Српски националисти

Запад дрма Србијом

Београд – Режисер, сценариста, продуцент и монтажер Борис Малагурски је рођен 1988. године у Суботици, где је завршио основну и музичку школу.Одрастао је у Милошевићевој Србији. Каже да му је детињство протекло релативно лепо. Средњу школу је завршио у Ванкуверу у Канади, после тога је уписао филмску продукцију на Универзитету Британске Колумбије.

Као дете је волео да имитира политичаре. На једном такмичењу из математике, док су ђаци чекали дипломе, директорка школе, која је иначе била члан СПС-а, питала је да ли би неко нешто отпевао. Борис се јавио и почео по узору на Индексовци да имитира Шешеља и Милошевића, па је професорка пребледео. Када је најавио дует Милошевић-Ругова, отела му је микрофон и питала да ли би могао да отпева нешто друго. „Пркосно сам одговорио – не. То сам ја. Кад год покушају да ми одузму глас, одбићу да поклекнем“, каже Борис.

Аутор је филмова „Тежина ланаца“, „Косово, можете ли замислити?“, „Сламарке“, „Kits“, „Communist Spy“, „The Canada Project“, „Време је“, „Озбиљна гимназија“.

Сви на барикаде, слоган је под којим је преко Фејсбука Борис Малагурски, српски режисер из Канаде, позвао Србе у Јариње. Око 200 грађана Србије, Републике Српске и Црне Горе одазвало се позиву, а 29. октобра је на барикадама приказан Борисов филм „Тежина ланаца“ који говори о распаду Југославије.

Шта је био ваш мотив да организујете ову акцију?

– Режисер сам и мој циљ је да освешћују људе својим филмовима. Када су Срби поставили барикаде, помислио сам да је то наша шанса да на миран начин покажемо наше неслагање. Понадао сам се да ће државни врх повести народ на барикаде, да ће можда чак и патријарх сести у аутомобил или кренути пешице и повести народ који би га пратио из читаве Србије. Замислите каква би то била порука свету?! Чак и да 10 одсто Србије оде на барикаде, то би била најлепша порука свету да је Косово Србија и да не могу да отимају оно што је наше. Прошли су месеци, то се није догодило, и онда сам покушао да набавим бар један аутобус. Први пут у историји организован је отворени биоскоп на барикадама.

Хоће ли се дешавања на барикадама појавити у неком вашем филму?

– Нисам отишао тамо да снимам. Желео сам само да одем и да однесемо донације које смо сакупили преко Фејсбука, мада мислим да им је највише значило наше присуство. Позивам и друге уметнике у Србији да учине исто или нешто ново осмисле јер Косово није тако далеко.

Снимили сте филм „Косово, можете ли замислити?“ о кршењу људских права Срба и других неалбанаца.

– Док су се друга деца играла испред зграде, ја сам као дечак гледао ТВ Дневник јер ме је политика одувек занимала. Када је проглашена такозвана независна држава Косово, студирао сам филмску продукцију на Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу. Организовао вам протесте против тог нелегалног акта. У Ванкуверу се окупило више од 1.000 људи, што је велика ствар за нашу малу српску заједницу.

Шта је био циљ тих протеста?

– Желели смо да убедимо канадску владу да не призна Косово јер и сама има искуства са Квебек, али је она под притисцима Америке ипак то учинила због, како су рекли, реалности на терену. Пожелео сам да видим каква је то реалност, односно како живе ти људи. Тако сам снимио филм „Косово, можете ли замислити?“ који је анализирао последице погрешне политике према Србији. Тај филм је, на моје изненађење гледао и Владимир Путин и био је одушевљен. После тога је филм емитован на руској сателитској ТВ мрежи Русиа Тодаџ
која се емитује у више од 80 земаља. Освојио је и бројне награде на међународним фестивалима.

Имате ли помоћ надлежних институција у Србији? Да ли је тај филм успео мало да промени слику о дешавањима на Косову?

– Мислим да јесте. Многи странци који су гледали филм рекли су да до тада нису имали појма шта се дешава са Србима на Косову. Поверовали су да Косово треба да буде независно и да постоје добри разлози за то, али кад су видели овај филм, многи су постали просрпски оријентисани. Ако сви заједнички будемо радили на томе да градимо лепшу слику и промовишемо наш народ у свету, сигуран сам да би то дало још веће промене. Битно је покушати.

– Немам подршку Министарства културе, нити власти у Србији, чак не само да ми не помажу, него бих рекао делом и одмажу.Филм „Тежина ланаца“ је примљен на програм фестивала Емира Кустурице Кустендорф јер му се веома допао. Али, два дана пред конференцију за штампу са тадашњим министром за културу Небојшом Брадићем, филм је повучен из програма фестивала. Министарство културе је главни спонзор фестивала, а организатор ме је обавестио да је одлука о скидању филма са програма не зависи од њих. Иначе, поднео сам молбу за помоћ и Министарству културе и тадашњем Министарству за дијаспору, али никада нисам добио одговор.

Ипак, за филм о Београду имате подршку Министарства вера и дијаспоре?

– За то могу да захвалим Александра Раковић, портпаролу тог министарства, који ми је помогао. Имао сам помоћ и РТС-а, односно Милета Кечина, који ми је омогућио приступ архиви за филм „Тежина ланаца“. Појединци ме подржавају, за разлику од државе.

Филмови су моћно маркетиншко средство, па би држава требало да их финансира?

– Дешава се нешто сасвим супротно. Министарства финансирају уметнике који пљују по Србији, који подржавају хрватску и сарајевску верзију догађаја из 90-их година и не постоји нека већа спремност да се подрже уметници који ће подржати Србију. То је прилично шокантно. Чини ми се да се власт више труди да се докаже Западу него сопственом народу. Може се поставити питање ко их поставио – Запад или народ?

Да ли вам ико финансијски помаже?

– Захвалан сам дијаспори на помоћи, да није ње, не би било ни ових филмова.Помаже ми дијаспора у Канади, нарочито у Аустралији, посебно господин Бранислав Грбовић из Перта, који је некако започео ту промотивну кампању.Имам помоћ и из Аустрије, Немачке, Британије. Срби широм света дали су новац за овај филм.

Филм „Тежина ланаца“ је изненадио новим детаљима и оне који су сматрали себе упућеним у детаље распада Југославије. На основу чега сте бирали информације и како се оне могу проверити?

– Постоји два начина на који се бирају информације. Први је да се изаберу истините информације које вам иду у прилог и оне које не иду, а други је да лажне информације одвојите од истинитих. Током 90-их било је толико лажи, измишљених ствари које су се понављале гебелсовско методом. Нетачне информације нисам хтео да износим. Има оних који кажу да сам у филму згрешио зато што нисам помињао Маркале или што нисам рекао отворено да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Такође, у филму има и теза које су у супротности једне са другом – на пример, да је у Југославији све било лепо, ас друге стране говоримо да је Тито правио грешке око Косова и да је имао империјалистичке намере када је хтео да контролише пола Балкана . То је за мене новинарска неутралност. Људи желе да сазнају праву истину.

Какве су реакције на филм „Тежина ланаца“ ван Србије?

– Реакције су позитивне. Приказан је широм Аустралије, Канаде, Америке, Велике Британије.У децембру ће бити приказан у Хавани. Странци углавном схватају о чему се ради, што је веома битно јер је Југославија комплексна тема.Многима се више допада први део филма где се разбијају митови из 90-их, него други, економски део, о нашој задужености, који се више свиђа нашим људима у дијаспори.

Извор:  Васељенска

13. новембра 2011. | Редакција @ 22.29 | Leave a comment | Вести

Нема коментара »

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

7 гостију прегледа сајт