Српски националисти

Шешеља треба одмах ослободити

У Паризу  24. јануара, 2012, у просторијама Института за демократију и сарадњу, на чијем челу стоји госпођа Наталија Нарочњицкаја, одржан је округли сто на тему Хашког трибунала где је председник „Историјског пројекта Сребреница“ учествовао.

Максимални публицитет у вези са ситуацијом у којој се Шешељ налази једини је начин да се за њега обезбеди адекватна лекарска нега и да му се живот продужи барем довољно дуго да Тужилаштву зада последњи смртоносан ударац на завршној речи која је предвиђена за март ове године.

ПОСЛЕ деветогодишње правосудне агоније, можда би било најбоље  да се одрекнемо илузорних полагања на правду и да питање поставимо на практичнији начин: има ли наде да ће у оквиру овога  суђења бар неке од процесних норми цивилизованог правосуђа најзад бити испоштоване?

Као што ћу настојати да прикажем, и то би представљало огроман напредак у овом предмету и могло би довести до праведног резултата – одбацвивања оптужнице – чак и без формалне ослобађајуће пресуде након разматрања доказне грађе. То је тако из најмање два разлога.

Прво, зато што петогодишње одлагање почетка суђења и одбијање током тог  периода захтева за условно пуштање оптуженог на слободу, спојено са преспорим  темпом процеса од тренутка када је најзад отпочео, представља грубо кршење права на експедитивно суђење и самим тим довољан разлог за обуставу даљег поступка. У вези са овим треба приметити да је право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано правилом 65тер (Б) Правилника самога Трибунала, што је деветогодишњим притвором Војислава Шешеља сигурно прекршено, гледано из било којег разумног угла.

Друго, због потпуног колапса оптужбе до марта 2011, када је тужилаштво завршило са изношењем својих доказа, и немогућности да се докаже макар једна тачка оптужнице. По правилима самога Трибунала, а то је правило 98бис да будем прецизан, у тој фази поступка Веће је било дужно да доказе процени у светлу које је најповољније по оптуженог и да  обустави поступак у случајевима када је јасно да тужилаштво није успело да предочи доказе којима би се осуђујућа пресуда разумно могла образложити.

У пркос очигледној немоћи тужилаштва да то учини и доказе такве врсте предочи, и јасно израженом мишљењу председавајућег судије  Антонетија да концепт удруженог злочиначког подухвата, који подастире велики део оптужбе, у овом предмету није уопште примењив, већина у Већу ипак је гласала да се суђење настави.

Политички корисници  продуживања процеса су тренутни властодршци у Србији. Они сада више у скорој будућности неће имати да стрепе од непријатне перспективе  Шешељевог тријумфалног повратка, и то баш на време да своју оснажену странку поведе на предстојећим изборима. Да би ствар била још апсурднија, уместо да се после рочишта по правилу 98бис које је било одржано прошлог пролећа главни предмет настави, он је заглибљен док се разматрају колатерална питања, конкретно оптужнице за „непоштовање суда“ зато што је оптужени, наводно, објавио имена заштићених сведока тужилаштва.

Није важно што су сви ти сведоци потписали изјаве у којима сами они траже укидање мера заштите. Али, на овакав начин,  док се та вештачка питања разматрају, онемогућава се прелазак суђења у фазу одбране, иако је окончање бескрајног поступка у целини још одавно на дневном реду.

Неколико речи потребно је рећи у вези са судијом Жан-Клод Антонетијем. Након што је низ судија заредом било смењено, уочи отпочињања суђења њему је поверено да председава Већем. Ако би  његово  деловање оцењивали по чисто формалним параметрима, оно је за похвалу. Међутим, без обзира на то што је у поређењу са својим претходницима Антонети у целини правичан, требало би узети у обзир и чињеницу да сам он не врши одлучујући утицај на исход предмета зато што поред њега седе судије Хархоф и Латанци, који се не труде да прикрију своје отворено непријатељство према оптуженом.

Нема посебног разлога зашто би се Антонетијева лична часност и професионална коректност доводили у питање. Међутим, његов практични учинак у оквиру Шешељевог процеса врло је ограничен и најпре би се могао упоредити са улогом Дубчека: да делује као „људско лице“ Трибунала. Шта год било крајње објашњење за Антонетијево постављање, ипак се мора признати парадоксална чињеница да се одразило врло позитивно на квалитет Шешељеве одбране.
Од  Антонетијеве појаве Шешељ више није под притиском да се понаша као enfant terrible да би драматизовао неправичност и апсурдност процеса који се против њега води. Војислав Шешељ, који није нарочито префињена особа али јесте човек огромне ерудиције и правничке стручности, најзад је могао да се усредсреди на ефикасно вођење своје одбране и на јавно приказивање својих позамашних правничких вештина.

Списак процесних прекршаја у Шешељевом предмету дуг је и разноврстан, али можемо га приказати у неколико главних тачака.

Без сумње, основно питање у овој категорији односи се на чињеницу да подизање оптужнице није било мотивисано правним него чисто политичким разлозима. Како смо сазнали читајући мемоаре бивше главне тужитељице Карле дел Понте, тужилаштву је од стране тадашњег премијера Зорана Ђинђића био упућен позив да измисли оптужбе против Шешеља. Том приликом, Ђинђић је употребио оне чувене речи: „Молим вас водите Шешеља одавде и немојте нам га враћати.“

Мада скандалозан, такав став ипак је донекле разумљив уколико потиче од политичара Ђинђића, коме је било стало да се отараси свог најопаснијег политичког противника. Али, да је једна наводно угледна међународна правосудна установа могла да се одазове позиву такве врсте, као што је то учинио Хашки трибунал, то је срамота првога реда.

Тако несретан зачетак Шешељевог предмета морао је да покрене читав низ накнадних злоупотреба. Упркос чињеници да се Шешељ предао  добровољно само неколико дана након што је објављена оптужница против њега и да је задовољавао све критеријуме Трибунала да буде условно пуштен на слободу у предпретресној фази, њему је та могућност била ускраћена. Поређења ради, косовски албански политичар Рамуш Харадинај, који није био оптужен за вербалне деликте него за убиство и мучење, не само да је добио условну слободу већ уз то и право док је на слободи да се бави политиком, све до почетка свога суђења.

Док се Војислав Шешељ скоро пет година налазио у претпретресном притвору, чекајући да тужилаштво пронађе било шта што би се на суду могло искористити као оптужујући материјал против њега, он је истовремено морао да бије две крупне процесне битке.

Прва се односила на признање од стране Трибунала његовог права да се сам заступа. Помислило би се да је то врло једноставна ствар зато што члан 21 Статута Трибунала то право гарантује сваком оптуженом, безусловно и у толико речи. Међутим, дуги низ година то се оспоравало Војиславу Шешељу, бившем професору правног факултета, и то под  невештим изговором да би се одразило реметилачки на прописно вођење  процеса! На крају Шешељ је био принуђен да прибегне штрајку глађу да би приморао Веће да своју одлуку преиначи и да му призна елементарно право да се сам брани.

Друга битка, где је оптужени постигао само делимичну и све до сада несигурну победу, вођена је у знаку доктрине „једнакости по оружју“. Укратко, тај концепт налаже да би између страна у премету требало да  постоји приближна равнотежа у ресурсима док су супротстављене пред судом.

Тужилаштву стоје на располагању на десетине помоћног особља и истражитеља и знатна материјална средства. У поређењу са тиме, чак када би све ишло глатко по стандардима МКТБЈ, ресурси додељени одбрани занемарљиви су. На свој карактеристично упоран начин, Шешељ је Веће бомбардовао захтевима који су били савршено разумни али су ипак остали без резултата: да му се обелодани колико је особља и средстава било додељено тужилаштву да води поступак против  њега и да се, у складу са доктрином „једнакости по оружју“, и њему доделе упоредиви ресурси. Највише што је успео да постигне, након подношења безброј представки и пошто је приредио низ забавних представа у судници, било је сагласност Већа да ће му за финансирање одбране бити додељена ограничена средства, што је свакако више од ништа из првобитног става суда али и  даље представља цинично гажење декларативног начела. Као свака бизарна одлука Хашког суда, и ова је  образложена истанчаним софизмима.

Када одлучите да се сами браните, ишло је њихово резоновање, ви преузимате потпуну одговорност за финансирање своје одбране. Оваквим решењем оптуженици се свакако не охрабрују да у пракси користе права која су им у Статуту теоретски зајемчена.

Умрљан бројним неправилностима од самога почетка, процес против Војислава Шешеља почео је стварно да се урушава од тренутка када је суђење почело. За сведоке „вештаке“ које је тужилаштво изводило испоставило се да су парада игнораната и медиокритета или, по Шешељевој незаборавној опасци у судници, „Ако они о предмету своје експертизе знају мање од мене, они овде немају шта да траже.“ Наводни непосредни сведоци Шешељевих злочина за тужилаштво су се показали  као потпуна катастрофа и њихови наступи били су обележени кривоклетством масовних размера. Огромна већина њих у судници су признали, под Шешељевим немилосрдним унакрсним испитивањем, да су били уцењивани, притиснути и подмићивани да против оптуженог лажно сведоче по упутствима тужилаштва. Један од њих је у вези са тиме открио чак и то да му је био обећан провод са супротним полом ако би само пристао да посведочи на штету оптуженог. Многи сведоци оптужбе, пошто им је у релативној безбедности суднице очигледно лакнуло од  притисака тужилаштва, повукли су велике делове или чак целокупне своје изјаве које су претходно давали а један од њих, на очигледно запрепашћење судија, замолио је да му се дозволи да оптуженом приђе и  да га загрли.

Прогон Војислава Шешеља, више од свих других скандалозних епизода пред МКТБЈ, служи као симбол институционалне корумпираности и илуструје праву природу Хашког трибунала, који је један угледан стручњак у наслову своје књиге правилно назвао овако: травестија.

Ох да, да нисмо случајно заборавили да поменемо званичне оптужбе које се Војиславу Шешељу стављају на терет? Не, уопште нисмо, зато што су оне потпуно комичне и без икаквог значаја у односу на грубо подривање основних правних принципа које ово суђење представља у свим фазама. Оптужени се терети за „подстицање“ на насиље и злостављање на етничкој основи у својим политичким изјавама, деликт који се у Статуту Трибунала чак и не помиње, исто као ни неухватљива  доктрина удруженог злочиначког подухвата, и што би се у сваком случају сматрало законом заштићеним говором са сваког становништа које није заражено политичким осветољубљем.

Пре само неколико дана, министар иностраних послова Лавров је на својој годишњој  конференцији за штампу истакао прогон Војислава Шешеља као један од значајних разлога за затварање Хашког трибунала. Досије кршења права и систематског гажења професионалних норми који обележава Шешељев предмет препоруку г. Лаврова чини неодложном и  потпуно оправданом. Томе би требало само још додати и то да после више од деценије и по наношења озбиљне штете међународном праву само затварање Трибунала не би било довољно. Све његове одлуке и пресуде такође се морају преиспитати, кобни преседани које је поставио морају бити одбачени, а  његови сарадници – сви, без изузетка –  морају бити подвргнути најстрожијој професионалној дисциплини.

Извор: Факти.орг

1. фебруара 2012. | Редакција @ 12.12 | Leave a comment | Вести

Нема коментара »

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

9 гостију прегледа сајт