Разговори V
Максо шта би организовање радничког парламента данас у мојој земљи значило, и да ли би уопште нешто значило.
Околности су потпуно промењене када говоримо о структури радничке класе, средствима рада на којима та класа ради, школска спрема припадника класе, организација државе, итд. Али ако се крене, а увек је исправно само кренути тако, од основног проблема, да би се живело мора да се ради.
У моје време Енглеска је била земља деспотизма капитала и ропства рада. Жалим али то исто сада могу рећи за твоју државу Србију.
Радник годинама ради, не уплаћују му се доприноси за социјално и пензионо осигурање. Оболи или остари, дошло време за пензију, пензије нема јер није уплаћен радни стаж. Па то је почетни облик експлоатације радника, који је егзистирао 1800. године. Проблем пензије је основно питање и исто се дешава вашем раднику, што се дешавало саском рудару пре 200 година.Повезивање овог проблема са проблемима друштва, државе, је демагогија којом се радник третира предметом а не субјектом створеног дохотка, ма колики он био.
Следеће, у моје време радник се борио за сталност запослења. Данас у твојој земљи радник је још у горој ситуацији. Постоје неких закона као демократска тековина, неке квази правде, послодавац може запошљавати на неке пробне радове, на неке радове обучавања, а због проблема незапослености, може запошљавати стотине радника без икаквог уговора, решења, уз неку минималну надницу за рад тог радника.
У моје време питање радничке борбе, је било и питање радног времена. Па и у твојој земљи данас се може рећи да радно време као усвојена и постојећа норма, не постоји. Радник мора да ради колико и када послодавац тражи, а плата је толика, као да је тај радник радио по 2 сата дневно.
У моје време у парламенту није било ни једног представника радника. Лордови, грофови, имали су право да бирају једну шестину парламентараца по свом нахођењу. Данас у Србији, лордови и грофови су председници политичких странака, председници који се већ више од десетак година на демократски начин задржавају у ту фотељу, несмењиви су, а када неко од чланова изгуби стрпљење и постави питање смењивости, истог момента бива искључен из партије, па тај искључени одмах формира нову странку, а онда се после неку годину нађу у некаквој демократској коалицији за добробит радничке класе.
У моје време радничка класа је бар била призната класа, класа против које се послодавац борио отвореним гардом. Данас је тај термин, радничка класа, избачен из употребе, нико га не сме поменути, ни новинар, ни политичар, ни посланик, а министар каже за раднике да су битанге које неће да раде, те морају да се запошљавају Бугари и Румуни. Послодавац углавном има један једини коментар, ако ти се не свиђа иди, доћи ће други радник.
Све у свему, у твојој Србији данас, на сцени је један најдрастичнији облик ниподништавања радника, највиши степен њихове обесправљености, најлуциднији облик њихове организованости, који у себи садржи само тоталну неорганизованост и манипулисање радницима, најбезобразнији облик сваљивања цене кризе искључиво на плећа радника.
У том вашем времену, друштво почива на имиџима које намеће крупни капитал, ту је почетак и крај свих догађања.
Крупном капиталу националне границе су постале сметња даљњег богаћења, и тај капитал је сео, договорио се, донео стратегије дугорочног деловања. За реализацију те подмукле машине и најопаснијег вируса, капитал је морао да ангажује десетине хиљада радника, али је те раднике прво подврго идеолошкој тортури, затим добро платио, назвао их интелегенцијом, увео им стотине неких светских награда и фондова, затим наметнуо имиџ џет сета и којекавих још глупости. Стратегија је окренула капитал ка још монстроузнијем деловању: отвара своје универзитете, на њима школије свој кадар, који није учен шта је најправедније, него само томе како да тај капитал остане на власти, како да се супростави свим опасностима, и оно најмонструозније да се све ради у интересу човека, и то неког светског човека. Капиталиста не може да спава што тамо негде неки грађанин нема исте услова за гласање као његов у Лондону, Паризу, Њујорку итд. Његовог гласача мења електронски глас, а тамо бирач нема ни спреј за прст. Па не може то тако, имам да га бомбардујем и уведем му демократију. Капитал који је и скривени власник читавих држава, води рачуна о свим ситницама, за то је платио стотине хиљада такозваних државних службеника, државна бирократија, посебно је опасна она организована у стотине међународних организација и фондова. Е те стотине хиљада службеника су отворени гард капитала, оруђе за борбу против обичног човека, грађанина, против сваког ко би се макар усудио да постави питање бар мало праведније прерасподеле богатства, прерасподеле културе, прерасподеле спорта, прерасподеле права на живот.
Тај организовани капитал је сада узео под своје твоју Србију, омогућава својим изабраницима, које је још пре двадесетак година почео да одабира, да постају ваши домаћи послодавци, ваши најспособнији грађани без чије памети би твоја држава као пропала. Како је одредила ко ће бити послодавац, тако је одредила професоре, банкарске, финансијске стручњаке, полицијске и војне министре, гувернере итд. итд. и треба да ти то објашњавам на стотине страна. Основни постулат стратегије је, не оставити ни најмањи простор где би могла да никне нека снага којој би на било какав начин пала било каква идеја, јер о исправности политике светског капитала нема шта да се дискутује. Па ево вам пример из твоје Србије, један такав човек приграбио послове, машине, капитал социјалистичке привреде, затим у транзицији куповао буд зашто друштвени капитал, па посредно затворио државне банке, па онда своју продаје за пола милијарде долара, а порнографија највишег нивоа је када сада ту продају дневне новине представљају као успех српске привреде и транзиције, успех финансијских доктора, асистената и новопечених држављана земље Србије, њихов успех на довођењу страног капитала у земљу. За сада доста. Касније ћемо још понешто.
Добро вратимо се радничком парламенту. Реци Максо још коју.
Лондонска штампа води политику ћутања у односу на делатности радничког парламента. Штампа избегава да саопшти да је парламент формиран и да је почео да ради. Без обзира што новинари изигравају ноја, историчари ће забележити да су у Енглеској 1854. године постојала два парламента, један у Лондону и овај други у Манчестеру. Парламент богатих и овај о коме сада говоримо, парламент сиромашних. Али прави људи су седели само у манчестерском парламенту, у лондонском су седели господари, крвопије, људи лажних стандарда, лажни борци за демократију и правду, правну државу.
Комитет парламента изашао је са предлогом формирања националног радничког фонда. Парламент је усвојио прво и друго поглавље овог предлога.
У првом поглављу комитет је предложио да се за стварање националног радничког фонда уведе редовна уплата у фонд од стране радника. Висина уплате зависи од недељне цене рада, тако да би радник чија је цена недељног рада 4 шилинга уплћиво пола пенија, а онај чија је цена рада 40 шилинга упаћивао би 4 пенија.
Сав новац који се скупи за фонд има се уплатити у банку на заједничко име. Када се новац подиже за потребе покрета, мора се узимати само папирни новав, бројеви новчаница се уписују у списак који је доступан на преглед свим члановима фонда.
Прикупљена средства се користе за помоћ свим градовима и местима где се штрајкује, за измирење дугова насталих за време штрајкова.
У свим градовима се морају формирати радничка оделења за одређивање цене рада. Мора се издавати извештај о цени сировина, цени трошкова рада и цени самог рада. На основу тога давати извештај о добити послодавца који он мора прихватити. Сличну методу применити и на област пољопривредних интереса земље.
Имајући неоспорно право на учешће у добити послодавца, радници имају и друго још неспорније право, право да постану господари свог рада.
Комитет препоручује радницима да сами средствима фонда отварају кооперативне фабрике и радионице и организују производњу.
Loading ...
