Српски националисти
CC

Цар Душан, витешки ред „Стуб Светог Стефана“ и српски витешки кодекс

По природи ондашње организације државе и војске у Немањићкој, односно средњовековној Србији до времена владавине цара Душана, највероватније је постојао витешки ред, али је он сигурно постојао у његово време. На ту чињеницу је Сима Ћирковић указао кроз податак из „Историје Дубровника“ Јакова Лукаревића са почетка седамнаестог века, у којој се спомиње витешки ред цара Душана „Стуб Светог Стефана”.

О појави витештва у Немањићкој Србији говори постојање витешких игара на коњима које су биле сличне онима на западу. Константин Јиречек наводи: „Витешке игре на коњу сличне беху играма на западу.“ О постојању витешких игара на Двору цара Душана: „…Орбини прича да су дворјани цара Стефана приређивали пред њим витешке игре и турнире, те да би цар победиоце даривао богатим поклонима.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Значајно је напоменути да се у неким од Илирских грбовника (Коренић-Неорић, Лондонски, Београдски I, Оловски, и Берлински), око грбова цара Душана и цара Уроша, појављује орденска колајна витешког реда Светог Стефана. Чини је орденски ланац састављен од оцила и медаљон на коме се налази лик СветогСтефана. Овакав орден се јавља и на “Родословљу из Сутјеске”. (Ово су све углавном наводи из књиге: А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факутет универзитета у Београду: Досије, Београд 2000. с. 188 -189.)

Наиме, када је цар Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред јер је он установио Орден Светог Стефана. (Константин Јиречек у „Историји Срба“ наводи податак : „…Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред (болд Р.Р.).“ – Н.Д., Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Београд, 1978, с. 261.)

Прерастање српске краљевине у царевину, неоспорно је потврђивало њену свеколику моћ и јачање што се свакако односило и на војску. Њу је обликовала по духу и угледу на развијено западно европско витештво и његове витешке редове. (Појам витеза је западног порекла и пренет је у Немањићку Србију. Да је неко био витез могу потврдити и надгробни споменици. Они често дају вредне податке. Тако се на надгробном споменику војсковође Ђураша Вранчића остало записано: “.. би у цара, у Стефана трећи витез..“ Највероватније да се мисли се трећи по рангу у односу на прву четворицу, од њих двадесетчетири витеза – прим. Р.Р. Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 260.)

У једном наводу стоји да краљ Душан сазива свих двадесетчетворицу витезова на „великашко веће“ (Стандардан број 24 сваког витешког реда сачињен по угледу на људско тело.) Наиме, приликом посете византијског цара Кантакузина краљу Стефану Душану са циљем да од њега добије војну помоћ за повраћај на престо, у разговору између њих двојице је дошло до неслагања. Краљица Јелена: „.. је видела зловољност Душанову. Па бојећи се да због оваквих речи не узме цара у злу вољу, стане их одвраћати од овога разговора додавши, да овакве ствари код Србаља решава веће. Одмах иза тога позове да у веће дођу свих 24 првих великаша српских (болд – Р.Р.) који се тада код краља налазише.“ Ово веће се називало „Великашко веће“ и било је у неком рангу данашње владе. Након заједничког разматрања да ли да војнички помогну Кантакузину да дође на престо и за то шта да траже за узврат, дошли су до заједничког закључка, да се не тражи ни територија, ни власт ни новац, већ се опредељују за то: како им је Душан рекао: „… Остаје дакле да му помогнемо, па било за накнаду грехова (његових – прим. Р.Р.), то је хтео, или без накнаде, већ само за част.“ Овде се види да је нашем тадашњем витешком реду а по њиховом кодексу најважнија част. (Видети: Ратник, март, 1884, с. 107.) Ови витезови су српски властелини највишег ранга. Из Душановог Законика се види да они добијају од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач. (Свита је било свечано одело за владаре и властелу. Византијског је порекла. Израђена је у виду дугог огртача црвене или зелене боје украшено златом и бисерима. Уколико је била украшена бисерима, називана је бисерна свита. (Константин Јиречек, Историја Срба, Превео Јован Радоњић, Слово Љубве, Загреб, 1979, с.298.)

Нарочито је важно истаћи да је Цар Душан установио „Орден Светог Стефана“ који је додељиван за војне и друге заслуге одређеним лицима. То је и први одрен у Српству који се као такав мора актуелизовати. „Закоником од 1349 уредио је правно стање државе, а допунама од 1354 стао је на пут преступима и базаконству и обуздао властелу, која је одвећ велике повластице имала. У државној хијерархији увео је нови ред. Уместо наследних права по рођењу, увео је лична права по заслугама. За награде завео је титуле и положаје по грчком обичају, и све довео у ред зависног чиновништва од владаоца…“ (Јован Мишковић, Косовска битка, Ратник, 1889, књига 20, с. 380.) „За одликовање заведен је био и орден светога Стефана.“ (Исто: – Флорински, 132 – по Лукарну)

Крсна славе Немањића је Свети Стефан, први Архиђакон пострадао за Христову веру. „Орден Светог Стефана“ је уједно било, ако не највише, онда једно од највиших царских и државних признања. Уколико је ово био највиши орден, онда су га по природи првенства и аутоматизма стицали владар и његов син престолонаследник, а остали као што су великаши, односно обласни господари, пре свега по војним или другим заслугама.

Витезови, односно властелини који су добили такав орден, морали су чинити једну окосницу поверења, ауторитета, способности и моћи у држави, односно царевини, представљајући њен стуб, ослонац, снагу . Због тога је у основи назива овог витешког реда управо појам „Стуб“. Да је постојао витешки ред говори и постојање Српског витешког кодекса, због тога што витешки редови имају своје витешке кодексе. Из напред наведених доказа и аргуменотованих претпоставки, намеће се закључак да се витешки ред у средњевековној српској царевини заиста називао „Стуб Светог Стефана“.

С друге стране, управо се јуначки и витешки дух морао интензивније развијати формирањем витешког реда „Стуб Светог Стефана“. Дакле, даљи развој витештва у царској средњовековној Србији кроз ратове и витешке турнире афирмисао витезове „Стуба Светог Стефана“ који су своје вредности овековечили на пример, у бици код Велбужда 1340, у Косовској Бици 1389., а затим у биткама код Никопоља 1395. и Ангоре 1402. године. Кад су ове битке споменуте, онда вреди поставити питање: Да ли би било могуће остварити тако величанствене успехе српских средњовековних ратника и витезова у њима, да они нису имали наш витешки ред европског ранга? Готово да је то невероватрно. Управо те битке индиректно потврђују постојање врло организованог, способног и тада достојног витеког реда на понос владара, државе и војске.

Али, што је још интересантније, а везано је за Косовску битку, ваља се запитати: Да ли је заиста у Косовској бици страдало сво наше витешко племство, као што се тврди? Одговор је – да није. Јер да јесте, поставља се ново питање: Па како је могуће за 6 година након чега је била битка код Никопоља, оспособити нове витезове и ратнике у контигенту од 5000 коњаника (толика је била вазална обавеза Деспота Стефана Лазаревића), да они покажу врхунску ратничку спрему и вредност, и из пораза турске војске, преокрену ток битке и потуку тада најјачу концентрацију западних витезова од око неколико десетина њиљада људи. (У овој бици њихов војсковођа краљ Жигмунд спасио се бекством галијом низ Дунав.) Уз ова питања и одговоре мора се поставити бар још једно: Да ли је могуће да само постојање витешког реда „Стуб Светог Стефана“ без витешког кодекса који њему даје дух и моћ, наши витезови остваре такве победе? Одговор је наравно – не. То опет указује да је овај наш витешки ред морао имати и свој кодекс, српски витешки кодекс. (Витешке кодексе у европској традицији имали су поједини витешки редови у каснијој епохи витештва. Они су писани у виду правила о понашању, обучавању, поступању и владању витезова.)

О постојању средњовековног српског кодекса као доказ служи књига Мирјане – Поповић Радовић „Српски витешки кодекс“ (Народна књига, Београд, 1985.) Да би се он потпуније реконструсао, морали су се како наводи аутор, користити бројни књижевни материјали, легенде, приче, песме и одговарајући историјски докази. „…Општи витешки кодекс једног народа, међутим, захтевао је реконструисање целине на основу појединачних упутстава витешких редова.“

Из споменуте књиге значајно је истаћи да су витешки кодекси систематизовани у више целина и то: порекло витеза, име витеза, одгајање и обучавање витеза, постајање витезом, особине витеза, понашање витеза, опрема витеза и изглед, циљеви и тежње витеза и нестанак витеза и настављање. Ове целине које су детаљно објашњене у књизи, веома јасно указују на високе етичке принципе којих су се придржавали српски витезови. Такви етички принципи, односно кодекси, су високо морални па самим тим и часни. С друге стране, ако се посматра суштина наведених кодекса, онда се у њима на уверљив и једноставан начин показују основни садржаји неписаних закони војничке части.

Да је средњовековни српски витешки кодекс био и остао, наравно у измењеној и савременијој форми и садржају, један од темељних извора наше војничке етике и службене части официрског кора српске војске види се кроз бројне примере и доказе. Наведимо само двобој. Наиме, по Законику цара Душана. „…допушта (се) судбени двобој само у војсци.“ (Константин Јиречек, Историја Срба, с. 279.) О приказу уређеног двобоја постоји рељефна слика на споменику коју спомиње Константин Јиречек: „На једном надгробном споменику у долини Требижата (Требишњице) у Херцеговини приказана је на скулптурама витешка игра: два витеза с копљима један према другом, два пажа између њих и гледаоци унаоколо.“ (Видети: Константин Јиречек, Историја Срба, с. 305.)

Као и код других војски велике традиције, двобоји воде порекло из њиховог средњовековног витештва. Према томе, двобој на нашим просторима води порекло из средњовековног витештва Немањићке Србије. Двобој који се још једино задржао у официрском кору Краљевине Србије води порекло из кодекса нашег средњовековног витештва. По томе је Средњовни српски витеки кодекс био једно од изворишта етике службене части официрског кора. То се огледао у традицији двобоја, симболици и поштовању мача, духа другарства и витешке части, познавања заслуга предака, потом храбрости, духовности, верности, достојанству, хуманости и поштовање жене, те кроз добијање „златног појаса“, односно ешарпе.

7. септембра 2011. | Раде Рајић @ 17.29 | 1 коментар | Анализе

1 коментар »

Odličan članak.

#1 | 4. јуна 2013. | Ikarus

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

12 гостију прегледа сајт