Српски националисти

Економски губици и правни хаос

У априлу 2012. године се навршава четири године од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању између Републике Србије и Европске уније. У економском смислу највише губитака је изазвала примена члана 139 ССП (Прелазни трговински споразум). У правном смислу, правни хаос и несигурност су изазвани од Европске комисије која је злоупотребила члан 72 ССП-а. Или члан који регулише примену европског права у Републици Србији.

Тачније, применом члана 139 ССП (Прелазног трговинског споразума) извршена је либерализација увоза из ЕУ. Одмах су укинуте царине за 63% тарифних линија, односно за 50% вредности увоза индустријских производа. Када је у питању пољопривреда, одмах су укинуте царине за 40% тарифних линија, то јест за 40% вредности увоза из ЕУ“.[1] Такав неолиберални приступ је довео до 500 милиона евра губитака за Републику Србију у периоду од 2009-2012.

Тачније, према признању немачког амбасадора у Београду Волфрама Маса, досадашњи директни губици у буџетима у овом периоду (смањени приходи од царина) Републике Србије изазвани применом члана 139 ССП-а (или Прелазног трговинског споразума) процењују се на око 500 милиона евра.[2] (Немачки амбасадор покушава да компензује ову чињеницу наводећи да су “и српски извоници“имали 1,5 милијарди евра додатних прихода од примене ССП-а. Али, немачки амабасадор не наводи и да се у ту дефиницију убрајају и страна предузећа која су у том периоду пословала на територији Србије, попут немачког Хемофарма или америчког Ју Ес стила.)

Такође, због примене члана 139 ССП-а у периоду од јуна 2008. до марта 2012. акумулирани спољнотрговински дефицит у трговини Републике Србије са ЕУ је износио око 11 милијарди евра[3]. Или, подаци показују да је од јуна 2008. до марта 2012. године, Србија трансферисала око 11 милијарди евра ка ЕУ. То је директна последица примене члана 139 ССП-а. Подаци показују и да ће се дефицит у трговини са ЕУ повећавати. Удео ЕУ у укупној спољнотрговинској размени након потписивања ССП-а Србије не опада. Напротив, он се се приближава граници од 60%. На пример на стр. 26 Извештаја Европске комисије о Србији се истиче да ЕУ већ после две године од потписивања ССП-а учествује са 57% у укупном увозу и 58% извозу Србије.

У правном смислу, Србија се у члану 72 ССП-а пре 4 године обавезала да ће усклађивање свог законодавства са европским почети након потписивања Споразума. Усклађивање ће се спроводити у договору са Европском комисијом. Ипак, иако се у члану 72 ССП-у не наводи тачан број закона и подзаконских аката које треба Србија да усвоји, власти у Београду су прихватиле процену ЕК да се ради о око 200 закона и 770 подзаконских прописа (у периоду од јула 2008. године до децембра 2011). Такав мегаломански и очигледно политички мотивисан приступ је убрзо довео до хаоса у српском правном систему. Или, до “инфлације“ европских закона и подзаконских прописа. Тачније, након потписивања ССП-а у периоду од јула 2008. године до децембра 2011. године усвојено је око 200 такозваних европских закона и око 580 подзаконских аката. Или, у последњем извештају о спровођењу Националог плана за интеграцију Србије у ЕУ се наводи: “У периоду од јула 2008. до децембра 2011. године,Влада је планирала утврђивање 212 предлога закона, од чега је утврђено 197 односно 93%. Народна скупштина је у истом периоду усвојила 194 закона, чиме је извршила 98% својих обавеза (194/197). У погледу усвојених закона, Национални програм је испуњен 92% (194/212)“.

Међутим, из Извештаја о спровођењу Националног програма произилази да је много мања испуњеност такозване европске агенде када се урачуна и усвајање подазконских аката у Србији: “У целини, НПИ је, посматрајући само прописе који су планирани за усвајање у периоду од јула 2008. године до децембра 2011. године испуњен 80% (775/973)“ . Дакле, ако се упореде подаци о доношењу закона и њиховој примени (путем подзаконских аката), произилази да Република Србија није успела да донесе око 25 % подзаконских аката (или планирано 779, а 581 усвојен) који су били предвиђени Националним програмом. То јасно показује да је најмање ¼ европског права непримењива у српском правном систему. (Овоме треба додати и да српске судије и чиновници нису обучени за примену европског права).

Такође, српски законодавац није дефинисао након потписивања ССП-а однос између српског и права ЕУ. Нема тумачења Уставног суда Србије у вези са овако важним правним питањем (нажалост, нема ни у Уставу Републике Србије). Тако је омогућено да ЕК злоупотреби члан 72 ССП-а и да фактички одређује које одредбе треба усвојити у Србији, а које не.

Тачније, хаос у правном систему који је настао након потписивања ССП-а и злоупотребе члана 72 Споразума од стране ЕК, довео је до тога да у Србији фактички европско право има првенство над српским. Укључујући и важне области као што је пореско законодавство, државне субвенције, кривично и грађанско право, информисање и култура, безбедност. Најпознатији примери за то су, свакако, Закон о изменама Закона о акцизама из 2011. године Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Закон о контроли државне помоћи, као и скандалозни подзаконски акт Списак међународних организација чији се посебни поступци јавних набавки могу примењивати уместо одредба Закона о јавним набавкама (који даје првенство европским фирмама у јавним набавкама и тако подстиче задуживање и незапосленост у Републици Србији).

Да би апсурд био још већи, Европска комисија је инсистирала да у изменама Закона о акцизама из 2011. године буду уграђене и одредбе које не постоје у праву ЕУ (изједначавање акциза за увозно и домаће гориво не постоји у директивима и уредбама ЕУ). Или одредбе које се не примењују у чланицама ЕУ попут Немачке (ограничавање државне помоћи регионима не важи за источну Немачку).

О каквој се злоупотреби члана 72 ССП од стране ЕК ради, најбоље показује поређење са Немачком. За разлику од инертног ставу Владе Републике Србије поводом односа националног и права ЕУ, који наноси штету српском економском и правном систему, водећа земља ЕУ СР Немачка је још 2009. године дефинисала у којим областима регулисања немачко право има првенство над европским правом. Тачније, Савезни уставни суд СРН је у пресуди “Лисабон“ из јуна 2009. (поводом ратификације Лисабонског уговора) закључио да ће надлежности ЕУ на немачкој територији ће бити контролисане од стране Савезног уставног суда[4]. Тачније, немачко национално право ће бити доминатно у односу на право ЕУ у областима кривичног права, одбране, пореза и субвенција (и буџета), социјалних давања и образовања. Такође, применом правне доктрине ultra vires правни акти ЕУ који нису у сагласности са немачким правом су незаконити и ништави. Нажалост, ништа слично не постоји у Србији иако она није ни чланица ЕУ. Зато се може закључити да је ССП са ЕУ након 4 године примене изазвао негативне ефекте у српском економском и правном систему.


[1] Меморандум Владе Републике Србије у вези са подношењем захтева Републике Србије за пријем у чланство Европске уније, Влада Републике Србије, 2009. стр. 3-4.

[2] Бета 13. 2. 2012. године

[3] Укупан спољнотрговински дефицит РС је у периоду од јуна 2008. до марта 2012. године износио око 22 милијарде евра

[4] Више о томе Новчић Ж., Гајић Д., “Уставни идентитет као ограничење европске интеграције-Случај ‘Лисабон’ пред немачким Савезним уставним судом“, зборник “Хармонизација законодавства Републике Србије са правом Европске уније“, приредили Димитријевић Д., и Миљуш Б., Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2010. стр 161-162

Дејан Мировић – НСПМ

10. априла 2012. | Редакција @ 07.18 | Leave a comment | Анализе

Нема коментара »

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

5 гостију прегледа сајт