Разговори IV
Максо имали смо аферу око извоза оружја. Помињани су председници владе, министри, тајкуни, разни бизмисмени, политичари. Тресла се гора, родио се миш. Истраге, анкетни одбори, тужилаштва и ником ништа. Реци нешто о томе.
Не могу да коментаришем то твоје време. Испричаћу ти случај из мог времена. Па упореди. Крај је сличан, али се до њега стигло много теже и уз већу глуму у мом времену него у твом.
У суботу 23. овог месеца , отпочео је судски процес, који води полицијски судија господин Henry, против господина Halea, власника фабрике ракета, где је на захтев владе извршена заплена. Основно питање на расправи је било да се установи да ли је заплењени материјал био барут или не. Хемичар господин Ure вештачио је да се не ради о експлозивном материјалу, али је судија Henry ипак изрекао пресуду да се ради о експлозивном материјалу и казнио господина Halea са два шилинга по фунти барута који се нашао код њега преко дозвољене количине.
Затим су се господин Hale, његов син и господин Boylin поново нашли на суду пошто су оптужени да су, са прекидима, између 13. септембра 1852. и 13. априла 1853. године произвели и омогућили производњу различитих великих количина ракета.
Заступник владе изјавио је: да се господин Hale неколико пута безуспешно обратио влади у вези са својим ракетама, и да је од октобра 1852. код њега запослен велики број радника, од којих су неки избеглице из иностранства. Читава њихова делатност требала је да носи печат тајности и да су бродски товарни листови на царини оповргли тврђење господина Halea да се код царине води као извозник. Вредност ракета креће се између 2000 и 3000 фунти стерлинга. Какво је порекло тог новца. Господин Hale је недавно банкротирао и ослободио се банкротства плативши само 3 шилинга по фунти.
Наредник тајне полиције Sanders, тврди да је запленио 1543 пуних ракета, 3629 ракетних глава, 2482 доња дела, 1955 празних ракета, 2 гвоздене рампе и 22 инструмента за испаљивање ракета.
Као сведок појавио се господин Uzner, који је изјавио да је 15 година провео као официр у пруској армији, и да се борио у мађарском рату као мајор. Био је запослен код господина Halea на изради ракета. Пре овога провео је неколико месеци у затвору због крађе на шта га је натерала немаштина.
Судија, имајући алтернативу или да оптужене по кратком поступку осуди на казну од 5 фунти стерлинга или да тај случај изнесе пред пороту, изабрао је ово друго, али је био вољан да оптужене пусти уз кауцију на слободу. Пошто Hale није био спреман да затражи од било ког пријатеља јемчење, оптужени су пребачени у затвор. И поред сведочења чије садржаје нисам изнео због простора, у процес нису увучени они главни, који су ангажовали Halea, нашли му стручну радну снагу и који су организовали цео посао.
Максо шта значи када се држава задужује за покривање обавеза буџета.
Народ добро зна, пошто је искусио на својој кеси, колико национални дуг оптерећује порезе, али ипак многи немају појма под како чудним околностима се тај дуг закључује. Светским берзанским шпекулантима потребан је новац како би могли да спроводе притисак у дотичној земљи. Држава се задужује код тих шпекуланата и обавезује се да ће им за 100 фунти дати толико и толико фунти тада и тада. За ово држава отима средства од пореских обвезника, тако да су ти људи залог министара финансија и осталих тлачитеља који се задужују код шпекуланата. Тај новац је задужен под разним условима који поред камата, рокова отплате, садрже и многе ствари које руше интегритет и самосталност једне државе.
Али Максо данас се моја држава задужује код неке демократске и праведне међународне банке, ММФ, европске банке итд.
Па знаш, код вас су се променили облици организовања али је све у суштини остало исто, јер се то и не може по својој суштини мењати. Увијено је у шарене папире али ради се о истом механизму. Пошто код вас још приватни капиталисти нису у стању да дају кредите држави и они су под притиском као и радничка класа и сељаци, али су сваким даном све снажнији и све више ће избегавати да трпе због кредита које је подигла држава. Тако у будућности сав терет отплате тих кредита пашће на грбачу пореског обвезника.
Максо 2001. у мојој држави је дошла нова влада коју чини широка коалиција. Затим је 2004. дошла нова коју чини мањи број странака од предходне, али је и она коалициона. Ја не живим боље, мада владе тврде да су видни помаци, али напредак спречава велики број пензионера и необучена радничка класа кажу министри. По њима необучени су и официри, и полицајци, и судије, и банкарски службеници, професори, учитељи, ма бре сви који треба да имају посао и пристојну плату и пензију.
Ауууу. Па код вас је сада много лоше. Те две ваше коалиционе владе једино што су показале и показују је немоћ. Немоћ да владају када долазе промене до изражаја, када је влада могућа као привид али још не као реалност, када старе странке силазе са сцене а нове се нису оспособиле и не знају да раде.
Та твоја предходна влада је показала таленат да вас замајава демократијом, путем у Европу, разно разним интеграцијама, тајним службама, отварањем досијеа, предходним режимом, лустрацијама, заштитом природне средине, реформама буквара, моралним чишћењем од кривица за ратове. Као што видиш само да се влада и правда време владавине. Та твоја нова влада такође не зна да влада за интерес целог народа. Код ње богати појединци још снажније долазе до јефтиног капитала а што се тиче политичких питања ту је тотално нејединствена. Та садашња влада представља вишеглаво створење где ни једна глава није главна. Сваки пар очију гледа у другу страну. Опстаје још само захваљујући личним не довршеним плановима сваке њене главе. И свака глава мисли да ће пре стићи до свог циља од осталих. А пошто порески обвезници (што је код вас потпуно заменило употребу радничка класа) виде то тотално нејединство, све главе углас говоре да због тешког стања и судбоносног времена морају да нађу минимални консензус. Сада је то у оптицају.
Максо да није то јединство супротности. Те главе ове садашње српске владе.
Један веома дубок а ипак маштовити истраживач принципа који управљају кретањем човечанства (Хегел), често је истицао као једну од основних тајни природе оно што је називао законом јединства супротности. Сматрао је да је популарна пословица о –додиривању супротности- величанствена и моћна истина у свакој сфери живота, аксиом кога се један филозоф може исто тако тешко одрећи колико и астроном кеплерових закона или великог Њутновог открића. Зато било да је то јединство супротности принцип или не, чланови владе ће га се држати док год буду могли, упорно мислећи да доказују универзалност принципа и жртвовање зарад бољитка народа. Па ће тако пензионери добити пред нову 2005. годину повећање од 5,06% а чланови владе од 300 %.
Максо мало да ми даш свој коментар о садашњим политичарима у мојој земљи. Како ти то видиш одозго.
Па прво ми реци како видиш Мићуновића, професора и мудраца.
Најкраће: нит зуба има, нит види, нит укуса, нит ичег. Мада је већ седамдесетогодишњак, и мада од 1948. године има видну улогу у јавном животу, и то готово без прекида, он успева да остане новост и да стално буди наде које се полажу обично само у неопробану младост која пуно обећава. И ако је једном ногом у гробу, људи очекују од њега да тек отпочне своју праву каријеру. Умре ли сутра, цела Србија ће зинути од чуда чувши да је добрих педесет година био у фотељама: комуниста, дисидената, демократске опозиције, демократске позиције, па опет опозиције и тако у круг.
Заједнички за све њих: Борис, Свилени, Чедица, Кораћ, Михајловић, Вук, Веља, Батић, Протић, Човић, Чанак, Живковић, Пешићка, Обрадовић, Периша, и за све остале јер би ми требало много да набрајам.
Тешко и лако питање. Тешко јер треба много простора и лоша маса да их све уклопиш у један одговор. Лако, јер стварно са мало промишљања види се сва њихова глупост и себичност.
Појединачно им леже и комични и херојски ликови, и патос и присност, и трагедија и фарса, мада је фарса далеко ближа њиховим осећањима. Они нису увек прворазредни говорници, али су одлични дискутанти. Поседују малу меморију, али енормно искуство свих изборних и парламентарних трикова, интрига. Шпекулишу са предрасудама и осетљивошћу своје публике, обезбеђујући се против изненађења својом циничном безочношћу, против самоиздавања себичњачком оштроумношћу, од губљења присебности својом дубоком фриволношћу, својом савршеном индиферентношћу и својим господским презиром. Будући да су лакрдијаши, знају да се допадну скоро свакоме. Када нису у стању да држе конце у својим рукама, знају да преко новинара учествују у свакој игри. Ако им недостаје општи поглед, увек су спремни да исплету допадљиве уопштености.
Једна земља коа што је Србија дозвољава им да делују, а оно чему теже, пре је спољна страна успеха но сам успех. Када не смеју да се определе, иступиће бар као посредници.када нису у стању да се понесу са јаким непријатељем, створиће слабог да докажу своју способност.
Будући да немају главу у којој се рађају планови и далекосежни пројекти, они не иду за великим циљевима већ се заплићу у тешкоће да би се из њих исплели на начин који оставља утисак. Потребне су им компликације да би стално били присутни, а када их нема, сами се постарају да их створе. Уживају у привидним сукобима, привидним биткама, привидним непријатељима, у непрекидним препуцавањима кроз новине, телевизију, парламнтарне дебате, што је и њихов једини циљ.
Подлежући страним утицајима на делу, они му се супростављају на речима. Знају како да помире демократску фразеологију са олигархијским погледима, како да камуфлирају политику средње класе охолим језиком за њеном потребом, како да изгледају као нападачи и када попуштају, како као заштитник када поступају као издајник, како да доведу до очајања тобожње савезнике, како да се нађу у правом тренутку на страни јачег против слабијег, и како да изјаве часне речи у часу када беже, како да нечасно прогласе демократијом и часним, међународним обавезама. Када говоре о страним народима, то чине веома углађено, јер је углађеност ђаволов новчић који се даје у замену за изигран сопствени народ.
Убедили су сами себе у то да би неки благовремени уступци у приватизацији набујалим новоствореним профитерима и привредницима могло бити најсигурније средство да се избегне осуда народа и потпуни преокрет гласача, а најсигурнији пут да материјално обезбеде себе и своје ближње.
Када су стране трупе умарширале на Косово да би суспендовале устав Србије и предале га у руке немилосрдних Арнаута, они оправдање за попуштање налазе у апстрактним начелима: па они пре нас су попустили и спроводили погрешну политику. А никоме од њих не пада на памет да се повуку из политике зато што нису способнији од оних који су били пре њих.
Ако се боре за то да неко јамчи за један уговор, они ни у ком случају не јамче да ће се придржавати тог уговора. И стално понављају народу: имате нашу заклетву, али имајте на уму да се ми не заклињемо да ћемо је одржати. Када их народ касније подсети на те заклетве и обећања, они тврде да их народ није добро разумео, да је погрешно схватио садржину тих обећања, да то нису рекли.
Подвлачење својих заслуга за ствар уставних слобода и демократије у земљи Србији, јесте велика и непресушна тема њиховог хвалисања.
Њих све, на политичку сцену одржава: недостижно, неразрушиво, потпуно, непревазиђено, неизмерно, неопрезно и непоправљиво, тако безгранично, неустрашиво и несхватљиво поверење гласача. Шта још треба да се деси народу Србије да схвати суштину деловања тих људи које си поменуо у свом питању.
У њиховом језику не постоји реч част. А што се самог појма тиче, они кажу да је то само француска илузија. Тако када се заклињу у част и часним намерама према интересима народа, са страним дипломатама и олигарсима склапају тајне споразуме и примају тајне обавезе за остали народ, а чијим обелодањивањем не би постојала ни најмања сумња у квалитет њихове части.
Документа о њима која су окаректерисали као лажи неких тајних обавештајних комунистичких служби, када и ако буду објављена скинуће маску са њихобих историских улога у увођењу демократије, са њихове лажне театралне борбе.
Готово и да није потребно напоменути да садржаји њихових програма немају чак ни онолико реалности колико су је имала села од картона која је Потемкин показивао царици Катарини приликом њене посете Криму. Пет дана после парламентарних избора они забораве шта су обећали.
Eнги да ли могу пар најбогатијих људи да контролишу власт земље у транзицие?
То зависи од много момената, но ако у земљи постоји недостатак функционисања правне државе, нерегулисано тржиште, могућност финансијских малверзација и незаконских трансакција, сасвим је могуће да пар најбогатијих диктирају услове транзиције, односно услове јачања њихове моћи. Даћу ти пример из прошлости.
1850.-51. године у Пруској либерална буржоазија преко личности два богата трговца, господе Camphausena и Hansemanna , непосредно узима узде власти у своје руке тврдећи да је држи у име свих снага транзиције у земљи. Тада су у Пруској све партије пре рушења старе владе биле јединствене у опозицији, а онда су се поцепале када су освојиле власт, и издале интересе народа без чије помоћи не би освојили ту власт. Пре победе либерална буржоазија је обећавала много нових радних места, побољшање услова рада, веће слободе и демократију, а скоро све је заборављено када је изабрала своју владу. Народу мора да буде јасно, да када се уједињује са богатим појединцима он представља само средство за остварење њихових циљева, а ти циљеви могу бити само даљње богаћење и експлоатација народног богатства и самог рада тог народа. Када освоје власт муке су исусове да се изврше било какве промене закона које побољшавају положај радника и сељака, закона који стављају под контролу пословање богатих тајкуна.
Како ти богати појединци освојају власт и како је организују. Опиши Енги.
То могу да раде на два начина, односно обично то иде у два корака који могу потрајати и више од десетак година.
Први корак представља моменат стварања нове класе власника крупног капитала. Тај крупни капитал се мора узети од некога. То узимање се дешава на основама превара, крађа, уцена, убистава, утаја пореза и акциза, шверца, избегавања царина. Тада ти богати појединци и преваранти који су одједном пуни пара врше финансирање појединих странака и партија. Када те партије победе на изборима и формирају владу, њени финансијери бивају заштићени од правде, полиција и судство их не гоне, остају некажњени и настављају даље са својом активношћу. И даље врше финансирање странака али оних које су сада у опозицији, јер оне најутицајније из странака које су сада на власти увлаче у заједничке послове који се финансирају из државног буџета, купују их код победа на тендерима, јавним набавкама. Долазе нови избори, побеђује опозиција, коју су богати финансирали у тој опозицији, и богати појединци поново остају нетакнути. И тако тај процес траје десетак година. Пошто богати појединци знају да ће доћи тренутак када више нема шта да се краде у држави од имовине чији је власник био неко други пре промене власништва, они почињу да формирају своје партије и странке. Пошто имају доста пара, формирају разне фондације, своја средства информисања, своје универзитете, позоришта, спорстка друштва. Фаворизују утицајне појединце из јавног живота који поседују потребна знања, финансијски их награђују и на тај начин купују да раде у интересу њихових странака. Док не дођу на власт обећавају куле и градове, представљају се као највећи борци за интересе народа, пуна су им уста правне државе, борбе против криминала, иако њихово богатство почива на изигравању закона и правне државе. Чак и не морају да освоје највећи број мандата на изборима, довољно је да освоје одређени број, уђу у парламент и буду језичак на ваги за формирање владе. Тада су створили услове да остану недодирљиви, и у држави одлучују о свему. У целом том периоду добро знају које су то партије, које својим програмом могу придобити значајан део грађана, те врше увлачење водећих људи тих странака у прљаве послове а онда их држе у шаци, контролишу рад синдиката и раде на њиховом разбијању и уситњавању, и уопште воде рачуна о свакој ситници ради чега плаћају читаве тимове стручњака.
Loading ...
