Смрт слобода?

Под будним оком свеприсутних евробирократа, доносе се директиве (закони) чија је сврха рушење најважнијих темеља слободног друштва. Циљ спорог и неуморног „напредовања“ ЕУропe јесте успостављање једноумља, у стилу сваког тоталитарног система. Најновија мета еврократа је слобода говора, некада сматрана основом демократског друштва, која се полако шаље на сметлиште историје.

Савет Европске уније донео је, у априлу 2007. године, Оквир одлуке о борби против расизма и ксенофобије који прописује поступање државама чланицама у случајевима „говора мржње“. Објављивање текста изазвало је бурне реакције многих блогера из Европске уније и шире због очигледне претње слободи изражавања коју овај документ представља.

Директива криминализује тзв. „говор мржње“ и прописује казне од једне до три године затвора за подстицање насиља или мржње на етничкој или расној основи; укључујући дељење материјала у облику летака, слика и слично. Такође, кажњиво затвором је и порицање, подржавање или умањивање злочина утврђеним Статутом Међународног кривичног суда (МКС), што укључује геноцид и остале ратне злочине.

Последица овог акта је одступање од принципа кажњавања само непосредног подстицања на директно насиље, и прелажење на забрану сваког изражавања које наводно шири мржњу, што је широк и савитљив појам. Када се узму и одредбе које забрањују било које преиспитивање истине иза „утврђених“ ратних злочина, може се претпоставити која је права намера аутора ове иницијативе, институционализовано одређивање одговарајућих истина.

С обзиром да је Међународни суд правде, у пресуди предмета БиХ пр. Србије, одлучио да је у Сребреници почињен геноцид, сваки покушај порицања ове тврдње (која је сама релативизације геноцида) и промовисања историјских чињеница биће кажњиво затвором у Европској унији, пратећи слово овог закона.

Својеврсни напад на слободу говора се наставља и новом институцијом Европске потернице која омогућава испоручење грађана који се траже у другој европској држави у случајима „расизма и ксенофобије“. То дозвољава државама чланицама које саме прописују законе у складу са њиховим тумачењем „мржње“ да траже изручење преступника из других држава који, на пример, на интернету пропагирају одређене идеје, с обзиром да потерница покрива и појам „криминала путем компјутера“.

За Србију посебан проблем представља све извеснија могућност да ће (будуће) чланице ЕУ – Хрватска, Словенија, БиХ (Федерација) – корисити ова средства да заштите властиту верзију историје ратова на територији бивше Југославије, позивајући се на пристрасне пресуде хашког квазисуда. Да ли ће Срби, уколико икада буду примљени у то „друштво“, морати да се правдају под претњом затвора пред машинеријом ЕУ? Додуше, имајући у виду све рестриктивнију природу закона у Србији, питање је колико ће нам за забрану слобода ЕУ уопште бити потребна, шта год било.

Ограничавање слободе говора у ЕУ је веома озбиљан проблем који погађа све грађане Европе, и укључује многе европске институције. На пример, Европски суд правде недавно је одлучио да забрани позитивно писање о лековима који још нису одобрени. Постоји и апсурдно опширна Директива о подацима која забрањује свако електронско чување личних података особе која то не одобри, што у суштини забрањује да се на било ком сајту или документу помињу имена лица пре одобрења (укључујући политичаре, глумце, спортисте). Могу се очекивати и нове директиве из ове области имајући у виду ширење регулативе ЕУ геометријском прогресијом, и по правилу лоше прописе који долазе из Брисела и често захтевају ревизију.

Појам Европске уније – бирократске творевине са огромним дефицитом демократије – и принципи грађанских слобода су суштински супротстављени. Даље интеграције држава у систем европске супердржаве само доносе нова ограничења слобода говора, изражавања и мишљења својим грађанима, и све мање поштовање према њиховој вољи. Најбољи пример је понављање референдума о Лисабонском споразуму у Ирској, због чињенице да је народ „погрешно“ одлучио први пут, и најава ирских власти да овог пута медијска заступљеност не мора да буде једнака за обе стране. То је право лице евробирократа и њихове визије будућности. Једно мишљење, њихова истина.

Европска унија и демократија су, показало се, по дефиницији антоними; борба за слободу је у сваком случају борба против европских интеграција.

21. августа 2009. | Ненад Вукићевић @ 20.51 | 1 коментар | Мишљења