Неофункционализам – теорија обмане

Упркос силовитој пропаганди којој смо изложени, тешко је дефинисати идеологију која подупире европских интеграције, и у коју би, како нам говоре, требало безрезервно да верујемо. Заправо, имајући у виду да овај подухват има подршку свих страна политичке сцене, не може се разматрати у оквирима класичних идеолошких подела. Чак ни уобичајена пропаганда присталица интеграција, осим пуких флоскула попут „европских вредности“, не садржи никакву суштинску поруку из које би се могла закључити сврха подухвата. Из тог разлога, није увек јасно шта заправо представља тај процес, и које идеје га покрећу. Међутим, Унија свакако следи неку врсту идеологије, јер овај пројекат, започет пре 60 година, тежи једном циљу: стварању наднационалне творевине која би заменила данашње националне државе.

Циљ стварања наднационалне државе се од почетка прикрива, због озбиљног противљења већине грађана. О њему се недвосмислено расправаља само у академским круговима и на затвореним састанцима политичке „елите“, а јавност се замајава причама о економској сарадњи и просперитету. Када би се намере недвосмислено обелоданиле, подухват би био угрожен због реалне опасности да подршка коју ужива једноставно испари. Ипак, докази да полутајни циљ постоји се налазе у оснивачким документима Европске заједнице и политичким теоријама које описују процесе интеграција. Најзначајнија од тих теорија, неофункционализам, детаљно обрађује стратегију обмане коју бриселске бирократе користе у процесу стварање европске „супердржаве“.

Неофункционализам је теорија међународних односа, развијена у другој половини двадесетог века, која говори о постепеном успостављању наднационалних институција кроз процесе одвојених интеграција. Најперфиднији елемент неофункционалне теорије је тзв. ефекат „преливања“, који предлаже да се процес интеграција у једној области (нпр. заједница угља и челика) прелива на сродне области (монетарна унија) и нужно повлачи за собом нове интеграције. Творци Европске уније користе тај ефекат како би спровели даље ширење надлежности Уније. Интеграције по неофункционалној теорији увек теже једном циљу, стварању наднационалне државе, а општеприхваћено је да европске интеграције функционишу по том моделу. Циљ се, заправо, не постиже директно – нпр. проглашавањем федералне државе – него посредно, корак по корак, како би евентуалан отпор сваком појединачном кораку био мањи. У суштини, теорија описује планирану обману грађана ради постизања непопуларних циљева.

Стварање „федералне Европе“ на овакав начин је описано још у Шумановој декларација 1950. године. То не чуди с обзиром да је декларација више масло Жана Монеа – познатог по Монеовој методи, основи неофункционалне теорије – него самог Шумана, чији је углед Моне искористио како би пласирао своје идеје. Моне је разумео да народи Европе не желе вештачку европску државу, али и да се неће противити наизглед одвојеним интеграционим процесима, када се они представе као социо-економски пројекти. У самој декларацији, чије доношење 12. маја 1950. године се слави као Дан Европе, пише:

Европа неће бити створена цела од једном, или на основу јединственог плана. Биће изграђена конкретним успесима који ће прво омогућити де факто солидарности… Спајање производње угља и челика би требало одмах да створи заједничке темеље за економски развој, као први корак ка уједињењу* Европе. Шуманова декларација

* Намерно употребљена двосмислена реч federation.

Као најефикасније средство за стварање наднационалне државе, примењена је Монеова метода обмане, касније кодификована неофунционалном теоријом, која се и данас користи као примарна стратегија у припремању нових интеграција. Свако јачање Европке уније се представљало као потез од ширег интереса, ван контекста последица по суверенитет држава чланица. Даље, користећи принцип преливања, свака интеграција, по дефиницији, се користила корак ка даљим интеграцијама. Нове интеграције су се, дакле, правдале (не)успехом старих.

Најсвежији пример те неофункционалне стратегије је реакција челника ЕУ на економску кризу у Еврозони. Неколико најповлашћенијих држава у Европској унији – Грчка, Шпанија и Ирска – су на ивици банкрота. Истовремено, јасно је да би те државе, суочене са огромним спољашним потраживањима, биле у далеко бољем положају да су задржале своје валуте, уместо што су прихватиле Евро. Као што су многи евроскептичари предвиђали, монетарне интеграције доживеле су неуспех. Међутим, бриселске бирократе – примењивајући неофункционалну логику да се проблеми никада не јављају због превише интеграција, него увек због премало – су већ смислили нови талас интеграција, предложивши да би Европска комисија требала да контролише буџете држава чланица (саопштење). Уместо прихватања да су преамбициозне монетарне интеграције проузроковале озбиљну кризу, овај неуспех се користи као изговор за нове интеграције. За евро-политичаре, успех и неуспех су исто (европски устав, боље познат као Лисабонски уговор, је најбољи доказ за то), јер се решења, по неофункционалној теорији, увек своде на исто: нове интеграције.

Коначан исход неофункционалне теорије је потпуна социо-економско-политичка интеграција у јединствену европску „супердржаву“. За разлику од федералистичких теорија, које теже истом циљу, неофункционални процеси интеграција то остварују обманом, ослањајући се на небулозну тезу да су интеграције увек позитивне, што данашња економска криза одлучно демантује. Нажалост, политичка елита нема намеру да одустане од тог подухвата, вођени, између осталог, и личним финансијским интересима које остварују у Бриселу. У међувремену, темељи нове државе се увелико постављју, противно вољи већине грађана Европе.

16. мај 2010. | Ненад Вукићевић @ 18.58 | 1 коментар | Анализе