О српским лутањима…

Ако смо пали,
паду смо били склони

Б. МИЉКОВИЋ

Смрт Јосипа Броза (1980) отворила је простор за даљу дезинтеграцију СФРЈ која је већ увелико, деценијама уназад, почивала на трулим компромисима републичких руководстава, њиховим међусобним неслагањима, као и неспособношћу истих да се ухвате у коштац са економским проблемима која полако почињу да урушавају, до тада, релативно стабилну економију СФРЈ. Таква клима, сама по себи, створила је све предуслове за испољавање до тада вешто прикривених националних фрустрација, и сепаратистичких тенденција појединих република у оквиру СФРЈ. Српски комунисти затворени у партијске форуме, разне пленуме, без икакве идеје и визије, ни не назирући суштину будућих процеса, одбијају било какву помисао о коренитим друштвеним реформама.

Живећи у свом монопартијском свету, лишени сваке везе са реалношћу, чврсто верујући комунистичкој догми о лажном братству и јединству истовремено не пропуштајући да своју верност партији и већ умрлом вођи, доказују прогоном неистомишљеника у самој партијској номенклатури, они несвесно на на центар друштвених политичких збивања избацују читав један интелектуални круг људи, жељан пре свега у почетној фази промена унутар доминантног друштвеног система. Већ на самом почетку свог деловања интелектуални мислиоци (до тада још потпуно независни од спољног фактора) бивају изложени репресији окошталог и ригидног правосудног система који су водили партијски послушници, који су висином казни супротно свим законима и правосудним нормативима доказивали правоверност једном већ поприлично трулом ситему. Један део дисидената, изложен притисцима, монтираним судским процесима, лажним оптужбама заснованим на основама владајуће идеологије одустаје од даље борбе и временом тоне у сивило српске друштвене збиље. Оркестрираном хајком на Србе на Космету, уз претње, злостављања и све учесталије физичке ликвидације државних службеника и обичних грађана српске националности, проблем присилног исељавања Срба са КИМ постаје доминантна тема која у својој заступљености превазилази већ започету политику реконфигурације односа република и покрајина унутар Југославије.

Пред српске комунисте, тадашњу псеудоелиту масовно ступају колоне Срба са КИМ који верујући, у показаће се надасве лажна обећања, партијских апаратчика долазе у Београд жељни истине правде и вапијући за помоћу. У почетку збуњени, иако и сами свесни шиптарског тероризма, неспособно комунистичко руководство и даље говори о „решавању проблема унутар институција система“ (о, жалости) не схватајући заправо правог генератора кризе на КИМ који се налазио не само међу вођама шиптарске ириденте већ и у партијским центрима у Загребу и Љубљани као и у неким европским престоницама.

Почетак буђења

Тада на српску друштвену сцену ступа обичан свет, свестан проблема у читавој земљи он из најбољих људских побуда које се у човеку могу пробудити постаје пресудан чинилац наше стварности преузимајући улогу вођења државе од неспособне врхушке која је његову иницијативу често сасвим бесмисленим и неморалним потезима гурала на маргину. После 50-ње индоктринације суочен са потресним сведочењима сународника са КИМ, велики део Срба одбацује ставове владајуће номенклатуре.

Увидевши суштину проблема и преиспитујући (још увек углавном у себи или у мањим кружоцима састављеним од истомишљеника различитог социјалног и друштвеног статуса) вредности комунизма као друштвене идеологије, добар део Срба одбацује крилатицу; Прво Југословен па тек онда Србин (Кордон милиционера стајао је испред нас. Нису нам дали до њих а ми смо само хтели дати људима храну и некакве конзерве. Видех једну југословенску заставу са петокраком, у општем метежу пала је на земљу, не знам како али била сам срећна због тога тада ја у себи преломих, све било је лаж ми смо Срби ко и наши стари).

Доласком на власт Слободана Милошевића, у партијском превирању, после 50 година прво стидљиво махом по интелектуалним круговима а касније и у затвореним кружоцима по први пут спомиње се српско национално питање. Несвесни будућих дешавања са кобним последицама, српски комунисти не гурају то питање на дневни ред живећи и даље на ловорикама и маштајући у већини случајева о вечној Југославији. Иако у великој мери рђава партијска елита обезбеђује национално јединство укида моћ „мини држава“ оличених у покрајинама али у кључном сегменту тог доба она не скупља храброст да на сто избаци питање српског национа нити да понуди решавање истог у складу са вековним интересима српског народа.

Године заблуда у парламентаризму…

Увођењем вишестраначја (иако то Србија последња чини од свих република СФРЈ) из до тада малих удружења, националних књижевних или друштвених формирају се странке са националним предзнаком. Већ увелико у другим републикама на изборима спроведеним годину пре пале су маске. Из најцрњег мрака наше прошлости на сцену у Хрватској и Словенији као и у БИХ избијају мрачне авети прошлости које су преко ноћи променили одела и од старих олињалих бољшевика постали „демократи“, „истински борци за народне тежње“ и сл. Подстакнути и финансирани споља у вештој режији страних сила и западних агентура власти у овим републикама докопавају се чак и осведочени припадници усташког покрета (један је чак и министар био у првој влади РХ).

И тада као и раније српска олигархија дубоко занета својим личним интересима не увиђа опасност која се надвија над целокупни српки народ. Србофобија постаје доминирајући сегмент власти у републикама које проглашавајући независност, уз огромну помоћ споља, прогон Срба стављају на врх свог националног циља. Уместо да у тим историјским тренуцима (данас сви схватамо колико заправо историјским) српска елита збије редове и потпуно заједно отворено уз јасну и концизну стратегију збије редове са својим народом, а све зарад стварања заједничког циља јединствене српске државе) она својим партијским поделама, међусобним свађама и опортунизмом најгорег вида оставља простора спољнем фактору који врбујући „демократске лидере“ слаби и коначно разбија већ колико годину-две раније установљено народно јединство.

У мору насталих политичких осрганизација (само у јуну 90-е у у једном дану у судски регистар уписано је 45- странака) велики део народа налази своје политичко задовољење. Често несвесно а неретко, као вид плански оркестрираних кампања у кључним тренутцима обнављају се старе поделе. Поједини лидери тзв опозиције (а праве у Србији током 90-тих, част ретким појединцима није ни било) на један крајње популистички и демагошки начин вешто кокетира са најсветлијим српским традицијама продубљујући истовремено старе поделе и стварајући непремостив јаз међу великим делом популације.

Жељни властите, и партијске промоције они заправо (данас видимо свесно) поново на маргину гурају решење српског националног питања и спречавају опште национално уједињење које је у том тренутку било у домену изводљивог. Ретки позиви на јединство и позитивно деловање појединца нису долазили до изражаја у сред општег метежа и јавашлука који је државу захватио по целокупној вертикали. На тај начин играњем „демократије“ одлази у неповрат још једна историјска прилика.

Мрачна тумарања „елите „у ратном вихору…

Распадом СФРЈ, осмишљеним и реализованим споља, српска псеудоелита, одбацује комунистичку доктрину (истовремено задржавајући привилегије из исте) и у самом почетку ратног сукоба она води нејасну и недефинисану политику. Херојским отпором српког народа на угроженим подручјима и уз велику помоћ делова тада још јединственог командног кадра долази до стварања првих српских држава западно од Дрине и Дунава.

Тадашња бирократија оличена у владајућој гарнитури опредељује се за себи, а не за нацији лојалне људе, и настављајући са старом праксом прави још једну у низу кардиналних грешака. Вођени најдубљим патриотским осећањима у помоћ угроженој браћи стижу на хиљаде добровољаца, људи који нису рат ни желели ни хтели, али његовим избијањем осећали су се дужним да притекну у помоћ остатцима прекланог народа на „периферији српства“. Бивша ЈНА, већ формално преименована у ВЈ често оптерећена идеолошким поделама, неразумевањем реалне слике тог доба, као и ужасним кадровским грешкама а све по директива (Кога? тзв „елите“ наравно) води нејасну ратну стратегију колоквијално названу стани-крени стратегијом. Море је примера хероизма обичних људи, наших сународника, пријатеља, чак и познаника због којих заправо српски народ остаје у ратном вихору биолошки сачуван.

Такви појединци, увек и константо, изникли из најбољег народног елемента заправо су људи који су најзаслужнији за опстанак Српског народа на ратом захваћеним подручјима. Нејасном политиком, често дефетистичким ставом, и сулудим дипломатским играма за „зеленим столом“ српска елита у врхунцу ратног напора српског народа пропушта поново круцијалну прилику за остварење виталног и свеобухватног циља; КОНАЧНОГ УЈЕДИЊЕЊА! Мистериозно делујући (често и шурујући са српким непријатељима). Примери хероизма владајуће номенклатуре у ратном вихору су ретки, они и тада остају на сигурним положајима често гледајући на националне интересе као на приватно власништво. Нејасном дипломатском иницијативом (у ретким приликама када је исте заправо и било) олигархија заправо ствара све предуслове за поновно разбијање народног јединства постигнутог у данима малоумне и незабележене, НАТО-АГРЕСИЈЕ на СРЈ под видом тзв „хуманитарне интервенције“.

Нова „елита“ иста „политика“…

И данас под неразјашњеним околностима, под нејасно дефинисаним и никада коначно усаглашеним изборним резултатима и једном планском и оркестрираном пучу реализованом изнутра а финансираном споља, 2000-е године долази до „промене“ владајуће елите. Ова тзв елита „уз пуну сарадњу-читај повлађивање“ својим страним менторима, омогућује и спроводи најбестијалнију пљачку забележену у српској историји под видом приватизације. Ова владајућа олигархија уз тотално одсуство националног става никада и није могла оставрити било какво национално једниство јер иста је и постављена да би могућност тога предупредила. Милионске проневере, штеточинске приватизације, слање људи који су се својим чињењем супроставили Новом светском поретску и слугама Америчке спољне политике у Хаг ова „елита“ постаје синоним националне издаје. Водећи рачуна о искључиво личним инетересима она доминира уз шокантне примере неспособности националне опозиције која неколико пута не користи готово сигурну прилику за смену ове накарадне олигархије.

Уз незабележено служење светским моћницима и њиховим егзекуторима оличеним у дипломатама ниског калибра ова скупина „игром судбине“ (да ли је заиста судбина у питању) доминира нашим животима. Везани за искључиво уско-страначке интересе они заправо живе одвојено од народа који уз огроман пад свих моралних норми као да се навикао и помирио са судбином коју му кроје много гори примери „сународника“ од њега.

Хоћемо ли искористити нову прилику (ако је буде)?

Одговор на ово питање пронађите искључиво у себи у својим тумачењима актуелног тренутка у свом прагматизму и одсуству чврстине или пак у јачини заступања ваших ставова. Судбина целе нације не сме зависити од малог броја квазиполитичара,корумпираних бирократа или пак „контраверзних бизнисмена“. Још ако оваквој „елити“ додамо и спољни фактор који је чини се трајно и јасно антисрпски опреден у свом деловању добијамо одговор на питање колика је заиста шанса за нови почетак. Можда мала, можда велика,како год сасвим сигурна у датом тренутку.

Да бисмо дочекали тај тренутак спремно ми морамо темељне и најсветлије постулате српске традиције подићи на један виши ступањ и са презиром одбацити ставове „елите“ која се показала као основни узрок свих наших невоља не само у доба новије кризе већ и кроз нашу историју. Дан који ће једном доћи мора бити дан јасног става и јединственог одговора читаве једне нове генерације грађене и васпитаване на један бољи моралнији и национално одговорнији начин. Нације која неће дозволити грешке из прошлости и нацији која неће дозволити „рађање“ неке нове привилеговане касте која ће на судбину целог једног народа гледати као на личну тапију.

В.Нинковић

24. јун 2008. | vninkovic @ 16.17 | Коментари (2) | Мишљења