Српски националисти

Србија и Олимпијске игре: хоће ли неко разумети симболику?

Завршиле су се и Олимпијске игре. Нећу ништа да причам о њиховој спектакуларности, све сте видели. Уместо тога, осврнуо бих се на своја лична размишљања.

Признајем, навијао сам да не узмемо ниједну једину медаљу! Зашто? Спорт, више од било чега, одражава стање духа друштва и нације. Током деведесетих, и поред свих напада на нас и препрека, што формалних, што неформалних, могли смо са приличном дозом сигурности да ће наши тимови и спортисти умети да дођу до титула и медаља. У неизвесној завршници мечева у било ком спорту, углавном би наши тимови превладали. Последњи шут, последњи смеч, последњи дриблинг, последњи замах наши би мајстори скоро увек одрадили успешно. Зашто? Зато што су иза себе имали државу и нацију која је колико-толико држала до себе и која је колико-толико гајила своје позитивне традиционалне вредности. Власт, каква год да је била, није купила свој капитал на уништавању онога што су Срби вековима сматрали светим, а за рачун глобалистичких творевина. Спортисти су тада могли да недостатак финансијских средстава надокнаде патриотским заносом и традиционалним српским инатом јер су знали да иза себе имају нацију која иза њих стоји свим жаром.

А сада? Сада су власт преузеле тзв. демократске снаге, снаге „транзиције“ и „тржишног начина размишљања“. Са медија се годинама убија национална свест, шири се презир према националној култури, а истицање националне припадности се етикетира најпогрднијим називима. Такво духовно стање се неизбежно пренело и на спортске екипе. Због чега данас да кошаркаши, фудбалери, одбојкаши, одбојкашице, стрелци запну мало више када се нађу пред мало јачим препрекама? Коме да донесу радост? Себи? Освојили су они већ доста. Властодршцима који злоупотребљавају спорт горе него било ко пре њих? Народу који је убијен у појам и који се боји да ће нека будалетина махање државном заставом или показивање три прста прогласи за „фашизам“? А о томе да држава осам година након пада „мрачног режима“ и „отварања према свету“ није уложила апсолутно ништа више од претходне власти да и не причамо.

Да смо остали без медаља, мислим да се само најокорелији евроунијати не би запитали како то да је „лоповски, злочиначки Слобин режим који нас је одвојио од света“ могао да одгаји европске, светске и олимпијске прваке у кошарци, ватерполу, одбојци, стрељаштву и сасвим солидне фудбалске и рукометне тимове, а да под „демократском и према Европи отвореном влашћу“ спорт, након Евробаскета 2005, СП у фудбалу 2006 и других такмичења на Олимпијским играма доживи свој дефинитивни и потпуни крах. С обзиром на политичку површност просечног становника Србије, овако нешто би више него било шта отворило очи огромном броју људи и указало им да као земља и народ неумитно пропадамо. Зато верујем да нико више од Тадића и његових сатрапа ове три медаље није славио.

Реч-две и освајачима медаља. Трезвенији спортски аналитичари су већ указали да су две од три медаље освојили појединци који су до њих дошли не уз помоћ државе већ личним напорима. Има још нешто, међутим. Милорад Чавић је на победничком постољу носио мајцу „Косово је Србија“ и због тога је испаштао, али је рекао да се не каје. Новак Ђоковић се обратио народу на великом митингу за Косово и Метохију у фебруару. Њих двојица су једини наши спортисти пред целим светом дали недвосмислену подршку споственој земљи и народу у тим тешким тренуцима. А ватерполисти? Били су отписани од свих у мечу за треће место против Црне Горе али онда су, не бирајући средства, из својих редова одстранили Тадићевог политичког комесара и успех није изостао. Хоћемо ли разумети симболику у рецепт применити и на свакодневни живот?

Наша последња олимпијска златна медаља била је у септембру 2000, последњих дана Милошевићеве владавине. Што би Италијани рекли…meditate gente, meditate.

(крос-постовано на http://mightiestofthenine.blogspot.com/)

26. августа 2008. | Witch-king of Angmar @ 15.54 | 4 Comments | Мишљења

4 Comments »

Сјајан блог, имам и ја пар речи да додам на ову тему.
Оно што упада у око, од можда најјаче репрезентације у колективним спортовима на свету, ако изузмемо ватерполо који озбиљно игра 6 репрезентација и где смо такође изгубили доминацију коју смо имали, доспели смо да више ни у једном спорту нисмо у самом врху. Сви се сигурно сећате како су сви кукали, само да се промени химна, да заиграмо уз Боже правде, да се завијори српска застава тада ће сви имати мотив до неба, и успеси неће изостати. Међутим десило се скроз супротно. Атмосфере, заједништва више нема ни у једној нашој репрезентацији. И на спорт се одразило схватање које преовладава последњих година у Србија, да су само паре битне, да се појединац обезбеди, само да мени буду добро, а за остале, па јбг, како се ко снађе, и зато сви изгарају у својим клубовима, а играње за репрезентацију, што би требало да представља врхунац за сваког спортисту је постало од другоразредног значаја, једино може да послужи да се прогура неки играч да се после лакше прода. И наравно понекад засија сунце успеха али ни то не може да прође без жутих политичара који на сваки начин покушавају да се огребу о сваки успех неког спортисте, покушавајући да тај успех представе као свој и да искористе тог спортисту у виду свог политичког маркетинга. И дошли смо до тога да 2 прослављена репрезентативца место да се баве својим послом, долазе и спрачавају неког да постане градоначелник јер он наводно није добар. Нису добри сви они људи који су гласали за њих, а били су добри док су све ове године свим срцем навијали за ту двојицу спортиста. Однос представника ОКС у Пекингу према новинарима је био катастрофалан, толко бахатости, неразумевања, немушта лаж о прикривању сукоба са Шапићем и Шефиком. А ко је био у том комитету? Па велики број политичара и функционера странака је добио посао тамо, а никакве везе са спортом нису имали. Али странка свугде мора да буде присутна. Важно да су државни функционери шепурили по Пекингу о државном трошку док се у земљи није знало ко је ухапсио човека, док је један човек пребијен на смрт од стране полилиције а да се не зна ко је то урадио.
Ана, Новак, Јелена, Чавић па и Јанко су искључиво својим трудом, одрицањем постигли ово што су постигли и нико им у томе није помагао. Разлог за то је што су и на време отишли одавде па нису морали да се суочи са разним мешетарима којих у свим српским спортовима има прегршт. Тако да не можемо говорити и о неком озбиљнијем развоју индивидуалних спортова код нас. Базични спортови гимнастика, атлетика, пливање су потуно запуштени. О обнови игралишта и терена и изградњи нових нема ни назнака. Сећам се да сам са својих 6-7 година 12 сати дневно био у школском дворишту које је било препуно играо фудбал, баскет, рукомет.., а сада у том истом дворишту терен је запуштен, нема више клинаца који се баве неким спортом, тек понеки случајни пролазник туда прође,
Створио се нови систем вредности у којем појединац брине искључиво о себи, и о свом материјалном статусу, а о нечему вишем не жели да размишља. Уз то када се дода слика коју домаћи медији стварају и пут којим иде наше друштво неизбежно је да се све то одразило и на спорт. Али бојим се да овим нисмо дотакли дно и да ћемо у својој заслепљености још дубље тонути.

#1 | 26. августа 2008. | Милош Димитровски

tokom devedesetih smo uzimali medalje jel su to mahom bili sportisti koji su prosli sportski sistem SFRJ a ovi danas su upravo oni sportisti koji su su trenirali 90 ih godina. cisto da znas.

#2 | 7. септембра 2008. | ZIka

Nadji sebi bolje devojku i ostavi to sranje

#3 | 12. септембра 2008. | Radovan Stanicic

Slažem se sa ovim što je napisao Kralj-Veštac
ali ne sa komentarom R.Stanicic-a. Nezahvalno je
praviti tuđi psihološki profil pre svog.

#4 | 1. октобра 2008. | Horacije

Leave a comment

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

9 гостију прегледа сајт