Српски националисти

Еколошки глобалисти

Екологија, шта је то? Судећи по пажњи коју еколошке теме добијају у Србији, екологија не постоји, или барем не постоји проблем. Анализе учесталих катастрофа и масовних загађења ваздуха и река широм наше државе нису вредне колико драгоцене секунде на медијским сервисима; чврсто оријентисаним ка „Европи“ и заузетим за тако езотеричне теме.

Насупрот нашем примеру, „зелени“ покрети широм света доживели су енормну експанзију медијске заступљености протеклих година. Данас сви знамо о теорији глобалног загревања и како прети да изазове штетне промене климе, знамо да проблем обезбеђивања свеже воде полако постаје све значајнији, знамо да се прашуме и остала природна богатства већ деценијама десеткују и да тако нестају читави екосистеми, знамо да многим врстама прети нестанак.

Лако је занемарити штету коју човек чини својој околини, правдајући раскалашаност савременог живота потребама које морају бити удовољене. Имајући у виду да се и овај блог налази на интернету и да писац као и сваки читалац користе компјутер или мобилни телефон, тешко је писати критички о уништавању наше планете зарад личне угодности а не испасти лицемер. Ипак, неки у том лицемерству предњаче; тај феномен је најизраженији на Западу, али полако се и наша сцена попуњава са новим флоскулама и празним причама о „одрживом развоју“.

Постоје странке у Србији, „проевропске“ илити „напредне“, које декларативно подржавају тзв. „одржив развој“. Демократска странка у својој Стратегији промена има целу секцију посвећену одрживом развоју у којој пишу како су ресурси ограничени и како морамо то имати у виду када планирамо будућност, посебно економску политику. Новонастала „напредњачка“ странка је сличну реченицу, о одрживом развоју, убацила у свој промотивни материјал који се штампао у дневним новинама. Не заостаје ни ЛДП који у свом Изборном манифесту говори, додуше скромно, о остваривању здраве животне средине.

Зашто је „одржив развој“ битан? Четврти извештај Програма за животну средину Уједињених нација обелоданио је податак да годишњи траг сваког људског бића износи 21.9 хектара, а да наша планета може да регенерише само 15.7 хектара. У преводу: треба нам још пола планете, а ситуација се само погоршава. Иако је мало вероватно да је неко у Србији обратио пажњу на ову застрашујућу чињеницу, знамо барем да се неки у начелу залажу за „одржив развој“ (и ако је то вероватно резултат „копипејст“ идеологије), зар не?

Проблем лежи у томе што љубитељи глобализације и интеграција, као и обично, не разумеју суштину. Управо је њихово основно опредељење узрок глобалних проблема који прете да униште средину у којој живимо. Самим тим њихове безвредне декларације представљају само јефтино политиканство.

Постоји само једна нација на свету која се одрживо развија, једна и јединствена: Куба. То је искључиво зато што је Куба под полувековним санкцијама САД (највећег потрошача на свету). У несрећи тог неправедног ембарга изродио се систем који користи расположиве ресурсе на скроман али одржив начин. Тај пример је у жарком контрасту са осталим нацијама које радо учествују у глобализацији и стварању неограниченог тржишта, што доводи до апсурдних ситуација бахатог разбацивања и развоја који је све само не одржив.

Дакле, заснивати политичку платформу на одрживом развоју а истовремено пропагирати прикључење глобалистичким трендовима, широким интеграцијама (Србија без граница, Србија мост који спаја Исток и Запад и сл), је обично лицемерје.

Многи примери модерних животних трендова, од превоза несезонских пољопривредних производа авионима ради свежине, до масовног премештања индустријске производње са једног на други крај света због смањења трошкова радне снаге (и тако повећавајући потрошњу енергената од транспорта до складиштења), доводе до ширења јаза између онога што планета на којој живимо може да издржи и захтевима људске популације.

Западни политичари злоупотребљавају еколошку кризу да би промовисали „глобална решења“, јер тиме правдају мегабирократске наднационалне институције које стварају, занемарујући чињеницу да је управо глобализација највећи кривац за тренутну ситуацију. Одржив развој се може постићи или открићем неког новог, бесконачног и јефтиног извора енергије или враћањем на разумну произвоњу, првенствено локалну (ради елиминисања беспотреног транспортовања, складиштења и дистрибуције), али изнад свега рационализацијом потрошње.

Уместо неконтролисаног ширења тржишта и принципа потрошачког друштва, једини спас за овако бројну људску популацију је одрицање од система који се заснива искључиво на похлепи и одступање од најгорих видова глобализације која се данас спроводе.

Неолиберални концепт апсолутног слободног тржишта доживео је крах ових дана након реализације похлепих финансијских институција да годинама живе од измишљеног новца и надуваних пројекција, глобалистичка политика производње и потрошње доживеће крах онда када се суочимо са чињеницом да наша планета не може да издржи овај ниво експлоатације. То ће бити болно откриће које ће коштати много више од блокираног жиро рачуна.

Домаћи лицемерни политичари који овај проблем користе као флоскулу у својим предизборним програмима само троше потенцијал да се нешто по овом питању заиста учини. Не постоји „зелена“ прича која се може уклопити у пројекте глобализације, као што је Европска унија, јер ти пројекти, колико год се алтруистички представљали, јесу узрок еколошке катастрофе.

Ситуација је проста, ако желимо еколошку државу одмах, онда је изолација једино тренутно решење. Пошто је врло мали број људи спремно на такво жртвовање, најмање што можемо је да идентификујемо проблем: трошимо ограничене ресурсе.

И без изолације следеће решење је отпор даљим глобалистичким тежњама, отпор ширењу неконтролисаног потрошачког друштва, као и подстицај што шире домаће производње. С обзиром на опредељење већине политичке елите Србије да су суверенитет, национална или државна полтика и територијални интегритет „прошлост“ (што показује и несхватљива одлука да се једнострано примењује Споразум о стабилизацији и придруживању) а интеграције, глобализација и мостови „будућност“: тешко је видети какве везе и једна од владајућих или новонасталих „опозиционих“ странака имају са искреном тежњом ка очувању животне средине. По свему судећи, никакву. Зато је у Србији исправно поставити питање: Екологија, шта је то?

27. октобра 2008. | Ненад Вукићевић @ 01.54 | Leave a comment | Мишљења

Нема коментара »

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

6 гостију прегледа сајт