Разговори V
Максо шта би организовање радничког парламента данас у мојој земљи значило, и да ли би уопште нешто значило.
Околности су потпуно промењене када говоримо о структури радничке класе, средствима рада на којима та класа ради, школска спрема припадника класе, организација државе, итд. Али ако се крене, а увек је исправно само кренути тако, од основног проблема, да би се живело мора да се ради.
У моје време Енглеска је била земља деспотизма капитала и ропства рада. Жалим али то исто сада могу рећи за твоју државу Србију. (даље…)
О српским лутањима…
Ако смо пали,
паду смо били склони
Б. МИЉКОВИЋ
Смрт Јосипа Броза (1980) отворила је простор за даљу дезинтеграцију СФРЈ која је већ увелико, деценијама уназад, почивала на трулим компромисима републичких руководстава, њиховим међусобним неслагањима, као и неспособношћу истих да се ухвате у коштац са економским проблемима која полако почињу да урушавају, до тада, релативно стабилну економију СФРЈ. Таква клима, сама по себи, створила је све предуслове за испољавање до тада вешто прикривених националних фрустрација, и сепаратистичких тенденција појединих република у оквиру СФРЈ. Српски комунисти затворени у партијске форуме, разне пленуме, без икакве идеје и визије, ни не назирући суштину будућих процеса, одбијају било какву помисао о коренитим друштвеним реформама. (даље…)
Разговори IV
Максо имали смо аферу око извоза оружја. Помињани су председници владе, министри, тајкуни, разни бизмисмени, политичари. Тресла се гора, родио се миш. Истраге, анкетни одбори, тужилаштва и ником ништа. Реци нешто о томе.
Не могу да коментаришем то твоје време. Испричаћу ти случај из мог времена. Па упореди. Крај је сличан, али се до њега стигло много теже и уз већу глуму у мом времену него у твом. (даље…)
Разговори III
Максо објасни ми мало стварање нових класа данас у Србији. Какав је садржај ове транзиције, како то зову данашњи политичари. Не смеју да то назову некаквом револуцијом. Дај неки коментар на све ово.
Људи у Србији данас праве своју историју, али је не праве на сопственој вољи народа, већ појединци у име народа по обрасцу који им је задат од центара моћи из иностранства и саме Србије. Традиција мртвих генерација притиска мозак живих. И такви људи живе данас управо мислећи да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега у Србији није било. Они уствари призивају духове прошлости, позајмљују од њих бројне појаве, имена, костиме, да би прерушени у то ”пречасно” рухо извели револуционарну промену Србије, како кажу: транзицију. (даље…)
Разговори II
Помало мање или више о Србији
Енги реци ми шта се десило 05.октобра у мојој земљи. Шта је било?
Па свако зна да иза потреса народа, ма где он избио, стоји нека друштвена потреба, чије задовољавање спречавају преживеле установе. Ви сте само учинили први корак, створили сте услове да уместо преживелих, корумпираних и покварених установа начините нове, формирате нове. Тај први корак се није осетио тако јако, како је било потребно, нити је био тако општи да би обезбедио потребне промене установа, односно вашег друштва. Зато ће ваш покушај бити понављан док се не обезбеди потпуни успех. Многе снаге рачунају да ће промене само неких делова друштва довести до тога да народ остане миран и отрпи све то. То су заблуде исте онакве каквим је робовала власт коју је народ 05. октобра срушио. И код вас ће још многе ствари почињати изнова, изнова. (даље…)
Разговори I
На овом месту ћу дати садржај мојих необјављених промишљања.
Увод
Макса и Енги су чудни другари, моји другари, са којима се не слажем у много чему, али волим да чујем њихов став и мишљење. Баш о свему.
Пошто су живели пре 170 година, интервју изгледа по мало чудан, јер су данас многе речи њиховог говора забрањене за употребу, на овај или онај начин. Неке је забранио крупни капитал, неке су проглашене комунистичким, а комунизам најцрњим злом. А ја сам у неком прошлом заносу био помало и конзумент неких делова њиховог промишљања. (даље…)
Е-тоталитаризам
Када бисмо спровели истраживање јавног мњења и питали за прву асоцијацију на речи „велики брат“, могли бисмо са сигурношћу претпоставити која би била преовладавајућа. Банализација Орвеловог изума, као индикатор поражавајуће (не)креативности у данашњим медијима, не обезвређује само врхунски опис тоталитаризма већ припрема ширу популацију за појаву масовног војаризма. Увод у укидање многих права на приватност је увелико почео. Потпуно схватање ироније ововременских уступака остаће за неку будућу ретроспективу, укратко, у име наводног напретка олако жртвујемо слободе за које смо се кроз целу људску историју крваво борили. „Слободни“ медији, користећи све присутнији култ славних личности (коме треба приватност када може постати славан?), уместо борбе за унапређење људских права стварају код огуглалог гледалишта расположење прихватљивости, а можда чак и пожељности, неминовног технолошког мешања у наше приватне животе. Велики Брат је одавно стигао у наше домове преко малих екрана, да ли се исто може рећи и за оног правог, литерарног, лика који се крије иза телевизора? (даље…)
Ирска одбила Лисабонски споразум
На референдуму одржаном 12. јуна 2008. године грађани Ирске су се изјаснили против ратификације Лисабонског споразума. И поред подршке које је споразум добио од скоро свих парламентарних странака и притисака ЕУ администрације, грађани су са 53.4% (862.415) гласова поразили покушај ратификације преименованог устава Европске уније. Излазност је, упркос најавама да све изнад 40% указује на победу кампање за споразум, била 53.1%.
Ово представља још један у низу пораза ЕУ-бирократа у земљама чланицама. Ипак, овај ударац долази из неочекиваног правца, сматрало се да је Ирска апсолутно проевропски оријентисана због знатног економског развоја коме је допринела рана развојна политика Европске заједнице и да ће грађани занемарити штетне стране новог споразума из захвалности. Ипак, грађани Ирске су показали изузетну зрелост и препознали покушај даље централизације власти у рукама неизабраних еурократа. Као једина земља којом је дата прилика за референдум, Ирска је ту прилику искористила како би задала још један ударац недемократским владарима из Брисела.
Подсећамо на неуспеле референдуме у Француској и Холандији 2005. године када су грађани тих земаља одлучно одбили предлог устава Европске уније. После тих пораза бриселске бирократе променили су назив и договорили Лисабонски споразум, препустивши ратификацију скупштинама земаља чланица, надајући се да ће избећи даље поразе на демократским референдумима. Нису рачунали да ће Ирска, једина земља која по свом уставу мора консултовати грађане о свим променама државног уређења, овако одлучно одбацити други покушај увођења тог устава на мала врата.
Даље, подсећамо да су Данци 2000. године на демократском референдуму одбили евро монету, потом су Ирци 2001. године одбили споразум из Нице на референдуму само да би их ЕУ натерала да поново изађу на гласање, користећи тактику „гласаћете док не гласате на прави начин“. Исто важи и за референдуме у Француској и Холандији на којима је одбачена основа Лисабонског споразума, што није спречило Брисел да документ преименује и врати у живот. Даље, Норвежани су 1994. године на референдуму одлучили против чланства у Европској унији, Швајцарци су исту одлуку донели на референдуму 6. децембра 1992. године. Грендланд је напустио Европску заједницу 1985. године.
Демократски дефицит Европске уније постаје израженији после сваког референдума, јер скоро сваки пут буду одбијени и онда покажу колико им значи демократски изражена воља бирача тиме што је потпуно игноришу. Лисабонски споразум би само ојачао позицију неизабраних комесара који једини имају моћ да прелажу законе у Унији, ово историјско НЕ грађана Ирске ће вероватно бити занемарено у администрацији Европске уније, али остаје као потенцијално још један показатељ недемократских пракси заједнице која се одавно развија у погрешном смеру.
Loading ...
