Српски националисти

Национални и стратешки ресурси немају цену

Telekom

Аутор: Данијела Ружичић, независни економски аналитичар

“Телеком Србија“ нема цену, јер нешто што нема цену не може бити на тржишту. Сви заступници продаје у суштини покушавају да нам пласирају наивну “визију“ развоја наше привреде и значаја продаје националних ресурса. Сувише је наивно томе веровати. Да бисмо говорили о развоју наше привреде, најпре морамо да говоримо о њеном опстанку. Српска економија мора поново да оживи, па тек онда да говоримо о њеном развоју. Економске мере не дају резултате, што јасно указује да је економска политика лоша, има највиши степен општости, неразумљива је, нетранспарентна и изабрана је да иде путем којим нема повратка. Aко нешто не даје адекватне резултате, одмах се мења!

Сада да кренемо са анализом “Телекома Србија“а.д.

  1. ВЛАСНИЧКА СТРУКТУРА

Табела број 1. Власничка струтура “Телекома Србија“ а.д.

1. Република Србија 58.11%
2. Телеком Србија 20%
3. Грађани Републике Србије 14.95%
4. Запослени и бивши запослени 6.94%
УКУПНО 100%

Табела број 2. Зависна привредна друштва – приказан удео власништва “Телекома Србија“а.д.

1. Телеком Српске а.д. Бања Лука 65%
2. Mtel d.o.o., Podgorica 51%
3. Telus a.d., Beograd 100%
4. Fibernet d.o.o., Podgorica непознато
5. TS:net bv, Amsterdam 100%
6. HD-win d.o.o., Beograd 51%

Као што можемо видети из табеле број 2., не ради се само о најављеној продаји “Телекома Србија“ а.д. Београд, већ и великог дела зависних привредних друштава у ком “Телеком Србија“ Београд има удео у власништву.

Моћници ове „транзиције“ у плићаку наводног „плурализма“ привидно демократског друштвеног процеса, ни сами изгледа нису свесни вредности и профитабилности компаније “Телеком Србија“. Чини ми се, на први поглед, да нам је свима јасно да одређене политичке структуре у нашој држави не пружају сигурност, будући да пре свега делују у смислу сопствене политичке профитабилности, а не профитабилности државних ресурса.

Када је реч о успешности пословања “Телекома Србија“ а.д., користиће се одговарајући изабрани показатељи који ће нам омогућити да измеримо и анализирамо успешност пословања предузећа посматрано са различитих аспеката пословања, али да том приликом имамо увид у целокупно пословање предузећа. Чињеница је да коначну оцену успешности компаније чине показатељи њеног финансијског стања! Подаци који су коришћени су из 2013. године на основу консолидованих финансијских извештаја, доступних у регистру финансијских извештаја у оквиру Агенције за привредне регистре.

Табела број 3: Кључни финансијски показатељи из биланса успеха (у 000 динара)

Пословни приходи 116.681.997
Пословни расходи 94.956.271
Трошкови зарада, накнада и остали лични расходи 19.871.508
Пословни добитак 21.725.726
Добитак из редовног пословања пре опорезивања 18.112.233
Добитак пре опорезивања 18.107.569
Нето добитак 15.699.672
Нето добитак који припада мањинским улагачима 1.424.156
Нето добитак који припада власницима матичног правног лица 14.275.516

Табела број 4. Кључни финансијски показатељи новчаних токова (у 000 динара)

Приливи готовине из пословних активности 134.978.253
Приливи готовине из активности инвестирања 1.606.992
Свега приливи готовине 136.585.245
Готовина на почетку обрачунског периода 15.878.596
Готовина на крају обрачунског периода 8.333.961

Табела број 5: Кључни финансијки показатељи из биланса стања (у 000 динара)

Капитал 143.093.095
Резерве 21.699.883
Нераспоређени добитак 18.450.634
Откупљене сопствене акције 16.502.510
Дугорочне обавезе 28.177.343
Краткорочне обавезе 64.001.208

Табела број 6: Додатни податак (у 000 динара)

Трошкови амортизације и резервисања 25.378.409

УПОРЕДНА АНАЛИЗА СА КОМПАНИЈАМА “ТЕЛЕНОР“ д.о.о и “VIP mobile“ д.о.о.

УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗА 2013. годину у (000) динара Телеком Теленор Vip
Пословни приходи 116.681.997 44.887.381 22.616.128
Пословни расходи 94.956.271 31.721.840 22.295.369
Трошкови зарада, накнада и остали лични расходи 19.871.508 3.237.279 2.271.259
Пословни добитак 21.725.726 13.165.541 320.759
Губитак из редовног пословања пре опорезивања - - 1.849.660
Добитак из редовног пословања пре опорезивања 18.112.233 13.079.095 -
Добитак пре опорезивања 18.107.569 13.079.095 -
Нето добитак/ губитак 15.699.672 11.155.759 -1.051.675
Нето добитак који припада мањинским улагачима 1.424.156 42.995 -
Нето добитак који припада власницима матичног правног лица 14.275.516 11.112.764 -

УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗА 2013. годину у (000) динара Телеком Теленор Vip
Приливи готовине из пословних активности 134.978.253 43.587.633 19.677.767
Приливи готовине из активности инвестирања 1.606.992 86.693 33.677
Свега приливи готовине 136.585.245 43.674.326 19.711.444
Готовина на почетку обрачунског периода 15.878.596 2.312.849 786.705
Готовина на крају обрачунског периода 8.333.961 2.034.913 763.054
УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗА 2013. годину у (000) динара Телеком Теленор Vip
Капитал 143.093.095 32.917.643 6.211.328
Резерве 21.699.883 -
Губитак изнад висине капитала - - 47.769.386
Нераспоређени добитак 18.450.634 18.558.543 -
Откупљене сопствене акције 16.502.510 - -
Дугорочне обавезе 28.177.343 8.665.035 80.553.272
Краткорочне обавезе 64.001.208 8.255.531 5.863.368

Додатни подаци (у 000 динара)

УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗА 2013. годину у (000) динара Телеком Теленор Vip
Трошкови амортизације и резервисања 25.378.409 3.810.846 4.728.963

УПОРЕДНА АНАЛИЗА ЗА 2013. годину (у 000) динара Телеком Теленор Vip
Број запослених 9.073 1.095 958

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Као што народна изрека каже “свако наводи на своју воденицу“. Тиме хоћу да укажем на укупан број запослених у компанији “Телеком Србија“, где видимо драстично већи број од остале две компаније. Јасно је свима да постоји вишак запослених. Како би “Телеком Србија“ била још ефикаснија и успешнија компанија, неопходна је хитна рационализација и систематизација радних места. Ту одговорност сноси менаџмент компаније.

Са друге стране, овде је очито у питању на делу озбиљан притисак да се прода “Телеком Србија“. На основу свих показатеља и упоредне анализе видимо јасно да је “Телеком Србија“ и даље доминантна компанија у сектору Телекомуникација на нашем тржишту. Али овде приказане чињенице не могу да се мењају, да се замене и да се каже да није тако. Поражавајућа је “најава“ продаје “Телекома Србије“ за све нас грађане Србије. Сваки пут када се у јавности нађу чињенице, појединци никада на то нису имали одговор, већ су углавном бежали од било каквог одговора. Влада Републике Србије би требала врло опрезно и боље да се сналази у ситуацији када добија позитивне оцене и препоруке од стране Међународних организација и Влада других држава. Зашто? Привреда Србије која се карактерише високом незапосленошћу, високим јавним дугом, ниским или скоро малим инвестицијама, високим каматама од стране банака, високом корупцијом, неповољним амбијентом за настајање малих предузећа и развоја предузетништва где све то заједно никако не може изазвати позитиван економски оптимизам.

(Правда)

18. фебруар 2015. | СРС @ 14.08 | Оставите коментар | Анализе

ЕУ – пут у пропаст Србије

jovan nikolic

У среду 28. јануара, у просторијама Месне заједнице Теразије, одржана је трибина посвећена евроинтеграцијама Србије. Назив трибине јасно показује генерални став организатора и учесника трибине према евроинтеграцијама: Европска унија – пут у пропаст Србије. Трибину је организовао Месни одбор Теразије Српске Радикалне Странке и у питању је трећа у низу трибина које се на истом месту организују од краја прошле године а на којима се говори о важним политичким и спољнополитичким питањима (две од три трибине је организовао Месни одбор Теразије СРС-е док су трибину посвећену грађанском рату у Сирији приредиле друге организације). Назив трибине показује изразиту евроскептичност и противљење наставку евроинтеграција Србије које, према речима организатора и учесника трибине, Србију воде у економску и политичку пропаст.

У име организатора посетиоцима трибине се први обратио Теша Тешановић. Он је указао да је медијска сцена у Србији таква да не постоји никаква јавна дебата око сврсисходности српских евроинтеграција, штетних и позитивних аспеката овог процеса. Напротив, медијски мрак који влада у Србији је такав да је свака дебата о ЕУ и српским евроинтеграцијама скрајнута и онемогућена, и то у далеко већој мери него претходних година, чак и у време ДОС-овог режима. Сва средства масовног информисања подређена су новом култу еврофанатизма.

Тешановић је истакао да је разлог за тако нешто чињеница да су про-ЕУ аргументи слаби и да би отворена дебата развејала ту сапуницу. Евроспектичног мишљења нема ни у парламенту Републике Србије. Заступљена је само једна идеологија коју заговарају посланици свих парламентарних странака. Оваквим извештавањем намеће се гледиште да су људи који се противе евроинтеграцијама ирационални, затровани национализмом или необјективни док на страни заговорника приступања Србије ЕУ стоје чврсте чињенице. Оваква фантазија може да се одржава само беспрекидном медијском офанзивом.

aleksandar balanНакон Тешановића присутнима се обратио Александар Балан, припадник румунске националне мањине у Србији и потпредседник Румунског хришћанског покрета. Балан је говорио о негативном румунском искуству евроинтеграција а сам се изразито противи овом политичком процесу у Србији. Према његовим речима, по становништво румунске националности у Србији које се претежно бави пољопривредом улазак у ЕУ би био фаталан.

Наиме, сељацима у Румунији се не исплати да обрађују земљу јер највећи део новца из фондова којима се субвенционира пољопривредна производња одлази страним велепоседницима. Због тешке економске ситуације преко 3 милиона људи напустило је Румунију како би нашли посао у некој другој држави док радници у Румунији раде за плате од 200—300 евра. Према његовом мишљењу новоизабрани румунски председник Клаус Јоханес бори се за даљу европеизацију Румуније односно за дубље потчињавање Румуније бриселској бирократији што је по Балановом мишљењу неприхватљиво.

govornici na tribini put u propast srbije

Трећи говорник на трибини био је Јован Николић, дипломирани магистар економије. У врло надахнутом излагању Николић је указао да постоје две групе разлога зашто Србија не би требало да се укључи у Европску Унију: прва група су разлози који се односе на изразито непријатељско држање држава Европске Уније према Србији последњих година и деценија и директно нарушавање српских националних интереса од стране ових држава док другу групу разлога чине они економске природе. Николић је подвукао да српски националисти већ на основу прве групе могу да донесу јасан закључак да Србија не треба да постане чланица Европске Уније, чак и кад би за то постојала реална могућност, док би економски разлози и оне којима српски национални интереси нису значајно вредносно мерило убедили да приступање ЕУ није нешто чему Србија треба да тежи.

Николић је указао да европска бирократија доноси законе који немају везе са реалношћу и да њима настоји да укалупи изузетно разнородне друштвене и економске стварности од Португалиje до скандинавских земаља. Оваква технократија својим деловањем настоји да очува пре свега властите привилегије а притом нема никакве одговорности према грађанима европских држава. Моћне европске економије потпомогнуте бриселском бирократијом у потпуности преузимају економске ресурсе једне земље. Николић је своје излагање закључио одговором на питање шта Србија добија од ЕУ – ништа осим различитих ограничења, економских забрана и нелојалне конкуренције.

kristijan karsПосетиоцима трибине се потом кратко обратио Кристијан Карс, други странац међу говорницима, Норвежанин и бивши војник УНМИК-а на Косову и Метохији. Карс је присутнима рекао како српски евроскептицизам није изузетак у европској политици већ да у већини европских држава евроскептици чине значајну а негде и најјачу политичку снагу. Истакао је како у европским државама све мање има смисла да се говори о десничарским и левичарским снагама већ само о онима који су за национални суверенитет или глобализам.

По његовом мишљењу зато је важно инсистирати на демократским вредностима које су чврсто повезане са националним суверенитетом. Карс је такође споменуо како ће бити кандидат за норвешки парламент 2017. године и да ће деловати са евроспектичких позиција. Указао је и да је неопходно да у Србији дође до уједињавања, јачања и профилисања снажних евроскептичних снага које би имале утицаја и у српском парламенту.

zoran buljugic tesa tesanovic mladen obradovic

Зоран Буљугић, наставник руског језика, политички аналитичар и сарадник месечника Геополитика говорио је о дубљим цивилизацијским, културолошким и геополитичким разлозима због којих, по његовом мишљењу Србија не би требало да остане на путу евроинтеграција. Буљугић је своје излагање отпочео указивањем да је идеја о јединственој Европи древна али да је она током времена имала различита значења и да је готово немогуће говорити о јединственој европској цивилизацији. Идеја о европском једиству проистекла је из идеје унуверзалне хришћанске монархије али за разлику од те идеје која се заснивала на јединству у различитости западна идеја универзализма заснива се на надмоћи.

На таквом концеппу заснива се данашња Европска унија. Та цивилизација изразито је нетолерантна према другом и свако ко се не уклапа у ту цивилизацијску схему треба да буде покорен. Неки истакнути интелектуалци, чланови европског парламента, предложили да се као темељи европске цивилизације истакну класична култура и хришћанство али је њихов предлог одбијен. Према Буљугићевом мишљењу Србија из културолошких разлога не би требала да тежи чланству у једној таквој организацији.

tribina publika

Европка унија, истакнуто је, служи и као предстража НАТО пакта. Свака држава која тежи учлањењу у Европску Унију пре или касније или постаје чланица НАТО пакта или треба да подреди своју политику интересима овог савеза. А крајњи циљ оваквог потчињавања европских држава је њихово усмеравање против Русије која је кључна препрека у успостављању власти над евроазијским пространством. Идеја о јединственој европској цивилизацији настаје обично после тешких криза. Заједница угља и челика је доносила корист великим западноевропским државама, превасходно Француској и Немачкој, и у почетку је представљала позитивну идеју док је нису својим интересима подредиле Сједињене Америчке Државе. Чим се прекоокеански газда умешао злоупотребио је ту идеју у властитим геополитичким комбинацијама.

Према моделу који намеће ова цивилизација, како Буљугић истиче, будућност је непрестана садашњост у којој непрекидно трошимо, купујемо и забављамо се. Буљугић је указао да је према речима Александра Дугина проблем са наметањем овог модела у нашем времену то што је мрежним ратом свака тачка истовремено нападнута, нема јасног фронта па је и одбрана далеко тежа. Буљугић је излагање завршио освртом на политику садашњих српских власти. Према његовим речима садашња власт покушава, вероватно руководећи се ситуацијом у унутрашњој политици, да седи на две столице. Ипак, ситуација је таква да више тако нешто није могуће већ је потребно јасно определите се. Иако се са појединим државама из ЕУ може сврсисходно сарађивати и економски и политички Србији је природно да тежи укључењу у Евроазијски савез.

Присутнима се на крају обратио председник “Србског Образа“ Младен Обрадовић. Обрадовић је говорио превасходно о духовним коренима српског политичког опредељења. Наиме, према његовим речима, постоје три нивоа сваког геополитичког и цивилизацијског опредељења – економски, политички и духовни. Док поједине земље могу да се задрже на економском и политичком расуђивању Срби имају прилику да, захваљујући свом досадашњем историјском искуству, лако докуче куда се треба усмерити и шта треба изабрати.

Та њихова одлука, готово интуитивна и која происходи из моралних начела, заснована је на истим принципима који усмеравају проруске борце у Новорусији, без обзира одакле они долазили, као и друге људе широм света који се одупиру западном империјализму. Надахнуто Обрадовићево излагање односило се и на тренутну политику српских власти коју је оценио као потпуно промашену и у нескладу са српским националним интересима.

Трибина је била веома добро посећена па је било више публике него места у сали МЗ Теразије. Иако је евроинтеграције и политику приступања Србије ЕУ могуће критиковати и са бројних других аспеката говорници су јасно назначили кључне разлоге због чега би Србија требало да одустане од тог пута. Такође је споменута и могућа алтернатива садашњој политици а то је Евроазијски савез о коме ће, надамо се, више речи бити на неком наредном окупљању.

(Милош Милојевић/Србин.инфо)

6. фебруар 2015. | СРС @ 01.41 | Оставите коментар | Вести

Нису криви ни Хрвати који су убијали, ни Срби који су бежали да не буду убијени

10966534_10152778406419983_1037363195_n

Пише: Душан Марић

Након данашње пресуде Међународног суда правде (МСП) Хрватска више нема никакво морално право да слави годишњицу „Олује“ као државни празник, рекла је председница Демократске странке Србије Санда Рашковић Ивић. Јучерашњи дан је обиловао глупим изјавама српских политичара о пресуди такозваног Међународног суда правде, а ово је једна од њих. Санда је лијепа и паметна жена, ДСС је патриотска странка, али овакво „басање“ не треба да се прећути.

Прво, очигледно је да Санда дијели мишљење већине српских политичара и правника да је јучерашња хашка пресуда каква-таква српска побједа. Јесте, али што би рекао Слободан Милошевић, мало морген. Она није ништа друго до завршни печат на амнестији свих злочина које је Хрватска од 1991. до 1995. године починила над српским народом – од злочина против мира и злочина геноцида, до масовних и појединачних ратних злочина.

Хрватска је окупирала Републику Српску Крајину, која се у то вријеме налазила (а формално-правно се још увијек налази) под заштитом УН, уз етничко чишћење више од 200.000 и убиство око 2.000 Срба. Подсјећам, прије тога, од августа 1990. до августа 1995. године Хрватска је из Загреба и других дијелова Хрватске протјерала око 300.000 Срба. Србима је одузето 50.000 станова. Запаљено им је неколико стотина хиљада кућа и других објеката….уништена имовина вриједна десетине милијарди евра. У најкраћем, српство у Хрватској је безмало уништено, затрто, налази се на граници заборава. Данашња „избалансирана“ и „објективна“ пресуда је легализовала те злочине. Нису криви Хрвати који су убијали, али нису криви ни Срби који су бјежали да не би били убијени. Убило се од „објективности“.

Друго, што се дана државности Хрватске тиче, свака слободна, међународно призната и суверена држава има право да сама бира своје празнике, па то право има и Хрватска. Зашто би се ми њима петљали у избор њихових празника? Наше је само да на основу политике коју воде Хрватска и Хрвати, посебно политике према нашем народу, према Србији и Републици Српској (а та политика се свакако огледа и у избору државних празника), водимо своју политику према Хрватској и Хрватима.

Треће, изјава да Хрватска „нема морално право да слави годишњицу „Олује“ као државни празник“ је смијешна. Одраз или личне људске и политичке наивности или незнања. Чуј, Хрватска и морал. Звучи као добар виц. Хрватска је као држава утемељена, изграђена и довршена на злочинима над српским народом и ништа природније од тога да као свој највећи празник слави годишњицу извршења једног од највећих злочина над српским народом.

Хрвати су народ који је у Првом свјетском рату на територији данашње Хрватске и данашње БиХ ликвидирао хиљаде Срба. Без суда и суђења. Хрвати и хрватска држава су у Другом свјетском рату убили (углавном, заклали, бацили у јаме или спалили) милион Срба. Не милион пилића, већ милион живих људи. Нечијих очева, мајки, сестара, браће, синова, кћери… Подсјећам на само неке од хрватских масовних злочина над голоруком српском нејачи. Јасеновац око 700.000 убијених. Од 28.000 Срба који су 1941. године живели у Босанској Дубици, Хрвати су убили 22.500.

Шарановачка јама и систем логора код Госпића: 42.000 убијених српских цивила. Шипово и Јањ – 5.000 српских жртава, највише живо запаљено у дрвеним кућама. Пребиловци, лето 1941 – више од 4.000 закланих Срба из Стоца и Чапљине. Дракулић, Мотике и Шарговац код Бањалуке – само у једном дану, 7. фебруара 1941. убијено је 2.315 српских цивила. Гаравице код Бихаћа, лето 1941. године, 12.000 убијених. Грубишино поље, октобар 1942. године, 3.000 убијених. Ливно, лето 1941. године, 5.000 убијених Срба. Глина, Црква Рођења пресвете Богородице, мај 1941. године, 700 закланих. Шушњар и Сански Мост – 10.000 убијених. Купрес и околна села више од 1.000 убачених у јаме и закланих.

ХРВАТИ И ХРВАТСКА ДРЖАВА СУ У ДОСАДАШЊОЈ ЉУДСКОЈ ИСТОРИЈИ ЈЕДИНА ДРЖАВА И ЈЕДИНИ НАРОД КОЈИ СУ ОРГАНИЗОВАЛИ ТАКМИЧЕЊЕ У КЛАЊУ ЉУДИ. СРБА. Хрватска и Хрвати су једина држава и једини народ на свијету који су направили специјално оружје за истребљење једног народа и то оружје назвали по том народу.

Такмичење је одржано у логору Јасеновац, такмичари су користили нож „србосјек“. Побједио је Петар Брзица, студент Правног факултета у Загребу, који је на такмичењу, за једну ноћ, пререзао грло 1.360 српске дјеце, жена и стараца. Добио је титулу „краља Србоклања“. Његове награде су биле златни сат, сребрни сервис, печено прасе и боца вина.

Злочини које су Хрвати починили над српским народом су непојмљиви и несхватљиви здравом људском разуму. Бројни су Хрвати, часни људи, искрени заговорници пријатељства са српским народом, који се стиде тих злочина, који их се гнушају и осуђују их. Колики је њихов удио у хрватском народу можемо само да нагађамо.

Али оно што је неспорно јесте да се Хрватска као држава никада није јасно и недвосмислено дистанцирала и оградила од тих злочина, већ их је увијек вишеструко умањивала, маргинализовала и (колико је год могла) оправдавала. Управо обиљежавање годишњице „Олује“ као највећег хрватског државног и националног празника крунски је доказ истинитости ове тврдње.

Због тога, само неко ко нема добре односе са историјом и стварним стањем међунационалних односа на Балкану, неко ко не разумије суштину хрватске политике и морала, може да очекује да Хрватска води рачуна о „моралном праву“ и захтијева да сусједна држава не обиљежава годишњицу убиства 2.000 и прогона 200.000 Срба у „Олуји“.

Посебно трагикомично звучи кад то учини Српкиња рођена у Хрватској, школована и паметна жена, дипломирани психијатар и предсједник једне српске странке која за себе тврди да је десничарска и национална.

Кад прочиташ, видјећеш да је овај текст прави примјер-образац како политички противници или конкуренти могу да се дискредитују на пристојан начин. Знаш на шта мислим. Пласирај ово добро, сигурно вриједи, неће бити без ефекта, натјераће људе на размишљање.

4. фебруар 2015. | СРС @ 22.45 | Оставите коментар | Вести

Крајње је вријеме да се уведе нови појам „Антисрбизам“

17-mart-pogrom-kosovo-2_500x300

Не улазећи у разлоге због чега је полиција извршила претрес једне редакције познатог интернет портала из Сарајева клиx.ба, треба обратити пажњу на видео којег је објавила сама редакција.

Иначе пословично ненаклоњен Србима овај сајт, пошто користи сваку прилику да Србе прикаже као дежурне кривце и за временске непогоде, сада на овом снимку лијепо демонстрира своју антисрбску пропаганду којој је склон.

Са правом се поставља питање, да ако су Јевреји увели појам антисемитизма као термин, крајње је вријеме да се уведе и појам антисрбизма, као заштита да нас не треба на улици пресрести било ко и урадити било шта, да се истресе или растерети над нама, пошто је то некажњиво, а ствара се медијска слика да је то и пожељно.

Намјера сниматеља, као и редакције чију политику спроводи, је да уз медијско спиновање да нема ничега страшнијег на свијету од упада полиције у једну редакцију, је да овај акт веже за Србе пошто је очигледна намјера да гледаоцима овог видеа у подсвјести остаје слика азбучног натписа којег сниматељ непрестано држи у кадру. Такође се може препознати и циљ сниматеља који спроводи редакцијску политику, да сними лице полицајца и тако сарајевским мангупима створи простор да могу слободно да пребију свакога ко буде сличан полицајцу, а Србина је. Јер је већ рађено да се у подсвјести формира слика код грађана да носиоци азбучних натписа су нешто негативно што треба елиминисати, већ свако према својим могућностима и способностима. Овај видео би се могао схватити и као позив на линч.

Овај видео је сасвим илустративан, у мало секунди је све речено, и као подлога је размишљању увођења појма „антисрбизам“ који би санкционисао све активности које распирују антисрбско расположење. Ако могу Јевреји да то убаце у многе законе држава, могу и Срби, ионако су ова два народа највише страдала на овим просторима у другом свјетском рату по концентрационим логорима Хрватске државе, и због чега је у уведен појам антисемитизма. Зашто није паралелно уведен и појам антисрбизма бар на простору бивше Југославије није познато и може се само наслућивати, али је очигледно потребно пошто се и даље наставља хајка против Срба софостициранијим методама које одлично приказује и овај видео.

На осуду грађанства ће наићи и ударање полицајца у камеру сниматеља, а да се нико неће запитати да можда сниматељ није мало пренапоран и досадан уносећи се људима у лице што је иначе међу цивилизованим људима веома непристојно, и гдје је нормална реакција сваког нормалног човјека да одгурне грубо таквог напасника, јер са напасницима не помажу благе методе.

Мочан је утицај медија и медије у неким ситуацијама треба гледати као артиљеријску припрему за пјешадисјки напад. Новинари су ћесто војска без оружја. Погледајте видео и све ће бити јасно. Ко има очи – видјеће:

https://www.youtube.com/watch?v=cyMGh3XcE74

Душко Бошковић

30. јануар 2015. | СРС @ 11.58 | 1 коментар | Вести

Брамерц тражи поново да Шешеља врате у Хаг

vojislav-seselj

ХАГ – Главни тужиоц Хашког трибунала, Серж Брамерц, затражио је поново да лидер СРС, др Војислав Шешељ, буде враћен у притвор у Хаг.

Брамерц се жалио на претходну одлуку Расправног већа у Хагу које је одбило његов захтев да се поништи одлука о Шешељевом пуштању.

Oстатак текста прочитајте ОВДЕ

21. јануар 2015. | Редакција @ 19.00 | Оставите коментар | Вести

БОРИС НАД: Корен либералног зла у црквеном расколу

kristalna katedrala

Редакција СРБИН.ИНФО разговарала је са Борисом Надом, геополитичарем и писцем, о паду цене нафте, нападу на редакцију „Шарли Хебдо“, отказивању Јужног тока и другим темама.

Цена нафте у последњих шест месеци пала је на најнижи ниво још од економске кризе 2008. Ко има корист од глобалног пада цене нафте? Ко стоји иза њега?

У питању је заправо рат кога САД свим средствима – заједно са својим савезницима – веома дуго воде против Русије. (Пре је то исто, столећима, чинила Британија.) Удар на рубљу и вештачко снижење цене нафте, а у оба случаја реч је последицама шпекулација на светском тржишту, само су његове последње епизоде. Сличан смисао у плановима америчких стратега има и рат који засада тиња у рушевинама Украјине.

saudijac naftaСаветник председника Путина Сергеј Глазијев говори о Четвртом светском рату, који је уследио одмах по завршетку Трећег – Хладног рата, вођеног против Совјетског Савеза и окончаног његовим падом; можда би било боље говорити само о Светском рату који је почео 1914, или нешто пре тога, и без прекида траје све до данас.

У операцији обарања цена нафте на светском тржишту главну улогу је одиграла Саудијска Арабија, која, слично Британији, сада и сама трпи огромне штете. Али, руска привреда је издржала тај двоструки удар. Ако је ова претпоставка тачна, снижење цене нафте неће бити дугог века и већ током 2015. цена нафте ће опет почети да расте. Исто тако, требало би очекивати и јачање руске рубље. Тим пре што удар на рубљу успешно амортизује Кина.

У ствари, реч је о дубоким променама у планетарној равнотежи моћи, о сукобу који данас поприма титанске размере. Треба имати у виду да се паралелно с тим води прави финансијски рат великих сила, Русије и Кине, против долара, другим речима, против контроле Запада/САД над финансијским токовима, чији је долар најважнији инструмент и симбол.

Заправо, САД очајнички покушавају да очувају једнополарни свет и задрже свој положај неприкосновеног светског хегемона, и у томе више не бирају средства, схватајући да је улог у тој игри будућност онога што се донедавно називало „последњом светском суперсилом“.

juzni tokТо им, изгледа, више не полази за руком. Америчка моћ, упркос свему, наставља да рапидно слаби. Америка више није једина а ни последња суперсила. Данас, на концу њене владавине, показују се обриси будућег мултиполарног света.

Да ли је заиста отказан „Јужни ток“? Какве ће последице то имати за Србију и регион?

Лично мислим да је пројекат „Јужни ток“ коначно отказан, или је барем одложен на неко веома дуго време, и то очигледно због опструкције Брисела. Пошто Европска унија нема своју политичку вољу и није никакав засебан политички фактор, већ само субимперијални пројекат Вашингтона, она је поново урадила нешто што дубоко противуречи интересима читавог континента – Европе, Евроазије. У таквој ситуацији, разумљиво је да се Русија одлучила за алтернативни пројекат, за споразум са Турском, који је несумњиво дуго припреман и развијан.

Тешко је проценити штету која је тиме нанета Србији. Овде није реч само о непосредним инвестицијама у „Јужни ток“, већ и о енергетској сигурности земље. Геополитичка слика Балкана, Европе уопште, тиме се мења. Ипак, обнављање руског утицаја на Балкану, поготову у тренутку кад америчка моћ нагло опада, представља неминовност, и не треба сумњати да ће Кремљ наћи начин да надокнади овај губитак.

Скоро сте у Новом Саду имали промоцију своје нове књиге „Ка постисторији“. Ту износите тезу да је корен америчког тоталитаризма у црквеном расколу и реформацији. Можете ли нам рећи нешто о томе?

Најпре, желео бих да се захвалим свима који су присуствовали или учествовали у промоцији у Новом Саду, у клубу и галерији „Зрно“, а посебно онима који су је организовали: Дејану Перишићу и Саши Адамовићу, и одржали веома надахнуто слово. Такође и Николи Велимировићу, који је тим поводом написао сјајан уводни текст.

boris nad

Теза коју сте поменули је развијана у књизи „Повратак мита“, потом у неколико поглавља „Постисторије“. Она почива на веома једноставној констатацији: тоталитаризам није побеђен 1945. а ни 1989, дакле победом либерализма над фашизмом или комунизмом, већ се тоталитаризам од тог тренутка појављује у свом довршеном виду – као либерални тоталитаризам. Уосталом, и толико озлоглашени „источни тоталитаризам“ настао је као реакција на западни, који има своје дубоке корене, а не обрнуто.

Термин „постисторија“ је скован како би означио ту нову реалност, у којој управо живимо. У историји, човек је владао собом, а историјски догађаји су били последица његових дела и мисли. У постисторији, човек престаје да буде суверен и постаје жртва и плен технократске утопије, или напросто продужетак великих технократских система. То је реалност постмодерне: стварност киборга, хуманоида, трансхуманизам…

Uganda - Televangelist Benny HinnТу стварност данас најбоље оличавају Сједињене Државе или, у мањој мери, Европска унија. Историјски оптимизам и култ прогреса припадају прошлим временима; сада их смењује гримаса ужаса. Све то није последица снаге, већ кукавичлука и слабости модерног човека.

Те дубоке корене тоталитаризма свакако треба тражити у западној верзији хришћанства. У том смислу, црквени раскол је један од најважнијих догађаја историје. Тек од тог тренутка могуће је говорити о Западу (за почетак римокатоличком), насупрот православном Истоку. Управо у римокатолицизму, као „модернијем“ и „прогресивнијем“, зачињу се оне тенденције које ће се наставити са реформацијом и просветитељством, а то су индивидуализам, економизам и утилитарни рационализам. С америчким либерализмом, посебно у својим фундаменталистичким формама, попут диспензационализма, он добија неке нове и уистину девијантне црте.

Један од разлога је и тај што Америка није никаква засебна цивилизација, што она не поседује сопствену традицију а ни дубоку културну укорењеност, већ представља само аномалију, девијацију европског наслеђа. Томас Молнар је о Америци у том смислу говорио као „дубоком и истинском застрањивању“. Драгош Калајић је, много непосредније, говорио о „америчком злу“. То „зло“ се данас обрушава најпре на Европу.

Треба подвући и да се либерални тоталитаризам широм света данас најзад појављује као непријатељ свега традиционалног, да он настоји да сруши или суштински промени велике и старе цивилизације, изазивајући унутрашње конфликте у њима, између наводно „модерног“, „либералног“, „прогресивног“ и „новог“ и, с друге стране, свега „конзервативног“, „реакционарног“, „заосталог“.

ernst jingerОвај сукоб већ одавно има планетарне димензије. Истини за вољу, ми још не знамо како ће он завршити. Једна од могућности је свакако и држава милијарди људи-мрава у наступајућој технократској утопији. То би била либерална опција. Међутим, немачки писац Ернст Јингер је изнео следеће предвиђање: XX век ће бити столеће титана, XXI столеће богова.

Како коментаришете скорашње догађаје у Француској и све оно што је уследило после напада на редакцију листа „Шарли ебдо“?

Судећи по западним медијима, у случају „Шарли ебдоа“ реч је превасходно о борби за слободу медија. Али „Шарли ебдо“ је гласило владајуће идеологије, и то не само у Француској, већ, мање-више, у читавој Европској унији. Он не допушта различита мишљења, сем оних које дозвољавају либерални критеријуми. Александар Проханов све то назива прикладнијим термином: „Испоставља се да је то слобода скрнављења“. Скрнављења које је можда прихватљиво западном друштву, западној култури, али не и, рецимо, исламској, или некој другој цивилизацији. „Pusy Riot“ су у Русији одиграле сличну улогу.

Sarli-Edbo-1-258x337Друга димензија проблема је мултикултурно друштво. Сада се испоставља да је оно, у најмању руку, нефункционално и да муслимани у Француској, Британији, Немачкој, Шведској, итд. не прихватају статус које им оно намеће: грађанина без идентитета, религијског или етничког, свиђало се то неком или не. Како видимо, Запад за сада не показује вољу за стварним дијалогом не само са растућом муслиманском популацијом, већ је овде у питању и негаторски, понижавајући однос према цивилизацијама које су суштински различите од западне.

Другим речима, ту је реч о западном одбацивању мултиполарног, истински плуралног света, односно инсистирање на униполарном свету и на западним вредностима – на западној хегемонији. Овоме треба додати и спољнополитичку димензију проблема: француски ангажман унутар НАТО, у Либији, на Блиском истоку, итд. И то је још један знак дубоке кризе модела које нам нуде ЕУ или САД.

Коначно, они који данас говоре „Je suis Charlie“ заиста изричу темељну формулу нашег доба. Либерали, заговорници униполарног света, света заснованог на западним вредностима и америчкој хегемонији, стварно су „Шарли“. Они чине јединствени фронт. Али сви остали одбијају да то буду.

(Србин.инфо, Теша Тешановић)

18. јануар 2015. | СРС @ 19.30 | Оставите коментар | Вести

Зашто немогу да жалим Французе

bombardovana televizija srbija

Пише: Душан Марић

Згражавам се над убиством новинара и невиних људи у Француској. То нема везе са борбом за вјеру. То су злочини. Иза којих, убјеђен сам, стоје америчке и друге западне обавјештајне службе. Као што су стајале иза терористичких напада на Свјетски трговачки центар у Њујорку, злочина на сарајевској пијаци Маркале или злочина на кијевском тргу Мајдан. Али ништа мање згражавам се над гадостима које су ти назови новинари и карикатуристи објављивали о Мухамеду и другим исламским свецима и вриједностима.

То нема везе са сатиром, слободом говора и новинарством. То је примитивно, јалијашко вријеђање муслимана и њиховог идола. Баш онако као што то ових дана тврде муслимани. Они који се не плаше да и у вријеме ове „антитерористичке“ и антимуслиманске хистерије кажу истину. Згражавам се над свима, посебно над Србима, који по друштвеним мрежама апелују да се шири парола „Сви смо ми Шарли“ и на тај начин пружи подршка том смећу од новина. Дакле, са гађењем одбацујем могућност да будем „Шарли“, а што се тиче убијених Француза, желим им покој душе, нека почивају у миру, али не могу да их жалим. Просто, не могу.

Док слушам како лажни борци за слободу говора и заштиту људских права у Србији лију крокодилске сузе над угроженом слободом смећа од новинарства (надајући се да ће на тај начин себи обезбједити још коју донацију из иностранства или из буџета Владе Србије) признајем да уопште не размишљам о тим жртвама. Размишљам о агресији Француске и НАТО пакта на Републику Српску 1995. године, о агесији те злочиначке организације на Савезну Републику Југославију 1999. године, о хиљадама тона бомби и ракета којима су Французи и њихови савезници, хладнокрвно, са страшћу и мржњом, три мјесеца разарали српске градове и села, рушили српске школе и болнице, пруге и фабрике….

Размишљам о хиљадама Срба из Хаџића на које су француски авиони бацили тоне осиромашеног уранијума, али и о муслиманској дјеци из Хаџића која се и данас, док изађу да се играју, трују тим француским „даровима“. Размишљам о бомбама тешким двије тоне којима су Французи и њихови саучесници разносили нашу дјецу. Прецизно, немилосрдно. И српску и шиптарску. Иза њих је остало седамдесет малих хумки. Размишљам о отетој Републици Српској Крајини и 500.000 Срба које су Туђман и сарадници, уз помоћ Француза и других западних земаља, протјерали у прогонство, у живот по бијелом свијету, од немила до недрага.

Размишљам о отетом Косову и Метохији. Размишљам о 1.008 српских војника и полицајаца које су 1998. и 1999. године хладнокрвно убили француски пилоти и легионари, заједно са својим савезницима из НАТО и терористичке ОВК. Размишљам о више од 3.000 српских, али и шиптарских, цивила које су убиле бомбе из француских авиона и ракете са француских бродова. Размишљам о оној избјегличкој колони несрећних Шиптара које Французи и њихови савезници покосише бомбама и митраљезима. Само зато што су се кретали у „погрешном“ смјеру: на Косово, а не са Косова.

Размишљам о одушевљењу са којим су француски предсједник, премијер, водећи политичари, водећи интелектуалци и новинари извјештавали о убијању мог народа. И позивали своје пилоте да гађају прецизније, да убијају немилосрдније. Размишљам о 15.000 рањених Срба и Шиптара, које су у агресији на СР Југославију осакатили Французи и њихови савезници. Размишљам о неколико стотина српских војника и цивила које су, под заштитом Француза и НАТО пакта, под заштитом тадашњег окупационог гувернера Косова и Метохије Француза Бернара Кушнера, терористи из ОВК киднаповали, одвели у Албанију и тамо живе искасапили ради продаје њихових органа. Размишљам о мукама у којима су ти несрећници умирали. Размишљам о мукама у којима данас, 9. јануара 2015. године, живи мајка која зна да су њеном сину, младићу од 20 година, живом вадили један по један орган…

Размишљам о хиљадама муџахедина које су Французи, Американци и друге западне земље довеле у БиХ да убијају мој народ, да одсјецају главе заробљеним српским војницима на Озрену и Црном врху код Теслића, да на Стожеру и Купрешким вратима јуришају на мој Купрес, да преко Велике Плазенице нападају на мој Благај…. Али ја, српски новинар и српски националиста, српски војник који је четири године са пушком у руци ратовао против муслиманских војника и муџахедина, убијао их у борби и гледао како они убијају моје војнике, пријатеље, комшије…..размишљам и о стотинама хиљада недужних муслимана које су Французи, заједно са Американцима, Британцима и другим „демократама“ у посљедњих двадесет година убили и још увијек убијају у мученичком Ираку. Као да убијају стоку, а не живе људе. Нечију дјецу, нечију браћу, нечије сестре….

Размишљам о стотинама хиљада недужних муслимана које су Французи и њихови савезници убили и још увијек убијају у Авганистану. Размишљам о стотинама хиљада недужних муслимана који су погинули и још увијек гину у мучкој, варварској, агресији Француза и њихових савезника на мученичку Сирију, на Дамаск град свих градова, једну од колијевки цивилизације. Размишљам о десетинама хиљада недужних муслимана који су прије неколико година погинули у агресији Француза и њихових савезника на Либију, Тунис, Египат…. Размишљам о стотинама хиљада разорених, потпуно затртих, муслиманских породица од Марока до Пакистана, које су уништили и затрли Французи и њихови западни савезници. „Браниоци“ демократије. Размишљам о низу исламских терористичких организација које деценијама сију смрт по свијету, а које су управо ради тога, ради убијања недужних људи основале Француска, Америка, Британија и друге колијевске „демократије“: Исламска држава, Ал Каида, Муслиманско братство, Палестински исламски џихад, Палестински вукови, Хезболах, Хамас, Египатски исламски џихад, Исламска група, Ел муџехид….

Читам, има западних плаћеника и лудака који позивају Србе да у појединим градовима организују протесте. Позивају Србе да воде туђе ратове. Као да нам није доста и ових наших. Онима који одлуче да се одазову тим позивима предлажем да на те демонстрације оду са сљедећим транспарентима: „Срби су народ без закона и без вјере. То је народ разбојника и терориста.“ (Жак Ширак, председник Француске, на заједничкој конференцији за штампу са грчким премијером Папандреууом) „Срби су ђубре.“ (Лоран Фабиус, председник француског парламента у изјави за француску државну ТВ) „НАТО расрбљивач“. ( Расистича реклама спреја за уништавање гамади у емисији „Хоризонти“ француске телевизије) „Ако си почео да дереш мечку, мораш и да је докрајчиш“. ( Париски дневник „Ла Фигаро“ о агресији НАТО на Југославију, 16. априла 1999. године) „Срби су извадили из једне труднице дијете из утробе, пред њеним супругом.

Њен муж је, у шоку, покушао да врати бебу у њену утробу“. (Из пропагандног антисрпског арсенала француске државне телевизије „Франце 2“.) „Апостол Велике Србије је једна хладнокрвна животиња“. (Париски лист „Л евенемент“) „Прошле недјеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недјеље – осморо. То је јасни напредак“. ( француски скот Бернард Кушнер, шеф цивилне мисије УН на КиМ) „Ђубре…докле ће ићи Милошевић…“ (Насловна страна париског недјељника „Глобе Хебдо“ са сликом предсједника Србије Слободана Милошевића) „Стоп злочинима против човјечности српских националиста“. (Плакат који су „Љекари без граница“ 1993. године дијелили по Паризу и другим француским градовима.) „Молим да се ватра небеска обруши на Србе и казни их за њихове злочине“. (Чувени француски свештеник-хуманитарац) Не могу да жалим француске новинаре који нису написали ни реч осуде терористичке акције у којој су бомбардери НАТО пакта 23.априла 1999. године убили 16 новинара Радио Телевизије Србије.

Француска и друге западне земље хоће да је убијање њихових грађана тероризам, а масовно и свакодневно убијање грађана других сасвим у реду. Они хоће да је убијање њихових новинара тероризам, а убијање српских или других „туђих“ новинара сасвим ок.

13. јануар 2015. | СРС @ 16.15 | 2 коментара | Вести

НАЈАВА ТРИБИНЕ: Рачак – 16 година од велике обмане

racak

Шиптарски лобиста Вилијам Вокер

Српска радикална странка подсећа Вас на овај догађај, као и на потоње бомбардовање, које је Србији донело осиромашени уранијум, касетне бомбе, око две хиљаде погинулих. Трибина „Рачак – 16 година од велике обмане“ одржаће се 15. јануара 2015. године у 18 часова, у сали месне заједнице Дорћол, Дубровачка 6.

15. јануара 1999. године, српска полиција сукобила се са побуњеним Албанцима у селу Рачак, општина Штимље, на Косову и Метохији. Све оно што би стало у обим и садржај појма ,,став међународне заједнице“ – а овај догађај послужио је као повод за бомбардовање Савезне републике Југославије – формулисао је Вилијем Вокер, тадашњи ОЕБС-ов шеф Косовске верификационе мисије.

,,Стручну“ подршку дала је и професорка судске медицине из Финске, др Хелен Ранта, која је уместо судско-медицинског извештаја са обдукције (а наши стручњаци су указали на бројне грешке приликом обдукције тела) износила политичке, памфлетске, ставове.

Српска радикална странка подсећа Вас на овај догађај, као и на потоње бомбардовање, које је Србији донело осиромашени уранијум, касетне бомбе, око две хиљаде погинулих.

15.01.2015. у 18 часова, у сали МЗ Дорћол, Дубровачка бр. 6

одржаћемо трибину. Говорници:

Prim. dr Радомир Ковачевић, са Института за медицину рада

Генерал Божидар Делић

Јелена Миловановић

Светислав Мађаревић

Очекујемо Вас у што већем броју, да својим конструктивним питањима нашим уваженим гостима дате допринос дискусији.

mapa

СРС @ 16.10 | Оставите коментар | Вести

Писмо српским патриотама и помало оним другима

Даде председница ДСС-а један интервју протеклих дана (ако је битно да
је прецизније – крајем новембра 2014.) и просто се не може, а да се из
груди не отме – јао’ како је дивна ова Санда Рашковић Ивић…

kzs-dss-sanda-17042013-616_660x330

А сад озбиљно…

Па побогу (+ забога, а и куку и леле), зар је могуће да икоме није
сасвим јасно и очигледно, да је та жена јако подмукло и кварно убацила
клип… (чуј – клип, ма мину нагазну) српском патриотском корпусу,
тако што је аутоматски, чим се Шешељ неочекивано вратио (а то КААКОО
се вратио може бити само „по прсту Божијем“ – и то кад му пукне филм,
ништа мање), дакле ОДМАХ, док се још није ни распаковао, али буквално,
потрчала да оснује, званично и сасвим конкретно, коалицију коју је
крстила као ЈЕЗГРО патриотског блока… За веровати или не – акценат
је на „језгру“… Бррржее-бооље да га предухитри, тј. да предухитри
неки логичан и апсолутно пожељан (од стране српских патриота,
подразумева се) след ствари, одн. да предухитри општеочекивани такав
потез инициран од Шешеља. (Али наравно, чим прво безбедно слети на
београдски аеродром, дође до излаза, изгрли и изљуби се са најближима,
поздрави оне који су га дочекали, да по неку изјаву народу и
новинарима, мало нешто предахне, освежи се којим гутљајем воде -
евентуално и руча…) Ух, али зезнуло га је ако је себи приуштио и тај
луксуз да оде и до тоалета! Јер госпођа Рашковић то већ није могла да
чека. Па заиста безобразлук са његове стране! Е кад је тако и кад је
он такав, онда ће она лепо да узме ствар у своје сигурне руке и да
оснује тај блок, савез, коалицију – шта год. А затим се некако
подразумева ваљда и да она ту буде главна. (Можда и одговорна.) Па зар
не. (Знак упитника сасвим намерно није стављен уместо тачке, тек да се
зна.) Кад је већ све тако (просто изнуђено, не би она… него је
хитно), онда је ваљда тек нормално и да лично и персонално буде главни
стуб тог блока. (Зар не.)

А сад стварно озбиљно.

Дакле, пожурила (до бесмисла и карикатуре од „timeing“-a), да она буде
стожер патриотског савеза, уместо, сасвим природно, поогоотоовооо у
датој ситуацији, да је то Шешељ. Чуујтеее и поочуујтеее – ОНА ЈЕЗГРО,
па ШЕШЕЉ ДА СЕ ПРИКЉУЧИ ЊОЈ!!! Мајко Божија, а до колена му није… У
било ком квалитативном смислу. Да занемаримо то шта је радила и
говорила као врла ДОС-овка (има и оних који се тога врло добро сећају,
била је „у равни“ са Жарком Кораћем отприлике)… Али сада, само који
(ситно) дан од Шешељевог доласка, некако замало у истом даху са
крунисањем поменуте работе, е ваљда да би „оверила“, провукла кроз
иницијацију, шта ли, (она лично) ничим изазвана, даје изјаву да се
због изреченог о Ђинђићу, он „не квалификује за сарадњу са патриотским
блоком“!

Прво, када се помену Ђинђић, било би јако интересантно питати те што
се увек изнова и изнова… до бесвести и бескраја, на ту изјаву
згражавају – да ли су тужни, ем уцвељени, због (на пр.) Милошевића.
Мислим, што је онако скончао живот. (Јер беху чини ми се, неки шарени
балончићи у центру Београда, као декор за парастос.) Или још боље – да
ли би (и иииизблииизааа) исто реаговали да је убијен (е ово је сад
јако битно, то је оно што се обавезно наглашава, па ето мало…)
ПРЕМИЈЕР… Мирко Марјановић рецимо. На пр. (Случајан узорак.) А
друго, о томе шта би мислили, говорили и радили да је онда у таквом
случају Милошевић увео ОНАКВО ванредно стање (као уосталом и у мали
милион других случајева – да је он оно што су они и пре и касније)…
у ствари, велика би будалаштина била да се пита. Што „викала“ (чух од
неких који су је слушали) „видовита Зорка“ својевремено, било би
страобално. (И питати.) Али, хе, хе, више о лицемерју тек следи…

Елем, не зна се да ли је г-ђа Рашковић пре формирала блок, или Шешеља
напала… мртва трка. Е кад’ га је потпалила да јој узврати, јер је
знала да ће тако бити, онда је ево од прекјуче ма јаакоо фиинаа,
самилосна (помињући му цинично к’о и Вучић здравље, срам да их зато до
века буде) и толерантна, али ето он… Аман људи, зна се да смо као
народ претежно (то се најјасније редовно види по резултатима избора)
пилећег мозга и памћења, али то је све било пре само неколицину
дана…!

Оно јес’ да Шешељ има једну опасну ману. Ма има их више, али ова му
баш загорчава беспотребно живот. (Опасну пре свега за њега самог и све
њему битно и блиско.) А то је што је јако често брутално искрен. Што
ће рећи онда и нетактичан, груб у наступу и склон да каже праву ствар
у погрешно време. Редовно се на крају, одн. много касније,
испостављало да је био у праву, али… Прерано је рекао. Поред „преке“
нарави и још неких особина које су подршка томе, ипак главни разлог за
ту „брзоплетост“ је његов фасцинантан ум. Он једноставно размишља
брзопотезно свеобухватно. Па када крајњи закључак одмах, ем директно,
и изговори – ето проблема… Зато што је већини других несхватљиво. А
пошто им је несхватљиво, онда то и одбацују. Тако да је доживљавао
неке поразе (на изборима на пр.) од бар 100 пута горих. Уколико се
неко запита, а зашто онда ту силну памет није искористио за „српску
добит“ док је био на власти, одговор је врло једноставан – он никада
није био, осим формално, „на власти“. Био је само (неке врсте)
„bodyguard“ социјалистима, када су их и „але и вране“ целе кугле
земаљске, са све Србијом, бесомучно нападале, па ето у таквом моменту
није хтео и он. Напротив, постављао се, тачније гурао себе, као џак за
ударање испред њих. Рецимо да је то питање части, а не власти. Ништа
се битно он заправо није питао, ма како да и њему лично сујета
евентуално не би дозволила да то призна. Него – зашто није добро
проценио неке своје (бивше) најближе сараднике?… Е па знате шта…
Такву беду људску у поступцима је немогуће логички предвидети. То ипак
спада у (неку) фантастику. Мало би превише било очекивати да је и
„видовњак“.

Још једна велика мана му је што полазећи од себе, очекује практично и
од других људи да имају квалитете које има он, па потпуно нереално као
да рачуна на то да су и други (највише гласачи) интелигенције која
може његове закључке да схвати, да и други имају храбрости као он, да
су и други спремни на велику личну жртву за идеале или циљеве, да су
високог морала, да нису „алави“ на паре и спремни да се продају, да су
радни и дисциплиновани као он, да све као и он. Е ту дефинитивно
настаје курцшлус. Јер то једноставно није тако. Дивиће му се под
редовно и највећи непријатељи (наравно тајно, у тишини душе своје),
али ни многи од највећих подржаваоца нису у стању да одговоре на сва
та његова строга очекивања. И шта онда… Због људских (сасвим
нормалних) слабости, сујете и комплекса ниже вредности у односу на
њега, проради на крају и мржња, а са њом и све остало што је окренуто
против њега – тада ступа на сцену. Е да му „дођу главе“ сопствене, а
при том најквалитетније особине које човек може да има… ироније ли и
цинизма живота… Ал’ за то је ипак највише сам крив. Јер лакше је
њему било да разуме мање интелигентне, него мање интелигентнима да
разумеју њега. Па сходно томе, требало је да му буде и „по прилици“
понашање. Узгред, апропо најквалитетнијих особина, може се с’
апсолутним правом поставити питање – а где су ту доброта и хуманост
као саставни део највреднијих људских одлика… Е па овако. Ко је
праведан, тај је и добар човек. (100%) А што се тиче баш хуманости,
емпатије и ост. у склопу тога… Хе, беше давно неки интервју са њим,
када га је један од „грађански-признатих-хуманих“ новинара, са спрдњом
питао: „Какав сте Ви то четнички војвода, када не можете да гледате
клање овце?“ (Однекуд му беше та информација.) На то је он одговорио,
а одавало је утисак некако „дечачки“ набусито и као да се правда:
„Нисам рекао да не могу! Него да ми је тешко то да гледам.“ (Или „није
лако“- не држ’те ме баш прецизно за реч.) Ето, а паметном ће све бити
јасно и апропо његове „суровости“ и „нехуманости“. Као што је паметном
ВЕЋ јасно, да храброст и окрутност немају везе једно са другим. Исто
као и кукавичлук са хуманошћу и племенитошћу. (Тек то!) Само што се он
са својом добродушношћу не „разбацује около“, већ напротив још као
неки дечарац отприлике покушава и да је прикрије. Управо то је и
својеврсна гаранција на ту тему. Све супротно што се тврди у том
смислу чиста је обмана. Уз манипулацију оних искомплексираних, који га
због своје сопствене ништавности не подносе. Крај приче.

(Успут, ауторки овог текста су зуби под контролом, добро одржавани,
скраћено речено лепо је негована, не носи кокарду – нити је има
сакривену у некој фиоци, а ето понешто је и образована. А веровали или
не, чак не припада чланству странке чијег председника толико цени.
П.С. Ово треће лице једнине је онако без везе, није дијагноза. Тако да
без бриге, може се све написано озбиљно схватити.)

Можда овај текст заиста одаје утисак да је некаква „ода“ Шешељу. Али
ипак није то, него је једноставно жива истина, тако упорно и дуго
крајње нељудски негирана, игнорисана или извртана наопачке. А као
истина (и само као истина, без обзира о коме се ради), више него
заслужује да се већ једном јавно јасно и гласно каже. Заслужује и
много више, али ето нека је бар и толико. Па зло и наопако – и хумор,
додуше „црни“…, његови љути противници (као да им је IQ испод 50)
нису успели да разумеју. Зарђале кашике и тако то. (Или се ја то мало
правим блесава, па к’о не схватам да су разумели, него због
манипулације сочно извртали контекст… Ал’ некако ми лепше да их
представљам глупим, него злонамерним, па зато. Уосталом, кад су се
сами поносили оним чега се паметан стиди – на пр. тиме да испадају
глупи, онда што неко други то да им оспорава. Тја.) Јао’ – па тек
„омиљени Милошевићев опозиционар“… А човек лепо и јасно, ем
конкретно, изјавио да је дотични „опозиционар којег НАЈВИШЕ ПОШТУЈЕ“.
Него шта да се ради, глупима је исто омиљеност и поштовање, шта они
знају о неким основним појмовима. Знају само да га и они лично цене
више него сами себе пута и-ха-хаа. Није то лако поднети, треба живети
са тим да највише вреднујеш (инкогнито, што је тек стресно) некога
кога највише мрзиш. Отуд материјала и инспирације на тему тупавог и
трулог спочитавања Шешељу на претек, али услед просто физичке
немогућности да се сви и наведу, онда ево бар још саамо једног
примера. Знате шта? ПАА ООН НЕЕ УУМЕЕ ДАА КААЖЕЕ СЛООВОО Р!!! ХИ, ХИ,
ХИ, ХИ, ХИ! У-ТА-ТААА! (No coment. У ствари, само један мали. Сад,
мање-више што то слово „необично“ изговарају и многи други, а који су
омиљени, али стварно баш  о_м_и_љ_е_н_и  овима са „солидним“ IQ-ом…
Него шта рећи о осталим говорним манама осталих, такође им омиљених -
чак и познатих&признатих радио или тв ВОДИТЕЉКИ И ВОДИТЕЉА… Е неее,
ни нерегуларно „р“ од стране „њихових“ није за примећивање – камоли
истицање као огромне мане. Ма слажем се да није. Сувише је дебилно.)

Ето тако обрадисмо и лиицеемеерјеее. Или тек дођосмо до њега?…
Немогуће је знати, јер га је толико на све стране да му нема ни
почетка, ни краја… У скроз ужи избор спада када су га чувени
„антифашисти“ и „Грађани“ (са све „Грађанкама“, оf course), у јеку
сопствене борбе против „фашизма“, хистерично ОПТУЖИВАЛИ И НАПАДАЛИ да
је Хрват… Е, ‘ај’ нек’ изађе неко на црту овоме са нечим
смешнијим… Чик! (Да не буде забуне – СМЕШНИЈИМ, не духовитијим. Јер
духовито је оно како им је на то одговорио и делом и речима – у виду
„подношења захтева за истрагом“ по том питању, НЕНАКЛОЊЕНОЈ МУ Српској
академији наука, те по резултату изјавио да је, ето, једини научно
доказани Србин.)

Хм, оно беше проблем Шешељу што је по маниру брутално искрен. Тачно,
проблем је. (И непрактично.) Али ипак… сачувај нас Боже више
БРУТАЛНО ЛИЦЕМЕРНИХ!  (Додуше, сасвим практичних. Што ће рећи
ситносопственички користољубивих. Што ће пак рећи и све оно што
подразумевано уз то иде, па на пр.: непоштених, недостојанствених,
кукавица ситних душа, духовно приземних, укратко – о моралној
бижутерији је ту реч.) Е јаој нама и Богу колико их је у Србији, а
управо на Шешељу се најочигледније оцртавају. Одувек и непрекидно.

Но да се вратимо на самопроглашену матицу српских патриота… (Боже
драги како то смешно звучи…) Чим је видела (као и иначе, жена је
увек „у тренду“) у ком правцу се крећу ствари што се тиче националног
набоја, после дуууго времена, А УПРАВО ЗБОГ ШЕШЕЉЕВОГ ДОЛАСКА – ето ње
да спашава Србију… Само не знам где је до тог лета из Амстердама
била… Шта је радила дотле? Ма не него није него – он ће да покрене
скоро комирани народ (и то након оноликог саможртвовања), при том у
свим „главним“ медијима (пиииххх) апсолутно блокиран и игнорисан (на
јад&чемер&бруукууу наших новинара, којима ООН да није био макар
професионални изазов… ал’ ‘ај’ ипак да се не буде на крај срца,
ваљда не би имали гледаност са њим, није актуелан, па зато… чисто
комерцијални разлог… ХААА-ХААААА-ХААААААА-ХААААААААА), дакле све то
и тако, а она ће да буде „стожер“ и „језгро“ у тим истим медијима.
(Пардон – „медијима“.) С’ којим то моралним и политичким
квалификацијама? Или можда боље да се пита – а шта је било када се
пробудила?

Што је можда и најгоре у свему овоме, знала је да то тако неће моћи,
тј. да он (саасвииим оправдано) на то неће пристати – и шта онда? Шта
ће у тим условима (уз већ постојеће јадне ем жалосне) бити са српским
националистима (разједињеним и распарчаним) на будућим изборима? Дакле
свесно је ишла на то да тај, на жалост малобројни део народа, разбије
на старту. (За почетак да им спласне почетничко усхићење и пољуља
вера, услед небулозних дешавања.) Једноставно је, као што је већ
речено на почетку, поставила разорну нагазну мину српској алтернативи
и нади. И заиста није потребно бити њене професије, да се то и „на
прву“ види. Поред Шешеља, па још у овој ситуацији и у ове дане, да
неко други, а поготову она, буде вођа српске патриотске опозиције – па
то је чист противприродни блуд. Шта све не би дали сви остали народи
на овој планети, да је један такав „лик“ као што је Шешељ, њихов…
(Наравно да они мизерни то никад не би признали ни за живу главу :-)))
али то је факат, илити непобитна чињеница – амин.) Ма заборавио би да
хода уз сталне вртоглавице услед константног ношења високо на рукама.
А ми… Као уосталом и што-шта друго како ми. Е зато је ваљда Бог и
дигао руке од нас. Природно се без икакве дилеме зна ко заслужује да
буде, одн. ко је „алфа“. (Небитно да ли је мушко или женско, ради се о
квалитету.)

Па да ништа друго није, где може да буде „нумеро уно“ неко ко на
оптужбе да је Вучићев избор, одговара да га није видела дуго… (Те
онда ваљда – каако је то уопште могуће, с’ обзиром на ту околност…)
К’о да се то ради тако што ће он лично да је рецимо поведе за руку до
фотеље да седне, уз све позирање камерманима… Трагикомедија, нема
даље.

Него ми нису јасни они паметни и поштени момци из Двери и још неки
људи… Да се тако упецају… И зар им је било у реду да не сачекају
човека (још онако исцрпљеног од свега и свачега за ових 12 година) да
бар мало „дане душом“, па да онда попричају са њим о идеји патриотског
савеза, пре него што су, а на његовим крилима заправо, појурили да
оснивају било шта тог типа? Основна пристојност је макар то нужно
захтевала. Морало је да им бар буде сумњиво, што се то није формирало
пре него што се сазнало да Шешељ сигурно долази и пре него што га је
народ онако дочекао. (Само једна дигресија, а због управо поменутог
народа – људи, сећате ли се како је онај плато на Тргу са околином,
некад био мнооого шири? По извештавању ИСТИХ, наравно независних,
новинара, тада, пре двадесет-ак година, тамо је могло да стане од
100.000 до милионче, питајте Вука Драшковића ако не верујете, а сад,
немо’ се љутите, само 3000 душа. Их, ма добро су и прошли, могло је
бити и – само по неки случајни брадати пролазник.)

Заиста се просто намеће питање, да ли ико од српских патриота може да
мисли да је Шешељу (као и Србији, што је битније) мало јада и
лешинарења (непрекидно дуги низ година, са свих страна, из све снаге и
на све начине), од многоглавих српских душмана – па да треба на било
који начин и колико год, још и неко од српских националиста томе да
допринесе. Најблаже могуће речено – нефер, за српски национални корпус
погубно и по Србију разарајуће. И то дугорочно. Једноставно не може
бити за понос и похвалу да само што је најбољи међу нама (и
шиииреееее, што јес’-јес’) после свега И УПРКОС свему, коракнуо у
Србију (без да му се да предност – „како Бог заповеда“), са Сандом
Рашковић Ивић се „наврат-нанос“ оснива (читај: отима), нешто што по
било којој и правди и логици њему припада да покрене. Зато би, а „не
било заповеђено“, сви часни људи требало да буду изузетно опрезни и да
пазе шта раде у неким пресудним моментима, јер би поред осталог некад
можда могли завапити онако како бесчасници типа Вучић, Николић & comp.
никад неће (пошто у часне ни са ч не спадају). Тај вапај је нешто ми
се чини један од најтежих. А гласи: „Куку мени до Бога милога, куд
убих („убих“) од себе бољега…“

НЦ

30. децембар 2014. | СРС @ 11.27 | 2 коментара | Вести

Једно јутро с ојађеним радницима Прокупца а.д. Београд

miljan 21

Радници Прокупца а.д. Београд воде и даље битку с ветрењачама. Против радника који штите државни интерес окренули су се сви – од стечајног управника, преко власника Прокупца па све до државног врха који не мари за државну имовину и радничка права.

Епски дани радника Прокупца и њихова борба против криминала почела је 28.8.2008. године када је скупштина предузећа донела одлуку о удруживању своје фирме с фирмама чији је власник Слободан Симић. На тај корак су се одлучили када је у фирму стигло писмо о намерама, „успешног“ бизнисмена Симића, о плановима и стратегији развоја предузећа.

Од обећања да ће од удруживања највећу корист имати радници јер ће то предузеће бити најуспешније на Балкану – од тог обећања остала је само констатација „обећање лудом радовање“. Уместо најуспешнијег предизећа у југоисточној Европи, радници су сада након велике преваре од стране Симића остали на улици.

Ово предузеће у Београду имало је преко 600 запослених, са залихама сировина и готових производа преко 300.000.000,00 динара и имовином вредном више милијарди динара, данас се налази на ивици самог руба пропасти. Брендове „Стомаклију“ и „Манастирку“ Симић је себи присвојио, наравно чистом преваром а сада и преостале сировине и залихе из Прокупца а.д. Београд који се налази у Кумодрашкој улици камионима пребацује за Прокупље, где има намеру да пуни флаше, продаје брендиране производе и новац од продаје присвоји искључиво за себе, причају разочарани радници које сам затекао јутрос испред саме фабрике.

На питање зашто су се појавили и шта раде испред фабрике из које су избачени, један од акционара и оштећених с тугом ми препричава очајну ситуацију у којој су се нашли:

„Окупило се нас 50 јутрос овде одмах након што сму чули да су камиони прексиноћ кришом сировине износили из фабрике. Закон забрањује да се за време стечајног поступка овако нешто дешава, ово је кривично дело. Власник је узео приватно обезбеђење и забрањено нам је да приђемо фабрици а стечајни управник је под његовим надзором.

protest radnici

На превару је присвојио наше брендове а поткупио је и политичаре с власти тако да наше кривичне пријаве нико не разматра, чак напротив, Симића често виђамо у друштву министра Антића. Премијер није желео да нас прими а у Тужилаштво кажу да немамо довољно доказа већ нам и сугеришу да их сами прикупимо“.

Како време одмиче окупља се све већи број незадовољних и очајних радника.

„Ми само желимо да радимо. Желимо да фирму ставимо на ноге јер за то имамо капацитет али нас држава није заштитила од превараната.

Уместо да власт хапси лопова који је је опљачкао преко 20 милина евра и раднике остваио на улицу, они су чак и жандармерију слали на нас да нас избаце из фабрике, и то у мају месецу за време временских непогода које су тада задесиле Србију и ванредног стања.

Несрећни смо јер наш проблем је остао непознат јавности иако смо обилну документацију о криминалним радњама Симића доставили свим државним органима и медијима. Вучићу смо писали, ишли у Владу али авај. Резултат је нула. Ми за њих не постојимо. За данас смо позвали и медије али видите да се нико није појавио. Са нама су данас овде само представници Српске радикалне странке, у даху изговара један од ојађених радника.

Примећујем да су представнике Српске радикалне странке окружили сви преварени радници и вапе за помоћ. Машу папирима и кривичним пријавама. Уместо медија појављује се полиција и од опљачканих радника траже дозволу за јавни скуп. У том момену приватно обезбеђење скида катанац с капије фабрике, ваљда да полиција колима уђе.

miljan 12

„Одлично да сте дошли, катанац је одмах скинут. Коначно и врата фабрике су отворена, то је и једино што су радници тражили“, обратио се полицији функционер СРС, Миљан Дамјановић.

Збуњени припадник приватног обезбеђења фабрике брже боље је затворио капију и чекао расплет новонастале ситуације.

Након краћег разговора представника полиције и функционера СРС, Филипа Стојановића и Миљана Дамјановића представници јавног реда и мира нестали су у правцу фабрике.

„Од полиције смо тражили само једно, да раде свој посао, спрече крађу сировина и приведу оне који су ојадили предузеће и раднике“, обратио се Миљан Дамјановић радницима.

Агонија овог некадашњег гиганта се наставља, а ја сам имао моралну обавезу да обавестим јавност о дешавањима и страшној борби радника Прокупца а.д. Београд. Борба се настваља а да ли ће радници победити криминалце које су блиски садашњој власти још ћемо видети…

Теша Тешановић

14. децембар 2014. | СРС @ 21.59 | Оставите коментар | Вести

Билтен

Пријавите се за наш билтен да бисте добијали обавештења о новостима на овом сајту.

На вези…

11 гостију прегледа сајт