Томин пут пропасти

Разводњавање радикалске приче, предвођено „мекшом“ струјом сада већ бивших радикала, обећавало је много, а произвело највећу катастрофу националне опције од петооктобарских промена.

Тихо незадовољство националиста са конфузним, млаким и неодређеним порукама које већ годину дана стижу из најјаче национално опредељене странке у Србији, често је сузбијано у вери да постоји озбиљан план за освајање власти. Многи сада бивши радикали одлучно су тврдили у приватним разговорима да је тактика разводњавања само фолиража чији би исход обезбедио зицер на изборима. Лажна истраживања, а сада очигледно још лажнија обећања бивших страначких „стратега“, довели су до апсолутног изборног неуспеха, прво на председничким, а потом и на парламентарним изборима.

Многи од нас, који смо иза затворених врата гунђали о некреативним и интелектуално сиромашним кампањама, млаким порукама и непромишљеним циљевима, попут „исток-запад, север-југ“ или „црне рупе у златном тепиху“, сада сносимо одговорност за наивну и слепу веру у оне који већ дуже време промовишу непринципијелне и наопаке идеје о освајању поверења народа. Сви сносимо одговорност за последице најновијих дешавања на политичкој сцени Србије.

Разлаз челника Српске радикалне странке можда не би изазвало тектонске поремећаје у националном корпусу, чак би могло бити и делотворно, да до поделе није дошло у тренутку потпуне медијске и полицијске репресије режима, и да се подела није тицала европског питања. Није постојало горе питање по којем бисмо могли да се поделимо; Томислав Николић је урадио управо то, поделио је најјачу странку у Србији, у најгорем тренутку и по најгорем питању.

Сагледајући протекли период са сазнањима које имамо данас, можемо увидети размере катастрофе разводњавања националне реторике, она штета која се тек назирала током кампања „напредних идеолога“ нове „националне идеје“ је сада у потпуности видљива.  Национално бирачко тело, у недостатку јасних, савремених и интелигентних порука, остављено је на цедилу пред режимским медијима, без аргумената у супротстављању са немилосрдним лажима које се пуштају у етар сваки дан.

Једно још није јасно: да ли су актери најновијих дешавања сво време били свесни својих дела, и штете коју су наносили, или су изиграни као и сви бирачи који су у поверењу дали глас јединој опцији која је представљала отпор модерним колонијалним силама?

Подела се десила, многи часни људи отишли су из странке, за коју су се годинама борили, у вери да се ствара нешто боље, многи часни људи су погрешили.  Да се подела десила по било ком питању сем националног консензуса око европских „интеграција“ са режимом Бориса Тадића, питање би било ко је на правој страни, овако, ситуација је јасна.

Искуство са Мајом Гојковић показало је да није довољно одвојити личност од странке, чак ни јавно демонстрирати подршку режиму снимајући иначе приватан чин гласања, морала се направити подела у бирачком телу ради разбијања поларизације на политичкој сцени која је колико-толико одржавала националну идеју у животу.

Покушај преотимања Српске радикалне странке од др Војислава Шешеља и потпуне замене националне приче са квазинационалном није успео у целини, али јесте открио све слабости наше приче и тиме је уназадио као ниједан акт од петооктобарских промена. Ми се сада налазимо, тек нешто више од 6 месеци од признавања лажне државе на Косову и Метохији, без и једне јасне визије шта представља српску националну идеју, сада након што су велики стратези „напредне“ Србије упропастили националну причу најјаче странке у Србији увидели су прилику да направе нову и тиме докрајче ову нашу напаћену државу.

Као шлаг на торту, „напредњачки“ позиви на референдум „ЕУ или Космет“ у потпуности откривају завршни акт фарсе која се одвија у банана-републици Србији. Безмало осам година окупациони медији припремају терен за европске „интеграције“, обликујући нестварну слику раја коју коче неки „назадњаци“ и њихови митови о територији, херојима, части и поштењу.

Сада, у тренутку слома опозиције и потпуног једноумља на медијима, човек који је разбио националну опцију позива на референдум који би потенцијално једним потезом завршио две приче, определио Србију ка ЕУ (без алтернативе) и званично признао Косово и Метохију као независну државу, случајностима никада краја.

Погубност сваљивања пуне тежине осмогодишње, милијардама финансиране, пропагандне приче (једне од најјачих пост-идеолошких догми на свету) на сложено, мучно и тешко питање Косова и Метохије је трагично јасна. Национална опција коју је годинама предводио Томислав Николић у потпуности је потврдила лажну дилему коју пласира режим, „Космет или ЕУ“, тако што није ниједном речју демантовала бајке које се пласирају грађанима о благостању коју доносе „интеграције“, већ само потврђивала да једина кочница рају јесте онај „шиптарски Космет.“

Због тих „пропуста“ национални корпус је остао необавештен, неиформисан и збуњен. Прихватање Европске уније „уз само један мали, малецки, услов“ довело је до тога да ми жртвујемо наше Косово и Метохију за мит Европске уније, и то радимо зато што нас медији лажу да се у ствари одричемо мита Косова и Метохије за нашу Европску унију.

Изгледа да тај „мали услов“ заиста јесте био безначајан, а национална опција је слепо пратећи тог човека дошла у ћор сокак из кога ће тешко изаћи, режимски кордони репресије су утврдили позиције и имају новог савезника, будућност за нашу банана-републику никада није деловала суморнија.

Европска унија је смрт демократије у Европи, западноевропски народи виде чему то води и сваком, све ређом, приликом већински се изражавају против тог бирократског монструма који прети да уведе тоталитаризам на мала врата. Србија, међутим, и нема неку озбиљну перспективу да уђе у ту Унију, барем не у следећих 20 година, и сигурно не целовита. Многе земље Еврозоне сада по први пут улазе у рецесију од увођења јединствене монетарне политике, ово искушење ће бити прави тест за економије земаља чланица. Само те три чињенице, а има их још много, могу бити солидна база за озбиљну евроскептичарску причу. Они који против „Европе“ стављају само Косово и Метохију намерно ризикују да у једној бици изгубе све, неки то раде из чисте имбецилности, други из зле намере, само је питање ко чини већу штету?

28. септембар 2008. | Ненад Вукићевић @ 02.54 | Коментари (11) | Мишљења