Српски националисти
CC

Деца овог века

Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Ова историјска строфа, коју је у склопу своје славне песме На Газиместану написао један од највећих српских песника свих времена, писац и дипломата Милан Ракић (1876-1938), говори много о нашем српском народу, о његовој мученичкој прошлости и жалосној садашњости. Објављена 1912. године, песма На Газиместану указује на славну српску историју и на јунаштво Косовских витезова, који свесно страдаше у име слободе, правде и части бранећи свој српски народ и своју Отаџбину Србију од големе турске хорде на Косову пољу.

Те пресудне 1912. године, у време када се водила про-западна политика и када је стање српског друштва и српске омладине било крајње забрињавајуће, Ракић нас подсећа на нашу славну прошлост и на наше велике претке који су нас својим силним делима задужили за све времена. На гласине да је тадашња српска омладина под утицајем западног индивидуализма и материјализма изгубила жар родољубља и несебичну храброст својих предака, Ракић одговара овим речима:

Добра земљо моја, лажу. Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем.

Убрзо након објављивања ових историјских стихова уследили су Балкански ратови и Први светски рат, страховита искушњења која су показала и пред целим светом доказала да је кроз ватрене вене тадашње српске омладине текла крв Стефана Немање и Цара Душана, Светог Цара Лазара и Обилић Милоша, Карађорђа Петровића и Хајдук Вељка. Српска омладина, од шумадијских земљорадника до студената паришких и бечких академија, одазвала се на плач разапете Мајке Србије и свесно положила своје младе животе на олтару Отаџбине. Млади Срби широм Србадије, од Лике, Кордуна и Баније до Херцеговине, Босне и Шумадије, па од Црне Горе и Српске Славоније до Баната, Бачке, Срема и Барање кренуше сложно на српске душмане и својом крвљу откупише слободу свог народа и своје Отаџбине.

Ти млади Срби, та деца оног века, умало се утопише у западњачкој реци неморала и проклетства, али испливаше они на обалу славе и с поносом пођоше путем својих предака. Пређоше ти јунаци преко паклених Проклетија и прођоше Албанску голготу, савладаше они Солунско бојиште и васкрснуше из мртвих на врху Кајмакчалана. Ослободише нас они силног душманина и повратише свети Космет и земљу Душанову, да цео свет види и да вечност позна како Србин храбро живи и славно гине.

Нису та деца, ти наши вршњаци, били чудотворци модернога доба – били су они тек обични људи с бесним жаром Српства у врелим срцима, чија љубав силна за земљу и народ учинише чуда невиђена. То су наши преци, наши славни оци, и кроз вене наше тече крв њихова. Срца наша дрхте од њиховог жара, а груди нам стеже њихова баштина.

И данас нама кажу, деци новог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река и да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу! Лажу издајници, лажу плаћеници, лажу џукци и страни потрчци. И данас кад дође до последњег боја, и кад образ престолнице и Србије целе укаљају лешинари срамоте и јада, још нас има храбрих, Отаџбино моја, да твој свети сјај бранимо до краја. Још нас има Немањића, још нас има Југовића, још нас има Обилића, још нас има Вујовића!

Поносан сам што сам Србин, поносим се својим прецима, поносим се својим вршњацима и поносићу се својим потомцима. Српска омладина и Србија цела испливаће поново из западњачке реке срама и крочити смело на обале славе, на обале наде, на обале сјаја. Све док срце куца у грудима нашим и док пламен Српства бесни у недрима, слободна ћеш бити, ти Србијо Мати, слободна ћеш бити, поносна и славна!

Милан Ракић – На Газиместану

Силни окопници, без мане и страха,
Хладни к’о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маса,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави

Данас нам кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу. Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем.

7. фебруара 2011. | Бојан Ратковић @ 01.08 | 1 коментар | Мишљења

1 коментар »

Za ove stihove komentarnetreba. Prebi se moglo komentarisati izdajnicki Akt SKOJ-a. Dok su Balisti palili Crkve i Manastire i progonili narod sa Kosova i Metohije oni su palili i pljackali Skupstinu i hapsili one [to su ubijal Baliste da nam neotmu Kosovo i Metohiju!

Ko te voli vecno – voli te i danas!

#1 | 17. марта 2011. | Mickey V.

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

9 гостију прегледа сајт