Слобода човека – знање на штету цивилизације
„… Налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу произићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.“ Проф. др Јован Зизјулас
Дакле, ако се дубински не упустимо у размишљање о овој теми, под предпоставком да кренемо од исправног полазишта, може нам се учинити да је граница одређивања шта је „допуштено а шта не“ веома суптилна, осетљива, па чак и релативна, што нас доводи у огромну опасност.
Зато је заиста неопходно да нам темељи од којих крећемо у разматрање буду непоколебљиви, свети и да их не доводимо у питање.
Чевек се раније бранио од несагледивих злоупотреба знања управо „ограничавањем“ знања и неуплитањем у одређене сфере. Није ли и прародитељски грех везан за сувишну „знатижељу“ и покушај откривања знања од којих можемо имати већу штету, него што нам могу бити на корист, јер није наше да о томе бринемо? Са друге стране, човекова могућност интервенисања у природи неодвојиво је повезана са човековом слободом.
Међутим, главни проблем се јавља када се запитамо: до које тачке можемо интервенисати у природи око нас, па тако и на самој човековој природи, обзиром да је научно становиште да интервенисати можемо докле год нам то научна достигнућа дозвољавају тј. у некој перспективи – неограничено!?
Овим и оваквим питањима, као што су трансплатација органа, матичне ћелије, полност, еутаназија, ГМО, па све до клонирања, отварамо читав један скуп недоумица у животу савременог човека, којег једним именом можемо назвати – биоетика.
У мору тих, још увек недовољно испитаних проблема, једно ипак не смемо изгубити из вида, а то је да „човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Личност у смислу апсолутног личног идентитета, јединственог и незаменљивог, који се смрћу не губи.“
