Аргументи против евра

Путујући између Немачке и Шпаније, узнемиравајуће питање се формирало у мојим мислима. Да ли је увођење евра, осим што је било лоше за неке државе, можда оштетило целу једну генерацију?

Оно што је покренуло ту мисао је читање темељне анализе кризе у еврозони. Анализу је саставила Карнегијева задужбина за међународни мир. Названа „Изгубљена парадигма – Евро у кризи“, садржи низ извештаја економиста, као што су Ури Дадуш, Сергеј Алексашенко, Вера Ејделман и Паола Субаки. Они објашњавају како је криза са евром почела. Рад је пун података, и делује као финансијски роман. То је прича о пројекту који је започео са великим надама, огромним амбицијама, али који је оборио с ногу многе државе.

Предмет извештаја су тзв. ПИИГШ (свиње) – Португалија, Ирска, Италија, Грчка и Шпанија. Анализа их назива ГИИПШ, али ја ћу их ипак звати ПИИГШ (свињама). То су земље највише изложене ризику због високог нивоа дуга. У извештају се упоређује њихов учинак, са учинцима водећих држава у еврозони, као што је Немачка. Њих ћу називати језгром еврозоне.

Када су ПИИГС увеле евро, доживеле су готово тренутан бољитак. Дошло је до стрмоглавог пада каматних стопа. Приноси обвезница су опали и задуживање је постало јефтиније. Дошло је до великог раста привреда. Државе су уживале у суфицитима. Посматрајући у ретроспективи, делује као златно доба, али чак и на почетку, сејани су узроци данашње кризе.

Јефтин новац охрабрио је инвеститоре и потрошаче да повећају потрошњу и упадну у дугове. Страни капитал се улио у ПИИГС-е. У неколико од ових држава, домаћа потрошња је експлодирала и цене некретнина су повећане. Плате су, такође, оштро расле. У Грчкој, Ирској и Шпанији, кредитирање је порасло, у просеку, 155%, док у државама попут Немачке и Холандије, у језгру, та цифра је била свега 27%.

Комбинација нижих трошкова позајмљивања и ширење домаће потражње повећала је приходе од пореза и владе су биле у искушењу да повећају расходе. Новац се сливао у касе. Јавна потрошња по особи у ПИИГС државама порасла је у просеку за 76% између 1997. и 2007. године, у поређењу са само 35% у језгру еврозоне.

У Грчкој, на пример, јавна потрошња по глави становника је порасла за 140% у периоду од 1997. до 2008. године. Грчка је била преплављена јефтиним капиталом. Као што анализа Карнегијеве задужбине показује, раст домаће потражње у Грчкој је довело до „повећања цена у односу на тај део Европе, повећајући трошкове домаће радне снаге и умањујући конкурентност Грчке.“

То је један од кључних закључака ове анализе. Од усвајања евра Грчка, Ирска, Италија, Португалија и Шпанија су постале мање конкурентне. То, и смањење продуктивности, је основа кризе у еврозони, а не дуг. Дуг је симптом.

Узмите у обзир Ирску. Пре него што је увела евро већ је просперирала. Између 1990. и 1995. године, инфлација и трошкови позајмљивања су били близу немачким нивоима. Бруто национални доходак је већ растао брже него код осталих ПИИГС-а. Анализа закључује да „је евро дао неодрживо убрзање већ распламсалој економији“. Доступност капитала је експлодирала, и превазишла 200% БДП-а до 2008. године. Пре придруживања јединственој монети, просек је био 40%.

Или Шпанија: Од 2000. године, цена радног сата је константно расла брже него у државама језгра, за више од 1%. Трошкови радне снаге у Шпанији су порасли за више од 30% од 2000. године, док су номиналне плате у Немачкој расле у складу са продуктивношћу. Кредити шпанским домаћинствима и нефинансијским корпорацијама порасли су на више од 200% БДП-а, два пута колико су били 1998. године. Већи део овог „лаког“ новца финансирало је грађевински „бум“. У Шпанији у 2006. години, започета је изградња више кућа него у Великој Британији, Немачкој, Француској и Италији заједно. За само 10 година, цене некретнина су се удвостручиле. По мишљењу аутора анализе, Шпанија је претрпела губитак конкурентности од увођења евра.

Италија је слична прича. Од увођења евра, конкурентност је такође значајно опала. Између 2000. и 2009. Године, плате су порасле 32%. Ако је Италија желела да буде конкурентна, требало је да одржи исти ниво плата током протекле деценије.

Затим, ту је Португалија: ниже каматне стопе довеле су до потрошачке експанзије. Дугови домаћинстава су се више него удвостручили. Дефицити текућих рачуна порасли су, а продуктивност успорила.

Сви ови проблеми су се развијали пре финансијске кризе 2008. године. Оно што је криза учинила јесте да „открије крхкост модела раста ПИИГС-а након увођења евра, и нагласила неодрживост њихових дуговања“.

ПИИГС-и, међутим, су били ограничени „алаткама“ које су могли да користе у борби против растуће кризе. Они су били део монетарне уније. „Без контроле над каматним стопама, њихова способност да се изборе са кризом је била ограничена“, пише у анализи Карнегијеве задужбине. Европска монетарна политика је била прелабава за земље као што су Шпанија, и престрога за Немачку.

Крах 2008. године довео је до драматичног пада потражње и ПИИГС-и су остали са великим дуговањима. Да би избегли дужничку кризу, потребна им је привредна раст, али раст зависи од конкурентности. Међутим, ПИИГС-и се боре да побољшају своју конкурентност без контроле над курсем евра.

Шта преостаје? По мишљењу економиста Карнегијевог института, државе ПИИГС-а ће морати да смање своја дуговања, што већина покушава са мерама штедње. Однос дуга према БДП-у треба да буде на конкретној силазној путањи, и да се стабилизује у року од три године. Европска централна банка треба да одржи експанзионистичку монетарну политику, што и ради. Аутори такође сматрају да еврозона треба да прихвати већу инфлацију, јер „ће олакшати неопходно смањење реалних зарада“. Немачка би требало да стимулише домаћу потражњу. И еврозона треба активно да подржава слабљење евра. Али, постоје реалне сумње да ли ће све то бити довољно.

Погледајте Грчку. Предложено смањење трошкова износи 11% БДП-а. То је „огромно“, по мишљењу економиста, и „представља више од годишње потрошње владе на одбрану, здравство и образовање заједно“. Са толиким степеном смањења, тешко је видети како Грчка привреда може да расте и отплатити дугове. Само да стабилизује однос дуга и БДП-а, Грчка би морала да направити огромна фискална прилагођавања – можда чак до 12% БДП-а.
Да би Италија смањила дуговања, потребан јој је биланс од 4% прихода изнад расхода. Међутим, у тренутку када та држава уводи мере штедње, домаћа потражња ће вероватно опадати или у најбољем случају стагнирати.

Да би повратила конкурентност, Шпанија ће морати да прихвати 6% смањење плата у трајању од три године.

Дакле, цена боравка у „лудачкој кошуљи“ званој еврозона је да ће ПИИГС-и морати да смање плате и прихвате широке реформе ради повећања продуктивности. Власт ће морати да буде мања, ефикаснија. Вероватно ће бити и социјалних немира. Изазов пред ПИИГС-има је следећи. Да би имали привредну раст, мораће да смање плате и расходе. Раст ће у најбољем случају бити анемична. Незапосленост ће остати на високом нивоу. Они ће можда избећи метак, али потенцијално наслеђе придруживања евру су тешка времена за целу једну генерацију.

Аутор је Гевин Хјуит, Би-Би-Си-јев уредник за Европу. Оригинал можете наћи овде.

12. јун 2010. | Редакција @ 19.49 | 1 коментар | Анализе