Српски националисти

Хуманитарна интервенција – милосрђе Новог светског поретка

Посматрајући историју ратовања, наилазимо на најразличитије поводе и изговоре за напад на неку земљу. Често су ти изговори били врло неуверљиви, али забележени су и веома инвентивни сценарији. Порастом утицаја расположења јавности на доношење политичких одлукa, завојевачи су постајали оригиналнији у настојањима да оправдају своје поступке.

Добро је познат случај агресије Хитлерове Немачке на Пољску којим је започео Други светски рат. Као повод је послужио тобожњи напад пољских граничара на једну немачку радио станицу у близини границе ове две земље. Наравно, све је било изрежирано од стране нацистичких пропагандиста. „Пољски граничари“ су у ствари били политички затвореници обучени у пољске униформе. Овакав поступак Хитлер је објаснио речима: “Ја хоћу да пропагандистички повод рата учиним могућим или вероватним. Победника неће касније питати, да ли је говорио истину или није.”[1] Хитлер је овај рат ипак изгубио, а чланице антихитлеровске коалиције поставиле су себи задатак да уређење света поставе на новим темељима. Једна од смерница у том правцу, истакнута у „Декларацији Уједињених нација“ из 1942. била је и да „сви народи света морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе силе.[2] На тим принципима сазидана је и организација „Уједињене нације“.

Повеља УН у глави VII допушта употребу силе само изузетно. У ситуацији када утврди угрожавање или нарушавање светског мира или aкт агресије, Савет безбедности може да предузме одговарајуће мере ради очувања или успостављања мира. Уз то, држава има право на самоодбрану у случају агресије или оружаног напада. Примену силе, односно војне интервенције у неком другом случају, осим поменутих, савремено међународно право не допушта, и такви акти представљају злочин против мира – агресију, дакле међународно кривично дело!

Последњих година, протагонисти Новог светског поретка заговарају и спроводе концепт тзв. Хуманитарне интервенције који подразумева насилну војну интервенцију са позивом на заштиту неких од универзалних вредности савременог човечанства, пре свега људских права. Међутим, у основи ове доктрине не леже тако филантропски мотиви.

Читав концепт је осмишљен ради давања каквог таквог легитимитета војним акцијама Сједињених држава и њених трабаната за које не постоји никакво правно утемељење, имајући у виду да Русија и Кина нису спремне да у Савету безбедности аминују освајачке походе „једине супер силе“. Путем медија и других средстава пропаганде, пласирају се приче о угроженим цивилима којима су ускраћена основна људска права, и за које је хуманитарна интервенција једини спас. Реч је о ужасно циничном изговору за насиље над „отпадничким државама, тачније народима који се нађу на путу светским моћницима. Зато нема никакве сумње да је хуманитарна интервенција ништа друго до лепше име за агресију, злочин против мира.

На међународном плану, мир представља највећу вредност! Чак и ако негде дође до значајног нарушавања права грађана, то никако не може бити повод за нападачки рат, јер рат неминовно доводи до много горих страдања и веће катастрофе од постојеће, која се наводно жели отклонити. Не могу се нечија права штитити, тако што се другима на најбруталнији начин ускраћују. Још на Нирнбершком процесу је утврђено да је покретање нападачког рата највећи међународни злочин!

Ваља бити поштен и рећи да творци идеје Глобализма нису први који су се досетили да своја непочинства правдају хуманитарним побудама. Мусолини је напао Етиопију да би „ослободио робове и спровео цивилизаторску мисију Запада“, а Хитлер Чехословачку не би ли спречио етничке напетости и „служио истинским интересима народа који живе на том подручју“.[3]

Вредности на којима је изграђен међународноправни поредак, и поред одређених  мањкавости, представљају сметњу и брану безумљу тзв. Новог светског поретка. Управо зато, носиоци ове идеологије све чешће заобилазе међународно право, и урушавају поредак створен након победе над Хитлером, оживљавајући политику силе за коју се веровало да је одавно напуштена.

Српски народ је имао прилику да искуси «благодети» хуманитарне интервенције. Уз оправдање да је дошло до хуманитарне катастрофе на територији Косова и Метохије и масовног кршења људских права косметских Албанаца, Северноатлантски пакт је извршио бруталну агресију на СРЈ. Довољан је и летимичан поглед на чињенице везане за овај догађај па да се закључи да је НАТО имао различите мотиве, али ниједан од њих, засигурно није био хуманитарне природе.

Током овог хуманитарног геста НАТО-а, осим Срба страдао је не мали број Албанаца ради чије заштите је наводно покренута војна интервенција. Затим, коришћене су гранате са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе чија употреба је неспојива са хуманошћу. Осим војних, бомбардовани су и цивилни објекти без прављења разлике. Најзад, НАТО је након свега окупирао територију јужне српске покрајине, и нескривено подржава њено противправно одвајање од Србије, све зарад остваривања својих геостратешких интереса. Назив операције, „Милосрдни анђео“ најбоље илуструје цинизам и перфидност ове оксиморонске концепције, а у доброј мери и вредносни систем на којем почива Нови светски поредак.

Наведено према: М. Шкулић, Међународни кривични суд – надлежност и поступак, Београд, 2005., стр. 288.
Наведено према: С. Аврамов и М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2003., стр. 184-185.
Наведено према: Коста Чавошки, Окупација, Нови Сад, 2005., стр. 30.

23. марта 2009. | agent @ 20.59 | Leave a comment | Анализе

Нема коментара »

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

14 гостију прегледа сајт