијање да се у НАТО уђе, без спремности да се српском народу и држави понуди алтернатива довољно добра да заштити наше интересе у веку великих изазова и на простору великих геополитичких игара.

НАТО има алтернативу

Сагласно потреби да се избегне по нама погубно и неморално учлањење Србије у НАТО, Српски сабор Двери је кроз своју друштвену акцију подржавао неутралност Србије проглашену од стране највише политичке установе – Скупштине Србије.

Ипак, свесни да тако прокламована неутралност (без озбиљне међународне гаранције и без претакања исте у све стратегије друштвеног и безбедносног развоја) не представља ваљану алтернативу амбицијама про-НАТО снага да Србију на превару и против воље народа у НАТО увуку, Двери су о Савиндану 2010. предложиле да се прокламована неутралност Србије надогради принципима активне неутралности.

Принципи активне неутралности би омогућили да се садашња прокламована неутралност Србије не претвори само у декларативан став или у самоизолацију, што је једнако погубно за питање безбедности нашег народа и државе. Тако смо под принципима активне неутралности предвидели:

• неутралност никако не може бити пасивна већ мора садржати активну компоненту која се огледа у одржавању већ успостављених односа поготово са ОУН и ОЕБС;
• немешање у сукобе водећих сила у свету што значи избегавање учествовања у било којој спорној мисији у којој су укрштени интереси најмање две светске силе или где би ова мисија изазивала противљење већег броја других земаља;
• активно учешће у међународним војним мисијама у којима постоји сагласност међународне заједнице и у којима нема сукобљавања интереса светских сила;
• не снабдевати оружјем стране у сукобу било где у свету ако то изазива противљење неке велике силе или значајно противљење већег броја других држава;
• одбацивање принципа спољне политике која нема алтернативу и проширење сарадње са земљама БРИК-а, АСЕАНА, УНАСУР-а, Афричке уније (свега онога што није обухваћено евроатлантским интеграцијама);
• наставити са активностима у оквирима Партнерства за мир, али само онима која не подразумевају учлањење у НАТО;
• затражити статус посматрача у Шангајској организацији за сарадњу;
• посебно развијати јединице за цивилну заштиту и реаговање у кризним ситуацијама, пружању прве помоћи и борби против елементарних непогода. Овакве јединице стављати на располагање у угроженим регионима и државама у свету чиме би наша позиција активне неутралности подигла међународни углед Србије;
• прихватати улоге у међународним мисијама које нису спорне кроз учешће инжињерских, логистичких, техничких и медицинских служби наше војске;
• подићи систем школовања домаћих и страних стручњака у области реаговања на кризне ситуације;
• активно учешће у борби против тероризма, уз избегавање да се под тероризам подведу и оправдани и легитимни видови борбе за слободу против империјалне доминације;
• принцип активне војне неутралности проширити на принцип активне неутралности као основе за целокупну спољну политику Србије.

Последње начело активне неутралности представљало би основ да Србија постане део ширег безбедоносног оквира који би могао у међувремену да се успостави у региону или на европским просторима а који би био такав да би промовисао сва горенаведена начела. Такав оквир се у међувремену појавио – то је предлог Председника Руске Федерација г. Медведева о Споразуму о Европској безбедности објављен крајем 2009. године.

Међународни значај Споразума о европској безбедности

Двери сматрају да Србија треба да приступи предложеном Споразуму о европској безбедности јер је то једини политички реалан и остварљив начин да сачувамо прокламовану неутралност и да од пасивног и декларативног става пређемо у позицију активне војне неутралности која нашој држави омогућава глобално повезивање сагласно начелима неутралности.

Иницијатива председника Медведева има посебан значај пошто цео евроатлантски, као и евроазијски простор, посматра као недељив у безбедносном смислу. Тако се излази из тешког хладноратовског наслеђа.

Овом иницијативом Москва пружа још једном руку Вашингтону и Бриселу и на тај начни даје могућност да се оно што је крајем прошлог века извршено као „продор на исток“ од стране НАТО-пакта, а лицемерно приказивано као „крај Хладног рата“, „крај историје“, „почетак мирољубивог партнерства између Русије и НАТО“ – сада стварно и искрено постане окончање хладноратовског наслеђа. У овој новој безбедоносној архитектури нема могућности да ико буде у позицији губитника те су самим тим сви добитници.

Иницијатива председника Медведева међународне односе у области безбедности поново враћа на позиције међународног права – уводећи принцип недељивости безбедности. То је принцип по коме је безбедност свих на европском простору јединствена и једнака. То значи да ниједна држава или међународна организација не може своју безбедност јачати на рачун других држава или међународних организација . На овај начин се спречава оно што је НАТО-пакт најчешће спроводио на просторима Балкана – стратегију дуплих стандарда по којима је његовим савезницима допуштено све оно због чега су други били кажњавани (од економских санкција до бомбардовања).

Сам предлог Споразума о европској безбедности садржи упућивање на континуитет добрих међународно-правних извора који су потпуно сагласни са жељом Србије да задржи неутралност а да се не изолује од глобалне заједнице.

Споразум председника Медведева се темељи на: Повељи Уједињених Нација, Декларацији о принципима међународног права који се тичу пријатељских односа и сарадње међу државама у складу са Повељом Уједињених Нација из 1970. године, Завршном Хелсиншком акту донетом на Саветовању о безбедности и сарадњи у Европи 1975. године, закључцима Декларације из Маниле о мирном решавању међународних спорова из 1982. године, као и Повељи о европској безбедности из 1999. године.

Споразум о европској безбедности ни једног тренутка не доводи у питање овлашћења Савета Безбедности ОУН као најодговорнијег за међународни мир и безбедност и то изричито наглашава. На овај начин се Споразумом потцртава потреба да се у глобалним односима прекине пракса САД и НАТО којом се заобилазећи Савет Безбедности и друге органе ОУН спроводи униполарна глобална доминација. Насупрот овој идеји о подељеној безбедности у којој једни безбедносни и међународни стандарди важе за привилеговане (САД и НАТО) а други за остатак света, председник Медведев принципом недељиве безбедности враћа достојанство међународном праву, институцијама ОУН и на тај начин подсећа Вашингтон да је свет у међувремену од униполарног постао мултиполаран.

Значај Споразума о европској безбедности за Србију

Свака влада Србије која стварно жели добро свом народу анализом појединих чланова Споразума о европској безбедности установиће да се ту налази мноштво разлога за приступање овом Споразуму. Двери су ту анализу учиниле и закључиле да овај Споразум јесте потребан Србији.

Члан 1. уводи принцип јединствене и једнаке безбедности за све потписнике Споразума.

Члан 2. разјашњава наведени принцип обзнањујући да потписник Споразума не може учествовати у угрожавању безбедности других те да не може бити члан ни међународних организација које то чине.

Члан 3. до члана 6. предвиђају механизме за неагресивно решавање могућих спорова.

Члан 7. и чл. 8 имају посебан значај за Србију:

Члан 8. предвиђа начине и могућности активирања ванредних механизама за спречавање оружаних сукоба у случају да нека од чланица изврши агресију на другу државу. Ванредни механизми су, наравно, претежно дипломатски и мирољубили, међутим, не искуључују и оно што је предвиђено у члану 7.

Члан 7. предвиђа могућности да свака држава солидарно реагује на оружани напад на другу државу-чланицу тако што ће га третирати као напад на себе саму.

Шта ово за Србију значи потребно је само замислити како би изгледала НАТО-агресија на Србију 1999. године да су тада Русија и Србија биле потписнице овог Споразума – једноставно, Русија би убудуће сваки оружани напад на Србију (па и територијално цепање Србије) могла да (поштујући правила Споразума) доживи као напад на себе. И да примерено реагује.

Члан 9. овлашћује државе-чланице да одбију све међународне обавезе које нису сагласне овом Споразуму и принципима неподељене безбедности, док све остале обавезе које су сагласне овом Споразуму (а тиме и духу међународног права) остају на снази.

Овде је за Србију битно што Споразум у овом члану изричито наглашава да неће угрозити неутралност ниједне државе потписнице.

Члан 10. је такође значајан јер дефинише простор деловања при чему се наводи да је отворен за приступање свим државама од Ванкувера до Владивостока и да обухвата како евроатлантски тако и евроазијски простор. Још значајније је то што набраја и међународне организације којима је понуђена могућност приступа. То су: Заједница независних држава, Европска унија, Организација за европску безбедност и сарадњу, и – НАТО пакт.

Значи, потписивањем овог Споразума Србија добија и могућност да на нов начин сарађује са НАТО и да са њим буде чак део истог међународно-правног савеза, а да притом НАТО-пакт нема могућност да даље угрожава суверенитет Србије, што је апсолутна новост и доказ да НАТО има алтернативу!!!

Двери, дакле, сматрају да је неутралност Србије смешна и бескорисна ако у себи не садржи елементе активне војне и политичке неутралности, а те елементе никада неће моћи да оствари ако не постане потписница Споразума о европској безбедности коју је иницирао председник Руске Федерације г. Медведев!

У Београду, 15. априла 2010.
Управни одбор Српског сабора Двери

Споразум омогућава војницима и јединицама САД да слободно улазе, бораве и излазе из Србије, користе превоз, магацине и објекте за обуку и то све без накнаде. Војницима САД је омогућено да без полагања испита, плаћања такси или других накнада управљају возилима у Србији. Амерички војници уживају сва права као и дипломатско особље, дакле имунитет против кривичног гоњења, имају право да се крећу у униформама и носе оружје по вољи, ослобођени су пореза, царина и такси, могу ангажовати стране фирме које нису регистроване у Србији, ослобођени су плаћања евентуалне штету коју направе и могу користити радио-фреквенције без посебне дозволе и по вољи. Укратко, страна војска у Србији може да ради шта хоће, кад хоће и како хоће.

Интегрални текст овог понижавајућег споразума можете преузети овде.

Вечерас се окупило преко 100, углавном младих људи који су поред качења нове заставе на тзв. граници, блокирали симоблично пут на 15 минута и истакли транспарент дугачак 10 метара са натписом „Неће моћи, неће проћи“. После протестне шетње скуп се зауставио у центру Нове Пазове, када је дошла полиција са 5 аутомобила и легитимисала преостале учеснике мирног протеста, а оне без исправа привела и наплатила им казне од 100 евра.

Српска омладина се није уплашила, већ ће и сутра покушати да се окупи у што већем броју како би мирно исказала протест против покушаја „сецесије“ још једног дела Србије.

Велики број грађана Србије још нису заменили стару личну карту. Када је усвајан Закон о личној карти средином 2006. године, почела је кампања против обавезних чипова на новим личним исправама. Захваљујући покретима као што су Двери српске и За живот без жига, Правилником о новој личној карти из јануара 2007. године грађани су добили право да траже нове личне карте без чипа.

Ово је представљало велику победу над покушајима власти да на грађане наметну својеврсни експеримент у походу ка информатичком друштву, и тако отворе пут ка могућим значајним ускраћењем права на приватност и заштиту података, и осталих слобода. С обзиром да је поседовање и ношење личне карте обавезно у Републици Србији, сваки корак ка евентуалном електронском „таговању“ грађана је ништа мање него напад на слободно друштво, још један у низу од стране овог режима.

Скептици могу себи поставити питање, чему чип? Неки од основних аргумената за чип су лажни; заштита од фалсификовања на пример, електронске личне карте ће само олакшати фалсификовање, никако отежати, због пружања лажног осећаја сигурности службеницима, који ће сматрати да су електронски подаци сигурно тачни (управо супротно је истина). Такође, аргумент о бржем приступу подацима; да ли је толико теже укуцати тринаестоцифрени број од убацивања личне карте у читач и чекања да га он протумачи, да то оправдава коришћење чипа? Наравно да не.

Који су онда могући мотиви? Када се једном уведу ти, за сада, беспотребни чипови, следеће генерације личних карата ће – уз једноставан прелазак на РФИД технологију, без потребе измене закона и прописа – омогућити посредно праћење грађана… Прочитајте више о томе у чланку Е-тоталитаризам на нашем сајту.

Зато Вас позивамо да искористите своје право и – када будете мењали личне исправе – тражите личну карту без чипа. Имајући у виду да су нове личне карте очигледно привремено решење, пошто се издају на само 5 година, што буде већи број грађана који у овом циклусу тражи личну карту без чипа, то ће бити лакше оправдати притисак на власти да не промене правила приликом следећег циклуса обнова, и ојачаће нашу позицију да се електронске личне карте у потпуности укину.

Искрористите Ваше право, тражите личну карту без чипа!

Разлози за бојкот

Шта фали Јавном сервису?

Сервис „европске“ Србије

Откада је Јавни сервис Србије постао европски, непосредно пре стварања коалиције За европску Србију (ЗЕС), нестала је и последња илузија о наводној непристрасности сервиса „свих грађана“. Чињеница да је једна политичко-пропагандна флоскула постала званични назив медијског сервиса који финансирају сви грађани, не само бирачи једне политичке коалиције, представља увреду за претплатнике. Европско опредељење – које се своди на тежњу ка чланству у Европској унији – се погрешно представља као једино опредељење грађана Србије и тиме фаворизује само једна страна политичке сцене, а то се даље сужава избором речи које овај сервис уско везују само за једног политичара и његову коалицију странака: За европску Србију – Борис Тадић.

Чак и ако су истраживања која се пласирају у јавност тачна, а постоје велике недоумице, најмање 40% грађана Србије је против приступања Европској унији. Дакле, најмање 40% средстава које се уливају у Јавни сервис долазе од грађана који се не слажу са опредељењем које заступа „наш РТС“.

Политичко опредељење Јавног сервиса није само очигледно због назива, већ и због уредничке политике која, не бирајући средства, промовише и брани власт а крије право стање економије, дубоку корупцијско-криминалне кризу, губитак државног суверенитета и прогресивну ерозију територијалног интегритета Србије. Плаћамо лажи – 1000€ акције, Фијат, визе, ССП, Еулекс – докле?

Ваше право да не знате ништа

Слобода медија је један од стубова демократије. У Србији не постоји слобода медија.

Јавни сервис би морао да буде светионик у медијском мраку. Нажалост, Јавни сервис је симбол неслободе, пристрасног и необјективног новинарства. Лажи, полуистине а најчешће игнорисање „друге стране“ је главно оружје сервиса који смо дужни да финансирамо.

Рекламе

Рекламе су доминантне на Јавном сервису, и поред претплате која износи скоро 400 динара месечно по сваком домаћинству у Србији. Намеће се питање зашто уопште постоји претплата? Ако друге телевизије могу да преживе у тржишним условима продавања реклама, зашто Јавни сервис и поред огромних средстава од претплате дозвољава рекламирање? До те границе да чак и дневник има „спонзора“.

Културна контаминација

О укусима се не расправља, ипак културни злочин медијских сервиса Пинк, Б92 и РТС заслужује посебну пажњу. Он производи самопропагирајуће ширење културног шкарта који доводи до ситуације да најпопуларније штампане публикације у Србији буду Свет и Скандал. Симптоми општег посрнућа система вредности нашег друштва су многобројни, али главни узроци тог феномена су првенствено телевизије и национални медијски сервиси који, масовном продукцијом простих програма очајног квалитета, доводе до катастрофе. То ствара све агресивније, развратније и опсценије појединце, посебно међу младима.

Уместо да се средства користе за стварање нових талената, огромне паре се сливају у џепове политички подобних режисера, глумаца и уметника који својим одавно излизаним и неквалитетним делима даље урушавају културну сцену Србије.

Домаће ТВ канале не морамо да гледамо, али РТС смо дужни да финансирамо. Не више!

Како (не)плаћати

Како плаћати рачун за струју без РТВ претплате? Ако плаћате рачун за струју пре датума у пољу 2, онда уплатите износ из поља 1. У случају да плаћате након истека овог датума, платите само износ из поља 3.

Летак

Укључите се у акцију, одштампајте, исеците, и делите по комшилуку.

Правна одговорност

Ако се одлучите да не плаћате РТВ претплату, морате знати да такву одлуку прати и правна одговорност и да Јавни сервис задржава право да Вас тужи и тражи наплату дуга плус трошкове спора и камате.

Сајт српских националиста објављује овај текст у информативне сврхе, не очекујте правну или другу помоћ – ван добре воље учесника дискусија на форуму – у случају правног спора.

Поштовани,

Вашем чланку „Акција откривања неонацистичких вођа“ (Политика, 13.10.2008) приложили сте две фотографије. Прва, тетоважа са нацистичким симболима, вероватно је преузета из архиве агенције Франс-Прес без икакве везе са одржаним протестима у Београду. Друга фотографија приказује учеснике антирежимског протеста у организацији Покрета 1389, који се одржава већ 84 дана узастопно од хапшења др Радована Караџића.

Као учесник протеста на Тргу Републике, и један од присутних на другој фотографији, осећам се прозваним да напишем ово писмо. Желео бих да сазнам са којим правом ваша редакција на oвакав начин, са овим насловом и првом фотографијом, ставља у кош фашиста и неонациста искрене борце против тих назадних идеологија? Јозеф Гебелс би се поносио оваквом пропагандом против непријатеља режима; како, после овог перфидног покушаја жигосања правих антифашиста, ико може да сматра ваш лист озбиљном или објективном новином?

Не налазите за сходно да критикујете лицемерје учесника такозваног антифашистичког марша због чињенице да се на том скупу није нашла ниједна српска застава која би обележила борбу овог народа: најзаслужнијег за антифашистичку победу на овим просторима. Нисте се сетили да питате учеснике како се бриселска чизма, оличена у антидемократској мегабирократији Европске уније и неофашистичком НАТО пакту, уклапа у њихову визију слободарске борбе, нити на који начин они правдају заставе тих савеза на њиховом протесту?

Чињеница да портпарол Тужилаштва изједначава националистичке и нацистичке идеологије говори довољно о његовом (не)образовању, али лист као што је Политика такво једнострано и пропагандно извештавање не би смео себи да дозволи. Наводити читаоце на закључак да антирежимске протесте предводе фашисти најгора је могућа увреда за сваког слободољубивог учесника тог протеста. Зато, захтевам од Политике да ово разјасни у неком од следећих издања, и да јасно означи другу фотографију из наведеног чланка правим именом: антирежимски протест за слободну Србију. Протест никакве везе нема са неонацистичким удружењима.

Уз то, протест на Тргу у овом тренутку представља једину искрену антифашистичку борбу у нашој отаџбини. Нажалост, то је тешко сазнати читајући ваше новине, које не само да игноришу протест, већ на овај најприземнији начин нападају борце против репресије. Наравно, да није тако наша борба би била бесмислена. Зато ће наш протест (и сви слични) да се настави и да расте. До коначног ослобођења и уједињења свих српских територија, против фашизма (класичног и савременог), за слободу и правду.

У складу са добрим обичајима медијског професионализма, али и законским оквирима коректног информисања, молим вас да ово писмо објавите у целини и на истом месту на којем је објављена клевета против које дижем глас.