Октобар на РТС-у

Председник Демократске странке је био заузет у октобру, од тридесетједног дана у месецу, двадесет је провео на насловној страни сајта медијског јавног сервиса европске Србије, седамнаест пута као главна вест.

Поред Тадића – који је очигледно кренуо у блицкриг медијску кампању – на страницама јавног сервиса нашли су се и проевропски напредњаци са 15 чланака, условнопроевропски ДСС са упола толико, регионалноевропски Расим Љајић и његов СДПС са два помињања и назадноантиевропски радикали са једним текстом о дешавањима у скупштинским неукусно насловљен „И радикали би у Хаг“.

Још жалосније од промоције тзв. проевропских политичких странака, и апсолутно игнорисање антиЕУ снага (доказано чињеницом да је тек формирана СДПС два пута заступљенија од парламентарне СРС) јесте еУфорија која се шири уз помоћ пара грађана чија је законска обавеза финансирање јавног сервиса. Само у рубрици „Србија“ – која је предмет овог текста – 24 чланка се баве евроинтеграцијама, уз трагикомичне или просто перверзне наслове попут „Свим снагама у европску будућност“ и „САД за сигурну будућност Србије у ЕУ“. Упркос чињеници да се на РТС-у није нашло места за макар један евроскептичан чланак, у горе наведеном броју од двадесетчетири чланка о ЕУ не убраја се велики број текстова о визној либерализацији и темама које нису искључиво везане за евроинтеграције, као скроман пример незаслужено објективне критике.

Шизофрено једнострана (можда оксиморон, али једини одговарајући опис) уредничка политика РТС-а је осликана у чињеници да исти уредници који око петину простора посвећују дешавањима на Косову и Метохији (ваљда као вид борбе за јужну српску покрајину) немају никакав проблем да поставе изјаву Дорис Пак „Србија без ЕУ док не заврши са Косовом“ раме уз раме са текстом „Уласком у ЕУ сви на добитку“. Додуше, целокупна државна полтика је шизофрена, па се можда јавном сервису може и опростити што су попримили особине послодаваца, имајући у виду да су ипак само режимско гласило.

Откако сам одлучио да бојкотујем претплату за РТС, престао сам и да „уживам“ у квалитету њихове телевизијске продукције сматрајући да је то једино фер, када већ не плаћам. Тежак је то био избор, али 400 динара је некако превагнуло наспрам вести о уговору са Фијатом – чије потписивање је постао квартални „хепенинг“ – и свакодневних најава о одмрзавању прелазног споразума који режим једнострано примењује већ годину дана. Судећи по местимичном појавом медицинских маски по граду рекох би да је нова опсесија јавног сервиса грип, и то какав: дупло слабији од обичног по смртности, наводно! Дабоме, тако и треба, браво Борисе и РТС (како би рекли често урнебесни коментатори на сајту јавног сервиса). Ускраћен пропаганде ТВ програма, остало ми је само да пратим јавни сервис у виртуелном издању. Не пропуштам много.

Повремено се ипак питам, да ли се запослени у РТС-у икада питају шта то беше новинарство? Изгледа, откако су наводни новинари из разних удружења наводних новинара подржали нови(стари) Закон о информисању, гори од онога на чијој критици су калили своје каријере, да никога више није брига. Новинарство је постало анахрон појам на јавном сервису и осталим „српским“ медијима, тамо постоје само исправни и неисправни (проевропски и остали) ставови, истина је релативна.

12. новембар 2009. | Ненад Вукићевић @ 02.15 | 8 коментара | Анализе