Српски националисти

Народна воља и ЕУ

Политичка позадина пројекта „европских интеграција“ скоро пола века је била прикривана причама о искључиво економској сарадњи. Тек у последњих двадесетак година федералистички циљ пројекта је постао очигледнији широј јавности. Како су народи Европе полако схватали у шта су их политичари увукли, тако је отпор растао. Градитељи федералне Европе су посветили велику пажњу постепеном, и слабо приметном, прелазу суверенитета са националног на наднационални ниво – процес који се одвија од краја Другог светског рата. Ипак, темпо промена се знатно убрзао потписивањем Мастрихтског уговора, чијом ратификацијом 1993. године вишенационална Европска заједница је званично постала наднационална Европска унија.


Заједница угља и челика

Када је Жан Моне – син богатог произвођача ракије – на почетку Првог светског рата ослобођен служења у француској војсци, мало ко је могао да предвиди утицај овог младића на будућност Европе. Помогнут лобирањем канадске компаније Хадсон Беј, преко које је за оца продавао алкохол америчким Индијанцима кршећи тамошњу прохибицију, Моне је добио прилику да се сретне са премијером Француске Ренеом Вивианиом у Бордоу током септембра 1914. године. Након састанка отпутовао је у Лондон, где је са свега 26 година постављен на функцију координатора савезничког поморског снабдевања током рата.

Помоћу познаства које је стекао на послу, Моне је постао утицајан у међународним круговима – касније обављајући функцију заменика Генералног секретара Лиге нација – и предводник идеје наднационалног уређења Европе. Сањајући уједињену, федералну Европу, посветио је послератне активности том циљу.

Неслагање Француске и осталих савезника око решавања питања немачких индустрија након Другог светског рата отворило је врата Монеу да промовише своје идеје. Инструментализовајући француског министра спољних послова Роберта Шумана, који је био под притиском Американаца да реши настали спор, Моне је успео да достави свој план европским вођама са којима није имао директну везу. Тако је Шуман 9. маја 1950. године представио план за Заједницу угља и челика, смишљен као први корак Европе ка федералном уређењу. Овај датум је касније проглашен за „Дан Европе“.

Моне је разумео да стварање федералне Европе није могуће преко ноћи због јаких националних осећања. Зато је кренуо путем постепених економских интеграција, знајући да оне воде политичким. Данас познат као један од оснивача Европске уније, занимљива је чињеница да се Моне никада није кандидовао на изборима ни за једну функцију, успешно делујући из позадине више од 50 година. Он је прави симбол недемократске творевине која га данас слави. Пројекат у коме је Моне био водећа фигура и данас, тридесет година након његове смрти, цвета, а циљ успостављања наднационалне владе Европе је фактички остварен.

Воља народа као препрека

Монеови наследници нису имали осећај за деловање какав је имао њихов ментор, и брзоплетим потезима су прерано открилу намере (и демократски трулеж) у срцу пројекта које су деценијама скриване. Убрзавање интеграција под вођством Жака Делора – председника Европске комисије, 1985-1994 – довело је до првог значајног пораза европске „идеје“ и показало прави однос институција „Европе“ према својим грађанима. Мастрихтски уговор, који је требало да ојача наднационалне институције, додели им нове ингеренције и створи три стуба будуће Европске супердржаве, је написан почетком деведесетих година, након договора руководстава свих чланица. Остало је било само да се нови уговор ратификује.

Међутим, Данци су на референдуму 2. јуна 1992. године са 52% гласова одбили овај уговор и довели Европску заједницу – како се тада звала – пред озбиљно искушење. Уз то, неслагање са Великом Британијом око будућности Заједнице је створило сукоб између тадашњег премијера Џона Мејџора и његових колега. Мејџор је, изазван прозивкама, открио да остале вође европских држава „све више приватно говоре о федералном циљу, иако јавност убеђују у Европу нација“.

Као повређена звер након неуспеха у Данској, Заједница је оштро реаговала. Немачки канцелар Хелмут Кол запретио је да „економска унија може само преживети ако је основана на политичкој“. Министар спољних послова Португала г. Де Пињеро је објаснио Данцима да „само магарци не мењају мишљење“, а премијер Данске оценио да „њихова мала нација не може да заустави ‘Европски Експрес'“. Делор је образовао „Комисију мудрих“ ради утврђивања потеза за ојачање имиџа Европе код грађана, како би се овакви проблеми избегли у будућности. Комисија је закључила да Унију треба промовисати као „бренд“; по њиховим речима, функционисање Уније је „прекомпликовано“, стога грађанима се требало обраћати са паролама попут „Заједно за Европу“ или „Мајка Европа мора да штити своју децу“. Нико се у Бриселу није питао да ли пројекат треба зауставити после неуспеха, већ само како треба заобићи „проблем“.

Препрека у облику народне воље исказане на референдуму у Данској превазиђена је понављањем референдума годину дана касније. Данцима је постављено исто питање, уз сугестију да су претходни пут погрешили. После велике пропагандне кампање коју је делом финансирала и Заједница, 18. маја 1993. године 56% Данаца је „исравило грешку“.

Европска унија, створена на темељима не поштовања народне воље, је наставила тако да делује. Овај „метод“ превазилажења проблема је постао образац понашања европске бирократије у случајевима када народ „погреши“.

Први Ирски бунт

Упркос чињеници да је Ирска била најповлашћенија држава у Европској унији – добијајући назад шест за сваки евро који су уложили – на референдуму о Уговору из Нице 7. јуна 2001. године 54% бирача је било против; исти бирачи који су 8 година раније Мастрихту дали 69% подршке. По новом обичају, председник Европске комисије, Романо Проди, описао је овај резултат као сигнал да су „јачи напори потребни да објаснимо Европу нашим грађанима“, одбацивши идеју да треба преиспитати сам уговор.

Тако је Унија, по други пут, натерала државу чланицу да понови референдум на којем су грађани „погрешно“ гласали. Годину дана после пораза, 19. октобра 2002. године, Ирци су – присиљени да поново гласају за уговор који су већ одбили – са 63% подржали уговор. Уместо преиспитавања првобитног неуспеха у држави која је једном била прва међу проевропским, Комисија је одлучила да убрза интеграције. Следећи залогај бриселске бирократије представљао је саму срж пројекта „Европе“, усвајање Устава, који се показао као превелик и преурањен. Тај залогај је доказао да је европска бирократија, која је лако млела мале народе, још увек ломила зубе на великим.

Ширење „евроскептицизма“

Од Мастрихта до покушаја усвајања Устава Европске уније, осим неуспеха уговора из Нице у Ирској, било је још неколико неуспелих покушаја ширења интеграција на другим фронтовима. Данска је 2000. године на референдуму одбила Евро. Исто су одлучили и Швеђани који су 2003. године још убедљивије одбацили валуту Уније. Комшије Норвежани су претходно, по други пут, одбацили могућност приступања Унији. Народи северне Европе, увиђајући штетност наднационалног управљања, су постали све одлучнији у одбијању бриселских диктата.

Проблеми у срцу Европе

Неуморна бриселска бирократија, не пропуштајући прилику да прошири надлежности и потпуно занемарујући расположење грађана Европе, увидела је могућност за нови уговор користећи најављено проширење Уније као изговор. Током 2002. године почела је израда документа који је замишљен да замени све дотадашње уговоре. Пројекат доношења Устава Европске уније је коначно дошао на дневни ред, после 50 година постепеног стварања наднационалних институција, и 62 године након што је још један „отац“ Уније – бивши комуниста Алтиеро Спинели, чије име се налази на згради Парламента у Бриселу – написао да је доношење устава врхунски и коначни циљ такве творевине. Жаба је скоро била скувана, федералистички снови очева ЕУ су почели да се остварују.

Двогодишњи рад на нацрту Устава је произвео документ са 448 чланова. 36 протокола, 30 декларација и 2 анекса. Многи политичари су узалудно поредили нацрт са славним уставом САД из 1787. године, потпуно занемарујући чињеницу да је тај устав имао укупно 13 чланова. Неспособност бриселских политичара – који су од 1957. године произвели више од пола милиона страница закона – да превазиђу своју бирократску природу је постала опасно очигледна.

Ипак, притисак јавности и непопуларност владајућих партија у многим државама довело је до расписивања референдума ради ратификације Устава, иако многи у Брисели то нису желели. На првом референдуму у Шпанији, Устав је прихваћен са 71% гласова, али на излазност од свега 41%. Почело је добро за бирократе.

Следећи референдум је био заказан у Француској. Истраживања јавног мњења на почетку 2005. године запрепастила су политички естаблишмент. Опасност да Устав буде поражен постала је реална, и навела председника Жака Ширака да запрети пропашћу економије као и неминовном иступању из Уније ако Француска гласа против. Сви медији, све водеће странке као и целокупна „елита“ посветили су се убеђивању грађана да „исправно“ гласају. Једна француска новинарка државне телевизије, у приватном разговору, ми је описала тај период: неподношљив притисак медија и немилосрдно лепљење етикете лудака и манијака свима који су били против Устава.

Упркос свим притисцима, 29. маја 2005. године 55% бирача је одбило Устав. Затечени политичари су први пут били суочени са мишљењем (за њих озбиљне) нације. Француска – уз Немачку – је основа Европске уније, неуспех у овој земљи је био незамислив. Ипак, многи нису желели да се помире са чињеницом да је Устав пропао, позивајући да се ратификација у другим земљама настави. Председништво Луксембурга је саопштило да Французи не одлучују за целу Европу „јер то не би било демократски“. Делор, бивши председник Комисије, објаснио је да, када би сви остали гласали за, Французи би морали да се предомисле.

Устав Уније задобио је још један ударац три дана касније када су Холанђани на референдуму још убедљивије одбили предлог, 62% према 38%. Негирање воље народа постало је теже, али комесари су гајили наду, референдум у малом Луксембургу је био успешан. Међутим, до тада невиђен револт већине грађана Европе почео је да допире и до бирократа; истраживања су показивала да би Унија могла бити поражена на преосталим референдумима. Чак и у Немачкој – где референдум није био ни заказан због ратификације у парламенту – анкета таблоида Билд забележила је чак 97% гласова против. Иронија је у томе да је 95% изабраних представика у немачком парламенту је раније гласало за.

Бриселу је била потребна једна лекција из прошлости. Жан Моне је средином педесетих – у журби да претвори економску Заједницу угља и челика у наднационалну политичку творевину – доживео свој највећи неуспех, и најбољу лекцију. Само неколико година након успостављања заједнице шест земаља, Моне је покушао да уради превише, пребрзо. У јеку Корејског рата он је предложио стварање европске војске са јединственом, наднационалном командом и администрацијом, као увод у даље политичке интеграције. Жесток отпор држава, и пораз Монеове иницијативе, научило га је да успори, и не открива све карте одмах као што је учинио тада. Само две године касније уговор из Рима је потписан, и тиме створена Европске заједница. Лекција је била: корак по корак и полако. Историја се поновила почетком 21. века, када су у Бриселу, суочени са поразима на референдумима и поучени Монеовом методом, одлучили да успоре, и кроз неколико година покушају поново.

Ирска (поново)

Неуспех референдума у Француској и Холандији била је горка пилула за многе унијате. Устав као најважнији закон Уније није могао тек тако бити напуштен. Решење је пронађено, и Устав – толико омражен међу грађанима – је добио ново име. Лисабонски уговор је предложен као алтернатива 2007. године. По мишљењу аутора Устава, Жискара Дестена, уговор је био исти као и Устав. Брисел је то жестоко негирао, наравно, тврдећи да је Лисабон само додатак претходним уговорима. План је био да се нови уговор ратификује у парламентима чланица а не на референдумима, због наводног мањег значаја.

Превара им је за мало пошла за руком, јер су политичари свих држава чланица били више него спремни да прихвате Устав под другим именом, као што су показали спремност и две године раније противно вољи народа. Нажалост за Унију, Устав Републике Ирске је захтевао ратификацију таквог уговора искључиво путем референдума. Ирци су добили нову прилику да искажу „захвалност“ Унији која им је годинама давала далеко више средстава него што су враћали.

Дана 12. јуна 2008. године грађани Ирске шокирали су европску јавност, гласајући 53% против Лисабонског уговора, у инат свим домаћим медијима и политичким партијама. На једином референдуму одржаном по овом питању, у традиционално проевропској држави, Лисабон је доживео пораз. Стрпљење Брисела је дошло крају, Мануел Баросо, председник Европске комисије, изјавио је како Лисабон није мртав и да само треба пронаћи решење. Европска уније није могла да зависи од једне безначајне, незахвалне Ирске.

По трећи пут Европска унија (заједница) је ставила огроман притисак на једну чланицу да понове референдум. Натерали су Ирце да исправе „грешку“. Овог пута више није било шале, референдум је морао да успе. Ирски пропис који је омогућавао једнак приступ медијима за обе стране је поништен, огромне паре су уложене у нову кампању и Ирцима је запрећено да ће, ако не ратификују Лисабон, бити избачени из Европске уније. Притисак је, поново, уродио плодом; Лисабон је прихваћен 2. октобра 2009. године. Европска унија је добила свој устав, додуше под другим именом.

Расположење грађана Европе

Истраживање Отворене Европе из 2007. године, после неуспеха Устава, показало је да 75% грађана Европе жели референдум о сваком новом уговору; само 23% жели да ЕУ добије више надлежности, 41% је против; када би био референдум о Лисабону, на нивоу Европе резултат би био 41:41, 16 земаља (већина) би гласало против; у земљама Еврозоне, 49:47 грађана жели да се укине Евро. Упркос јасним ставовима грађана, доказаним на рефереднумима у више наврата, и у многим истраживањима, предводници Европске уније упорно одбијају да прихвате реалност. Непосредно после пораза у Француској, луксембуршки премијер – касније један од водећих кандидата за председника (Савета) ЕУ – је изјавио да су многи који су гласали против Устава, заправо били за, и када би се „њихови гласови додали онима који су ‘за’, онда бисмо победили“. Лудило унијата не познаје границе.

Последњи референдум

Немогућност Европске уније да победи на референдумима широм Европе натерало је бирократе из Брисела да смисле нови начин даљих интеграција. Уговор из Лисабона има „самомењајући“ карактер, односно омогућује бриселским политичарима да, без сагласност националних институција, мењају постојеће уговоре. Тако ће ирски референдум(и), вероватно, остати запамћени и као последњи о будућности Европске уније.

Коцкање народном вољом је постао превелик ризик за неизабране лидере „нове Европе“. После 5 неуспла и три поновљена референдума у 15 година, Европска унија је и званично одустала од народне воље као „путоказа за будућност“.

21. јануара 2010. | Ненад Вукићевић @ 02.31 | 1 коментар | Анализе

1 коментар »

[…] воље грађана на разним референдумима по Европи.[iii] Потребна ментална гимнастика се показала претешка за […]

#1 | 17. новембра 2010. | Повратни пинг Мит о (анти)корупцији у ЕУ « Српски националисти

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

7 гостију прегледа сајт