Српски националисти

Алтернативна перцепција

Последице резултата ванредних избора на Вождовцу још увек су неизвесне. Хоће ли владајућа коалиција бити учвршћена или ослабљена све присутнијим страхом од пораза на општим изборима? Да ли доминација две странке на једној општини означава почетак краја вишестраначког експеримента и прелазак на двопартијски или ови избори просто потврђују да је све у Србији на продају, па и гласови? Извесно је само да резултати осликавају тужну слику Србије без алтернативе.

Иако бројна истраживања стављају постотак грађана који подржавају – или нису изразито против – „евроинтеграције“ око неубедљивих 60%, све странке које су прешле цензус на Вождовцу (и већина оних које нису) заступају изразито „проевропске“ ставове. Непоколебивост опредељења полтичких лидера доказала је и лавина проевропских изјава која је уследила након изјаве председника СНС-а , Томислава Николића, да „не може да прави коалицију са неким ко је одустао од ЕУ„. Више од годину дана у опозицији се показало као превише за ДСС, чији је председник Војислав Коштуница коначно попустио у Берлину, изјавивши на конгресу Европске народне партије како „Србија мора заузети место које јој припада, у Европској унији„. Ни Борис Тадић није чекао да нова љубав већег дела опозиције према његовој политици буде неузрваћена, изјављујући како се „трудимо да уђемо у Европу са властитим идентитетом„. Овај консензус владајућих и опозиционих странака око питања „интеграција“ се све више правда флоскулом да Унија нема алтернативу.

У приватном животу, ретко када је избор без алтернативе добра ствар. Често, када заправо не постоји избор, у питању је немила ситуација. Када се држава нађе пред избором без алтернативе, то се назива капитулација. Шта то онда говори о нашим политичарима, који свом снагом гурају Србију  путем без алтернативе, или барем пут тако представљају? Држава је у релативно кратком времену капитулирала пред НАТО пактом, амбасадорима, тајкунима и страначким интересима. Није онда тешко оправдати и коначну капитулацију преосталог суверентитета европској супердржави  као неизбежну последицу свих досадашњих грешака, или природни напредак „државне“ политике, али то није тачно.

Србија без алтернативе, коју описују, се може поредити са Титаником. Како нам објашњавају, ледени брег смо ударили и наша судбина је запечаћена. Малобројна места на чамцима за спашавање су резервисана за грађане првог реда. Можда ће се наћи и неки срећни грађани другог или трећег реда који ће се помоћу црвене путне исправе и одговарајућих пропратних докумената ушуњати на последњи чамац, али то је отприлике решена ствар. Датум утапања још није одређен и по свему судећи, као и у филму Титанк, проћиће вечност и много мучних сцена до тада. Остаје само питање ко ће на крају испричати нашу тужну причу, о потонулој Србији у плавом мору под жутим звездицама Уније.

Није јасно ни зашто се, ако је ситуација заиста таква, наша политичка „елита“ хвали чињеницом да су нас довели у положај без алтернативе, и да ли ће, као што традиција налаже, потонути са бродом? Може се поставити и питање ко дозвољава да се хвале неуспесима, али одговор је јасан: Потпуна атрофија новинарства и слободних медија, и пролиферација страначких пропагандиста, апологета и гласила меље здрав разум у корист политиког интереса. Анализа узрока и последица медијско-политичког мрака је важна, али као средство борбе узалудна. Противници идеје чланства у Европској унији бавећи се тиме дозвољавају представљање тог пројекта као пут без алтернативе, иако то није. Уместо реаговања на свакодневне лажи, потребно је преиспитати основно опредељење, и не допустити да се то опредељење представи као једино. Право питање које захтева одговор је: Да ли заиста не постоји алтернатива?

Идеја чланства у ЕУ се – од једностраног проглашења независности Космета и реализације да нам ЕУ ипак не жели добро – заснива на фанатичној одбрани флоскуле да не постоји алтернатива. Одговор на ту погрешну констатацију је једноставан. Алтернатива уласку у ЕУ је не улазак у ЕУ. Иако звучи сувише једноставно да би било тачно, када се размотри, на то се своди. Не постоји више катаклизма којом могу да нас уцењују ако не будемо желели да приступимо ЕУ – бомбардовање, санкције, сецесија Космета, пропаст економије, све већ виђено – и зато нас и кљукају флоскулама, у нади да ћемо поверовати.

Србија не би била прва ни једина земља која би одбила чланство у ЕУ. Чланство су пре нас одбили народи Швајцарске, Норвешке и Исланда. Грендланд је чак иступио – на сопствену иницијативу и после успешног референдума – из Европске заједнице 1985, што успут побија и аргумент да нико никада није напустио Унију. Уз суверенитет, Србија је специфична јер мора да се одрекне и 15% своје територије како би (једног далеког дана) постала чланица, имајући у виду да је 22 од 27 чланица подржало независност Космета као и да је 8 од 14 излагача пред судом у Хагу против Србије било из ЕУ. Са друге стране, када говоримо о евроскептицизму, не говоримо о изолационизму већ о одбоју према наднационалним државама, у каквој смо већ били и лоше прошли. Све позитивне стране чланства се такође могу остварити ван Уније; Визна либерализација, учешће у европској зони слободне трговине и примена стандарда у одређеним и одговарајућим областима су могући без чланства.

Треба имати у виду и да ЕУ сама по себи не представља никакву брану економској пропасти или гаранцију за просперитет. Већина нових чланица, 11 од укупно 27, уопште нису део тзв „еврозоне“, као што ни Србија не би била. Примери балтичких држава, околних земаља као што су Мађарска, Румунија и Бугарска и најновији пример Грчке – толико хваљене као феномен евроинтеграција – која је у кризи због дуговања у висини од 113% бруто друштвеног производа и буџетског дефицита од 13%, то потврђују.

Зато чињеница да ниједна странка не заступа иоле евроскептичарски став – са изузетком СРС која опасно тетура по ивици провалије званој цензус – представља прави пораз алтернативне, или боље речено опозиционе, идеје. Режим – ако га замислимо као сложену спрегу интереса амбасадора, тајкуна и политичких странака – је већ пронашао модус за преживљавање евентуалне промене власти; скројили су опозицију по вољи, опозицију која уједно није алтернатива, и тиме зацементирали свој утицај и положај у недоглед. Нажалост, изборни резултати указују да је народ спреман да поверује у промене на путу без алтернативе.

Можда највећи пораз праве опозиције није лош резултат или мала заступљеност, већ дебакл пред полуобразовним и интелектуално ограниченим противником, оличеним у Тадићу, Николићу, Илићу, Палми и Дачићу. Ти политички патуљци су успели – додуше уз велику подршку страног и тајкунског фактора као и медија – да створе скоро апсолутан монопол, какав ни далко озбиљнији политичари пре њих нису могли. Нажалост, кривица за то лежи и код свих нас који смо учествовали, из добре намере, у уздизању тих патуљака на политички врх. Ако ова ситуација не изроди нормалну и преко потребну опозицију, Србија ће заиста завршити као Титаник, на дну мора бирократије, корупције, хроничне економске кризе и умоболних прича о будућем просперитету.

13. децембра 2009. | Ненад Вукићевић @ 00.43 | 3 Comments | Мишљења

3 Comments »

Mnogo zanimljiv tekst i vecinom recenim se slazem, i ako u poslednje vreme ne pratim zbivanja u srbiji. vidim da su politicki lideri fiksirani na tu EU, sto u principu nebi bila ni losa stvar, da nema politicki karakter, vec samo ekonomski i naucni. u odbrani kosmeta pred medjunardonim sudom ne odbijaju pomoc kine, rusije i drugih drzava koje nisu u EU, da li su culi ovi „nasi“ za istrazivanje Goldman-Sachs-a koje govori o BRIC-Drzava (Brazil, Rusija, Indija i China/Kina) i da li su procitali dosta interesantnu knjigu cnn-reportera „the rise of the others“ koja veoma dobro opisuje danasnju ekonomsku i politicku scenu.

Kratko receno nije tacno da ne postoji alternativa nego ljudi u srbiji nisi u stanju da potpuno novo definisu drzavnu strategiju za 21. vek.

#1 | 13. децембра 2009. | Johnny Pesadinac

Леп преглед тренутног стања политичке сцене, само се надам да Карпатији неће требати 4 сата да стигне до Титаника, јер је то прекасно. Зна се ко држи тај брод укотвљен и зашто…

#2 | 13. децембра 2009. | miki

Да ли има имало кривице у „полуобразованом,полусвету“ који је остао у СРС?Кривци су свуда око нас,ми смо невини?Не чинити ништа двадесет година,удобно заваљени у скупштинске и ине клупе са масним зарадама?Водити странку без трунке одговорности,стида и срама?Не подносити оставке или одбијати „понуђене“?О чему ви пишете Вукичевићу?О коме пишете Вукичевићу?Коме пишете Вукичевићу?Зар не мислите да сте нечињењем изгубили своју циљну групу?Као последње,може ли неко ко је дуги низ година у“ауту“ водити странку са катастрофално лошиим потезима….Вукичевићу?

#3 | 16. децембра 2009. | Горан

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

13 гостију прегледа сајт