Споменик

Ових дана се подигла прашина око доделе титуле почасног грађанина Новог Сада Ефраиму Зурофу. Зуроф још размишља да ли да прихвати награду због чињенице да у Новом Саду постоји споменик истакнутом Србину Јаши Томићу, у чија се дела убраја и антисемитски памфлет „Јеврејско питање“. Реакција Зурофа је донекле и разумљива, али не може се овај случај посматрати једноставно. Напротив, он отвара неколико веома сложених питања.

Градска власт у Новом Саду је брже-боље најавила измештање споменика, иако то нико, па ни Ефраим Зуроф, не тражи од њих. Поред већ традиционалне сервилности, разлог за то је и што је Томић био један од најистакнутијих српских првака ондашње Аустро-Угарске и што је директно заслужан за то што што је Велика народна скупштина Војводине објавила присаједињење Србији, што је несумњиво трн у оку евроунијатима и и чанкочедистима. Циљ овог покушаја да се Томићево целокупно дело сведе на поменути памфлет је јасан: огадити српску идеју и српство у Војводини и представити га као шовинистички и антисемитски пројекат што оно што никада није било. Националне организације и појединци се морају супротставити намери да се споменик Јаши Томићу избаци из Новог Сада, али то треба учинити на паметан начин. Уједно је ово и прилика да се прекине са једном лошом праксом у нашој историографији.

Не треба бежати од истине, Јаша Томић јесте аутор тог памфлета у којем износи своје, не баш повољно мишљење о Јеврејима. То дело је, међутим, у његовом опусу заузимало крајње маргиналну позицију. Чак и за његовог живота је било прилично мало познато. Јаша Томић никада своју политику нија базирао на њему, оно није имало никакав одјек у јавности, оно није представљало преовлађујући став у српском народу нити је икада било водиља за заваничну државну политику. И тако би у јавности требало рећи. Зашто је проблем да се каже да је Јаша Томић погрешио што је написао то дело(настало пре свега као плод његових личних искустава са појединим Јеврејима), да је подлегао непотребним генерализацијама и неким сличним памфлетима којих је била пуна Европа тог времена? На крају крајева, Томић је био само човек, он је имао права на своје грешке и заблуде и чинио их је у животу и због њих и плаћао цену. Ту је и питање контекста времена и цивилизацијског развоја. У време у којем је живео Томић извесна доза ксенофобије, па и шовинизма у појединцима је била сасвим нормална појава, зашто би Томић морао да буде потпуно имун на свет око себе?

Мора се раскрстити са праксом да се национални великан сматра за непогрешивог свеца и да се по сваку цену брани апсолутно све што је написао или изговорио. То не само да није правилан научни приступ већ је и у доброј мери идолопоклонство. Посебну медвеђу услугу српској ствари чине управо они појединци и организације које узимају такав приступ и који чак Томићев памфлет оцењују позитивно. Уз такве „бранитеље“ нису потребни чанкочедисти и жути!

Може се заузети још једна линија одбране, она која говори о сличним примерима из света. Ево најеклатантнијег: у Бечу, један део најчувеније улице, Ринга, носи назив по др.Карлу Лигеру, градоначелнику са почетка 20. века и ватреном антисемити, толико ватреном да га Адолф Хитлер у „Мојој борби“ хвали као свог најранијег политичког узора. Ако бих био посебно циничан , могао бих и да кажем да од Томићевог памфлета ниједан Јеврејин није страдао, док су од Лигерових антијеврејских говора страдали, макар и посредно, милиони.

Реч-две и о Ефраиму Зурофу, који је у неку руку проузроковао читаву ову контроверзу. Он је учинио много да у свет продре истина о Јасеновцу, усташком геноциду и нацистичким злочинима над Србима, много више од неких самозваних великих Срба или чак и од државе Србије(што о тој држави говори све). Поменуо сам већ да је његова реакција са једне стране разумљива али Србија и српски народ не може да унижава Србе који су за њих учинили значајне ствари због тога што су имали и своју непријатнију страну. Измештање споменика Јаши Томићу једноставно није опција, али, као што сам већ приметио, Зуроф то ни не тражи. Исто тако није дефинитивно одбио награду већ још увек размишља. А разлог за то је, убеђен сам, управо тај што је он свестан да су Срби имали своје разлоге да подигну споменик Томићу, разлоге у које не спада његово лично мишљење према јевејском народу, и да се његово животно дело не може свести само на један памфлет. Убеђен сам да би читав неспоразум био превазиђен када би се Зурофу на одговарајући начин, критички, представили лик и дело Јаше Томића, а можемо, уколико буде било потребно, и да га подсетимо да је Симон Визентал средиште своје организације сместио у Беч, са све др. Карл Лигер рингом.

22. октобар 2008. | Witch-king of Angmar @ 15.09 | Коментари (2) | Мишљења