Систем (без)вредности Европске уније
Европску унију не чине толико специфичном њени закони. Европску унију не репрезентују суштински чак ни њене три слободе (слободно кретање људи, капитала и робе). Европска унија није ни Европски парламент. Европска унија, најпре, јесте – њен систем вредности. У име мира – она пропагира „миротворне“ ратове. У име слободе – она затвара. У име истине – лаже. Европска унија, то су лепа обећања, али рђава спровођења. О томе управо Срби могу највише да посведоче. Уколико би се тај систем вредности сажео у једну једину реч, та реч би гласила: лицемерје. Маркале, Рачак, Хаг, Република Српска Крајина, Косово и Метохија – све су то потписи једног бруталног цивилизацијског лицемерја. Чини се да чак ни Хитлеров трећи рајх није био толико лицемерна творевина, као овај четврти. Нико из тадашњих Хитлерових ескадрона смрти није јавно прокламовао да убија зарад људских права или неког хуманог циља. Нису говорили да стварају концентрационе логоре у име слободе човечанства и виших идеала. Људи су убијани и затварни због идеологије – крви и тла. Нацисти су прикривали трагове својих злочина и о њима ћутали. Било је то једно отворено цивилизацијско зло, зло које се није трудило да се пред другима и самим собом заодене у идеале правде, хуманости и доброте. Управо то данас покушава четврти европски рајх.
Европска унија се разликује од свих ранијих идеолошких концепција и по томе што је у њеној пракси на делу усавршено деловање и координација између спољне и унутрашње присиле у остваривању неоколонијалног потчињавања европских нација. Методи спољне присиле су војни и економски, док су методи унутрашње новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Унутрашња има за резултат ауторопство, тј. ропство које човек прихвата актом своје слободне воље. То је служба човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности са једне, и служба заједнице ишчашеном неолибералном и неоколонијалнијалном концепту „слобода“ и „људских права“ са друге стране.
Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део система вредности ЕУ и поменутог ауторопства. У том смислу довољно је само да се подсетимо тужних слика како људи газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра. Или на шта су све спремни да би нпр. добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред којим су постављени потрошачи у неким европским робним кућама: да само потпуно голи могу да уђу у ту робну кућу, а за награду добијају одећу по огромном снижењу итд.
Прихватањем потрошачког менталитета човек упија и начин размишљања по тим калупима, дакле, преузима потрошачку философију живота. Таква философија за нус продукте има прихватање поменутог али и разних других понижавајућих услова. Колико год то некоме звучало банално, али управо меркаторска слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси Европска унија. Важно је нагласити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система који презентују јавни морал а њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.
Насупрот хришћанским духовним моралним оквирима, током читавог двадесетог века у Европи, али и Србији, све снажније се афирмише систем вредности који почива на лицемерју, егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су начела која господаре европским духом још од француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму ова начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност у живљењу и размишљању буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин такав човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав одрођени Србин ће пре одабрати Европску унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него што ће отићи у посету Србима у концентрационим косовско метохијским логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај за заједницу којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски. Зато питање Европске уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену – система вредности.
Речено је од стране надахнутих видилаца: Сви су путеви Господњи милост и истина. Насупрот томе ми можемо рећи: Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Ко ће нас опорећи? Наше болно искуство то потврђује. Огромно и страшно искуство србско, за последња два столећа. Јер, чим су се праоци наши, сељаци шумадијски, почели дизати на Азијате, за слободу своју, Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе. Због чега? Због пролаза, због извоза, због увоза, због свиња и бивола, због тога. И од тада до данас откривала се пред нашим очима неслућена стварност Западне Европе, а та стварност се најбоље изражава овим речима: сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.[1]
Ове речи, рекло би се да је написао неко од наших савременика, а не Владика Николај. Као да је писано у данима овим, а не пре више од пола века. Шта се променило у односу запада према Србима од тада? Континуитет је више него очигледан. Срби, вечити понављачи, никако да науче најважније историјске лекције. Обезглављени, махнито јуре ка „широким” путевима Европске уније који их воде… Куда?
[1] „Речи србском народу кроз тамнички прозор”, Владика Николај Велимировић
Прочитајте више од овог аутора на: http://www.dverisrpske.com/
Loading ...
