Разговори III
Максо објасни ми мало стварање нових класа данас у Србији. Какав је садржај ове транзиције, како то зову данашњи политичари. Не смеју да то назову некаквом револуцијом. Дај неки коментар на све ово.
Људи у Србији данас праве своју историју, али је не праве на сопственој вољи народа, већ појединци у име народа по обрасцу који им је задат од центара моћи из иностранства и саме Србије. Традиција мртвих генерација притиска мозак живих. И такви људи живе данас управо мислећи да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега у Србији није било. Они уствари призивају духове прошлости, позајмљују од њих бројне појаве, имена, костиме, да би прерушени у то ”пречасно” рухо извели револуционарну промену Србије, како кажу: транзицију.
Једни транзицију схватају као монархизам, други као мешавину монархије и републике, трећи као републику, а за четврте није важно шта је, већ је једино битно да Србија буде саставни део свесветског поретка, па макар изгубила и националну припадност, државне границе, националну привреду, националне банке и све што је српско. Тако је разбијена снага самог народа. Те снаге су међусобно супростављене, и стање живљења у Србији никако или јако споро, добија бољитак.
У тој транзицији, једни су одмах уништили правни систем, увели самовољу мањине, допустили пропаст привреде, финансиским малверзацијама се богатили. Други су као галамили, бунили се, протествовали, а у ствари само су се борили за део колача који се растрзао на све стране. Богатство целе Србије стављено је на добош.. Када су ти други долазили на власт, постајали су они први. Сељаци су остављени на цедило, о њима нико не води рачуна, нема праве аграрне политике. То користе највише зеленаши, купују или узимају у закуп хиљадр хектара, пољопривредне комбинате, некадашње задруге, агроиндустријска постројења, шећеране, пиваре, фабрике сточне хране, вештачких ђубрива, и постају одједном успешни привредници. Ти отимачи нису дошли из иностранства нити су то уличари. Најчешће се ради о људима из државних структура, па тако например високи службеник ДБ купује велико пољопривредно добро чији је директор његов отац. То је образац.
Група људи се окренула трговини, јер све што се увезе има прођу на тржишту земље Србије, земље уништене производње, земље корумпиране царине, полиције и инспекције, корумпираног судства. У свакој трговини се енормно зарађује, јер се не плаћа порез, царина и акцизе, а што се земља сиромаши, они за то нису плаћени. Важно је једино да наплате свој страх ако га уопште има поред оваквих државних институција. Враћам вас на пример санкција када су људи, да би прехранили породицу, ишли колима и увозили по триста литара бензина. За њих је полиција поставила триста барикада и на њима оштрила строгоћу, док је пар моћника на милионе литара увозио, читаве композиције, колоне цистерни.
Када се развио посао увоза и продаје, за ситне паре купују продајне просторе некада угледних продајних ланаца, бесправно граде нове тржне центре, где год су замислили.
Карактеристична је група привредника друштвених и државних предузећа. Користе пропаст правне државе, преузимају у своје приватне руке државну механизацију и финансиске фондове у иностранству, где су некадашња предузећа изводила радове, настављају са радовима даље, посебно у Русији, те се за кратко време неслућено богате. Док су се они богатили, у Србији биле санкције, бомбардовање, те потом долазе у Србију, представљајући се најуспешнијим пословним људима Србије и преузимају монопол у свим сегментима друштва, (Док су били у иностранству финансирали су разне партије, подстицали сукоб: патриота и не патриота, синдиката и синдиката, криминалаца и криминалаца, полиције и полиције, судства и судства, странке и странке, човека и човека, старог и младог, младог и младог, старог и старог. Ма сукоб два ока у глави. Купују и отимају све редом (фабрике, руднике, изворишта воде, банке итд), потискујући све оне који су се међусобно сукобљавали у предходном периоду. Да се народ не би досетио у први план избацују пут у ЕУ, сарадњу са Хагом, реформе јавних предузећа, војске, пореског система и сл.
Добро, не можете можда да избегнете ЕУ тако што ће те то критиковати, али паментном, својственом и оригиналном политиком јачања привреде Србије, можете да ту ЕУ натерате да вас моли да уђете у њу, а то је већ нешто сасвим ново, то је улазак без уцена и принуда. Али оним ”успешним” привредницима је неопходна оваква прича око Хага и ЕУ да би се избегао одговор на малверзације у блиској прошлости.
У свом том метежу имате и групу великих стручњака, експерата како без трунке гриже савести себе називају они сами, који се залажу за потпуно либералну економију (смањујући порез на сапун за старце, а увођењем екстра пореза на сапун за бебе), за свесветски поредак. Они много доприносе да се о блиској прошлости, великим крађама у Србији, не прича јер решавање тога, побогу, кочи реформе и зауставља светлу будућност (њихову).
Суштина Србије данас је у томе: да се једни исувише позивају на прошлост, други само на будућност, уместо да се сви у Србији окрену садашњости и ураде оно што се мора, створе стварно нову Србију у смислу бољитка за све.
Странке и појединци, невладине организације, асоцијације, медијске куће, који стално васкрсавају Тита и Милошевића у облику највеће несреће Србије, уствари не славе нове борбе, не стварају нову Србију, већ само преувеличавају свој некакав зној, свој допринос, своју власт, а уствари спроводе антивласт, антидопринос и шире воњ који ће кад тад угушити народ.
Од 1990. године у Србији се само ширила свест борбе против социјалистичког друштва, свест неуспешности таквог друштва, смишљало како уништити све оно што је вредно, јер тим уништењем стварани су услови за поменуту крађу и доказ немогућности постојања друштва са јако развијеном социјалном политиком. Неда капиталиста најбогатијих земаља да на кугли земаљској опстане друштво које покаже могућност постојања једне колико толико праведније социјалне државе, јер шта се дешава ако то затраже радници Француске, Енглеске, Немачке, Јапана.
Радник, обичан човек, у Србији данас изгледа као копач у руднику, узидан у подземну тамницу, с лампом причвршћеној на његовој глави, која оскудно светли, иза њега надзорник робова с дугачким бичем, и на излазима руља варварских обезбеђења разних батинаша фирми за обезбеђење, криминалних група, полицајаца и војника на прековременом раду.
Људи у Србији данас морају да дођу свести, да социјалну и правну државу не могу да црпу из прошлости, такође ни из будућности ЕУ, већ то морају да ураде из садашњости, и снажно се супроставе свим лоповима, лажовима, ”експертима” и ”успешним” привредницима, менаџерима.
Петооктобарска револуција је само победа дела посвађаних снага истог режима, никако победа народа, и ако је извршена помоћу народа. Сви ти професори и политиканти који су били на челу, одлично су искористили искуства народа из некадашњих револуција у Европи, али им та прошлост није дозволила да ураде праву ствар за Србију, за народ. Зар народ Србије још не схвата њихову немоћ и неспособност, па и њихово нехтење и незаинтересованост. Довољно је узети само пример недоношења па доношења новог устава. У суштитни стари устав је био веома демократски, једино им није одговарао због наведених облика својине у њему, па пошто су га у потпуности прекршили приватизацијом, онда им се и не жури, али морали потом да га донесу и легализују све неправилности и оправдају чувену ”велику” изреку свог вође. ”Устав није црвено слово..”. Сада у Србији влада такво стање, да оно не би било лошије и да Србија уопште нема Устав.
Свакој инересној револуцији која је оденута маском социјалне, предстоји период бламаже. У Србији то је период владавине Милошевића, Ђинђића, Живковића, Коштунице, а за сада се наставља и под владом техничком, а сва одговорност пада на Коштуници. Коштуничина влада могла би овако да се понаша да се та бламажа састоји само у пропасти правне државе, али бламажа се састоји и у легализацији снага које су опљачкале државу за време те бламаже. А у том правцу ова влада иде, и на крају Србија ће доживети опет бламажу, било у облику нестанка као државе у овим границама, било да опет ратује.
Важећи устав, устав СРЈ, јунаци ратова за српски народ, јунаци рата против НАТО-а, прваци политичких странака, прави духовни реномеи, уметници, писци, закони, кривично право, све је то ишчезло, као каква опсена, пред чаробном формулом једног човека, па онда још једног човека, које ни сами њихови пријатељи не сматрају за чаробњаке. Поједине странке надживеле су одређени број година, изгледа само зато, да би својеручно пред очима целог света, направиле свој тестамент и у име самог народа изјавиле: Све што постоји вредно је да пропадне.
Народ Србије мора да зна, да му неће бити опроштено што је био неспреман. Зато док има времена, мора да се освести, покаже снагу и спасти што се може спасти. Остаје да се објасни, како мање од милон може да нарасте на два милиона људи, и како та два могу да отму од осам милиона, то је неопростиво.
Петооктобарска револуција била је препад, осиромашеног и пониженог народа. На челу препада, су углавном људи, који би да осуде ама баш све из блиске прошлости а тиме и очисте све своје прљавштине. Шестог октобра вође и народ прослављају револуцију као историјски чин, којим је започела нова епоха Србије. Али већ у првим данима вође показују своје скривене циљеве, одустају да употребљавају реч револуција, своде то на незадовољство народа изборном крађом, а народ још неко време каже: Револуција, док не схвати да је изигран. Већ избором нове владе Србије, револуција је ишчезла триком једног преваранта, и оно што изгледа да је оборено, није више власт СПС-а, него су то 17 СПС-а, и још једном се потврдило да су други постали они први.
И уместо да је само друштво извојевало промене и себи нови садржај, вратила се држава свом најстаријем облику, безочно отварајући владавину сабље и профита. Сада се друштво повукло иза своје полазне тачке. Одмах по избору нових владе, а и до тада, лидери ДОС-а ЗЕС-а – јуре брзо речима од успеха до успеха, тврде да су ефекти промена драматични, надмашају једне друге у непрекидном низу, екстаза је дух сваког дана, али оне су кратког века, брзо достигну свој врхунац и дух мамурлука обузима друштво, пре него што научи да трезвено усвоји резултате свог времена. Стално се враћа на оно што је већ привидно било урађено (исти закони се већ по два пута, а неки и три, усвајају и сл.). ДОС непрекидно троши енергију на исмевање половичности, слабости и кукавности предходних влада и скупштина, а његова влада и скупштина су за кратко време више уништили него што су побољшали. По њиховим речима, стање које су затекли је било такво, да није имало шта да се квари.
Али пажљивом и непристрасном анализом долази се до података, да су много тога покварили и проневерили, и оставили друштво много сиромашније него што су га затекли. Не сме се заборавити:
Прво: ДОС је добио невиђену подршку, и уз такву подршку ММФ, светске и европске банке, званичника ЕУ, донација многих држава, отписивање дугова, добијање нових повољних кредита, помоћи директно градовима, болницама, школама, пензионом фонду итд, и уместо да увећа вишеструко своје гласове морају да примењују средства најпрљавије пропаганде и лажи да би опстали на власти.
Друго: ДОС је одмах почео да подиже цене комуналијама, енергентима и акцизној роби, и колико год прикривао и лагао, дигао их је на ниво високе профитабилности. Звучи парадоксално, али је истинито, Милошевићева влада би у условима рада Ђинђићеве, постигла 5 до 6 пута веће учинке и њени појединци се исто обогатили као и појединци ДОС-а. Али Србија није имала ни информативну кућу, која се на тај начин бави владавином ДОС-а и учинцима владе и скупштинама на свим нивоима.
Уосталом, сваки осредњи посматрач, чак и ако није корак по корак пратио рад ДОС-вих влада, морао је предосећати да тој власти предстоји нечувена бламажа. Било је довољно чути самодопадљиво победничко кевтање, кевтање којим су господа демократи честитали једни другима на благодетима које доносе народу. Слабост је као и увек нашла свој спас у веровању у чуда. Сматрала је да је непријатељ савладан, и ако га је савладала у фантазији младих лавова, и губила је свако разумевање садашњости, уздижући у небеса будућност која се тобоже очекује, и подвиге које је тобоже припремила, али које само неће још да изврши. Ти јунаци, који се труде да своју доказану неспособност оповргну тиме што једни другима поклањају своја саосећања, и што се скупљају у једну гомилу, окренули су се прво управним одборима јавних предузећа, своје завежљаје што пре да претворе у товаре, заузети су меничним тржиштем и акцијама, стално понављајући да све то раде у име слободе, демократије и народа. Предострожно ДОС одређује кадровске листе које чине поједине листе сваке странке понаособ, формира наоружане групе и насилно запоседа просторије државних институција и предузећа која нико није бранио ни једном дрвеном виљушком.
Када је народ пошао на протест, када се полиција држала пасивно, када војска није излазила из касарни, када је Милошевић остао сам са својом самоћом, свака страна је тумачила Републику у свом духу.
Народ је Републику обележио печатом социјалне републике. Таква је наговештавана будућност од свих чланова ДОС-а, што је стајало у неизбежној противуречности са свим оним што је до данас учињено. Тако ДОС убеђује пензионере да буду задовољни што им је то право задржано, јер могли су да буду враћени у 17. век па да се полако поново боре за то право. Заборављају, ако нису способни да обезбеде већ стечена права, нека се повуку и саопште да они то не могу.
Монополисти тржишта, и то свих специјализованих и општих, Републику доживљавају потпуно либерално, са потпуном стихијом, ниским царинама и порезима. Научили људи да остварују 100% на 100%.
Млади кадрови странака, без дана радног стажа, једино лепили плакате и добили понекад коју ћушку, Републику видели као простор да одмах заузму највише функције, посланичке клупе, министарска места, директорске фотеље итд. Мислим да је тешко наћи примере и у 18. веку, да је министар унутрашњих послова једне земље био човек који није служио војску, са завршеном неком вишом школом, и без дана радног искуства на тим пословима. Његов заменик, машински инжењер, без дана радног стажа, а на том месту се тражи правни факултет, положен правосудни испит и најмање 10 година радног стажа у министарству. Или МО све сами пољопривредници, социолози, а њихови кључни саветници ни војску нису служили. Оваквих глупости има на хиљаде у Републици.
Припадници државних органа безбедности, мирно су прихватили Републику, знали су за све слабости ових других што постадоше први, те нису смели бити радикално прочишћени.
Поражени пре 70 година, Републику би да врате у прошлост, у нову монархију.
Што се тиче конституисања нове Републике, оно за ових девет година скоро да није ни почело, а камоли да је завршено. Кажу процес транзиције је дуг и болан. Тако се прича када се не зна шта са садашњошћу. Једно је болно а друго успешно, и оперисаног човека боли, не може да једе, али ако је операција добра он ће се опоравити.
Најтрагичније је, што се испоставило као тачно, да се сав олош ујединио у једну банду, и уз помоћ народа дошао до плена, а плен је социјална држава коју је народ имао, причали они ма шта. Питање када ће је народ имати поново. Зар народ не види главни поклич, оних који га воде у неко имагинарно благостање, поклич својине, поклич отимања својине. Прво су прогласили својину ничијом, па онда стечајном, и на крају својом. Сужавање круга власника целокупне својине државе Србије прогласили су њеним спасавањем. Потребу за једноставним реформама постојећег привредног система, као и политичког, финансиског, прогласили су немогућим јер је Република социјалистичка, па су кренули на уништавање свега: прво државе Југославије, па јединственог тржишта, привредних веза и комуникације сваког облика, па уништавање субјеката стварања нових вредности, и тако дошли до тачке да је по њиховом једини излаз у промени власништва. Пошто је предходна Република била постављена на чвршћим ногама него што су се надали, њено рушење је ишло доста спорије и праћено је грађанским сукобима, што је нанело огромне штете свим учесницима у тим догађајима. Највише народу, радничкој класи и сељаштву, а понајвише беди која није постојала до деведесетих година.
Loading ...
