Српски националисти

У славу и част руске војске

Поводом дана ослобођења Београда 20. октобра 1944. године

Један од основних и најјачих постулата историјског моралног кодекса руске војске и њених официра дивно је истакао генерал Драгомиров следећим заветним императивом који гласи: „Спасти част Русије, образ отаџбине и не посрамити руску земљу. То је идеја светог војничког братства од чега ничег узвишенијег на земљи не може бити.”

Том етичком и моралном кодексу славе и части руске војске у поводу обележавања 66. годишњице учешћа јединица Црвене армије у победоносним заједничким борбама са јединица Народно-ослободилачке борбе у Београдској операцији 1944. године, посвећујем овај чланак.

Битну улогу у друштвеном развоју руског друштва је играла његова војска. Отуда се као саставни део духовне културе руског народа јавља руско-етичка мисао, која се у руској војсци исказивала у виду војно-етичких погледа, односно војно-етичке мисли. Она се значајније почела испољавати у епохи раног феудализма са карактеристичним православним поимањем света.

У то време су се појавили основни „кодекси части” који су били и прва најзначајнија систематизација елемената тадашње војно-етичке мисли. Ти кодекси су били саставни део кнежевских ратних правила која су се односила на дружине руских кнезова. На тај начин је развијено руско племство имало своје кодексе части у којима су се јасно одређивале морално-правне норме међусобних односа, и односа феудалаца у опште према владару и феудалном систему у целини.

Током двоиповековне борбе руског народа против татарских угњетача и двовековне борбе са турском најездом, у војсци и народу су се нагомилала бројна ратна и војничка искуства за неписана борбена правила. Она су снажно утицала на формирање „ратничких навика руског војника”. У тим провереним и доказаним правилима искристалисали су се војнички обичаји и традиција који су чинили основу за теорију војног морала, односно војничку етику. Кроз тако дугу слободарску и богату војничку ратничку праксу, уз напредак и развој феудалног друштва и јачања и ширења Русије, учвршћивали су се кодекси части у руској војсци.

На том плану посебно је био значајан успех руских просветитеља који се осећао и у одређеним борбеним правилима за време владавине цара Петра Великог. То су: „Стројево правило” 1695., „Припрема за бој” из 1708., „Војничке вештине” из 1714., „Правило службе” из 1716. и „Правило морнарице” из 1720. године.

Познато нам је да је Петар Велики поставио најснажније темеље руске државе при чему је посебну пажњу посвећивао војсци. У њој је инсистирао на силовитости удара, борбености, нападном духу, пожртвовању, брзини престројавања, издржљивости и верности. Нарочито је инсистирао на правилном формирању војничке личности и његовог непоколебљивог понашања у боју.

Управо у време Петра Великог, у пуном смислу значења, створени су појмови: отаџбински интерес, свенародна корист, војнички дуг, част, национални понос и одважност.

С друге стране, официрски корпус, односно официрски кор царско-руске војске, имао је врло развијен култ војничке части који је пренесен и на кадетски корпус, односно војне академије. Професија официра је у великом броју случајева била породична. Углавном су највиша места у војсци имали носиоци многих кнежевских, грофовских, баронских или других титула. То су уједно биле познате руске породице племства током више стотина година. Оне су проносиле дух отаџбинског, националног, војничког, витешког и аристократског.

У моралном васпитању официра и војника значајну улогу је имало религијско васпитање које се истицало кроз појмове патриотизма, војничког дуга, војничке части, поноса и јунаштва. Такав дух су јачале многе велике руске војсковође од којих су Александар Суворов и Михаил Кутузов су изразити примери. Оба су били велики верници који су схватали моћ православне вере у руској војсци.

Квалитетно нови систем моралног васпитања у својим јединицама је унео Александар Суворов. Он се заснивао на следећа четири елемента: љубави према отаџбини, одговорности, части и националном поносу. Суворов је посебно значајан за руску војску јер јој је завештао дух непобедивости и части који се дубоко укоренио у бићу руске војске и народа. Тај непобедиви дух и слава Суворова остали су присутни у подсвесним дубинама велике душе руског народа, чекајући свој тренутак уколико буде потребно Матушки Рисији, да васкрсне у лику и делу новог Суворова. Уосталом, то је и Суворовљев писани завет руским официрима када им је поручио да следе његов пример.

Први и најбољи ученик и војсковођа из те Суворовљеве школе је био Михаил Кутузов. Њему такође припада значајна улога у развоју војно-етичке мисли у којој је инисистирао на идеји верности и пожртвовања за отаџбину. Војнички дуг је схватао као обавезу не само пред народом и отаџбином, већ пре свега пред Богом и царем. Ово по њему представља „централну, моралну особину руског војника.”

Кутузов је сломио освајачко – пљачкашки поход Наполеона на Русију. Он је допринео његовом краху, и као војсковође и као цара. У делу његове заповести за гоњење Наполеонове војске се истиче: „…У бекству непријатељ оставља коморе, диже у ваздух сандуке са муницијом и баца драгоцености из опљачканих божијих храмова … угасите непријатељском крвљу пожар московски … Војници! Потрудимо се да то извршимо и Русија ће бити нама задовољна …. Идемо напред, Бог је са нама, пред нама разбијен непријатељ. Нека иза нас буду тишина и мир.”

Током Првог светског рата у Русији се догодила позната Октобарска револуција. У њој је дошло до унутрашњег грађанског рата који је однео милионске жртве. Ови страховити губици, прије свега у аристократији и интелигенцији руског народа, нанели су му огромне и ненадокнадиве последице.

Након Октобарске револуције у Црвеној армији војничкој части се прилазило на другачији начин. У новоформираном официрском кадру се потискују остаци корпоративног, православног и национално-патриотског духа официрске и војничке части. Цео систем моралног васпитања старешина, војника и јединица добијао је нова и моћна атеистичка и идеолошко –политичка усмерења и вредности.

Обрачуни са неподобним, сумњивим и неповерљивим старешинама није престајао. Најбољи руски врхунски маршали и команданти, и још на хиљаде официра ће бити ликвидирани непосредно пред почетак Другог светског рата. То ће толико ослабити руски командни кадар да ће Црвена армија нарочито током 1941. године из тог разлога имати веома велике губитке.

Но, и поред свега тога, славна Црвена армија ће зауставити немачку војску пред Москвом и сломити је у Стаљинградској битки те тако направити прекретницу у Другом светском рату. У тим тешким али величанственим биткама славу и част некадашње царско-руске војске наставиће славна Црвена армија.

Потпуним поразом немачке војске на Источном фронту Црвена армија ће своје велике победе из Другог светског рата овековечити и крунисати освајањем Берлина. Делови те огромне и победоносне војске из 2. и 3. Украјинског фронта учествовали су заједно да јединицама Народно-ослободилачке војске Југославије у операцији за ослобађање Београда октобра месеца 1944. године.

Након Другог светског рата развојем совјетског социјалистичког друштва, интензивно се радило на даљој непрекидној изградњи моралне активности свих грађана у духу посвећености идеји комунизма у оквирима Савеза Совјетских Социјалистичких Република и целој социјалистичкој заједници. На том плану припреман је и састављан у виду кодекса један нови скуп одговарајућих моралних вредности који ће представљати „синтезу комунистичких наравствених вредности”.

Тако је, као посебан скуп правила моралног понашања и владања, створен „морални кодекс градитеља комунизма”. У њему су дате основне карактеристике кодекса комунистичког морала. Цео кодекс упућивао је и позивао на: преданост ствари комунизма, љубави према социјалистичкој домовини, љубави према социјализму, и призива ка формирању човека-творца, човека градитеља, и човека-војника, спремног да у сваком тренутку приступи заштити комунизма.

Кодекс је био подељен у четири групе од којих је једна посвећена принципима који карактеришу и одређују моралне особине личности. Тежиште је дато на части, праведности и моралној чистоти; једноставности и скромности у личном и друштвеном животу; узајамном уважавању у породици и бризи о васпитању деце; о противљењу неправди, паразитизму, нечасности, каријеризму и грамзивозти.

Свакако да су ови морални кодекси по својој природи значајно истицани у војсци СССР, нарочито у оним елементима где се инсистирало на вредностима које су за војничку част значајније. На тај начин све се више кроз официрски корпус реафирмисала и официрска част, јачао значај војске и уздизала њена војна моћ осамдесетих година прошлог века на ниво највеће војне силе на свету.

У последњих петнаест година Руска држава је прошла један буран и доста тежак друштвено економски, привредни и политички процес чије се последице у одређеном степену и даље осећају. Део тих тешкоћа подносила је и њена војска. Оно што је ново, је чињеница да се на примерен начин раскинуло са идеолошком државом и политиком, и да се у целовиту духовну обнову руске нације и војске укључила и Руска православна црква. Тако је црква као облик духовне религијске свести поново ушла у касарне и јединице руске војске.

Али, оно што је најважније истаћи јесте чињеница да су у руској војсци сачуване основне духовне и култне вредности официрске и војничке части. И поред тешкоћа са којима се данас успешно носи Руска Федерација и њена војска, те духовне и култне вредности части, добијају на замаху и постају моћне по узору на најсветлије војничке традиције Царске Русије, Совјетског савеза и великог руског народа.

Док се говори о етичкој вредности руске војске, некако се намеће питање какав је етички основ војски са Запада? За упоређивање та два аспекта рата, могу да послуже дух и дела Суворова и Наполеона.

Суворов је ратовао око четрдесет, а Наполеон око двадесет година.

Суворов нема ни једну изгубљену битку, док је Наполеон имао више тешких пораза – од Березине па до Ватерлоа.

Наполеон је маштао да освоји свет, постане цар и прогласи се богом на земљи, а Суворову је био идеал слава и част Русије и руске војске, и служење Богу, руском народу и цару.

Суворов се из рата у Италији и Швајцарској враћа у Русију као победник. Наполеону после Ватерлоа више нема помоћи.

Суворов је сахрањен уз највеће почасти које су му Русија и њен народ приредили. Наполеон је кроз ратове које је водио нанео човечанству до тада невиђена разарања, страдања и пљачке, због чега је протеран из цивилизације на пусто оство Света Јелена где је умро и сахрањен. Морао је и име да промени у Никола.

Суворов је са војском делио све тешкоће и суровости војничког и ратног живота, живећи изузетно скромно. Наполеон је живео луксузно, чак и када му је војска била у расулу.

Наполеон је војничке походе користио за пљачке и изношење националног блага из освојених земаља. Суворов је ратни плен сагледавао другачије и према њему се односио по ондашњим војничким обичајима.

Наполеон није нарочито волео религију, и није много марио за њу. Суворов је био дубоко и искрено религиозан човек и тај православни дух је на изванредан начин афирмисао у својим јединицама.

Међутим тај морални дух запада Наполеоновог типа, имао је одраза и у новијој ратној пракси, конкретно у агресији НАТО на СРЈ 1999. године. Ова агресија 19. земаља НАТО на челу са САД током последње године другог миленијума, била је по речима руског писца и професора Александра Зиновљева: „…несумњиво, једна од најсрамнијих страница историје западног друштва.“ Ово потврђује и сатанистичка намера тих агресора која је била оличена у изјави француског генерала Жофреа команданта авијације НАТО где он каже: „авијација је добила наредбу да уништи живот у Србији!“

Из претходног поређења Суворова и Наполеона, изјаве господина Зиновљева и задатка НАТО авијације, јасно се виде интересне, насилне, потрошачке, пропагандне и обездуховљене основе морала војски Западне алијансе, где се етичка основа подешава према њиховом пропагандно обликованом, егоистичко-материјалистичком духу, погледу и циљу, а не општем и хуманистичком, односно узвишеном етичком добру.

Коначно, после бурних политичких тензија и транизционе кризе у којој се нашао а потом и распао Совјетски Савез, доласком на дужност председника Руске Федерације Владимира Путина, Русија се консолидовала, опоравила и стабилизовала у једну од најмоћнијих држава света. На светску сцену и са запрепашћењем запада и Сједињених Америчких Држава, васкрса је Велика Русија. Са њом је опорављена руска војска као часна и славна узданица државне моћи, неоспорног поштовања и уверљивог доприноса снажном утицају Руске Федерације у савременим међународним токовима.

Све ово сматрам да је потребно истаћи у име нашег народа и грађана Србије који воле, поштују и полажу велике наде у одржавању и јачању обострано трајних и братских веза, а на част и понос руском народу, његовом државном, војном и политичком руководству.

Уједно, користим прилику да уповоду обележавања и прославе 66. годишњице ослобађења Београда октобра 1944. године где су се ангажовале јединице 2. и делови 3. Украјинског фронта Црвене армије, искажем најискренију захвалност и поштовање пре свега свим руским овде погинулим официрима, подофицирима и војницима, и славним јединицама Црвене армије, тим пре што се са Запада све учесталије чују тенденциозни и неосновани коментари који умањују па и обесмишљавају њене заслуге у борбеним дејствима током Другог светског рата.

У контексту теме овог чланка по духу војничке части, сматрам за неопходно истаћи, да смо ношени нашим јуначким примерима и националним заветима части у изузетно тешким ситуацијама од 1991. године до агресије коалиционих снага НАТО на Савезну Републику Југославију 1999., бранили наш народ и његова вековна огњишта колико је то реално било могуће, достојно се трудећи да се пожртвовањем, јунаштвом и чашћу не постидимо пред славним прецима, нашем народу, Богу и руском народу као једином вековном и искреном савезнику.

Тај степен пожртвовања и војничке части потврђују и следећи подаци: у ратовима од 1991.- 99. године погинуло је 11% наших команданата бригада; од укупног броја погинулих војних лица сваки пети је официр; и да је за то време погинуло или страдало скоро једна трећина добровољаца међу којима је био и знатан број руских добровољаца.

Част и поштовање преживелим, а Слава и хвала погинулим.
Пуковник Др Раде С.Н. Рајић

24. октобра 2011. | Раде Рајић @ 22.43 | Leave a comment | Мишљења

Нема коментара »

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

17 гостију прегледа сајт